Piše: Adam Gopnik
E to je brzina. Početkom godine je izgledalo prikladno meditirati o katastrofama proteklog veka i izgledima da se ponovo ukrcamo na Titanik istorije, na čijem će trupu neka nepredviđena santa napraviti malu pukotinu. Činilo se vrednim pomena da je brod potonuo – ukratko, zašto se desila 1914. – iznad svega zbog osetljivosti otvorenih društava na uspaničeni priziv časti i strah od poniženja. „Nepopustljivo isticanje sramote i obraza, položaja i kredibiliteta, straha od toga da budete shvaćeni kao slabi, obeležava retoriku 1914 – od trenutka kada je pogođen Franc Ferdinand do trenutka kada je vojska upućena na Zapadni front“, pisao sam. „Kada neko kaže, ’Udri u santu leda! Ne smemo dopustiti da izgledamo kao slabići’, vreme je da se istrči na palubu.“
I eto nas sad, zaista hladni vetrovi duvaju. Kako su se Ukrajina i Krim odjednom ukazali kao moguće Sarajevo, iz uobičajenih pravaca zatreštala je uobičajena retorika o verodostojnosti i užasima popustljivosti. Ljudi koji do pre nedelju dana nisu znali da li je Krim u Ukrajini – koji su, bledo se sećajući Čehova, mislili da je Krim sve vreme bio ruski – sada tvrde da je integritet ukrajinskog Krima stari i nadasve očigledan američki interes. Smatraju da bi od sumnje u našu uverljivost bilo gore da se ne ponašamo kao da je oduvek tako. Neka se znalci bave detaljima i ukrajinskim posebnostima – proterivanje krimskih Tatara, Hruščovljev poklon Krima Ukrajni 1954. Ali, izvesni kontinuiteti smesta će se ukazati svakome ko pamti neke od većih ludosti istorije.
Koliko god postupci Rusije bili ružni, provokatorski, dostojni osude, izgleda da se ponaša onako kako se Rusija oduvek ponašala, čak i pre Boljševika. U stvari, Rusija se ponaša onako kako se svaka regionalna sila uvek ponašala u čitavoj istoriji ljudskih regiona, uvećavajući uticaj na svoje komšije – u ovom slučaju, na komšiju sa velikim brojem njenih sunarodnika.
Kao odgovor, trebalo bi da radimo ono što bi prisebne države uvek trebalo da rade: da tražimo najprihvatljiviji nenasilan aranžman koji izbegava sukob, čak i po cenu imidža kolebljivca. Ako zamršenost Ukrajine zamislimo u nekom poznatijem okviru – kada bi, recimo, nacionalisti frankofonog Kvebeka zahtevali smenu pretežno anglofone vlasti – bilo bi jasno kako uprošćavanje vodi potapanju broda sa mnogo putnika. Paralela sa neuspehom pomiriteljske politike tridesetih je lažna, jer su okolnosti bile tako svojstvene tom trenutku. Istina je da nije imalo smisla smirivati Hitlera jer njega ništa nije moglo smiriti. Nemačka armija je bila najjača sila u Evropi, zapravo u svetu, a Hitler se već uveliko odlučio na opšti evropski rat. On je hteo rat i za njega je u najboljem slučaju sve bilo samo stvar odlaganja dok mu se šanse ne poprave. Ako Putin hoće opšti evropski rat, znaćemo to kad napadne NATO državu. U regionu ne fali stvarnih klopki, nema potrebe otkrivati nove.
Valjalo bi podjednako biti skeptičan prema nestrpljivim pričama o obnovi Hladnog rata. Smisao Hladnog rata, bar kako su ga objasnili Hladni ratnici, upravo je u tome što to nije biosukob velikih globalnih sila već nešto važnije i potrebnije: bitka vrednosti, vođena u globalnim razmerama, između totalitaraca i liberala. Rusija je tu sticajem okolnosti – da su Sovjeti odustali od marksizma i utopijskog (ili distopijskog) oblikovanja sveta, i zadovoljili se ulogom normalne sile, rata ne bi ni bilo, hladnog ili toplog. Tako su bar tvrdili Hladni ratnici, a shvatanje sovjetske ideologije kao tipično ruskog ponašanja tretirano je kao istorijska naivnost. I eto nas sad, sa restauriranom Rusijom i njenom paranojom da je opkoljena, dok povećava svoju prednost u komšiluku. Možda je sve to ružno i možda je pogrešno, i Ukrajina svakako zaslužuje moralnu podršku koju male nacije uvek zaslužuju kada ih maltretiraju siledžije – ali je takođe istorijski normalno. Ako histerišemo u svakoj prilici demonstracije istorijskih sila, histeriji neće biti kraja.
Mnogim ljudima je, u prošlosti i danas, teško da se odupru uzbuđenju ratne groznice, podsticaju „ozbiljnosti“ istorijskog poziva – romantici sante leda čak i dok nam potapa brod. Najšokantnija stvar o izbijanju Prvog svetskog rata, vek kasnije, jeste broj intelektualaca i ideologa – onih ljudi koje bismo danas zvali ekspertima – koji su ga oduševljeno dočekali. Kao što sam pisao, intelektualci 1914. nisu hteli neki moralni ekvivalent rata; hteli su rat da bi proterali moralnu ekvivalenciju, da ukinu relativizam, dekadenciju i materijalizam. S jasnim moralnim stavom klicali su nadolazećem sukobu posle toliko decenija srozavanja u buržujskoj razonodi, i srdačno dočekali kraj svog dugog odmora od istorije. Znamo koju su cenu platili.
Najgora izmišljotina imperije je da svako zveckanje na granici znači posmrtno zvono u njenom centru. To je apsurdno, ali i opasno jer stvara melodramsku histeriju koja vodi u samoubistvo. Pod pristicima modernog života, danas su četrnaestogodišnji klinci skratili fraze kao što je „smiri se“. U trenucima moguće panike samo kažu „kul“. Razuman je to savet.Kul.
Adam Gopnik, The New Yorker, 07.03.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 10.03.2014.
