Sudeći prema pismima, koja sam od nje imao, i, prema beleškama, koje sam pisao, nju je najviše očaralo to paljenje lampi, u Fiorenzi, koje smo, tu, svako veče, gledali, sa hotelskog balkona, u Fiesoli.
Što je bilo još čudnije, ona je mirno govorila o tome, da će i drugi posle nas doći da gledaju to i smrti se nije bojala, nimalo. To je prirodno, kaže.
Iako sam je ja budio rano da pođemo, što pre, da idemo da gledamo Michelangelove skulpture, u grobnici Medicija, ona je mnogo radije ostajala gore u Fiesoli, u fimskom teatru, otkuda je izgled najlepši, u Toscanu.
Sećam se da sam ja najmanje uspeha imao, pri poseti manastira, tamo, a ona najviše, iako nije bila pobožna, nimalo. Nije joj to, ni otac, bio i nije to, ni on, od nje tražio.
Pa ipak, kod jednog, malog, fratra svetog Franje, izazvala je pravo oduševljenje u razgovoru, iako mene nije trpeo. On joj je poklonio jednu malu sliku Madonne, i poželeo joj sreće u životu i braku.
Bio je bos. Imao je drven đon, a činio se iskren i vеrovao je, očigledno, da joj je neki veliki poklon dao, nešto sigurno. Sa tom Madonnom na papiru. Rekao je: svemoguću.
Pred hotelom, na trgu, bio je spomenik kralja i Garibaldija, kako su jedan drugom pružili ruku. E takav je i taj poklon bio.
Da bih je naveo da dolazi redovno u grobnicu Medicija, ja sam je, svako jutro, podsećao, da je Fiorеnza čuvеna po obući, koju u njoj majstori izrađuju, i da se pročula, i u naše vreme, po obućarstvu.
Nigde na svetu nisu pravili tako laku, lepu, obuću, žensku, kao u Fiorenzi. Ja sam putnik, govorio sam svojoj ženi, pesnik, u Fiorenzi, nemam pojma o obući, niti ima ma kakve veze sa mnom obućarstvo, ali da posetimo i obućare u Fiorenzi. To sam govorio, da bih je odmamio, da ne sedi toliko u tom antičkom teatru, sama.
Nisam ni sanjao da ću, već iduće godine, sedeti među obućarima, u podrumu, u Londonu. Tih dana me je privlačio samo Michelangelo.
Ona mi je govorila da, možda, zaisla, znam nešto o Michelangelu, aii da ne znam taj najlepši izgled u Toscanu. Ja sam joj, priznaje, pokazao tu antičku ruinu, predstavio joj Cicerona i Katilinu, pričao šta je Katilina pripremao, u Rimu, kakvu revoluciju, ali sam joj samo ovlaš pokazao brda u daljini, gde je
Katilina poginuo.
Pričala mi je, da nije tačno, da je sama u tom teatru.
Jedan gušter se tamo, kraj nje, sunča, na kamenu, nije pobegao od nje, a verovao ja to, ili ne, vraća se i pravi joj društvo. Ima crne oči, majušne i treptave kao crni dijamant, a telo aligatora, ali minijaturno.
Ona je sasvim sigurna, da on dolazi, da se, sa njom, sunča tu — da može da je prepozna, i da je se sećao. Što je bilo najluđe, tvrdila je da bi trebalo verovati, da je to taj UVEK ISTI gušter, koji je tu dolazio, da se sunča, i u ono vreme, kad je tamo na brdu Katilina pao.
Tvrdila je da ima čempresa u Toscani koji žive 500 godina.
Ja možda znam muzeje u Fiorenzi, ali za tog guštera nisam znao, nisain ga ni pogleda udostojio, a ni on mene. Ona je međutim, sasvim sigurna, da će taj gušter, u smaragdu, majušan, minijaturan, mali aligator na suvu, vraćati se i čekati je, i kad nje ne bude više bilo.
Prijatna joj je, kao da je njeno dete, ta pomisao.
Ja sam joj odgovarao da je to banalno i da piše u pismima rđavu literaturu.
Ona je, po mom običaju, odgovarala, oholo: „može biti“. Znam da ja hoću da ona primi svaku moju misao, pa i moju tezu o definitivnom kraju, u smrti, u ljudskom životu. Možda imam pravo, ali zašto joj ponavljam to? To nije dobro. Zašto je podsećam na to? Smrt je ljudska ružna, bedna, pre nego što se pretvorimo u pepeo na koji zumbul rasipaju. Prirodna je, ali nas pretvara, zaista, prvo, u smradnu lešinu, a zatim, u krvavu kaljugu, a posle u neku lokvu za skarabеje, u prah i hemijsku formulu. Zašto joj ponavljam to?
Ja joj onda odgovaram da se preplašila.
U Etrurskom muzeju.
Ja ne znam šta je smrt, ali nas, pre nego što se pretvorimo u pepeo, ne pretvara u smradnu kaljugu. Prvo nas ozari nekom lepotom, u licu, koja je bila poznata u Fiorenzi i koje treba da se setimo. Crkva je kriva što smo, od smrti, napravili strašnu komediju.
I morti, i morti — viču u Veneziji, u teatru.
Crkva je, međutim, kriva, svom tom užasu pogreba, tom strahu od smrti, jer je uspela, da ljudi poveruju, u nastavak svega, u pakao i raj. Manje u raj, više u pakao. Taj užas, pred zagrobnim životom, glavna je crta i u Michelangelu.
Valjda u želji da zaboravimo to, u pismima moje žene, javlja se onda želja, da odemo bar do Neapolja.
Tamo smo bili tako veseli.
Ja onda sedim i pregledam fotografije naše, iz Neapolja, i vidim balkon, na kom sam sa njom, iznad Santa Lucije, sedeo.
Ona me, međutim, seća, na agavu, koju je tražila na Vezuvu.
Ja sam uvek rado pristajao da odem u Neapolj. Uvek sam se vraćao algama tamo, u akvarijumu, a bio gotov, svako veče, da slušam pesmu neapolitansku. Onu pravu. A bio sam gotov da odem u Neapolj, kad god je bio u Neapolju teatar braće de Filippo. Otkad sam Neapolitance bio upoznao bio sam zavoleo i decu.
Vodiči, koji se kupe oko stranaca u hotelu, bili su, međutim, ne znam kako, uverili moju ženu, da na
Vezuvu može videti i rascvetanu agavu. A ona je jedino to i tražila na Vezuvu. Čula je bila da ima agava na Vezuvu i ništa je nije moglo odvratiti od odlaska na Vezuv, pešice na put, koji se tek gradio.
Obešenjak vodič, da bi što više zaradio, tvrdio je da se može, dobar deo puta, na brdu, preći kolima, a posle pešice, lako, po asfaltu. A da će, na padini, sasvim sigurno videti i agavu. Rascvetanu.
Uzalud sam se ja svemu tome smejao.
Uzalud govorio, da je to prevara. Ona mi je tražila da joj učinim bar to.
Ja sam joj predlagao da idemo žičanikom, kako sam nekoliko puta išao, a da dan provedemo u Herkulanumu. Tamo imam moju sliku Vezuva, na zidu, u iskopinama, u jednoj kući, koja je vanredna, kao da je slikana u kineskom slikarstvu.
Ona je tražila da idemo pešice i da vidimo agavu.
Put kolski je, zaista, postojao, ali smo, na pola puta već, morali da, pešice pođemo. Na padini Vezuva, bilo je naselja, šumaraka, pa i agava, ali nismo videli rascvetanu, nijednu.
Vodič je tvrdio da ih ima. To mu je izričito javljeno.
Pošli smo dakle — sećam se — pešice, putem, koji je vodio serpentinom, kroz sasušenu lavu. Ponegde je još dimila.
Ni taj poslednji deo puta, na Vezuv, nije opasan, ali je postajao sve teži, sve zamorniji. Po crnoj poljani lave, išle su serpentine, kao kroz razliven asfalt, koji još gori. Nedovršen, to je bio put u pakao. Kroz miris dima. Nigde nije bilo klupa, ni mesta koje nije zažareno. Sesti se nije moglo.
Posle gajeva i šumaraka, posle bašta loza i maslina, ona je sad išla umorno, kroz ovaj crni sliv, kao kroz blato. Nigde nije bila videla rascvetanu agavu. Predlagao sam da se vratimo. Bojao sam se da mi se ne onesvesti.
Za nama je ostao, dole, zaliv Neapolja, najlepši zaliv na svetu, u dubini, u plavom moru, sa ostrvima, kao nepomičnim delfinima, koji su bili zastali u njemu, očarani.
Ona je međutim išla i dalje, gore, tvrdoglavo, iznemoglo.
Nema rascvetane agave na Vezuvu — rekoh joj, sažaljivo.
Kad smo stigli do grotla pitao sam je, čemu sve to?
Goethe je i na Vezuv išao da proučava i skuplja minerale, drugi su išli da vide opservatoriju, mi, međutim, nas radi putujemo. Zašto se namučila toliko, idući tuda, do vrha.
Zar ne vidi da nas je vodič prevario? Da bi više naplatio?
Ona mi reče tada, tužno, ali mirno, da je tražila tu agavu, jer je čula, da je retka, ali se može videti na padini Vezuva, često. Nije više mogla da sluša te moje priče o smrti, o Orfeju, o Pompeji, o Tiberiju, o zatvorima u burbonskom režimu. Ne okrenuvši glavu, ni da pogleda vanrednu okolinu Neapolja, Sorrento, Capri, Ischiju, ponavljala je, da su joj u Italiji postala dosadna ta groblja, koja su tako česta. Ja stalno ponavljam da je Rim najveća grobnica Evrope. Htela je da susretne nešto živo. Nije joj samo naš vodič rekao da može naići, pod Vezuvom, na rascvetanu agavu. Tako je lepa na slici. Htela je da je vidi, živu. Kad god u Neapolj dođemo, ja trčim da vidim te anemone, i alge i konjiće u akvarijumu, ili to su bića koja ostaju u moru. Ne možemo ih sresti u životu. Cvet možemo. Agavu. Rascvetanu. Sve se u njoj buni da odemo iz Rima, sa tom melanholijom na kraju. To mi je nekoliko puta rekla, i u pismu.
U susret smrti idemo. Ne treba tu misao da izbegavamo. Nije tu misao izbegavao ni Michelangelo.
To je prirodno, ali zašto da na to stalno mislimo?
Jer je to tačka na kraju — kraj, svemu.
Čitala je, kaže, da je ovde, u okolini Neapolja, bilo nekad tako veselo. U vreme rimsko. Sve je bilo u mramoru. Sve je bilo u baštama u cveću. Zašto idemo nazad, u kuknjavu, treba pronaći neki radosni smisao u životu. Moli me da je vodim na Capri. Da idemo u Sorrento. Da se odvezemo do Amalfija.
Kažu da je tamo tako lepo.
Vara se, ako misli, da, o smrti, nisu znali, i u doba rimsko. Eto tu, dole, u Pompeji, na jednom zidu, zapisao je neki Julije Polibije, da ništa ne traje večno. Sunce, koje sja, nestaje uveče u moru. Mesec koji je pun i svetao, nestaje jedno jutro, a vetrovi koji su vitlali oko nas burno, sad još samo blago ćarlijaju.
To nam je taj Polibije poručio.
Ona mi onda kaže, u pismu: ne slušaj šta ti drugi poručuju. Slušaj mene. Znam da i drugi parovi, koji u Neapolj dođu, neće da slušaju o smrti, nego su željni da čuju veselu pesmu. A smrt koja nas čeka, uzrok je, da treba da se volimo. Seti se agave koju sam tražila na Vezuvu. Ti si me tamo vodio. Vodi me. Uzmi me za ruku.
Kad sam te svoje beleške čitao, uz njena pisma, ja čujem i njen glas, pa iako je sentimentalan, slušam ga sa čežnjom, koju u mladosti nisam osećao. Da, treba tražiti nešto veselo.
Da bih je razveselio, ja joj obećavam da ću je voditi u obližnja mesta koja se zovu: Veliko i Malo.
Maiori — Minori. Čini mi se da se nalaze u jednoj knjizi, koju je jedan naš prijatelj, Rastko, u Italiji napisao. Čekali smo ga u Rimu. Bio je otišao preko okeana, u Ameriku. Nismo ni sanjali da ga više nikad videti nećemo.
Da bih je razveselio, ja sam joj tih dana pisao, da ćemo možda ipak ići, još jednom, na Siciliju, iako je
Italija u ratu.
Želeo bih zaista da vidim još jednom vulkane, na severnoj, sicilijskoj, obali, u moru. Liče mi na Lofotska ostrva, koja sam na putu za Spitsbergen video. U Polarnom moru, u noćnom Suncu. Stromboli ima crvenu krestu koja je, u mraku, vatra, hiljadu metara visoko. Ne znam zašto, zovem ga petao. Taj je, u ledenom dobu, zemlji kukurekao.
Nećemo ići tamo. Ostaćemo na obali.
Dobro, onda da vidimo Tundru — hoću da kažem Tyndari.
Šta je to?
Rt, na severnoj obali Sicilije, koji je najlepši rt na svetu. Zaboravićemo da živimo u ratu i da budućnost svoju ne znamo. Ima tamo jedna crkva koja ima crnu Madonnu. Ja mislim vizantinsku ikonu. Video sam je samo na papiru. Seća me na jednu, koju sam u Španiji video.
Španjurku? Igračicu?
Ne, nego baš Madonnu.
Ona kaže da sumnja, da se muževi madonna sećaju.
Ima tamo i jedan guverner rimski koji me zanima. Odatle je odneo kip u zlatu. Zvao se Ver. Kip boga Hermesa koji je Orfeja iz podzemlja, sa ženom, izveo. Orfeja, koji je u podzemni svet išao, da vrati svoju ženu. Taj Ver nije ni sanjao da će, za tu pijačku, imati da odgovara najboljem advokatu, tužiocu, koga je Rim u to doba imao. Ciceronu, advokatu režima, koji je i Katilinu upropastio. Neopisivo je lep izgled na more, sa tog rta.
Ona je želela da vidi na Siciliji samo Messinu.
Ne vredi ići u Messinu. To je najružnija varoš u Siciliji. Možemo otići, ako baš neće Stromboli, u Taorminu, da gledamo Etnu. Otuda se vidi celo to more, kuda su galije plovile, u Grčku. Prošle su tuda i galije Tiberija, i Normana, i Nelsona. To znamo. Iako tome nema traga više, tamo, ni na moru, ni u nebu, ni u prirodi i bilju. Na žalost, ljudski um je takav, da manje pamti lepotu polarnih predela, a mnogo više prošlost Tiberijevu, Nelsonovu, Arhimedovu. Cela je Sicilija sačuvana u jednom procesu, u govoru tog advokata većine u Rimu. Cicerona. Jednog od najvećih poltrona u Rimu.
Seća se da, pre, nisam tako o njemu mislio.
U svakom slučaju, ona ima samo jednu moibu: Messinu.
Tako smo stigli, u proleće 1939, i u Messinu. Ona se tek obnavljala od trusa koji je tu varoš, 1908, porušio. Oko stanice sve je bilo u radu, barake, garaže, a pneumatičke bušilice su grmele ludo. Ja se Messine uopšte nisam sećao, na svetu. Moja je žena pamtila ilustracije o tom trusu, u novinama, koje joj je otac pokazivao. Decembra pomenute godine, za 32 sekunde, sve je bilo tu svršeno. U ruševinama je ležalo 72.000 mrtvih.
Pred tom stanicom, moja je žena zastala, kao da se skamenila — sela na jedan kamen i zagledala se u more, u pučinu, nepomično, ćutke.
Ja sam se pitao, šta joj je? Kud gleda? Zašto?
Sećao sam se da su oni, koji su tu, danima, klečali i plakali, imali razloga za to, jer dok su lešine sahranjivane, napolju, na moru, nikad nisu mogli znati, da li tamo ne spuštaju u vodu njihovu majku, njihovog oca, sina ili brata, ili njihovu kćer, ili sestru? Bezbroj porodica nije htelo da ode sa obale, jer su znale da tamo na pučini, odlazi u more, neko, koga više nije bilo, a koga su slušali, još dan ranije, kako im govori veselo, kako se smeje, kako peva. Danima su barke, tu, odlazile i sahranjivale u more. I noću.
Videle su se samo svetiljke u čamcima, kao kad ribari love ribu.
Svetina je danima klečala, tu, plakala i urlala i mrmljala molitve.
Začuđen što ona neće da odemo dalje, ja joj rekoh, sećam se, da je Omir sve to prorekao, ali ljudi Omira ne slušaju. Omir je rekao da je zaštitnik te varoši, Posejdon, zemljotresac.
Možda je prošlo bilo četvrt sata, do prvih reči, koje sam sa njom bio uspeo da progovorim, pa, pošto nisam znao šta joj je, zašto je ućutala toliko, počeo sam da brbljam, kako je Messina, posle tog strašnog trusa, počela da se obnavlja i zida, već posle osam dana.
Pitao sam se zašto ljudi, posle takvih užasnih trusova ostaju i žive na istom mestu?
Ona je tek tad progovorila i rekla, da je to njoj sasvim razumljivo. Onog, koga volimo, ne napuštamo, ni u bolesti, ni u nesreći, ni na samrti. Ima takvih primera čak i u životinjskom svetu.
Znam — Michelangelo je držao na rukama brata, koji mu je umirao. Iako je tada u Fiorenzi vladala kuga. Hteo sam samo da kažem da se nas, ta nesretna varoš, i taj strašni trus, ništa ne tiču. Ni te sahrane u more. Mi smo u tuđini ovde. Treba da idemo. Nećemo odsesti u Messini. Idemo večeras dalje. U Taorminu.
Ni posle dobrih pola sata, međutim, vraćajući se iz stanice na obalu, nisam uspeo da odvojim ženu, od mora. Bio sam da pošaljem prtljag u Toarminu i da zadržim sebi mesta u vozu. Ona je sedela sad na jednom drugom kamenu, na obali, zagledana u pučinu. Bila je u društvu jednog mališana, koji je brbljao nešto, zalazeći u plićak, iz kog je skupljao šljunak za nju. Jedva sam ih našao.
Kad me je video, bio je osetio, da ću odvesti tu ženu, pa se preda mnom šetao kao paun, šepurio, i čkiljio.
Brbljao je mojoj ženi nešto. Ona ga je pomilovala po kosi.
Ni ja ne razumem dijalekt Sicilijanaca, lako, pa sam se pitao kako tek moja žena može da razume ćeretanje tog mališana, koji je neprestano govorio.
Ona mi, međutim, reče, da su se razumeli vrlo dobro.
Njoj je žao što ga teram, davši mu nekoliko lira, pa mu maše rukom, dok se on provlači kroz bodljikavu žicu, i plotove, duž pruga, i dovikuje nešto. Pošto ona, međutim, sedi i dalje na kamenu i upire rukom u neki brod na pučini, koji plovi za Grčku, ja joj pričam, kako je Goethe bio u Messini i, već te godine, 1787, rekao, nešto novo o zemljotresu. Nešto novo, što ljudi izgleda znali nisu.
Kaže, da se, dok se vozio kroz Messinu, nije sreo, ni sa jednim čovekom pa ni psom, posle tadašnjeg trusa, valjda zato, što je prolazio noću. Nije sve, međutim, ni te godine, bilo porušeno. Porušene su ležale samo kuće siromašnih u Messini, jer su bile zidane slabo, a crkva jezuita, međutim, i njihova kolegija, stajale su neoštećeno. Bili su zidani u dobrom kamenu. Von tuchtigen Quadern aufgefuhrt.
Nisu za svakog dakle zemljotresi, ni 1787, isto.
Ništa mi te priče nisu pomogle — ona je sedela zagledana u more i kad je sat jedan prošao i molila me, da još malo posedimo. Ja sam je nekoliko puta pitao, zašto joj je do ovog ćumeza sicilijanskog toliko stalo? Mi nemamo nikakve veze, sa ovom ružnom varoši. Tuđina je za nas to. Da pođemo.
Ona me je molila, još jednom, da još malo ostanemo. Uprla je prstom prema tom brodu, koji je na pučini prolazio i smešila se tužno.
Misleći da je poražena sećanjem na trus, o kom je čula u detinjstvu, ja sam joj pričao, kako je i antička vera puna mrtvih, i misli o smrti, a imaju neku vrstu Hrista, već u orfizmu. Misao o smrti mučila je ljude, već u doba antičko. Kao svi muževi, kad govore svojoj ženi (ali ne kad govore tuđoj) i ja sam tad u Messini bio zauzeo poučitelnu pozu. Bog otac, Zevs, kažem imao je sina, kao u hrišćanstvu, a rodio ga je sa ženom čije čak i ime znamo. Zvala se Semela.
Kao Marija u Izrailju.
Taj sin božji je kao i Isus živeo na zemlji, neko vreme, a posle se tek uzneo na nebo, da sedi pored Boga oca, uz koleno.
Prema tome, treba i kroz ovu strašnu varoš, da prođemo. Treba i mi da odavde odemo. I morti, I morti — ustaju samo u venecijanskom pozorištu, ne u našem životu. Uostalom, mi nikog među mrtvima ovde i nemamo. Zašto je tako ćutljiva? Zašto je toliko poražena tom nesrećom. Ima ih na svetu toliko. Ona mi je, baš u Neapolju, govorila, da ne treba na smrt da mislimo. Nemamo mi šta u Messini da tražimo.
Tek kad sam to rekao, ona okrete glavu i gleda me tužno.
Nije znala, kaže, ni da postojim, godine 1908, kad joj je otac pokazivao te slike o zemljotresu u Messini. Još je manje znala da ću doći jednom u Messinu, i da će i ona dolaziti u Messinu, sa mnom. Varam se, međutim, ako mislim, da mi, sa ovim morem, ovde nikakve veze nemamo. Ja pričam o svakojakim vezama u svetu, a ne znam one, katkad, koje nju vezuju. Ona, na žalost, IMA, sa Italijom, sa ovim morem, kud brodovi plove, za Grčku, i te kako, tužnu i duboku vezu. Pa i sa tim lešinama, sahranjenim u ovom moru. Iako smo već dvadeset godina u braku, izgleda, da ja zaboravljam nešto. Nije čudo — muževi često zaboravljaju čak i dan svadbe sa ženom, za koju kažu da su u sretnom braku.
Zaboravljaju često i dan dečijeg rođenja. Dece svoje.
Ja se onda začudih, tom teatralnom gestu, kojim je ispružila ruku, na pučinu, prema onom brodu koji je plovio za Grčku.
Inače nije teatralna.
Sad, međutim, kad je ustala i pošla sa mnom, tek sad sam video, kako joj oči gore, i, kao ošinut, zastideo sam se. Setih se da tamo, negde, u tom moru, na dnu, počiva jedan brod, i za nju. Među algama koje tako rado gledam u akvarijumu, u Neapolju, među meduzama i morskim biljem, tamo, leže i kosturi onih, koje je volela u detinjstvu. jako. Njena sestra i sestrina deca. Ta mlada žena, sa sinčićem i ćerčicom, bila je stigla do Rima, otkud je pošla mužu u Grčku. Htela je da i u ratu, čim budu mogli, budu zajedno. Bilo je nastalo zatišje u ratu i ona je, sa decom, pošla u Grčku. Brod je potopljen.
Kad sam svoju ženu podsetio na to, ona mi je pisala, da je ipak strašno, da i najužasnije uspomene, onih koji su nam u životu najbliži, zaboravljamo. Pokušavamo, katkad, i samoubistvo, kad nam muževi, ili žene, u sretnom braku, umru, ali šta je to, nego iznenađenje, da ništa svoje na ovom svetu ne možemo da zadržimo?
Ona sanja često, i sad, tu sestru, i njenog sinčića, i ćerčicu.
Vidi kako ih je mati zagrlila dok tonu.
O čoveku pak, kome je ta žena pošla preko mora, priča mi da se vratio. Drugovi su mu oteli oružje iz ruku, kad je hteo da se ubije. Držali su ga, dok ga lekar nije smirio. Tražio je smrt posle toga, i u ratu, ali se vratio. Zašto? Da bi još godinu dana živeo? Da bi u njenom sećanju ostavio jednu ruku, koja drhti, kad prinese zalogaj ustima, ili podigne čašu?
Sećam se, ja sam na Siciliju išao sa Tukididom u džepu, a moja žena prošla je kroz Messinu, sa tom sasušenom rukom, koja se trese kad ispija čašu vode, ili uzima zalogaj u usta.
Nekad sam putovao otvorenim očima i divio se svakoj maslini, koju sam susreo na putu. Svakom brdu u plavetnilu daijine u Toscani. Imalo je u sebi čudnu moć da me zadrži, tako, da sam stao.
Sad sam se, u Messini, slep za sve drugo, lepotu prirode, more, nebo, pitao samo o nama: šta biva sa našom prošlošću, sa našim senkama, na primer. One nas prate, neko vreme, na zidu stanice u Messini, koja se zidala, ali kud nestaju, kako nestaju? Ti odblesci mora koje si imala u oku. A koje su i naši mrtvi imali u očima, svakako. Otkud u našem mozgu traju, i posle toliko godina, te slike raznih mesta kud prođosmo. Lica ljudi, mališana koji skupljaju kamičke u plićaku, u Messini. A traju i toliki zvuci.
Na primer, kako je ona izgovorila: Messina, ime tuđe, daleke varoši, koja nas se ne tiče.
Dug red daščara, započetih građevina, oko stanice, prođosmo ćutke.
Zar to nije bila tuđina? Nikad pre tu bili nismo.
Kako to, da tolike varoši, toliki događaji, tolike gomile, toliki pojedinci, mogu da nađu mesta, u našoj glavi, u našem mozgu.
Pa ta predosećanja, koja je moja žena imala, toliko puta, u životu. A koja su se, zaista, ostvarila, kao i ti moji Tukididi, Aristofani, još jednom. Predskazivanja. Priviđenja. U dalekom svetu.
Snovi.
Gde li se sve to u nama smesti? Zašto traje?
Pre nego što uđosmo u voz, koji će nas odvesti u Taorminu, stajali smo nekoliko minuta pored vagona, u koji su naš prtljag unosili.
Primetio sam da mi žena ukočenim očima posmatra nešto, na zemlji. Pored pruge pružao se jarak u pesku i šljunku. Na njemu je bio zastao jedan mali, zeleni, gušter. Glava mu je bila nepomična, ali trbuh mu je dahtao. Oči su mu bile crne i svetle. Nepomične.
Sećam se kako me je žena podrugljivo gledala, upirući prstom u tog malog, minijaturnog, aligatora, a smeškala se videvši kako ga gledam začuđeno.
Odmahnula je rukom, kao što je bio njen običaj, kad bi uvidela, da sa mnom ne vredi nastaviti prepirku.
Ništa mi nije rekla, ni prebacivala, ni kad smo u vagon ušli i kraj prozora seli.
Gledala me je ćutke.
Valjda se pitala, ko je to s kim putuje u Taorminu?
S kim to putuje po Siciliji?
Miloš Crnjanski
