London Magazine, dec.1974. – jan.1975.
Rrazgovarao Robert Venerstajn
Kakvi su bili vaši roditelji i vaše detinjstvo?
BUK: To i nije neko pitanje. Roditelji su mi poreklom iz Nemačke. Majka je tamo rođena, a očevi otac i majka su Nemci, s tim što je on rođen u Pasadeni.
Otac je voleo da me šiba kaišem za oštrenje brijača. Majka ga je podržavala. Tužna priča. Vrlo stroga disciplina za sve, ali jako malo ljubavi u bilo čemu. Bio je to dobar trening za svet, načinili su me spremnim. Kada danas posmatram drugu decu, shvatam da su me moji naučili da ne cmizdrim previše ako nešto krene naopako. Drugim rečima, očvrsnuli su me za ono kroz šta je trebalo da prođem: klošarenje, seljakanja, sve te loše poslove i bedu. Kako mi odrastanje nije bilo med i mleko, ostatak nije baš bio toliki šok.
Živeli smo na Longvud Aveniji 2122, jugozapadno odavde. Kada sam otišao od kuće, živeo sam u centru, i tokom godina se činilo da me svaki moj potez goni sve dalje na jugozapad. Očekujem da u jednom trenutku završim na Beverli Hilsu. Sada živim ovde zato što sam izbačen iz kuće gde sam živeo s devojkom. Raskinuli smo, pa sam prešao malo južnije. Pomerio sam se malo sa rute. Izgleda da ipak neću dospeti do Beverli Hilsa.
Kakve ste promene uočili u Los Anđelesu za sve te godine koiko živite ovde?
BUK: Ništa bitno. Grad je samo postao veći, gluplji, nasilniji i pohlepniji. Razvija se baš kao i ostatak civilizacije. Ali postoji deo Los Anđelesa – kada oduzmete Holivud, Diznilend i okean, mesta kojih se klonim, osim okeana zimi kad tamo nikoga nema – postoje mesta gde čovek može dobro da se oseća. Ljudi su ovde navikli da gledaju svoja posla: čovek može da se izoluje ili napravi žurku. Mogu da uzmem telefon i za sat vremena okupim ovde gomili ljudi da pijemo i zezamo se. I to nije zato što sam poznati pisac. To je oduvek bilo tako, čak i pre nego što sam počeo ozbiljno da pišem. Ali ljudi neće doći ako ih ne pozovem. Možeš da budeš izolovan, a možeš i da napraviš gužvu. Ja mešam to dvoje, s tim što više volim izolaciju.
U jednoj vašoj kratkoj priči piše „Los Anđeles je najokrutniji grad na svetu.“ Da li zaista tako mislite?
BUK: Ne mislim da je Los Anđeles najokrutniji grad. On je jedan od najmanje okrutnih. Ako si u kurcu i znaš par ljudi, uvek možeš da se ogrebeš za neki dolar da preživiš, i uvek nađeš neku gajbu da prespavaš noć. Ljudi će te tolerisati za jednu noć. Onda prelaziš na sledeći nivo. Ja kažem ljudima: „Slušaj, mogu da te istrpim samo jednu noć. Posle toga idi.“ I to ih digne. To je ono što ljudi u Los Anđelesu rade. Možda to rade i na drugim mestima, ali ja to nisam video. Ovde jednostavno ne osećam okrutnost koju osećam kad sam u Njujorku. I Fildelfija ima neki dobar štimung: nekako čini da se osećaš dobro. To ima i Nju Oreleans. San Francisko uopšte nije takav kako ga opisuju. Ako bih morao da rangiram gradove, onda bi to ovako izgledalo: Los Anđeles, Filadelfija, Nju Orleans. To su mesta gde može da se živi.
Odlazio sam mnogo puta iz Los Anđelesa, ali sam se uvek vraćao. Kad živiš ceo život u jednom gradu, onda znaš svaki ugao. Znaš plan čitavog područja. Imaš sliku o tome gde si. Kad odem u grad koji ne poznajem, obično retko idem naokolo. Držim se kraja u kome stanujem i okoline od dva – tri bloka: bar, soba u kojoj živim i tih nekoliko ulica. To je sve što znam o tom gradu, pa se uvek osećam izgubljeno, nikada ne saznam gde sam ustvari. Odrastao sam u Los Amđelesu, i imam to geografsko i duhovno osećanje postojanja u ovom gradu. Imao sam vremena da ga izučim. Ne vidim sebe nigde osim u Los Anđelesu.
Da li još uvek dosta putujete?
BUK: Završio sam s putovanjima. Toliko sam prokleto putovao, uglavnom autobusima ili nekim drugim jeftinim prevozom, da sam umoran od putovanja. Jednom sam došao na ideju da bi neko zauvek mogao da živi u autobusu: putovanje, ishrana, svlačenje, kenjaje, povratak u bus.(Samo ne znam kako bi se zarađivalo). Postoji neki čudan kontrast u vezi s neprestanim kretanjem, zato što čovek tada nije vezan. Ali to mi je bilo fascinantno samo neko vreme; a onda je ideja polako počela da isparava. Sada me to ne interesuje. Sada se teško odlučujem na putovanje; mrzi me čak i da odem do prodavnice.
Nastaviće se
