Otkud ona na pameti, a ne na lokvanju…
Kreketalo i uspavljivalo moju varoš.
Kreketalište, večeri ljetnje.
Svikli na žablju romantiku.
Kobajagi se grozili kreketuša.
I močvarja zastrtog lokvanjem.
Bila i trska: prava-pravcata.
Žablji raj.
Davnih dana.
Onda su čovjekoliki isušili žabeći zaton.
Ubili žablji kosmos.
Nabacili šljunak, zalili betončinom.
I ostalo tako, uzaludno betonsko jalovište.
A odnekud, ispod betona, pomoli se kreket.
Zamiriše na lipu i jastučnicu.
U varoši mojoj.
*******
Žabac, kao žabac, doskakuće.
Zakrekeće, od rakije mu oči natiču.
Jednom je u birtiji kreketao u opklad od osam do osam.
A bilo ljeto.
Umukao u prvo sumračje.
A lipe, mirisale.
–Sjećaš li se Žapca—pita me onaj što je Žapca gonio da krekeće.
–Je li umro—svejednoćom pitam.
–Nije—kaže onaj što je gonio Žapca da krekeće.
Pa nas uhvati nigdina, pa se u mišolovci koprcnemo.
–Ali više ne krekeće—čujem kako dodaje pri izlasku, a od smijeha se nadima.
Boris Jovanović
Iz knjige Bog u birtiji
Izdavač – Zenit, Novi Sad
