U trenutku poput ovog, koji je posvećen sećanju na žrtve
progona Jevreja, stupamo u jeziv prostor. U tom prostoru reč nije
dovoljna, pa je sve što kažem osuđeno na bespomoćnost, na
nedostatnost; u tom prostoru nisu dovoljni osećaji kao što su stid
i kajanje, tuga i bol ga ne ispunjavaju. Postoji ostatak. To što se
zbilo u Aušvicu (Auschwitz) i u drugim mestima uništenja je
neshvatljivo; čak je neshvatljivo i onima koji su bili svedoci, koji
su izbegli pogrom i pokušavaju da strašnu tajnu prenesu i objasne.
Osim toga, u sudbinu svakog pokušaja, poput ovog moga, svakog
pokušaja te vrste, spada to da nije u stanju da preobrati nikoga. U
vražiju zaostavštinu onih koji su izazvali zlo spada i to da su se
zlodela, mada na svim nivoima egzaktno dokaziva, udaljila u područje
u kojem se nešto ne znâ, već se veruje. Nema nikakvog smisla
svađati se oko činjenica s nekim ko ne veruje: brojevi, dokumenti,
pojedinačne sudbine ne važe kao dokazi. Malo ima preobraćenih
antisemita, iznimke su samo dokaz za činjenicu da i u toj oblasti ne
vlada spoznaja već vera. Smatram da bi to bilo gubljenje vremena
kada bih ovde opovrgavao sve ono što se uobičajeno pokušava
pripisati jevrejskom narodu kao ukupna krivica. Tom narodu nije
potrebna takva odbrana.
Nijedan narod nije tako otvoreno učinio pristupačnim svoj
karakter, svoje običaje i religiju kao što je u svako doba moguće
pročitati u knjigama Starog zaveta. Da Novi zavet, kojem najveći
deo nas pripada, nije moguće ni zamisliti bez Starog, ne treba
dodatno objašnjavati; svi koji sebe nazivaju hrišćanima jesu
takođe i Jevreji. Tako proganjani i ubijani nisu bili samo ljudska
bića, kao i mi, oni su u dubljem smislu za sve hrišćane bili
braća. Papa Pije XII je jednom rekao: Mi smo po duhu svi semiti.
Antisemit i antihrist su sinonimi. U Nemačkoj 1933. nije bilo više
antisemita nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Godine 1933.
predata je vlast Hitleru u ruke, njemu koji je znao kako se ona brzo
pretvara u totalnu vlast i koji nikada nije ostavio mesta sumnji na
koji način zamišlja rešenje jevrejskog pitanja, kako je on to
nazivao. Mlađi među vama poznaju samo iz priče klimu koja vlada u
diktatorskoj državi; pravna država je pojam pod kojim sebi ništa
ne možete predstaviti, pošto njenu suprotnost nikada niste osetili
na sopstvenoj koži, niti ste to videli sopstvenim očima. Pokušajte
da zamislite da večeras u ovom gradu počne uništavanje neke
proizvoljno određene grupe sugrađana – katolika, protestanata,
socijalista, komunista ili onih za koje se smatra da pripadaju ovim
grupama. Razbijali bi se izlozi, izvlačile stvari na ulicu,
sugrađani koji pripadaju toj proizvoljno odredivoj grupi bili bi
hapšeni, ucenjivani, premlaćivani. Vi biste rekli: smešno, to je
nemoguće. Proširio bi se talas negodovanja, policija bi se umešala
i mi bismo – i mi bismo, kažemo, nešto učinili. Nadam se da
bismo nešto učinili. Živimo u gradu koji ne trpi takvo nasilje.
Ali građani istog ovog grada su pre dvadeset godina otrpeli takav
zločin, policija se nije umešala.
Građani ovog istog grada,
kao i građani svih nemačkih gradova, narednih godina su tolerisali
i to da su njihovim jevrejskim sugrađanima oduzete sve mogućnosti
za život i da su, naposletku, otpremljeni u logor smrti. Postojala
su vremena u kojima bi čovek počinio krivično delo ako bi Jevreju
ponudio cigaretu ili pribežište u skloništu. Najjednostavniji
humani postupci slovili su za zločin.
Običaj je da se
najgorem među nasilnicima, decoubici i drumskom razbojniku, koji se
jednoznačno postavio izvan društva, pre izvršenja smrtne kazne
ponudi određeno izmirenje sa svetom, da mu se olakša rastanak, da
mu se omogući da dobije utehu svoje religije; on može videti svoju
ženu i decu, može da jede i pije po želji, vraćaju mu se sva
njegova prava pre nego se nad njim sprovede najstrašnije – pre nego
mu oduzmu život. Ta milost, koja spada u običajno pravo čak i u
državama kojima se baš i ne vlada slobodarski, nije dodeljivana
Jevrejima. Njima je oduzimana imovina, otrgnuti su od dece, čak i
njihova mrtva tela nisu ostavili na miru. Prema zločincima se nikada
nije odnosilo tako kao prema ovim nedužnim ljudima. Šta jeste pravo
– postaje nam jasno u tretiranju bezakonja, a šta je bezakonje –
prepoznajemo po tretiranju nedužnih.
Pitanje: „Jesmo li krivi?“, pogađa nas sve, pošto smo tada
bili u starosnoj dobi u kojoj smo slovili za odgovorne. Kada bismo
mogli odgovoriti sa jasnim „da“ ili „ne“ ne bi morala biti
osnivana udruženja poput ovog. Samo za malo njih važi jasan
potvrdan odgovor, neki od njih su privedeni, priznali su, drugi su
poricali, malo njih se preobratilo. No, broj jednoznačno krivih je
toliko mali da to nije dovoljno naspram jednog celog naroda mrtvih.
Jesmo li postali krivi tako što smo bili savremenici, svedoci, tako
što smo preživeli? Nismo krivi u moralnom ili pravnom, ali sigurno
jesmo u teološkom smislu; čovek je kriv ako se ne ponudi toj kobi
kao žrtva. Krivi, jer smo preživeli, jer smo postali deo kobi, jer
nas ona nije izabrala za žrtvu. Udeo krivice se mora određivati kod
svakoga pojedinačno, na ovom svetu za to nema druge instance do
savesti. Bilo je besmisleno tu krivicu meriti uobičajenim
kategorijama, dati joj nacionalna imena, kao što beše besmisleno
uzročnike nesreće udostojiti sudskim procesom. Kob, prokletstvo i
savest izmiču vokabularu sudskog jezika – bilo je suludo ophoditi se
prema nemačkom narodu kao prema narodu antisemita, naša krivica je
u tome da to nismo bili, a zlo se dogodilo.
Setite se da
je čak i Hitleru, nakon što je pet godina vladao svim sredstvima za
uticaj na javno mnenje, nakon petogodišnjeg podstrekivanja i
bubnjanja, nakon što nijedna nemačka novina, nijedna radio-stanica
nije smela objaviti nijednu reč u odbranu Jevreja, nakon
petogodišnje totalne vlasti nad sredstvima oblikovanja javnog
mišljenja, bio potreban zlosrećni postupak Heršela Grinšpana
(Herschel Grünspan)* da bi zapovedio akciju koja je poznata pod
imenom Kristalna noć. I nakon čak petogodišnje totalne vladavine
nad propagandnim sredstvima, i nakon zlosrećnog čina koji je uzet
za povod, Kristalna noć nije naišla na podršku sugrađana. Ne
verujte da su prolaznici, koji su ujutru videli razorene prodavnice
svojih jevrejskih sugrađana i koji su naveče videli zapaljene
bogomolje, opravdavali te zločine. Krivica onih koji su u sebi to
odobravali, a da sami nisu uprljali ruke, manja je od krivice nas
koji to nismo odobravali. I danas biste u svakom gradu mogli okupiti
bandu plaćenih sluga ili opsednutih razbijača, koji bi bili spremni
da, pri garantovanoj državnoj zaštiti, počine takav zločin. U
naše zablude spada vera da su snage koje su izazvale nesreću
prestale da postoje, ili vera d su mogućnosti uticaja na javno
mnenje postale manje: mogućnosti su postale veće, uticaj ljudi koji
formiraju javno mnenje je porastao. Nekome ko bi totalno ovladao tim
mogućnostima ne bi trebalo ni pet godina za izlaganje određene
grupe ljudi opštem difamiranju kako bi ih napokon uhapsio i ubio.
Nemojte poverovati da su reči, reklama, vrbovanje, propaganda i sl.
bezazlene kao što se čine: povest vršenja uticaja na ljudski duh
još nije napisana; čovekovom duhu ona ne bi dala dobru ocenu. Danas
se može veličati sredstvo za
pranje veša, sutra marka
cigareta – istim sredstvima možete sutra izložiti neku grupu
ljudi preziru, pripremiti njihovo ubistvo. Samo malo pomeranje moći
ka mestu koje savremenicima ostaje nevidljivo i mašine za javno
mnenje počinju da rade, pune ljudski mozak predrasudama koje bivaju
nasleđe za cela pokolenja. Mlađi među vama, koji su slobodni od
krivice, pošto su tih godina stajali izvan odgovornosti, morali bi
sačuvati sećanje na zlo, trabalo bi da znaju šta je sve čovek
sposoban učiniti, da znaju da krivica ne prestaje da bude krivica
zato što instanca po kojoj se meri ostaje nevidljiva. Vi, mlađi,
niste krivi zato što ste Nemci, isto kao što nije kriv ni jevrejski
dečak, kojeg su otrgli sa igrališta u nekom galicijskom selu,
ugurali ga u vagon, transportovali za Aušvic, tamo
ga na rampi
otrgli od majke i ubili ga.
Video sam tamo tu rampu,
kolosek koji izgleda bezazleno, zarastao u korov, usred polja,
nedaleko od jednog seoskog gazdinstva. Video sam planine od dečije
obuće, sale pune kofera koje su pridošlicama oduzimali pre nego su
ih ubili, kofere na kojima su se mogla pročitati imena svih nemačkih
gradova: Berlin i Keln, Frankfurt, Vajmar, Brilon, Bril, Esen,
Zigburg: tragovi vode nazad u svaki nemački grad. Išao sam ulicama
tog mrtvog grada, ulazio u barake i kasarne u mrtvoj tišini najvećeg
groblja na svetu. Razgovarao sam sa muškarcima i ženama koji su
bili svedoci, kojima logoraški broj, utetoviran na podlaktici sve do
danas, važi kao znak časti. Za mene ostaje zagonetka da upravo ti
svedoci, koji su preživeli, najmanje govore o osveti i krivici.
Tamošnji ljudi, u čijoj zemlji leže najveća groblja na kojima
nema nadgrobnika, ne misle na osvetu, ne propovedaju mržnju, već
pomirenje. Prihvatite to pomirenje, koje spomen na zlo ne briše, već
čuva trajnije nego što bi to moglo priznanje krivice, od koje ste
vi mlađi slobodni. Krivica nas, koji smo, ne samo tada, bili
sposobni za odgovornost, čak i pozvani da je osetimo, sastoji se u
tome da nam je nedostajala hrabrost, srce i ludost da se ustremimo
protiv kobi. Ako se razmera naše krivice ne može
meriti
nacionalnim, pravnim ili moralnim merilima, onda se tim merilima ne
može meriti ni stepen naše nedužnosti. Niti smo krivi, niti smo
nevini, nismo Kain, nismo Avelj. Znamo da se može postati kriv ne
samo tako što se nešto čini, već i tako što se nešto ne čini,
tako što ne protivrečimo svaki put kada se reč Jevrej izgovara
drugačije nego s poštovanjem, kada ne protivrečimo dok se zlo iz
prošlosti negira. Mi nismo vredni pomirenja ako na taj način
odobravamo ubistva iz prošlosti. Protivrečite, vi mlađi, vašim
očevima, vašim učiteljima, protivite se u tramvaju i na školskom
dvorištu, u radionici i kancelariji. Protivrečite svugde gde se zlo
negira, ili tamo gde vam, poput bilansiranja u industrijskom pogonu,
za izravnanje računa ponude druge nevino stradale.
Za bezbrojne ubijene u logorima, bezbrojni drugi: mrtvi u ratu,
oteti, nestali, deca i žene, koji su umrli po seoskim drumovima.
Mrtve uzeti kao predmet nacionalnog tekućeg računa jeste novi
neljudski čin, koji odobrava buduće zločine, to je nedostojan čin,
proističe iz iste zablude, kao i trijumf pobednika koji isporučuje
nevine propasti verujući da time popravlja zlo. Ne priliči nam da
smrt pomeranskog deteta, koje se smrzlo na seoskom putu, ponudimo kao
nadoknadu za smrt jevrejskog dečaka, kojeg su u logoru Birkenau
odvukli u krematorijum. Nismo knjigovođe zla i ne treba to da
postanemo, naša računica neće biti tačna. U godinama nakon rata
nismo prihvatili kolektivno “krivi su“ političkih instanci –
ne prihvatimo ni njihovo kolektivno oslobađanje od krivice, to bi
bilo nepravedno prema jevrejskom dečaku kojeg su u logoru Birkenau
odvukli u krematorijum, bilo bi nepravedno i prema pomeranskom detetu
koje se smrzlo na seoskom putu.
Nakon moje posete Aušvicu bio
sam u Krakovu sa jednom Poljakinjom koja je četiri godine patila u
Aušvicu, a potom 10 godina u komunističkim zatvorima. U njima je
delila ćeliju sa svojom bivšom čuvarkom, Marijom Mandel, bavarskom
devojkom sa sela, koja je u Aušvicu logorašice mučila i slala u
smrt. Poljakinja mi je ispričala da je Mariju Mandel zagrlila pre
nego je nad njom izvršena smrtna kazna, zagrlila i oprostila joj,
oprostila i u ime svojih sapatnica. Pokušavam da zamislim kako se
dve, na nulu ošišane žene, grle na vratima ćelije – jedna je
osuđena zbog bezbrojnih zločina, a druga je osuđena na smrt –
kasnije je pomilovana – jer se njeno političko mišljenje nije
sviđalo pobednicima kao što se nije sviđalo ni pobeđenima.
Verujem da se u takvim trenucima događa više od onoga što ćemo
ikada moći da shvatimo, više od toga što se može obuhvatiti
nacionalnim kategorijama, više nego što reč može da izrazi, više
nego što povesne veštine zbrajanja i krivotvoreni bilansi mogu
ponuditi utehe. Utehu tog trena – dve naćelavo ošišane žene koje
se, suočene sa smrću, zagrle – možemo prihvatiti samo ako ne
zaboravimo š t a se ovde oprašta: ne ubistvo, već svakodnevnica
pakla, dugogodišnji strah, dugogodišnji bič dželatovih sluga,
život spasavan od trena do trena; oprašta se to što nema
svedočanstva, koja oni što su ostali u Aušvicu bolje saopštavaju
nego što to preživeli mogu: brda dečijih cipela, sale pune kofera
na kojima se mogu pročitati imena svih nemačkih gradova. Možemo
prihvatiti tu utehu i to pomirenje ako smo spremni da se isprečimo
zlu koje nam budućnost možda sprema. Ne verujmo miru: mašinerija
za proizvodnju mišljenja je tu – nudi još uvek bezazlene stvari,
formira predrasude, koje se, doduše, iscrpljuju u komercijalnom, a
ipak već natapaju naš mozak. Potrebna je čudovišna snaga da bi
se, prkoseći toj mašineriji, sačuvalo razmišljanje i sposobnost
sećanja.
Moglo bi doći vreme u kojem više ne bi bilo
politički oportuno zločin iz prošlosti nazvati imenom koje mu
pripada; tek tada ćemo pokazati koliko nam vredi sloboda. To što se
desilo Jevrejima može se ponoviti bilo kojoj, proizvoljno
klasifikovanoj grupi ljudi. Znamo šta je čovek u stanju da učini,
ne verujmo miru.
Objavljeno u: Essener Jugend. – 1959,
Heft 9 (Mai), S. 1-6
https://atorwithme.blogspot.com/2020/01/hajnrih-bel-cena-pomirenja.html
