Nikada nisam lično upoznao Gurđijeva, pošto sam njegovo delo i neke od njegovih učenika sreo tek 1950, kad sam pročitao Uspenskijevu knjigu. Kako, uostalom, nisam prošao ni obuku (hoću da kažem: nisam radio sa grupama), pLože se postaviti pitanje, za mene i za druge: zašto onda ovaj tekst, zašto ova razmišljanja o Gurđijevu? Upravo zato što njegovo učenje, njegova misao, odonda nikako ne prestaju da igraju odlučujuIu ulogu u mom životu i u nekim mojim knjigama. Ali, da se dobro razumemo: nije posredi intelektualni uticaj, kakav mogu da imaju neke knjige ili neki filozofi. Gurđijevljev uticaj bio je sasvim drugačiji i, uostapom, u skladu sa onim čemu je podučavao. U mome načinu bivanja na ovome svetu, u preduzetim traganjima koja su vazda bila nerazlučiva od moga života, na čitavom jednom unutrašnjem putu, koji su me kasnije godinama vodili ka nekim duhovnim središtima Bliskog istoka (Sveta Gora Atoska, koptski manastiri u Egiptu) doticao sam i ponovo susretao Gurđijevljevo učenje. Njegova misao je za mene uvek bila okrepljujuća, naime optimistička. Činila mi se tada (i još i sad mi se čini) jedinom koja korenito briše zablude koje održavamo o našem biću, koja nas suočava sa našom prazninom, ali nam pri tom nudi rešenja kako da je ispunimo.
Kad pokušamo da radimo, ne iz druge ili iz treće ruke (što je i suviše često slučaj kod intelektualaca Zapadnjaka), nego što je moguće bliže izvorima saznanja, kad se, na primer, pomučimo da naučimo orijentalne jezike, pa da se otisnemo drumovima poput drvenih hodočasnika, bez popudbine i bez turističkih vodiča, s trudom da očistimo od jalovine našu zapadnjačku, cerebralnu žicu, da živimo skladno sa drugima (a samo tad, možda, stupamo u ono što Remon Abelio zove drugo rođenje), neizostavno susrećemo Gurđijeva. Često sam ga rado zamišljao, kao neku blisku sen, u pećinama svetogorskim, gde sam zaticao poslednje podvižnike našega vremena, kao i u onim seocima na rubu pustinje gde ljudi još umeju da satima sede u tišini, a da nipošto ne odaju utisak da se dosađuju. Često su, čak, mnoge siluete i ličile na njegovu, obešenjačku, tajanstvenu, na egipatskim ulicama, na sprženim mongolskim visoravnima, ili u prepunim grčkim kafanicama. To što me je stalno pratio u tim godinama inicijacije, nipošto nije bilo zato što sam živeo opsednut sećanjem na njega, nego, naprotiv, zato što sam osećao da je on čovek baš s ovih prostora, iz ove gomile, iz ovih trenutaka punoće. Isto tako, mogao sam da shvatim, postepeno otkrivajući baš te prostore, koji su, zatim, postapi moji prostori, koliko se njegovo učenje dodiruje sa onima koje sam tada proučavao: svetogorskom mističkom tradicijom – podvižništvo Svetih Otaca pustinjožitelja – gnostičkom kosmologijom i soterologijom. Nipošto ne optužujući Gurđijeva za plagijat ili za nasilno prisvajanje – kao što su to činila mnoga praznoglava nevinašca – napazio sam, naprotiv, da je primereno, prirodno, dobro, preko njega ponovo otkrivati suštinske vidove Tradicije. On ih je oživljavao, pridajući im smisao i domašaj aktuelnije nego ikad, a to je u mojim očima bio još jedan dokaz ozbiljnosti njegovog učenja. Daću ovde nekoliko primera tih sličnosti, te postojanosti, precizirajući da sve to ima neizbežno dvostruki smisao: Gurđijev je u svojim vežbama mogao da bude nadahnut nekim koptskim ili zen metodom, api, u stvari, za mene je njegova misao ta koja ponovo aktualizuje praksu i tehnike na koje, da njega nije bilo, bez sumnje ne bih uopšte obratio pažnju.
Tako sam, proučavajući od 1956. do 1960. godine istoriju
koptskog monaštva, a posebno one neobične zajednice (opštežića) koje je, u
Gornjem Egiptu, u IV veku, osnovao sveti Pahomije, bio zaprepašćen sličnošću
određenih tehnika sa tehnikama zen-budizma i Gurđijevljevim:
– namerna neprimerenost učiteljev odgovora na – često naivna – pitanja učenika.
Jednome učeniku koji ga je sasvim nezgrapno pitao: Kako da postignem spasenje?
– Pahomije je naredio da šest meseci neprestano plete i raspliće jednu te istu
korpu od vrbovog pruća, bez ijedne reči.
– vređanje, ponižavanje, sistematska odbojnost učitelja prema učeniku, s ciljem
da “ubije u njemu starog čoveka”, da učvrsti njegovo odvajanje od sveta i
njegovu smrt u tome svetu: ostavljali su iskušenika da danima lupa u
manastirske dveri, i nisu mu otvarali; ili su ga puštali da uđe i namerno ga
ignorisali, kao da je postao nevidljiv; nikad ga ne bi oslovljavali njegovim
imenom, uvek nekim drugim, smešnim ili ponižavajućim.
– bezuslovno pokoravanje učenika učiteljevim naredbama, kolIko god izgledale
apsurdne. Jednom nabusitom učeniku koji je tvrdio da posti više nego drugi, Pahomije
je naredio da mesec dana zaliva suv prut usred pustinje. Trenutno su se zaustavljali
čim čuju određeni signal, i ostajali nepomični dok god ne začuju drugi signal.
Jedan monah, koga je signal zatekao dok je stavljao hleb u peć, pustio je da mu
ruka izgori u peći.
Naravno, ovde je reč samo o ekstremnim, posebno spektakularnim primerima, a zato su, uostalom, i prikazani pre nego drugi, ne tako senzacionalni, u koptskim Žitijima svetog Pahomija. Svakodnevni život tih zajednica, sa njegovom voljnom i čudesnom monotonijom, neprestanim molitvama, isrpljujućim zadacima, meditacijom u potpunoj tišini, s njegovom voljnom jednoličnošću, sve to, već, nije zanimalo ni ondašnje životopisce.
Kad sam se, mnogo godina kasnije, vratio u ona vremena i u onu zemlju egipatsku, da proučavam istoriju, život i učenje gnostičkih zajednica, i tu sam opet bio zapanjen postojanošću nekih stavova, neognostičkim aspektom Gurđijevljeve misli ili, ako hoćete, pregurđijevljevskim aspektom aleksandrijskih gnostika iz drugog veka. Kazati onako jasno, kao što su tada učinili Simon Mag, Karpokrat, ofiti, setiti, barbelognostici, da čovek mora na ovome svetu da stvori sebi dušu, da raspiri, da nahrani, da ojača nevidljivu iskru svesti, majušnu žišku bića koja iskri u našoj psihi, ukratko, da je čovek, onakav kakav je rođen, duševno još nezrelo biće, i da čoveka, u punom smislu reči, treba tek izbrusiti, uobličiti, pronaći, jer još nije, znači, po mom mišljenju, pokazati se čudesno vidovitim, već tada trasirati carski drum koji će biti zajednički svim tajnim učenjima, gnostičkim ili ne.
Otkrivajući to učenje, skrivano – i ozloglašeno, u stvari klevetano – vekovima (i otkrivši ga, upravo, kao tako blisko onome koje nas ovde zanima), osetio sam silnu radost, neku vrstu opijenosti, jer sam tad stekao ubeđenje da u tome jeste istinska gnoza: znati da ne znaš, spoznati da nisi, naslutiti da možeš biti. Sigurno ne bih reagovao onako kako sam reagovao na reči gnostika, onim dubokim zanosom, lucidnim i nadahnutim u pravcu moguće gnoze, da nisam poznavao Gurđijevljevo učenje. I tu mi je on, opet, pružio Arijadninu nit koja mi je omogućila da uvidim do koje su mere ti zaboravljeni tekstovi nešto sasvim drugo nego prašina davno prošlih vremena: živa i životvorna reč braće, dotad nepoznate, kojoj sam, mojom drugom knjigom (Gnostici, izd. Galimar), poželeo da odam počast, s neznatnim zakašnjenjem od osamnaest stoleća.
Žak Lakarijer
Preveo sa francuskog
Milojko Knežević
