Moje najranije upoznavanje sa pisanim delima Andrea Žida11 dogodilo se zahvaljujući prevodima Feliksa Pola Greva, koji su između 1900. i 1910. objavljeni u izdanju Brunsa, u Mindenu. Bio je to roman „Uska vrata“ (La porte etroite, 1909. Prim. prev.) koji me je u mom više hugenotskom držanju, odmah podsetio na pobožnu atmosferu moga detinjstva koja me je u isto vreme i privlačila i odbijala, pošto sam godinama bio u dilemi s onim što se pod tim podrazumevalo. Onda, tu je bio i „Imoralista“ (L’immorarliste“, 1902.) koji je na mene ostavio još dublji utisak. Ta knjiga bila je posvećena njegovom prijatelju Anriju Geonu, onom njegovom bliskom prijatelju čije ga je preobraćenje kasnije tako bolno dotaklo.
Osim toga, bila je i jedna sasvim tanka knjižica kojoj je prevodilac ostavio originalni naslov: „Paludes“ (Močvara, 1895., Prim. prev.), jedna vrlo čudnovata, samosvojna, buntovnička, mladalački precizna knjižica koja me je zbunjivala i sluđivala, čas me očaravala, čas nervirala, i koja je na mene, narednih godina, u kojima sam se udaljio od Žida i gotovo ga zaboravio, delovala onako iz potaje. U međuvremenu, s ratom od 1914. u moje malo literarno bitisanje prodrla je svetska istorija; valjalo se izboriti sa sasvim drugačijim, strašnim, pogibeljnim problemima, drugačijim nego dotada. Ali ubrzo po završetku rata, kad sam počeo da živim u Tesinu, pojavila se knjiga E. R. Kurcijusa12 „Književni pioniri nove Francuske“, čiji je pogovor datirao iz 1918. godine, i pošto sam se u vreme ratnih godina sprijateljio sa Kolanom i upoznao Huga Bala koji se kratko vreme bavio francuskim književnicima Pegijem (Péguy) i Leonom Blojom (Lèon Bloy), i prilježno radio na pokušajima približavanja intelektualaca Francuske i Nemačke, čitanje ove lepe knjige kod mene je palo na plodno tlo; nastojao sam da nabavim knjige Pegija i Suaresa, ali sam opet pre svega intenzivno mislio na Andrea Žida, ne samo u smislu radoznalosti i puke želje za učenjem, nego u smislu revizije i pravilnog postavljanja mog odnosa prema književniku koji mi je u sećanju ostao tako fascinantan i dvoličan, i čije knjige „Imoralista“ i „Močvara“ sam uskoro opet predano čitao. U ono vreme, podstaknut Kurcijusovom knjigom, nastala je i učvrstila se moja ljubav prema ovom impresivnom piscu koji je svojim problemima, tako sličnim mojim, prilazio na potpuno drugačiji način i kod kojeg su mi se sviđali njegova plemenita samosvojnost, upornost i uvek iznova uvežbana samokontrola, i na neki čudesan način mi se činili bliskim. Čitao sam sve njegovo što mi je došlo do ruku i vremenom sam gotovo sva njegova dela pročitao po dva ili tri puta.
Pri svim tim bavljenjem jednim savremenikom koji me je snažno privlačio, nikada nisam pomislio da bi taj francuski kolega uopšte znao da postojim ili da je čak pročitao nešto moje. Na francuskom se objavilo jako malo mojih dela i ona nisu naišla ni na kakav odjek, isto kao i u Engleskoj. U početku se ostalo pri tome. A onda mi je jednoga dana 1933. godine, na moje veliko iznenađenje i radost, stiglo kratko pismo od Žida. Ono je glasilo ovako:
Depuis longtemps je desire vous écrire. Cette pensée me tourmente: que l’un de nous puisse quitter la terre sans que vous ayez su ma sympathie profonde pour chacun des livres de vous que j’ai lus. Entre tous »Demian« et »Knulp« m’ont ravi. Puis ce délicieux et mystérieux »Morgenlandfahrt«, et enfin votre »Goldmund«, que je n’ai pas encore achève – et que je déguste lentement, craignant de l’achever trop vite. Les admirateurs que vous avez en France ( et je vous en recrute sans cesse de nouveau) n’êtes peut-être pas encore très nombreux, mais d’autant plus fervents. Aucun d’eux ne saurait être plus attentif ni plus ému que André Gide.
(Već odavno želim da Vam pišem. Muči me ova misao: jedan od nas mogao bi da napusti ovaj svet a da ne saznate koliko duboko saosećam sa svakom Vašom knjigom koju sam pročitao. Među ostalim, posebno su me oduševili „Demijan” i „Knulp”, a onda i „Putovanje na Istok” i najzad Vaša knjiga „Zlatousti”, koju trenutno čitam i polako je degustiram plašeći se da njeno čitanje ne završim prebrzo. Vaši poštovaoci u Francuskoj (stalno regrutujem nove za Vas) možda nisu još toliko mnogobrojni, ali su tim vatreniji. Nijedan od njih ne bi mogao biti više pažljiv i oduševljen nego Andre Žid.)
Srdačno sam mu se zahvalio, ali među nama nije se razvila korespondencija, nijedan od nas nije više bio mlad i bezbrižan, tako da smo se zadovoljili s povremenom razmenom literarnih poklona i pozdrava. Ipak, nije moglo ostati na onom jednom radosnom iznenađenju.
Prošlo je četrnaest godina od onog pisma (u međuvremenu obojica su dobili Nobelovu nagradu za književnost, Herman Hese 1946. a Andre Žid 1947. Prim. prev.) kad mi je jednog prolećnog popodneva naša kuvarica javila da na kapiji imamo troje gostiju – dva gospodina i jednu mladu damu. Dala mi je i vizit-kartu: bio je to Andre Žid, a sa njim i njegova ćerka i njen muž. Jako sam se obradovao, ali u isto vreme i pomalo uplašio, jer sam bio neobrijan, a na meni je bilo moje vrlo staro baštovansko odelo. Ovakve goste nisam mogao ostaviti da me dugo čekaju; opredelio sam se za brijanje, i to sam obavio munjevitom brzinom – ne pamtim da sam se ikada brže obrijao. I tako sam, u onoj pohabanoj odeći, otišao u biblioteku, gde je moja žena već sedela sa gostima.
Tada sam ga video prvi i jedini put; bio je niži nego što sam ga zamišljao, a i stariji, staloženiji i opušteniji, ali njegovo ozbiljno mudro lice sa svetlim očima i radoznalog i u isto vreme kontemplativnog izraza sadržavalo je sve što su mi nagoveštavale njegove malobrojne meni poznate fotografije. Predstavio mi je svoju lepu, odskora udatu ćerku i upoznao me sa zetom koji mi je odmah izložio dva svoja pitanja; naime, upravo se bavio prevođenjem moje knjige „Putovanje na Istok“ i želeo je da se dogovori sa mnom o jednom izrazu u vezi sa kojim je imao dilemu, i o jednom delikatnom mestu u romanu. Sve troje bili su ljubazni i meni dragi gosti, ali je otac bio taj koji je dominirao i kojem je bila posvećena sva naša pažnja. Ali u sobi nije bilo samo nas petoro. Na podu, u velikoj plitkoj korpi ležala je naša mačka sa jednim svojim mladunčetom starim jedva dve nedelje; čas je spavalo na majci, čas sisalo, ili je, teško se pokrenuvši, ali energičnim pokretima nejakih nožica, pokušavalo da otkriva svet oko sebe, ali još nesposobno da se prebaci preko ruba korpe.
Sedeli smo, pili čaj, razgovarali o „Putovanju na Istok“, o knjigama i autorima, a nas dvojica književnika smo se smejali kad sam im objašnjavao poreklo reči oko koje je zet imao dilemu i molio me za njeno razrešenje. Žid je međutim sa više žara i topline nego o toj temi govorio o jednoj trajnici koju je prethodnog dana rascvetalu video u Ponte Trezi, opisao mi ju je verno i tačno, s mnogo strasti, i bio vidno razočaran što nisam znao da mu kažem njeno ime.
Zainteresovano se raspitivao o mom zdravlju, znao je da patim od bolnih zglobova i povremeno od išijalgije. To je proizašlo iz razgovora kad sam krenuo u nameri da donesem i pokažem mu nešto što se nalazilo u drugoj prostoriji, u mom ateljeu. Kad me je video kako se pri mukotrpnom ustajanju krivim zbog bolova u leđima, izraz lica mu je postao polusažaljiv i polurazočaran, kao što je mogao biti kad je saznao da mu se nekadašnji saborac, drug iz mladosti, vratio Crkvi. Bar je takav bio moj utisak.
Naš razgovor bio je dinamičan i podsticajan, vođstvo je pritom samo po sebi pripadalo njemu, nijednog trenutka nije se mogao steći utisak da tom razgovoru nije bio i duhom prisutan, pa ipak nije bio, bar ne sasvim. Moja žena, koja je poštovanog gosta posmatrala nimalo manje pažljivo nego ja, može to da potvrdi: za sat i po ili dva, koliko je Žid sedeo na kanabeu, leđima okrenut prema velikom prozoru i Monte Đenerozu13, nezavisno od teme razgovora, ispitivački i radoznalo, i uprkos svoj ozbiljnosti, pogled njegovih u život zaljubljenih očiju stalno se vraćao na korpu, na majku mačku i njeno mladunče. Radoznalo i sa zadovoljstvom je gledao u njih, naročito u malo mače, kad bi podiglo glavu i očima koje tek što su progledale začuđeno posmatralo veliki nepoznati svet, i kad bi se, bauljajući i posrćući, trudilo da dosegne rub korpe i pritom ispružena tela ponovo utonulo u korpu i na slabačkim nogicama otpuzalo natrag kod majke. Sve to je Žid pratio staloženim pogledom sa dobro kontrolisanog i na društvo naviknutog lica, ali u tom pogledu i upornosti da uvek iznova potraži svoj cilj počivala je velika snaga koja je vladala njegovim životom, koja ga je nagnala da otputuje u Afriku, Englesku, Nemačku, Grčku. Taj pogled, njegova velika otvorenost i ono što ga je privlačilo svetskim čudima, bio je sposoban za iskazivanje ljubavi i saosećanja, ali nije sadržavao nimalo sentimentalnosti, bio je i pored sve predanosti nešto objektivno, a žeđ za saznanjem bio je njegov prauzrok.
U godini mog 70. rođendana Žid je napisao nešto o meni, taj prilog je na nemačkom bio objavljen u Neuen Zürcher Zeitung-u. Tada je naime objavljeno francusko izdanje „Putovanja na Istok“ i tom prilikom on je napisao kratki osvrt koji se našao među esejima njegove poslednje knjige. Dugo sam za to bio dužan da mu izrazim zahvalnost. Najzad, nekoliko nedelja pre njegove smrti, sabrao sam se i napisao mu pismo mada nisam bio siguran da li će on još stići da ga pročita. A nije ni to bilo najvažnije – bio sam srećan što sam ga uopšte napisao. Ono glasi ovako:
Montanjola, januara 1951.
Dragi, cenjeni Andre Žide,
Vaš novi prevodilac Lisberg poslao mi je Vaše „Jesenje listiće“, i već sam pročitao veći deo ovih sećanja i osvrta; smatram da ne bi bilo lepo i pravedno da se dotičnom gospodinu zahvalim za njegov dar a da vas prethodno najzad opet ne pozdravim i izrazim zahvalnost.
Trebalo je to odavno da učinim, ali već dosta dugo živim u jednom konstantno umornom stanju i s obzirom na to, okolnosti nisu pogodne za posetu jednoj starijoj i cenjenoj osobi. To konstantno osećanje umora bi moglo da potraje do mojih poslednjih dana, a pre toga bih želeo da Vam još jednom izrazim svoju zahvalnost i simpatije koje su poslednjih godine još narasle.
Izgleda da su ljudi našega kova postali retki; počinju da se osećaju usamljeni, te je zato za mene velika uteha i sreća što u Vama vidim još jednog ljubitelja i branioca slobode, ličnosti, istrajnosti i individualne odgovornosti. Većina naših mlađih kolega, a nažalost i neki pripadnici naše generacije, streme ka nečemu sasvim drugom, naime jednoumlju, bilo rimokatoličkom, luteranskom, komunističkom ili nekom drugom. Bezbroj njih je ovu sinhronizovanost sprovodilo do samouništenja. Prilikom svakog skretanja nekog ranijeg druga prema Crkvama i kolektivima, kod svakog kolege koji je postao otpadnik zato što je postao previše umoran i razočaran da bi mogao ostati samoodgovorni individualac, svet je siromašniji za jednog od nas i sve nam je teže da nastavimo sopstvenim putem.
Pretpostavljam da delite moje mišljenje. Još jednom budite pozdravljeni od jednog starog individualca kojem ne pada na pamet da se priključi jednoumlju jedne velike mašinerije.
Herman Hese
(1951)
