Evropu tog vremena nalazimo i u nazivima kitova, koje narodi upotrebljavaju, da, kao u šali, istaknu prezir, jedno prema drugom. Blaeu kaže da se kitovi zovu: Kitorusi, Walrussen. Za morževe kaže da ih Rusi tako zovu, a Englezi ih zovu konji, morski. See-faerden. Francuzi te životinje zovu, morske, krave. See-koeyen. A svi narodi ih zovu još i elefanti, kaže Blaeu. See-elephanten.
Ima tamo i belih medveda, kaže, koji su veći od volova. Grooter dan Ossen. Ima kaže i ptica tamo, koje lepo pevaju. Welkonnen singen.
A najviše se divio lovcima kitova, koji love harpunom — činili su mu se atleti, antički Grci i Rimljani. O čudesna snago i razume ljudi, piše, koji se usuđuju da napadaju te morske nemani, i to u njihovom moru. To je bilo ono što mu se činilo najvažnije.
Nisu, međutim, ti Holanđani, išli, tamo, samo zarade radi. Jacob Haemskerck i Willem Barentz i van der Schelling i Jan Cornelius, tražili su tamo i nešto više: put u Aziju. „Per mare Hyperboreum ad Orienta- les orbis navigari. Ad Cathajam & Indiam.“
Kakva čudna imena imaju ti ljudi, kaže Neapolitanka. Niko ta imena u Neapolju ne bi mogao izgovoriti. Pa jesu li uspeli?
Blaeu kaže, sa uzdahom, da je sve to bilo uzalud. Put u Aziju, kroz to carstvo večnog leda, nisu našli. Uzalud su pokušavali i životom svojim plaćali. — In vanum tentatum fuit.
Trudna gospa me onda pita, a da li su bar znali šta ih tamo čeka?
Ne, kažem, nisu mogli znati, odlazili su u nepoznato, u Hyperboreju, iz koje povratka nema. Znali su samo toliko, da su to polarni regioni i da ih čekaju ledena mora. Frigus. Istočnu stranu Spitsbergena nikad videli nisu. Dvina — Duina flu — činila im se kraj Evrope. Terminus.
Spitsbergen, međutim, znali su, dobro.
Blaeu spominje, na svojoj karti, takozvani ledeni zaliv, Eysand. Zeleni zaliv. Grenharbor. Magdalenin zaliv. Magdalenen Bay. Sva je ta pristaništa obišao i moj brod.
Spominje Blaeu i Hyperborejce. Nije ih, dabogme, video, ali ponavlja o njima ono, što su antički istori- čari govorili. Na obali Azije, kaže, stanuju Hyperborejci, tamo je Sunce nesvakidašnja pojava, noć je tamo bez prekida. Nox continua est. To su jedino znali, da mu kažu, već i, Mela, i Plinije, i Solinus.
U topografiji tog Holanđanina, još se oseća strah, u carstvu večnog leda. Za jedno mesto kaže samo toliko, da je veliko brdo leda. Der Groote Ysbergh. Ali kad naiđu na ptice tamo, klikću. Jedan zaliv naziva prosto ptičji zaliv. Vogel Bay.
Iako je, pre njega, Julius Scaligerus, pisao, da u tim polarnim predelima retko ćarlijaju vetrići, blagi (Adeo namque rari sunt Zephyri), i, da je to mračna pustoš (Vada infinita), i da zima traje, kaže, tamo, deset meseca (Hyems sevit decem menses). Blaeu piše da Hyperborejci ipak žive sretni. Oni žive, kaže, negde, iza svega toga. Tamo gde neko večno Sunce sja.
Trudna Neapolitanka smeje se na to, i kaže, da se čovek ne menja. Veruje kao ludak, da će, iza pustoši i leda, naći neko Sunce.
Ja joj, međutim, snužden, pričam, i dalje, kako se tamo lome glečeri i kako su se, u julu mesecu, kad sam tamo bio, javila i bilja.
Ponavljam joj, svaki čas, da sitna, lepa, tundra, pokriva kamen obala i dolina, među glečerima, i, da se, u toj niskoj tundri, nalaze i cvetići, i to plave boje.
Blaeu je morao slušati o tom bilju.
To su, kaže, mali, plavi, cvetići. Kleyne blaeuwe bloemen.
Veličanstvena je, međutim, i danas, tamo, boja, koju ima led.
Katkad je ta boja kao smaragd zelena, Katkad kao akvamarin plava. Tu boju običnom čoveku još niko nije protumačio. Valjda je kristalna, hemijska — kaže Neapolitanka, dižući obrve.
Iza tog leda i mora crni se obala, koja ima u sebi mnogo ugljena, pa se pojavljuju, u zalivima, ugljenokopi, i fabrički dimnjaci.
Nad naseljima visi žica žičanika.
A kad je vedar dan na Spitsbergenu, na tim uglje- nokopima, jasno se videla i velika slika Staljina.
I naš brod je na obali čekao dug red kopača ugljena.
Tu Neapolitanku naročito je bilo začudilo naše, ćiriličko, pismo, kojim su moji članci bili štampani u novinama, koje sam joj pokazivao. Ja prevodim to, što uveče zapisujem u jednu knjigu, a kad zastanem pred nekom, neobičnom, rečenicom, u prevodu, obiđem je. Opisujem je, okolišno, pa se smejemo.
To da su Spitsberška ostrva, donedavna, bila nepoznata, da se o njima mislilo da leže u carstvu večnog leda, a da sad znamo da na njima ima i sitnog cveća, bilo je tu ženu razveselilo.
To, da čitava brda leda dolaze sa sibirskih obala i plove prema Greenlandu, lomeći sve što pred sobom nađu, još je tu ženu više zadivilo. Fridtjof Nansen po- stavio je bio hipotezu, da bi se brodom, koji bi se, hotimice, zaledio, na sibirskom moru, moglo, tako, sa tim ledom, preko Pola, u Ameriku. Ona klikće kad joj kažem da je uspeo.
U naše vreme, tim putem će leteti avioni iz Moskve u Ameriku.
Ona kaže da je to obično, a raspituje se o Nansenu, kao muškarcu. Kakav je bio? Lep? Sretan u braku?
Putnički saobraćaj čovečanstva, preko Pola, u vazduhu, ne zanima je.
To da na Spitsbergenu nema traga čoveku u preistorijsko doba, čini taj deo sveta, za tu ženu, tajanstvenim, veličanstvenim. Dopada joj se i to, što su norveški vikinzi, izgleda, videli jednom tu zemlju, ali je posle opet izgubili i zaboravili, u magli i ledu. Bolje, kaže, da je ostalo samo ime Svaalbard, od svega toga. Hladna obala. A gde, da ne znamo.
Kad joj pričam kako su Ijudi, u doba Karlosa V, počeli da traže put u Kinu, tamo gore, na Severu, u ledu, pa pričam o lovu kitova, belih medveda, i irvasa na Spitsbergenu, i pokušaju Danske, da zabrani svima drugima, da love tamo, Neapolitanka se čudi, da je mala Danska mogla biti tako silna u XVII veku. To je, kaže, čudno. A kad joj kažem da je jedan admiral danski, Kruze, pucao iz topa, na svaki brod koji bi se pojavio, a ne bi imao dansku zastavu, Neapolitanka se smeje. Čudi se, kaže, kakva je bila mala Danska. Sudbina država, kaže, promenljiva je dakle, kao i bankara, Neapolja, u njenom poznanstvu. Kad joj pričam o čitavoj varosi, koja je bila dignuta na Spitsbergenu, gde su topili slaninu sa kitova (Smerenburg), i, gde se svako leto skupljalo, stotinu i stotinu, lovaca, mornara i ribara, kockara i kesaroša, mađioničara, ona kaže da je, na tom vašaru, moralo biti i žena. Gde god je vašar, kaže, ima i žena.
Pričam joj o krvavim tučama između brodova tih lovaca kitova u carstvu leda, i, o kostima ljudskim, koje sad skupljaju, o trošku holandske kraljice Vilhelmine, da ih sahrane, a koje sam i ja još video (1937), rasute u kamenju, očuvane u snegu i ledu. Ona se gadi. Sve se, kaže, tako svršava, gde god se pojavi čovek.
Taj zaliv, međutim, kažem, bezmerna je lepota u tim predelima.
Brod se na Spitsbergenu usidri pred malom varošicom, koja se zove Novi Olesund, a koja je otela slavu Hammerfesta, da je najsevernija na svetu. Oko te drvene varošice uzdižu se ledena brda, koja se leti crne, kao ugalj, što i jesu.
Međutim, u tom zalivu se, dok god oko može da dogleda, plave, zelene, bele, glečeri, a ti se glečeri smatraju za najlepše na Spitsbergenu. More je u tom zalivu, preko celog leta, mirno. Ono menja boju preko celog dana. Prvo se čini vrlo hladno, a boje kao srebro. Zatim, pred podne, pozeleni, u podne postaje bistro i plavo. Uveče je ljubičasto, kao prve ljubičice. Menjanje boja traje i noću. O ponoći ceo taj zaliv dobija neku purpurnu boju. A zatim plavetnilo peru- nika. U tom menjanju boja učestvuju i ledena brda uokolo. Prvo su crna, zatim se sneg i led na njima pretvore u neko zelenilo, koje je nadzemaljsko. U tom zalivu ima i jedna grupa ostrvca, koja imaju najlepšu floru, koju sam video u svom životu. A eto, tu, u tom zalivu, kažem, pod glečerima koji se zovu Tri krune, dočekuje malo pristanište, sa nekoliko drvenih kuća. Na pristanu od ogromnih balvana dočekuju ljudi, zarasli u bradu. kao oni u pričama o polarnim predelima, u našem detinjstvu. Iza njih ugledasmo ugljenokop i žičanik, a pošto se kopanje uglja tu više nije isplaćivalo, sve je bilo stalo. Točkovi su bili stali, a po žicama više nisu trčala kolica sa ugljem.
Pored te fantastične varošice u polarnom kraju, uzdizao se još hangar vazdušnog broda, kojim je general Nobile otplovio na Pol i propao. Hangar se sad čini kao neki crni kostur, nekog fantastičnog kita, izbačenog iz mora, pred glečere, na suvo.
Na obali je podignut nadgrobni spomenik Amundsenu, koji je tražio generala na Polu, i nije se vratio. Na kamenom postolju, u koje je upisano ime Amundsena i njegovog pilota, koji je sa njim nestao, a koji se zvao Elsworth, osim njihovih imena, urezan je samo oblik jednog aeroplana. Polarno Sunce osvetljava taj spomenik. Nestaje samo zimi u mraku.
Neapolitanka je bila kao ciknula, kad joj pokazah film, koji sam snimio tamo, a odmah zatim klonula je, teatralno. Italija, rekla mi je, nikad neće oprostiti generalu Nobile. Osramotio je, kaže, Italiju.
Koješta, kažem, ekspedicija generalova bila je prosto nesretna, kao što su to bile i tolike druge, tamo.
Neapolitanka me zatim ispituje o tragediji učesnika u toj ekspediciji, o kojoj se onda mnogo pričalo, naročito o povratku ona dva Talijana, oficira, za koje se govorilo, da su pojeli švedskog naučnika, Malmgrena, koji je sa njima pokušao da se vrati, kad je vazdušni brod pao.
Koješta, kažem, ja nikad nisam verovao u tu priču. Malmgren je prosto iznemogao, onemoćao, i morali su da ga ostave, da umre na ledu. Uostalom, kapetan, ili poručnik, Zappi — za koga se pričalo da je mladog Šveđanina, uz put, pojeo — posetio je Malmgrenovu majku, kad je čuo šta o njemu pričaju. Nijedan Talijan, kažem, ne bi se usudio, da ode i pogleda u oči materi (la Mamma), mirno — materi čoveka koga je pojeo. Zappi je otišao u Upsalu.
Ja verujem u instinkt matere. Ona ga je primila. — I ja sam išao u Upsalu, gde su podigli spomenik Malmgrenu.
Neapolitanki se moja odbrana Zappija dopala, neobično.
Ona se smeje, dok joj pričam, kako je Amundsen, imao za mater Eskimku, a kako Evropljani, za Eskime, pričaju, da su glupi. Stupidi, tardi e sine ingenio — piše na jednoj staroj, geografskoj karti, koju sam u Turinu kupio. Neapolitanka mi onda, sa osmehom, kaže, da se narodi ne poznaju, a ja, da bi zaboravila da čovek čoveka, kad je gladan, može i pojesti, pričam joj, brzo, o jednoj drugoj ekspediciji, koja je propala na Polu, a koja je pokušala da stigne na Pol, u balonu.
Cela stvar liči na roman, kakve je pisao francuski pisac za decu, koji se zvao Juies Verne. Miadi, švedski, istraživač polarnih predela, koji se zvao Andree, po- šao je, sa, takozvanog, Danskog ostrva. na Spitsbergenu — koje sam video. Bilo je to 2. jula godine 1897. Sa sobom je bio poveo svoja dva prijatelja. koji su se zvali, Strindberg i Fraenkel.
Oni su, pomenutog dana — kako očevici pričaju — oko deset sati, oborili severna vrata hangara, u kojima je balon, dotle, čekao, a koji je Andree, tada, nazvao imenom: Orao.
U dva sata i trideset minuta, tog dana, sve je bilo spremno.
Andree je dao poslednja uputstva i poruke, za familiju.
Zatim je uskočio, sa svojim prijateljima, u korpu balona, i nekoliko trenutaka, uokolo, svi su mogli čuti samo nastalu tišinu. Zatim se čuo uzvik: ,,puštajte“ i balon se digao u vazduh, uz povike onih, koji su bili dopratili, na Spilsbergen, ekspediciju.
Dani, nedelje, godine su prolazile i ništa se o toj ekspediciji nije čulo. Ja sam sad vezan, uz tu ekspediciju, žalošću i mislima, naročito zato, što se slučajno desilo, da je, za vreme dok sam se ja na Spitsbergenu, na izletu, bavio, nađena limena kutija, u kojoj se nalazio poslednji izveštaj te ekspedicije, koja je pre 40 godina bila nestala u ledenom carstvu. Kutiju je bio našao norveški brod ,,Gudrun“.
Lešine trojice, koje sam pomenuo, nađene su bile tek posle 33 godine, na istočnoj, hladnijoj, obali Spitsbergena. Oko njih su ležala rasuta oruđa ekspedicije, koja su imala natpis: Andreeova polarna ekspedicija 1897. Nađeni su i dnevnici mrtvaca. Iz tih dnevnika se videlo, da su, već četvrtog dana, po polasku, morali da napuste balon, na ledu. Pošli su bili, saonama, da se vrate, u bazu. Krajem septembra, međutim, sustigla ih je polarna zima. Snežne bure počele su, te godine, rano. Rešili su se dakle da prezime na ledu. Hrane su imali dovoljno.
Isprva su bili podigli kolibu na nekoj ledenoj santi, koja je počela da puca i koja je bila počela da se raspada. Morali su da se premeštaju, u mećavi, često. Sve do kraja oktobra, međutim, u njihovim dnevnicima ima, ne samo redovnih zapisa, nego i humora.
Tek u novembru, vidi se, da im se bližio kraj.
Taj deo njihovih zapisa, skoro je nečitak, i katkad i bez smisla.
Na poslednjoj strani Andreeovog dnevnika mogu se pročitati još samo reči: ,,led… puca… nemoguće.”
Poslednji zapis je Strindbergov. Datiran 17. oktobar.
Taj zapis glasi: ,,Kući u 7 sati i pet minuta pre podne.“
Niko ne zna šta to treba da znači? Ja mislim da to nije nikakva zabeleška, Iudila, nego prost fakt povratka u njihovu bazu, sa nekog zadatka.
Jung kaže: Uvek ima na čamcu i na kući, nešto da se opravlja.
U limenoj kutiji, koja je nađena, kad sam ja bio na Spitsbergenu, nalazio se poslednji izveštaj te ekspedicije, koji glasi: „Nalazimo se na visini od 20 metara, nad beskrajnim ledenim površinama, na kojima ima malo ledenih brda, ali mnogo provalija. Naša pozicija je otprilike 82.5 stepeni sever i 25 istok. Krećemo se vrlo lagano, često stojimo sasvim bez pokreta. Svi smo dobro.“
Neapolitanku je taj završetak dirnuo do suza.
Ako to mora da bude, više voli, kaže, da umre u Neapolju, kod kuće.
Njen lekar bi joj pomogao da to bude kao da je usnula.
Ja joj onda kažem, da je, za to vreme, kad sam ja na Spitsbergenu bio, nestao tamo jedan avijatičar, Rus, i, da je u kajili radio-telegrafiste u našem brodu ta vest primljena u trenutku, kad je kod nas bilo baš vrlo veselo. Imali smo goste na brodu. Ekspediciju dr Riche, koja je vršila magnetska premeravanja u Hornsundu.
Danski naučnici sa broda ,,Gustav Holm“ javljali su, da će morati da prezime u ledu koji ih je zarobio, a da imaju na brodu teškog bolesnika, koji se zvao dr Schaub, iz Bazela.
Meni je u trenutku kad je stigla vest, da traže tog ruskog avijatičara švajcarski geolog, O. Bikozer, baš davao svoj autogram. On je voleo moju zemlju i hvalio našu rakiju od šljiva.
Ja sam mu pričao da naši seljaci, kad tu rakiju, piju, gledaju da bude hladna, a imaju običaj pri tom, kao Kinezi, da u nju spuštaju cvet sa šljive.
Zapazio sam, kažem, da razgovor o cveću i smrti, idu zajedno.
Neapolitanka mi onda začuđeno kaže, da nikad nije videla rascvetanu šljivu.
Kad pričam toj, trudnoj, gospi, o svom putu na Spitsbergen, ja zastupam mišljenje, da tamo, u carstvu večnog leda, smrt mora biti, kao neki veličanstven san. A ne priviđenje pacova i miševa, kao kad čovek umire na bolesničkoj postelji.
Ko zna kako su nestali Amundsen i Elsworth ? Ko zna kud je otišao i taj Rus Levanjevski ? Dok su stizale vesti, radiom, da je nestao, da se ne javlja, da ga traže, ja sam bio izišao na palubu broda i stajao u polarnom polumraku, koji je ličio na zimski dan. Bilo mi je gorko, da i to doživim, kako je čovek nestao, negde, u tom polarnom predelu, a traže ga i šalju mu, sa svih strana, radiograme, na koje on ne može odgovoriti. Znao sam te noći da niko neće naći Levanjevskog, kao što nisu našli ni Amundsena, ni tolike druge, koji su pošli prema Polu. Neće se znati ni gde mu je ostala lešina.
Uzalud sa antene našeg broda rasipaju poziv sa njegovim imenom.
Morzeovi znaci trepere u noći, u plavetnilu neba, nad mojom glavom, kao da su to sitne zvezde, ili pahuljice snega, koje se rasipaju.
Ime Levanjevskog ponavljalo se slovo po slovo.
L-e-v-a-n-j-e-v-s-k-i. L-e-v-a-n-j-e-v-s-k-i.
Zatim je nastala čujna tišina.
Neapolitanka, međutim, moli me da je poštedim dalje priče o mrtvima, jer su, kaže, i suviše žalosne. Mnogo je više zanima ljudski život u tim polarnim predelima. Ja joj onda ponavljam, da sad ima tamo ljudi koji ne žive samo leti na Spitsbcrgenu, nego i zimi, kad noć traje šest meseci. Pod zemljom. Kopaju ugalj. Monotono vuku kolica rudarska, islandski poni. Žena na Spitsbergenu nema.
Neapolitanka kaže da ih, leti, svakako ima.
Ničeg žalosnijeg, fantastičnijeg ne znam, kažem ja, nego što su ti rudari, koji kopaju ugalj u polarnim predelima. Simbol našeg vremena, tamo, postadoše ugljenokopi, fabrički dimnjak, gde se kuva slanina kitova, i ta žičana železnica, gde se ugalj kopa. Neko liko hiljada radenika kopa i dripči sad, pod zemljom, tako blizu Pola.
Pričam, mnogo veselije, ponovo, Neapolitanki, o Golfskoj struji, koja u tim predelima stvara život, iako blizu Pola. Ona dolazi sa obala Mexika i Floride u omogućuje čoveku, da se, na zapadnoj obali Spitsbergena, nastani i da živi. Za mene je to najlepša pojava.
To je Božja volja — kaže Neapolitanka.
To je priroda — kažem ja.
Izgleda, kaže mi Neapolitanka, da ja nisam modernist i nisam očaran tim rudokopima i vađenjem ugljena na Spitsbcrgenu.
Nisam, kažem, nemam ništa protiv toga, tako mora biti, to je znak našeg vremena, ali ja, za svoj groš, mnogo više sam očaran lovcima, koji su prvi imali hrabrosti, da prezime, među tim ledenim morima. Skoro osam meseca Spitsberška ostrva opkoljena su ledom, a noć traje, kao što rekoh, šest meseca, neprekidno. Zamrznu i zalivi, a taj led nije probijen ni od ledolomaca. Ne postoji zimi saobraćaj brodom do tih polarnih predela. Ogromni glečeri survavaju se, sa strahovitom grmljavinom, kad se javi prvi znak proleća, ali je trebalo imati srce lovaca, pre, da se u toj zimi, u toj tišini, snega, u tom velikom grobu zemlje, prezimi, bez igde ikoga.
Norveška, poslednjih godina, ponorvežila je sva imena oko tih ostrva, pa će nestati većina i onih koja su biia uspomena na ljude, koji su, često, svoj put prema Polu, platili, životom, zdravljem, i što je teže, žalošću svojih žena i porodica. Nestaće imena koja su im bila draga, ne samo njihovih žena, nego i njihovih brodova, njihovih nacija i rodnih mesta, koja su, pre, bila imena, nekog rta, fjorda, moreuza, u polarnim predelima. Ne žalim ja što će nestati imena nekih prinčeva, koji su, kao mecene, finansirali ekspedicije, ali žalim ime, na primer, jednog lovca. Običnog lovca.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
