Komad Gospođica iz Takne (La señorita de Tacna) imao je svetsku premijeru u pozorištu „Blanka Podesta” u Buenos Airesu, 27. aprila 1981. godine. Po autorovim rečima, teme ovog komada su porodica, starost, ponos, individualna sudbina; osim toga, ova drama je rezultat piščevog istraživanja kako i zašto nastaje književno delo i njegovog upoređivanja sa životom. Ovo je prvi put da se odlomci iz Gospođice iz Takne objavljuju u prevodu na srpski jezik.
MAMIKA: Moraš sad da ideš. Ako te moji tetka i teča otkriju, naljutiće se.
HOAKIN: Tvoji tetka i teča, tvoji tetka i teča. Oni su nam noćna mora od kako smo vereni.
MAMIKA: Nemoj to da govoriš, ni u šali. Šta bi bilo sa mnom bez teča Menelaja i tetka Amelije! Smestili bi me u kuću sa slepim miševima u ulici Terapaka. U Ospisio, da. HOAKIN: Znam koliko su bili dobri prema tebi. Osim toga, radujem se što su te odgajili u zlatnom kavezu. Ali za čitavih godinu dana od kako smo vereni, nisam te video nasamo! Da, znam, uznemirena si. Evo, odlazim.
MAMIKA: Vidimo se sutra, Hoakine. U misi u katedrali, u osam, kao i uvek?
HOAKIN: Da, kao i uvek. Ah, zamalo da zaboravim. Evo knjige koju su mi pozajmila. Pokušao sam da čitam stihove Federika Bareta, ali sam zaspao. Čitaj ih ti umesto mene, ušuškana u svom krevetu.
MAMIKA: (Iščupa jednu vlas i pruži mu je) Jednog dana ću ti ih recitovati na uvo i sviđaće ti se. Srećna sam što ću se udati za tebe, Hoakine.
Hoakin pokuša da je poljubi u usta pre odlaska, ali ona okrene lice i ponudi mu obraz. Mamika se vraća ka svojoj fotelji i usput ponovo postane starica.
MAMIKA: (Gledajući knjigu stihova) Šta bi Hoakin radio kada bi znao za lepezu? Izazvao bi ga na dvoboj, ubio bi ga. Moraš da slomiš tu lepezu, Elvira, nije dobro da je čuvaš.
Zavali se u fotelju i istog trena zaspi. Belisario, koji je podigao pogled sa svojih papira, sada deluje vrlo odlučno.
BELISARIO: I to je ljubavna priča. Da, Belisario, da. Kako si bio tako glup, tako naivan? Zar se jedna ljubavna priča može smestiti u epohu u kojoj devojčice vode ljubav pre prvog pričešća, a mladići više vole marihuanu nego devojke? Nasuprot tome, ona epoha i ono mesto su idealni za romantičnu priču: Takna, nakon Rata na Pacifiku, kada je grad još uvek bio pod okupacijom čileanske vojske. (Gleda Mamiku) Ti si bila zadrti i predani patriota, zar ne? Koji je bio najsrećniji dan u životu gospođice iz Takne, Mamika?
MAMIKA: (Otvori oči) Dan kada je Takna ponovo pripojena Peruu, maleni!
Prekrsti se, zahvaljujući Bogu na tolikom blaženstvu, i ponovo zaspi.
BELISARIO: (Setno) Romantična priča, jedna od onih kakve se više ne dešavaju, u kakve više niko ne veruje, jedna od onih kakve su ti se toliko sviđale, druže. Zašto želiš da napišeš ljubavnu priču? Da bi dobio bednu nadoknadu, koja ništa ne nadoknađuje? Zar zbog toga da ponovo prođeš kroz rat bez borbe, Belisario? Da, zbog toga! Prokleta partibrejkerko, zbogom! Dole kritičarska savest! Serem se na tvoju kritičarsku savest, Belisario! Ona služi samo da ti zaustavi probavu, da te uškopi, frustrira. Beži od mene, kritičarska savesti! Beži, đubre jedno, kraljice uštrojenih pisaca! (Ustane, otrči do mesta gde se nalazi Mamika, poljubi je u čelo pazeći da je ne probudi) Dobrodošla, Mamika. Zaboravi šta sam ti rekao, oprosti mi. Ti mi odgovaraš, potrebna mi je žena baš kao što si ti. Ti si bila sposobna da proživiš lepu, dirljivu ljubavnu priču. Tvoj život ima sve sastojke, barem za početak. (Vraća se za radni sto) Majka umire u trenutku kada se ona rađa, a otac ubrzo potom, kada je imala… (Pogleda Mamiku) Koliko godina si imala kada su te prihvatili moji prababa i pradeda, Mamika? Pet, šest? Je li baka Karmen već bila rođena? (Seo je za radni sto, ima olovku u ruci, govori polako, poku{avajući da pronađe određene reči kako bi počeo da pi{e) Porodica je tada bila dobrostojeća, mogla je da udomi napuštene devojčice. Veleposednici, naravno.
MAMIKA: (Otvara oči i obraća se nevidljivom detetu, koje joj tobože sedi u krilu) Tvoj pradeda Menelaj je bio gospodin, imao je štap sa srebrnom drškom i sat s lancem. Nije podnosio prljavštinu. Prvo što bi uradio kad dođe kod nekoga u posetu bilo je da pređe prstom preko nameštaja, kako bi video da li ima prašine. Pio je samo vodu i vino iz kristalnih čaša sa stopom. „Čaša piću daje pola ukusa”, govorio je. Jedne večeri, kada je išao na igranku s tetka Amelijom, obučen u svečano odelo, video je tvoju tetku Karmen i mene kako jedemo marmeladu od dunja. „Ponudite i meni malo toga, devojke.” Kada je probao, jedna kap mu je pala na frak. Netremice je gledao u mrlju. Potom, bez ijednog povika, ne rekavši ni reč, istresao je na sebe ostatak marmelade i razmazao ga po prsluku, sakou, pantalonama. Tvoja prababa je govorila: „Za Menelaja je čistoća bolest.”
Nasmeši se i ponovo zadrema. Tokom Mamikinog monologa, Belisario je povremeno ne{to beležio, na mahove razmi{ljao i, na mahove, slu{ao Mamiku.
BELISARIO: (Pišući) Mora da je tvoj pradeda Menelaj bio vrlo šarmantan, Belisario. Da, šarmantno đubre. Odgovara ti, odgovara ti. (Pogleda u nebo) Odgovaraš mi, odgovaraš mi. Ti i prababa Amelija ste obožavali Mamiku i odgajili je kao da vam je ćerka, ne praveći razliku između nje i bake Karmen, a kad je trebalo da se uda za onog čileanskog oficira, poručili ste joj venčanicu i spremu iz Evrope. Iz Pariza? Iz Madrida? Iz Londona? Odakle su ti poručili venčanicu, Mamika? Odakle je bilo u modi da se poručuje? (Piše, frenetično) Sviđa mi se, Belisario, volim te, Belisario, ljubim te u čelo, Belisario. (Rastuži se) Kako je tada porodica bila bogata! Kako je propadala i tonula u mediokritet dok nije došla do tebe. Kakav beskrajan niz nesreća. (Pogleda u nebo) Ko ti je rekao da se udaš za kapetana pešadije, mama? Ali tvoja loša sreća me nimalo ne žalosti, tata. Čovek treba da bude jako glup da bi igrao ruski rulet ubrzo nakon venčanja, tata! Čovek treba da bude jako nepromišljen da bi se ubio igrajući ruski rulet, tata! Žena treba da bude prava idiotkinja pa da se ne uda ponovo kada ostane udovica tako mlada, mama! Zašto si gajila tolike nade u mene? Zašto ste utuvili sebi u glavu, ti, baba i deda, tetka i teča, da će Belisario dobijati sporove na sudu i tako vratiti porodici bogatstvo i slavu?
Glas mu utihne zbog radio drame koju baba pokušava da sluša, sedeći u malom salonu, glave priljubljene uz radio na kojem spiker najavljuje kraj današnje epizode radio novele Pedra Kamača. Čuje se buka tramvaja. Mamika otvori oči, uzbuđeno. Belisario je posmatra sa svog radnog stola.
MAMIKA: Karmen! Karmen! Stiže! Dođi na prozor! Voz iz Afrike!
BABA: (Prestane da sluša radio i pogleda Mamiku, istovremeno i tužno i veselo) Stvarno ti zavidim, Mamika. Pronašla si savršen lek da ne vidiš propast koja nas okružuje. I ja bih volela da se vratim u mladost, makar i u snovima.
MAMIKA: Jao! Iskopala bih sebi oči. Više ne mogu njima ni da nazrem stvari. Vidiš? Voz iz Afrike? Ili auto-voz iz Lokumbe?
BABA: Ni jedno ni drugo. To je tramvaj koji ide u Ćoriljos. I nismo u Takni nego u Limi. I više nemaš petnaest godina već devedeset, otprilike. Postala si matora koka, Elvira.
MAMIKA: Sećaš li se maskenbala?
BABA: Kojeg? Išla sam na mnogo maskenbala kad sam bila mlada.
MAMIKA: U Orfeonu. Onog na kome je bio đavo.
Začuje se veseo žagor zabave, taktovi plesa. Malo-pomalo se razaznaje muzika nekog starog valcera.
BABA: A, tog. Naravno da se sećam. Na toj igranci sam upoznala Pedra; došao je iz Arekipe na karneval u Taknu s nekim drugarima. Ko bi rekao da ću se udati za njega. Da, naravno. Da li ti je na toj igranci Federiko Bareto napisao stih na lepezi? Ne, to je bilo na drugoj, 28. jula, u Udruženju dama patriotkinja. Crnac, stvarno… Plesao je s tobom kad su ga otkrili, zar ne?
Belisario ustane. Odlazi do Mamike i načinivši naklon, kao {to je bio običaj s kraja veka, poziva je na ples. Ona prihvara, mlada, graciozna, koketna. Plešu.
MAMIKA: Jeste li vi Čileanac, maskirani gospodine? Peruanac? Iz Takne, maskirani gospodine? Možda vojnik? Znam, pogodila sam! Vi ste lekar! Možda advokat? Recite mi bilo šta, igrajmo se pogađanja i videćete da ću otkriti ko ste, maskirani gospodine.
Belisario ništa ne govori. Samo odmahne glavom i ponekad se nasmeje, nervozno.
BABA: (Mamiki, kao da je ona i dalje u fotelji) A nisi primetila miris? Naravno, razbojnik je verovatno stavio parfem.
Njih dvoje plešu bezbrižno i srećno. Međutim, prilikom jednog okreta, nevidljivi ogrtač koji nosi Belisario zakači se za neki predmet i ruka mu ostane gola. Mamika se izvuče iz njegovog naručja, preplašena. Belisario, zadovoljnog izraza lica, trči do svog stola i počinje da piše.
MAMIKA: (Skamenjena od straha) Crnac! Crnac! Maskirani gospodin je bio crnac! Jao! Jao! Jao!
BABA: Nemoj tako da vičeš, Elvira. Čini mi se kao da čujem tvoj krik od one noći. Orkestar je prestao da svira, ljudi da plešu, oni koji su bili u ložama su ustali. Kakva je zbrka nastala u Orfeonu! Morali su da te odvedu kući, doživela si nervni slom. Zbog prokletog crnca nam se završila zabava.
(…)
MAMIKA: Dobar dan, gospođo Karlota, kakvo iznenađenje. Moji tetka i teča nisu tu, a ni Karmensita. Sedite, molim vas. Da li ste za šolju čaja?
GOSPOĐA KARLOTA: „Kao da je izašla iz nekog akvarela majstora Modesta Moline.” Čula sam da to pričaju o tebi u Alamedi, tokom povečerja. Tačno je, takva si.
MAMIKA: Vrlo ste ljubazni, gospođo Karlota.
GOSPOĐA KARLOTA: Tamna kosa, porcelanska koža. Negovane ruke, mala stopala. Prava lutkica, da.
MAMIKA: Pobogu, gospođo, terate me da pocrvenim. Nećete da sednete? Moji tetka i teča samo što nisu stigli. Otišli su da izjave saučešće…
GOSPOĐA KARLOTA: Mlada, lepa i još s dobrim nasledstvom u izgledu, zar ne? Da li je istina da je posed u Mokegui koji je pripadao tvom ocu sada pod starateljstvom i da će biti tvoj kada postaneš punoletna?
MAMIKA: Zašto mi pričate takve stvari? I to takvim tonom? Govorite kao da se zbog nečega ljutite na mene.
GOSPOĐA KARLOTA: Ljutnja nije prava reč, preosetljivo devojče. Ja prema tebi osećam mržnju. Mrzim te svom snagom, celim bićem. Cele ove godine sam želela da ti se dese najgore nesreće na svetu. Da te udari voz, da ti boginje pojedu lice, da ti tuberkuloza izbuši pluća. Da bog da crkla!
MAMIKA: Ali šta sam vam ja učinila, gospođo Karlota? Jedva da vas poznajem. Zašto mi govorite takve užasne stvari? A ja još pomislila da ste došli da mi donesete poklon za svadbu.
GOSPOĐA KARLOTA: Došla sam da ti kažem da te Hoakin ne voli. Da voli mene. Iako si mlađa. Iako si nevinašce i neudata! Njemu se ne sviđaju filigranske minijature koje može da razbije vetar. Ja mu se sviđam. Jer ja znam nešto što ti i gospođice poput tebe nikada nećete naučiti. Znam da volim. Znam šta je strast. Znam da pružam i da primam zadovoljstvo. Da, to što je za tebe ružna reč: zadovoljstvo.
MAMIKA: Sišli ste s uma, gospođo Karlota. Zaboravili ste da…
GOSPOĐA KARLOTA: Da sam udata i da imam troje dece? Nisam zaboravila. Baš me briga! Moj muž, moja deca, društvo u Takni, šta će reći, religija: briga me! To je ljubav, vidiš! Spremna sam na sve, ali ne i da izgubim čoveka koga volim.
MAMIKA: Ako je istina to što kažete, ako Hoakin voli vas, zašto je tražio moju ruku?
GOSPOĐA KARLOTA: Zbog tvog prezimena, zbog imanja koje ćeš naslediti, zato što jedan vojnik mora sebi da obezbedi budućnost. Ali, pre svega, zato što ne može da se oženi ženom koju voli. Ženi se tobom iz koristi. Svejedno mu je što će se venčati s tobom. Čuj dobro: sve-je-dno. Baš tako mi je rekao, sto puta. Danas, pre dva sata. Da, upravo sam bila s Hoakinom. Još uvek mi odzvanjaju u ušima njegove reči: „Ti si jedina koja zna da me zadovolji, soldatušo.”
MAMIKA: (Sluša je hipnotisano) Gospođo Karlota, ućutite već jednom. Molim vas, preklinjem vas da…
GOSPOĐA KARLOTA: Znam da sam te sablaznila. I za to me baš briga. Došla sam da ti kažem da se neću odreći Hoakina, čak i ako se oženi tobom. Neće ni on mene. Nastavićemo da se viđamo tebi iza leđa. Došla sam da ti stavim do znanja kakav će ti biti život kada se udaš. Pitaćeš se svakog jutra, svakog dana, da li je tvoj muž otišao u kasarnu, ili vodi ljubav sa mnom.
MAMIKA: Idem da pozovem sluge da vas isprate, gospođo Karlota.
GOSPOĐA KARLOTA: A ako Hoakin dobije premeštaj, napustiću muža i decu i poći ću za njim. I tvoje sumnje, tvoje mučenje će se nastaviti. Došla sam da ti stavim do znanja dokle može da ide jedna zaljubljena žena. Vidiš?
MAMIKA: Da, gospođo, vidim. Možda je istina to što govorite. Ja ne bih mogla tako da glumim. Za mene ljubav ne može biti bolest. Ne razumem vas. Vi ste lepi, elegantni, muž vam je uvažena ličnost, cela Takna ga poštuje. A deca su vam tako slatki mališani. Šta se više može poželiti u životu?
GOSPOĐA KARLOTA: Pa, dobro, možda ćeš sada razumeti. Spremna sam da žrtvujem sve to na čemu misliš da bi mi svi mogli pozavideti, za jednu Hoakinovu reč. Čak i da odem u pakao, ako je to cena da i dalje budem s njim.
MAMIKA: Bog vas sluša, gospođo Karlota.
GOSPOĐA KARLOTA: Onda zna da je istina. Kada sam u Hoakinovom naručju, kada me ščepa, kada na meni zadovoljava svoje hirove, ništa drugo na svetu ne postoji: ni muž, ni deca, ni reputacija, ni Bog. Samo on. To mi nećeš oduzeti.
MAMIKA: Od kada ste vi… Hoakinova ljubav?
GOSPOĐA KARLOTA: Hoakinova ljubavnica? Ima dve godine. Ispričaću ti još nešto. Viđamo se svake nedelje u jednoj kolibici u La Maru, u suton. U to doba se crnci vraćaju sa hacijendi, pevajući. Uvek ih slušamo. Toliko smo ih puta slušali da smo naučili njihove pesme. Šta još želiš da znaš?
MAMIKA: Ništa više, gospođo. Sada vas molim da odete.
GOSPOĐA KARLOTA: Ti ne možeš da živiš s Hoakinom. Previše si čedna za tako vatrenog muškarca. To i on kaže. Moraš da potražiš nekog mladog mlakonju. Ti ne bi mogla da budeš ničija soldatuša. Fali ti krvi, zlobe, mašte.
MAMIKA: Morate da odete! Moji tetka i teča treba svakog časa da stignu, gospođo!
GOSPOĐA KARLOTA: Neka me vide. Neka već jednom izbije skandal.
MAMIKA: To se neće desiti mojom krivicom. Nisam ništa čula ni videla, ne želim ništa da znam.
GOSPOĐA KARLOTA: A ipak, sve si čula i sve znaš. I sada će crv početi da ti izjeda srce. „Zar je istina da će se oženiti mnome iz koristi?” „Da li je istina da voli nju?” „Da li je stvarno zove soldatuša kada je u njegovom naručju?”
Gospođa Karlota izlazi. (…)
Vašington, 1980.
Prevela sa španskog
Bojana Kovačević Petrović__
La señorita de Tacna
