To veče, moj učitelj talijanskog — gospođica della Cloetla — oterana je rano, da legne. Bila je, pri odlasku, očigledno, naburena. Htela je, kaže, da posedi još malo. Pitanja moja, o Michelangelu, zato što sam stranac, i nju zanimaju. Naročito je zanima ono, što pitam o materi Michelangela. Zašto pitam to?
Pitam, jer mi se čini čudno, da u hrpi papira, prepiske, stihova, beležaka, Michelangelo pominje, sto puta, oca, braću, znance, kojekoga, sve, a mater, koju je izgubio rano, svega jednom, a ni to mi se ne čini sigurno. O tome imam svoje mišljenje. Reći ću joj ga, na idućem času. Sad je dockan.
Ona onda odlazi, a kaže da ćemo, idući čas, imati u ponedeljak. Prekosutra. U uobičajeno vreme.
I ne sanjamo tada, da taj čas više nikad neće doći.
Kad je otišla i nestala, kroz usku svetlost dugog niza soba, na kojima su otvorena vrata, ja sam ostao sa njenim ocem. Čekao sam da prođe minut-dva, pa da se oprostim. Bio sam uvideo da, od njega — ono što bih hteo o Michelangelu, čuti — neću čuti.
Domaćin me, međutim, i dalje zadržava. Noć je, kaže, lepa. Znam li Michelangelov sonet o noći? Iako je to imitacija, to su stihovi koji smiruju čoveka, više nego ikoji drugi, u talijanskoj poeziji.
Michelangelo umiruje, uspavljuje, odmara, noć stišava svaku srdžbu i gađenje. Da zapamtim to i da se sećam toga, o Rimu. O Italiji. O Talijanima. To svakako nisam očekivao?
Očekivao sam. Zato sam i došao u Rim.
Profesor onda ponavlja da ceo jedan život ne bi bio dovoljan, da bismo mogli proučiti celog Michelangela, a kamoli Rafaela, uz to. Ipak, kad mi se žena bude vratila, on će nas upoznati sa jednom mladom markizom, svojom poznanicom — vrlo otmenom, iz papinskog plemstva — pa ćemo moći izlaziti zajedno. Možemo do mile volje proučavati Michelangela.
Ne valja to što sam naučio o njemu u Berlinu, od Nemaca.
Zašto ne valja? Nemci ga proučavaju više, i od Talijana — kao i Tiberija. Kao i Shakespearea. A znaju ga. I hvale ga. On svakako zna šta, na primer, Woelfflin kaže za Michelangela? Kaže: ako ima čoveka u evropskoj kulturi, koji je uzrok velikih promena, to je sigurno Michelangelo.
Profesor se smeje i kaže da je on i dalje ZA Rafaela. U svakom slučaju, treba da se ostavim
Michelangelovih soneta i da počnem da ga proučavam kao slikara i, pre svega, kao arhitektu i skulptora.
Skulptor je najveći. Slikar manji. Nema boja. Monohrom je.
Ja mislim da se možda sećao, iz detinjstva, iz Fiorenze, fresaka, u crkvi Santa Maria del Fiore, gde je Uccello, i onaj drugi, čijeg se imena ne sećam, naslikao one kondotijere, monohrome.
Ne može se, sve, tumačiti, uspomenama iz detinjstva, u Michelangelu. To je koješta. Monohrom je i u Sikstini. Nema u Sikstini nijedne slike, koja bi danas bila, što se tiče boja, interesantna, moderna.
Ja kažem da ima. Na primer: Jesse.
Profesor se smeje, pa kaže da je to ludo, ali da se unapred veseli prepirci, koju ćemo imati, o tome. On se, kaže, prilično povukao od sveta, sad, u ratu. Nije čovek novog režima. Ima, međutim, svoj mali krug prijatelja, u koji će rado uvesti i mene, i moju ženu, kad dođe. To se društvo, kod njega, preko zime, svake subote sastaje. A pominje opet neke profesore (Zeno i Malipiero) i jednu markizu (da Roma papale), čije ime kaže. Uveren je, da između Italije i moje zemlje neće doći do rata. Nikako. Pita kad će žena da mi se vrati?
Kažem da je očekujem svaki dan, ovih dana.
Kao da se, ne znam zašto, raspoložio, profesor onda ustaje, osvetljen samo kao poprsje, u mraku, iz bronzanog suda, na stolu, u kom spavaju zlatne ribice, pa me pita, da li znam ono, što je Michelangelo napisao, onda, kad je Fiorenza prestala da bude slobodna? — Smatrao je da bi bilo pravo, da ga ne diraju, ni za vreme diktature. Toliko je valjda zaslužio onaj, koji je postao nesretan i zapao u bedu, jer je, u ljubavi prema Fiorenzi, bio preterao… (Serie ben giusto a chi con tanta fede vi se servendo miser’ e’nfelice.) Glavna crta Michelangelova, kaže profesor, to se previđa, bila je pravdoljublje. U njegovom životu nisu najveće nesreće, ni ljudi, ni žene, nego te promene i nepravde političke Fiorenze i Italije.
Iako on, lično, mnogo više ceni, kao slikara, Rafaela, priznaje, da Michelangelo oseća da su ljudi rasa, koju je začela zmija. To je koncepcija Starog zaveta, ali i Italije. Talijani su realisti, a ne, kako ja mislim, sentimentalci. Svi stranci u tom greše. Da li sam ikad razmišljao o tome, gde bih voleo da završim razgledanje Rima, ako bi, ne daj Bože, ipak, došlo do rata, između moje zemlje i Italije?
Nisam razmišljao o tome. Mogu, međutim, da mu odgovorim, odmah. Kod jednog prozora muzeja, u Vatikanu. Otkuda se, po mom niišljenju, vidi, najlepše — iz blizine — kube Michelangelovo. Mislim da je to, među uspomenama, koje se mogu poneti iz Rima, najlepše.
To je dobro, kaže. Teškoća nas, stranaca, je u tome, što ne razumemo Talijane. Ja, na primer, ne vidim Rafaela. Slep sam za boje. Mi, uopšte, dolazimo u Italiju, kao da je Italija krčma, u kojoj se naručuje piće, koje se hoće, a ne koje nam Talijani nude. Opijamo se i prolazimo kraj Talijana, kao da su prosjaci i senke. Ostavljamo im napojnice. Iako su oni, sasvim sigurno, najstariji aristokrati Evrope i učitelji svim narodima Evrope. Ja, na primer — kao da sam ljubomoran, kao da mi je to žena — ne dozvoljavam markizi Vittoriji Colonna, da uopšte kaže lepu reč, nekom drugom, osim Michelangelu. Ona je, međutim, pisala stihove, s pravom, ne samo Michelangelu, godinama, nego i Molzi. On to razume, kad je reč o njegovoj ćerci. Ona, na primer, ne može da gleda, da joj otac igra sa nekom drugom ženom, u društvu, pri igranki, osim sa njenom majkom. To je koješta. Italija je zemlja društava. Krugova, Niko u Evropi, osim Talijana, i njihovih đaka, Francuza, nema tu, varošku, zajedničku, veselost, koja prosvećene ljude luči od primitivnih ljudi.
Kažem: ne slažem se.
Nisam ja ljubomoran na Vittoriju Colonna, nego Michelangelo. On se svakako seća šta Michelangelo kaže toj markizi od Pescare, u vezi sa Cavalierijem. Kad se nešto desilo. Kad je Vittoria Colonna mesto da opšti neposredno sa Michelangelom, nešto svršavala i poručivala posredstvom tog mladog, Michelangelovog prijatelja, gospodičića, lepotana, aristokrate. ,,Zato što ja znam, da Vi znate, da ljubav ne trpi gospodara i da onaj, koji voli, ne spava“… Sećam se da izričito prebacuje markizi što se služi posrednikom (farlo mezzano). Ne radi dobro. Mal fa. Ljubomora — to je opšte gledište stranaca — glavna je crta Talijana. On svakako zna Stendhala. Ono što Stendhal priča o lepoti žena u Rimu, na drugoj obali Tibra. Trastevere. Kako jedan mlad Nemac, slučajno, zastaje, kad ugleda ženu, vanredne lepote, pod jednom kapijom i kako se, istog trenutka pojavljuje jedan bradonja, iza nje, koji kaže strancu: Prolazi, ili nikad više nećeš proći! Passa o mai piu non passerai!
Profesor se smeje, pa kaže, da Trastevere nije Italija. Ko zna ko su? Možda su potomci Etruraca? Kao i Michelangelo. Cavalieri je bio lepog ponašanja. To, međutim, ne znači, da je Vittoria, žena velikog sveta, zašla u godine, bila gotova, da ga uzme, mesto onog ostarelog, ali čudovišnog, velikog, čoveka — Michelangela. Takve žene imaju hladno srce, kad imaju tople nagone. Imaju ambicije, i u društvu, i u ljubavi. Kad hoće, hladne su. Kad hoće, gore. Zna da sam se prepirao oko toga, sa njegovom ćerkom, na času. Ja imam pravo. Michelangelo je za tog mladića izradio crtež, tri crteža: Phaeton. Dečji bahanal. Ganimed. A taj mladi čovek to ne razume. Pokazuje sve to Papi. Hvali se time i pred kardinalom Medici. Kaže, kako su oboje divili se tim stvarima i kako bi kardinal želeo, da to ima, u kristalu.
Ja mislim da nije TO, što tumači odnos, između Michelangela i Cavalierija. Ne znamo šta je među njima bilo. Ja mislim da treba primetiti u Michelangelu, osećaj — kad god je voleo nekoga u životu, da ga kradu. Potkradaju. Da on daje više, od drugih, da dobija manje, daleko manje. To se provlači i kroz sonete. A što se tiče tog pokazivanja poklona, crteža, raspeća, koje je Michelangelo rasipao, to mi se čini razumljivo hvalisanje. Vittoria Colonna mu, sećam se, piše, da joj pošalje Raspeće, koje joj je obećao, jer želi da ga pokaže kardinalu Mantove. Ono što mene zbunjuje — ona dodaje, uz to, odmah: A ako danas nemate posla, mogli biste doći da razgovaramo, Al comando vostro, la marchesa da Pescara.
To su fraze obične učtivosti.
Nas strance to zbunjuje. Jer ona dodaje i to, da je može smatrati, kao njegovu stvar, u svemu, i za sve.
Come cosa vostra in tutto e per tutto. Ja nisam naučnik. Ne znam frazeologiju renesanse. Ipak, mnogo je.
Profesor se smeje i kaže da mu je ćerka pričala šta je moje mišljenje o toj markizi. Nemam pravo. Markiza, u tom pismu, pominje i to, da je njihovo prijateljstvo (amicizia) hrišćansko (in christiano modo), a da je to prijateljstvo, stabilno, i sigurna naklonost (sicurissima affectione). Kraj svega toga, kaže, ne bi ruku mogao da stavi na vatru, kao garantiju za njene fraze. Njene tajne. Ne treba da zaboravim da se ta sirota žena, brani, od čoveka, neobično, neizmerno, oholog. Michelangelo kaže o sebi, prvo, da je star i da mu je misao na smrt oduzela sve misli mladosti. Teško je razumeti Michelangela. Drugi put, taj isti Michelangelo kaže, opet, da je uostalom, u telu, i sad, kakav je bio sa trideset godina. Condivi beleži da nije nikad zaboravio glas Savonarole. A Michelangelo, međutim, piše bratu, oholo, da je došao na svet, zato, da oživi mrtve, da ukroti brda u ovoj zemlji, i da stvori umetnost u ovoj zemlji. Ko bi ga mogao razumeti. Mnogo je lepše baviti se Rafaelom.
Ne volim Rafaela.
Čuo je to od kćeri. Čuo je i to, da branim Michelangela, od fame, da je homoseksualac. Imam pravo.
Pisao je, neko vreme, ponavlja, neko vreme, bezumna pisma lepom Cavalieriju, koji to nije zaslužio. A trebalo je, naročito, da istaknem, onaj sonet Michelangelov — petrarkistički — u kom se pretvara u gusenicu, u svilenu čauru, u kožu, da posluži, za obuću dragoj, njenoj beloj nozi na snegu. To, homoseksualac, ženi, nikad ne bi napisao. Imam pravo. To što se ti ljudi oslovljavaju ,,Amore“, ne znači ono, što bi danas značilo. Michelangelo se, pod tim, potpisuje: Vaš pun briga Michelangelo. Vostro pien d’affani. Homoseksualci se tako ne potpisuju. To su plahoviti sentimentalci renesanse u Rimu. Kad je reč o tim, tobože abnormalnim sonetima, koje šalje bankaru Ricciju, koji ih priprema za štampu, Michelangelo kaže da su to stvari, stare, koje slučajno nije spalio. Cose vecchie dal fuoco. Pogreška nemačkih profesora je u tome, da ne razumeju Talijane. Frazeologiju renesansnu. Misle odmah na pederastiju. A treba zamisliti koliko skulptor u Michelangelu obožava lepotu Cavalierijevu. Kako Cavalieri drhti od straha, kad mu piše čovek, kome „nema ravna na svetu“. A želi da se dopisuju, i kaže mu, da ga je zavoleo. Zanimljivo je da oni, koji sumnjiče Michelangela, ne primećuju njegovu promenljivost — u ljubavi prema ljudima — koji brzo gube njegovu simpatiju. Pederasti — to je poznato — verni su, godinama i žive kao u braku. Ubijaju za neverstvo. A ne trpe ženu.
Profesor se od smeha tresao.
Imam pravo. Ne znamo šta je bilo. Michelangelo ima svoju tajnu. A grešim, jedino — bar se njemu čini lako — što ne zapažam strašnu, sadističku crtu koju je pomenuo, gigantsku, demonsku, u tom omatorelom čoveku, koji ne voli svet. Ne smemo zatvoriti oči pred nekom strašnom njegovom seksualnošću, koja izbija čak i iz onih soneta, koje je pisao — to je sasvim sigurno — za Vittoriju Colonna, ali koje joj, valjda, nije poslao, a koje je, slučajno, sačuvao. Nisu nežni, nimalo. Ima u njima neke užasne gorčine. Ako nije umro sažežen njenom lepotom, kaže, to je samo zato, što je video samo jedan njen deo. To se još može razumeti, kao fraza. A odmah zatim dolazi, uvek, smrt. Čudni su ti stihovi. Od noći, na primer, traži potpun mrak, a jauče kad noć osvetli i samo svetlost, jednog svica. Sve to bi čak bilo lakše razumljivo, kad bi se moglo staviti na račun homoseksualca, ali to, sasvim sigurno, nije analna ljubav, nego je sasvim sigurno pisano jednoj ženi. Pitanje je samo: da li markizi od Pescare?
Da li i to Vittoriji Colonna?
Profesor kaže da je sasvim sigurno pisano za Vittoriju. Može biti kad je bila u manastiru, u Viterbu. A može biti tek posle njene smrti. On misli da su ona i takozvana „gospa bez milosti“ (la donna crudele), ista žena. On se inače ne bavi Michelangelom i ne želi da o Michelangelu stručno govori. Teško je uopšte snaći se u Michelangelovom životu, njegovim stihovima i njegovoj prepisci. A ta ljubav prema toj velikoj gospi, završava se, rečima, koje je teško ponoviti i protumačiti.
Ima Michelangelo, na kraju te ljubavi, neke strašne rečenice koje se inače ne kazuju ženi, a naročito ne ljubljenoj ženi. Bunca Michelangelo kao poludeo u starosti. Ne može doći, kaže, zabranjeno je njegovim nogama. Ne može za njom, kao anđelom, leteti. Ne može se nje u daljini ni dotaći. Ostaje samo da je gleda u svojim očima u daljini. Della Cloetta kaže da su strašne te Michelangelove OČI. Prete. A pune su seksualnih vizija. A najluđi je u tom tekstu kraj. Michelangelo upoređuje zaljubljenog čoveka, izmučenog od čežnje, sa čovekom koji na kraju povrati.
Ima tog sadizma, kažem, i kod Kierkegaarda. I kod Strindberga. Ima ga i u Irskoj. Kod Swifta.
Jedina vesela stvar u toj strašnoj ljubavnoj tragediji, kaže della Cloetta, nalazi se u jednom pismu, koje je Michelangelo dobio, od nekog, bivšeg, lakeja, Vittorije, koji se zvao Bartolommeo Spatafora e Moncata. Pisao je Michelangelu nekoliko godina — trinaest godina — posle Vittorijine smrti. Michelangelu beše tada osamdeset šest. Taj čovek mu šalje pismo sa Sicilije. Iz Messine. Veli da zna da Michelangelo, svakako, nije zaboravio Vittoriju (vostra grandissima amica), kod koje je, on, Spatafora, bio sluga. Zna, kaže, da je Michelangelo patio od kamena u bešici i da zna lek koji takav kamen rastvara. Da li bi bio ljubazan da mu taj recept pošalje? On ima kuzena koji od kamena pati, kao što je Michelangelo patio. Na kraju pisma Spatafora želi Michelangelu (ukrasu i sjaju našeg stoleća — ornamento e splendore del sccol nostro) dug život, i ostaje, itd.
Della Cloetta se trese od smeha i kaže, da zna, da želim da idem kući. Iako još nije ponoć. On će me odvesti. Da iziđem pred kapiju. Prolazimo opet kroz nekoliko soba, a ja zastajem pred jednom slikom na kojoj je, u kostimu igrača tenisa, u obući za tenis, lep, mlad, Talijan, sa brčićima na ustima, koji se crne. Slikar, očigledno, hteo je da naglasi, da taj mladi Talijan ima dosta mladosti, ne za jedno, nego i za dvoje. Della Cloetta, začuđen, zastaje kraj mene i kaže da je ta slika: on u mladosti.
Nije trebalo ni da kaže.
Kao da se izvinjava, kaže, da je to delo čuvenog kademika, koji sad više nije u modi, ali je bio slavan. Zatim me pita: što sam stao i zašto stojim kao ukopan? Da mu ne ličim na nekog u svojoj familiji?
Ne, kažem, ne liči. Liči na jednog čoveka koga se sećam iz detinjstva iako ga nikad nisam video. To jest, samo na slici.
Ko je to bio?
Pre nego što sam i pomislio šta ću reći, rekoh: Toselli.
Njegov slučaj bio je u mom detinjstvu novinarska senzacija. Toselli.
Profesor della Cloetta je, nekoliko puta, namrgođen, ponovio ime: Toselli? Zašto Toselli? Zar on liči na tog Talijana koji je čuven po toj glupavoj serenadi? To nije znao. Niko mu to nikad nije rekao. Toselli?
U nebranom grožđu, ja se onda izvinjavam, da mi se učinilo, valjda zato što je uspomena iz detinjstva.
Moj otac je tog Tosellija, na slici iz novina, pokazivao mojoj materi.
Della Cloetta onda počinje da priča iz svoje prošlosti, da se sad seća kako je u njegovoj mladosti jedan bugarski oficir, dobar mačevalac, zvao na dvoboj čuvenog francuskog pisca, koji se zvao Pierre Loti, koji je bio turkofil, a naneo neku uvredu Bugarskoj. Kako je to čudno! On je, tako, u svojoj ludoj mladosti; zbog tog Tosellija — na koga mu niko nije rekao da liči — zvao na dvoboj belgijsko poslanstvo u Rimu, jer su belgijske novine Talijane vređale. Tosellija su klevetali da je bio željan para princeze. Da je poltron. A hteli su da mu uzmu i ćerčicu iz tog braka. Talijani, međutim, kaže della Cloetta, gotovi su da mru, i ubiju, za svoju decu.
Izgleda da Belgijanci misle da su očevi prosto pastuvi.
Smračen, on mi zatim kaže, da ga sačekam pri izlazu iz kuće, pred vratima. Ide da dovede kola.
Odvešće me do moje kuće.
Kola su mu bila ostavljena u vrtu. U mraku. Ja sam ga čekao pred vratima, pri izlasku. Na prvom spratu svetleo se jedan prozor. Možda je tamo spavala njegova kći?
Profesor se zatim pojavljuje u mraku, u providnom mraku, u kolima, pa staje. Preskače nisku, gvozdenu, ogradu u bašti, pred kućom, i otvara vratanca, za kola, sebi. Zatim, kad uđoh u kola, zatvara vratanca u bašti, preskače ogradu, pa polazi duž Tibra, nečujno, i ne žuri. Uskoro smo ipak stigli do Sant Angela.
Pita gde stanujem?
Ja mu pokazujem ugao ulice Via Crescenzio, i svoje prozore, a pokazujem, malo dalje, i prozore, gde stanuje Marinetti. Della Cloetta kaže da ne stanujem lepo. Mislio je da stanujem lepše.
Pre nego što iziđoh iz kola, kaže mi, da će o ATEIZMU Michelangela da razmisli. To ga zanima, jako. Reći će to i svom prijatelju, profesoru Zenu. Mi ćemo se još videti. A kad mi se žena vrati, možemo zajedno izlaziti.
Pri izlasku iz kola ja mu kažem da sam sasvim siguran, da je Michelangelo bio ateist. Uostalom, zanimljivo je, i to, da niko ne spominje, da su ga, na samrti — kao što je Savonarola ispovedao Veličanstvenog — ispovedali. Ja mislim da Michelangelo nije samo ateist, nego da i SOCIJALNU žicu u njegovoj poeziji ne bi trebalo prevideti. Onaj sonet koji počinje rečima: Qua si fa elmi… Ovde se kuju šlemovi… meni se čini, ne samo da je, bezbožan, pamflet, protiv Pape, nego i protiv crkve, i religije. To nije više Cecco Angiolieri, nego Belli. Sasvim sigurno, prethodnik onog, koji se zvao Giuseppe Gioachino Belli.
Della Cloetta pali motor ponova, a izgleda da mu se žuri.
O tome ćemo razgovarati. Nemam pravo. To je samo burleskna poezija koju toliko vole Talijani. Michelangelo nije revolucionar.
Ja ne kažem da je revolucionar. Kažem da čovek, koji optužuje Rim da se u njemu crkveni putiri (dakle monstranza) i prekivaju u šlemove, i špade dakle sablje — a krv Hristova prodaje na botulje, trnov venac meće na koplja, a za Hrista zatvaraju sve džade — da to nije SOCIJALNO indiferentan čovek. To je anarhist. Onakav, kakvo je bilo to vreme.
Profesor mi kaže da grešim.
Pre svega, ne znamo, da li je taj sonet, protiv Papinog Rima, ugledao sveta, da li je bio poznat Papi i — savremenicima? Možda je ostao tajna i možda je čitan samo prijateljima? Paskvinade, uostalom, u Rimu, u to doba, nisu bile tako opasne kao što se, o tom, priča. Nisu bile opasne, ni za Papu, ni za pisca. Pape nisu dirale Michelangela. Praštale su mu ispade. Cenile su ga. Mazile su ga.
Jeste. Druge su, iz Michelangelovog kruga, spalile.
To je drugo pitanje. To su bili crkveni ljudi. Njima se nije mogla oprostiti misao, jeretička. Govorićemo o tom drugi put.
Sad mu se, kaže, žuri.
Pali motor, silovito, kao da je poručnik Chiaramonti. Grmi. Kreće kao da je vatrogasac, kao da ga čekaju negde da vatru gasi.
Idući dan bio je nedelja. A nedelje su u Rimu dosadne.
Primam poziv gospođe Nordstroem, da odemo u sneg do Terminilla.
U ponedeljak ulazim u palatu Borghese neispavan, a na mom stolu čekaju me pisma. Jedno od profesora della Cloetta. Javlja mi da je njegova kći ostala na ostrvu Capri. Vratiće se tek kroz nedelju-dve dana.
On će mi javiti kad može početi, opet, da mi daje časove.
Mnogo se izvinjava.
A ja i on se možemo videti, čim mi se žena vrati.
Ja onda mislim da je mom učitelju talijanskog, svakako, bolesna mati, i da je zato na Capriju ostala.
Nisam ni sanjao da je neću videti više, nikada.
Pred veče tog dana, Albanka mi se javlja, telefonom, pa kaže da me čekaju. Da svakako dođem, da posedimo. Ima šta da mi priča.
Ja onda, po svom običaju, odlazim Albanki, u ulicu gde je moja fotelja, gde su naši velosipedi, pa provodim veče u kući tih mojih prijatelja.
Pre nego što će ostali gosti doći, Albanka me odvodi u svoju sobu i priča mi, prigušeno, ono, što se desilo u kući della Cloetta, posle naše večere, sa sonetima Michelangela.
Gospođica della Cloetta bila je otišla, da legne, da spava — ujutru je rano imala da ustane, odlazila je materi na Capri. Posle se, međutim, setila nečeg što je bila zaboravila, a što je svakako htela da kaže posluži, još isto veče, pošto je sutradan rano odlazila. Obukla se lako i sišla u podzemlje, gde je njena sobarica spavala.
Tamo dole, inače, nikad nije silazila.
Zakucala je na vrata, a pošto se nisu otvorila, otvorila ih je sama, što inače nikad nije radila. Nasred sobe, skoro polugola, stajala je, užasnuta, markiza (Albanka kaže ime). Očigledno je bila skočila sa postelje, u kojoj je inače spavala sobarica. Iz Abruzza.
Bilo je jasno da je markiza čekala, tu, dole, profesora.
Scena, do koje je došlo, zatim, između ljubaznice očeve i ćerke, bila je ružna. Albanka kaže da neće o tom da priča. Gospođica della Cloetta joj je sve ispričala. Otišla je na Capri i neće se vraćati ocu. Ona žali tu mladu devojku. To je dobra devojka. Zar to sve nije tužno? Šta kažem na sve to?
Šta mogu da kažem? Svemu je tome kriv Toselli.
Ko? Šta kažem? Nije dobro čula. Ko?
Toselli. Njegova serenada.
Miloš Crnjanski
