„Jednom ću ponovo doći…jedini sam naslednik, i dom mi je gde god pogledam…“ (Tasos Livaditis)
Priredio: Dušan Opačić
Drugi svetski rat i nacistička okupacija Grčke, ovoj mediteranskoj zemlji donela je više od pola miliona mrtvih i uništavanje infrastrukture većeg dela zemlje. To je vrlo brzo rezultiralo buđenjem slobodarskog i revolucionarnog duha grčkog naroda. Komunistička partija Grčke (KKE) kao organizator narodnog otpora okupila je oko sebe sve patriotske snage u Nacionalni front oslobođenja (EAM). Grčka gerila imala je masovnu podršku naroda, ali i ideološki uticaj na plejadu progresivnih intelektualaca, pisaca i umetnika. Jedan od boraca Nacionalnog fronta oslobođenja i aktivista Ujedinjene svegrčke omladinske organizacije (podmladak EAM), bio je čuveni pesnik Tasos Livaditis.
Tasos Livaditis (Anastasios Pantelejmon Livaditis), rođen je 20. aprila, 1922. godine, u Atini. U ranoj mladosti je počeo da piše pesme socijalne tematike, kombinovane pobunom protiv nepravde u svetu. Studije prava na atinskom univerzitetu prekinuo je odmah po izbijanju Drugog svetskog rata, priključivši se Nacionalnom frontu oslobođenja. Od početka do kraja rata bio je aktivni borac, učesnik u mnogim direknim sukobima i akcijama grčkih partizana protiv nemačkih i italijanskih okupacionih snaga. Godinu dana nakon završetka Drugog svetskog rata i početkom građanskog rata (1946-1949), Livaditis je venčao Mariju Stoupa, koja mu je bila veran pratilac i značajna podrška tokom celog života. Marija mu je rodila kći Vasiliki. Iste godine progresivni književni časopis „Slobodna reč“ mu objavljuje pesmu „Hadžidimitris“, što je Livaditisovo prvo pojavljivanje u javnosti. Sledeće, 1947. godine, Tasos Livaditis započinje i sa političkim aktivizmom i borbom protiv režima, u cilju odbrane slobodne misli i izražavanja. Kao pristalica ELAS-a i protivnik marionetskog režima koji nije imao uporište u narodu (postavljenim i naoružanim od strane SAD i Britanije), Livaditis postaje koordinator za oslobođenje levičarskog književnog časopisa „THEMELIO“, u čiju redakaciju je upala policija sa nalogom zabrane rada časopisa. Od tog dana Livaditis upada u oči tajnoj policiji, koja će ga držati pod budnim okom tokom većeg dela života. Tada je i počelo njegovo stradalništvo i progonstvo U periodu 1948-1952, režim progoni Livaditisa na ostrva Mudros, Sveti Stratis i Makronisos zajedno sa svim tadašnjeim već afirmisanim progresivnim umetnicima i slobodnim misliocima kao što su Janis Ricos, Aris Aleksandru, Manos Katrakis, Mikis Teodorakis i mnogi drugi. Ostrvo Makronisos je nenaseljeno i neplodno. Kasnije, tokom vladavine vojne hunte ostrvo je služilo kao jedno od najvećih zatvora na teritoriji Grčke.
To su bile one godine kada je čovečanstvo još vidalo rane iz Drugog svetskog rata. Velike razarajuće stihije koje jedan rat donosi ujedno postaju i književno-istorijske odrednice. Kao na primer pesništvo pre rata, i pesništvo posle rata. Krvavi Drugi svetski rat je ostavio negativan uticaj kada je poezija u pitanju. Veliki poljski pesnik Tadeuš Ruževič je rekao o tome par reči: „Nisam mogao da shvatim da postoji poezija, jer je ubijen čovek. Samo očajnik i nihilista može opisivati „lepotu“, dok pred našim očima umire istina“. Nakon Prvog svetskog rata veoma često i glasno se uzvikivala ona Ničeova: „Bog je mrtav“, a posle drugog rata došlo je do parole „Čovek je mrtav“. Postavljalo su se pitanje kao što je: kome i za koga pisati pesme, i ko će ih pisati? Nakon ratova veoma često se mogu čuti krilatice o „novom“ društvu, „novom“ čoveku itd. Nakon Drugog svetskog rata, umetnost je definitivno po prvi put pretrpela poraz, bez obzira što je bila na strani pobednika.
U toj depresiji koja je vladala planetom, prve knjige pesama Tasosa Livaditisa, nailaze na bujucu pozitivnih kritika. Prvu zbirku poezije pod nazivom „Bitka na rubu noći“ objavljuje 1952. godine. Krajem iste godine iz štampe izlazi i druga knjiga pesama „Ova zvezda je za sve nas“.
Slede godine kada Zapadna Evropa doživljava stagnaciju kada je reč o poeziji, dok se naglo afirmiše poljsko, rumunsko, grčko i jugoslovensko pesništvo. Veliki centri poezije više ne postoje, sve češće se odbija ideja o formiranju grupa i zajedničkih manifesta, jednostavno postoje dobri ili loši pesnici. Svetski i građanski rat nisu uspeli da Grčkoj amputiraju slobodarski duh naroda, i da se iz tog naroda izrode progresivni pesnici svetskog formata među kojima je Tasos Livaditis, revolucionarni ali i simboličko-alegorijski pesnik, neobično običan, koji je pisao sažetim jezikom oslobođenim ukrasa i patetike, neposrednom i govornom rimom.
Zbog knjige pesama „Udarci na raskršću sveta“ (1953), Livaditis je bio uhapšen, kratko vreme provodi u pritvoru, ali biva oslobođen.
Od 1961.godine, Livaditis kreće na turneju po zemlji zajedno sa kompozitorom Mikisom Teodorakisom, koji je svoje kompozicije obogatio stihovima Livaditisa, tako da je turneja ostala upamćena kao veoma interesantna jer je u toku izvođenja kompozicija Tasos Livaditis lično recitovao svoje stihove, i učestvovao u direktnom razgovoru sa publikom. Iste godine, u saradnji sa Kostasom Kotsiasom učestvuje u pisanju scenarija i pesama za film Alekosa Alekandrakisa „Distrikt iz snova“ koji je označen kao prekretnica u grčkoj kinematografiji , ali ipak cenzurisan od strane policije zbog levih “skretanja” i revolucionarnih elemenata koji se provlače kroz film.
Najdužu saradnju ostvaruje sa književnim novinama „Zora“ (1954-1980), sa prekidom od sedam godina u vreme diktature kada je i novina zvanično bila zabranjena i periodično štampana ilegalno u malom tiražu. Stalni saradnik je i časopisa za kulturu „Revija“ (1962-1966), gde je uz stihove objavio mnoštvo političkih komentara, stavova i književnih kritika. Tokom vladavine hunte (1967-1974), svoje apolitične i književne radove objavljuje u nekoliko mainstream časopisa, iz egzistencijalnih razloga. I pod tim okolnostima, Livaditis je i tada uspevao da u svoje tekstove umetne sećanja na slavne dane borbe i kritiku surove realnosti, nepravde i nesreća kroz koje je grčki narod prolazio tih godina. Objavio je i dosta tekstova pod pseudonimom „Rokos“.
Tasos Livaditis umro je u Atini, 30. oktobra 1988. godine od aneurizme abdominalne aorte. Objavio je ukupno preko dvadeset knjiga pesama. Među značajnijim zbirkama su: „Udarci na raskršću sveta“ (1953), „Dvadeset i peta rapsodija Odiseje“ (1963), „Ovo poslednje“ (1966), „Noćni posetioci“ (1972), „Otkriće“ (1978), „Mala knjiga o velikim snovima“(1987). Takođe je objavio jednu zbirku baletristike „Klatno“ (1966).
Dobitnik je mnogih književnih nagrada, nacionalnih i međunarodnih. Neke od značajnijih su Prva nagrada poezije na Svetskom omladinskom festivalu poezije u Varšavi (1953), Prva nagrada grada Atine za poeziju (1957), Druga nacionalna književna nagrada za poeziju (1976) i Prva nacionalna književna nagrada (1979).
Tasos Livaditis je bio i jedan od osnivača Društva književnika Grčke, a mnogi njegovi stihovi su našli trajno utočište u kompozicijama grčkih velikana kao što su Mikis Teodorakis, Manos Loizos, Jorgos Cagaris i drugi.
Na našim prostorima jako malo se prevodila poezija ovog velikog grčkog pesnika. Tek 2009. godine, prevedeno je nešto od njegove poezije u zbirci „Violina za jednorukog“, izdavačke kuće Agora, u prevodu Gage Rosić.
KRITIKA POEZIJE (TASOS LIVADITIS, 1967)
Hej, pesnici, zašto besposličarite!
Izađite na ulicu, uskočite u autobuse,
Upadnite u vozove;
Govorite vaše pesme i gledajte –
Kako se rascvetavaju,
Poput belih ruža.
Osmesi radnika u prašini ugljenoj.
Nađite na pijaci,
U žagoru, larmi, dimu…
Ozare li vaši stihovi
Trgovkinju u klompama, muškobanjastu,
To će značiti:
Niste uzalud život proživeli…
Jer njoj, rošavoj ženi široka lica,
Ubijena su tri deteta,
I ona ne daruje osmeh
Stihoklepačkome drljanju…
Penjite se uz telegrafske stubove,
Stvarajte stihove, iznova, iznova,
Mašite srcem kao zgužvanim kačketom,
Pozdravljajući budućnost.
POETIKA (TASOS LIVADITIS, 1967)
Pišem za nepismene,
Za radnike koji kasno stižu kući
I kojima se oči crvene od prašine…
Pišem i za vas, seljaci, –
Valjda se još sećate
Kako smo pili po krčmama, u zimskim ratnim noćima,
Dok pucnji drugova naših dopirahu izdaleka.
Pišem za one što grabe letke
I seju seme naših pesama.
Pišem za ugljenare, raznosače i pralje.
Za vas pišem,
Braćo moja u smrti,
Drugovi moji po nadanjima,
Za sve vas sjedinjene sa mnom
Tako duboko i bezgranično
Kao što biva sjedinjenje sa ženom.
Kad umrem, kad ne budem više
Ni čestica prašine na vašim putevima,
Za moje knjige, verne, jednostavne,
Uvek će se naći mesto
Na drvenim stolovima naroda,
Izmeđ’ alatki i hleba.
NAPOMENA: Pesme Tasosa Livaditisa „Kritika poezije“ i „Poetika“, sa grčkog jezika preveo/la je izvesni/a B.M. za sajt Anarhosindikalističke inicijative (ASI).
