Piše: Momčilo Đorgović
Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914
Prosveta, Beograd, 1978.
Veče pred euforični Vidovdan dve hiljade četrnaeste u udarnom terminu Radio-televizija Srbije prikazala je film austrijskog režisera Andreasa Prohaske “Das attentat Sarajevo 1914”. U filmu senzacionalna otkrića o pozadini ubistva Ferdinanda i njegove supruge Sofije u Sarajevu. U javnosti se, međutim, o tom filmu ćuti. Nije po volji kovača mitova i tranzicione privatizacije istih. Austrijski umetnik je smatrao da je posle sto godina od famoznog događaja, i njegove upotrebe i zloupotrebe, došlo vreme da se otkrije istina.
Istina je da su nemačka i austrougarska vojna tajna služba organizovale likvidaciju čoveka koji im je smetao da povedu rat za Drang nach Osten. Gavrilo Princip je bio instrumentalizovan, Danilo Ilić potplaćen, njegov otac, opijumski zavisnik, kontrolisan krizama i injekcijama garnizonskog lekara (nemački agent). Neverovatno je da se kod nas gotovo uopšte nije razmatrala ta opcija, a narod smo koji je opsednut zaverama protiv nas i satanskim moćima tajnih službi.
U modernim vremenima atentati su nezamislivi bez prisustva jedne ili više službi. Ako ih one ne organizuju i izvršavaju, onda im svakako prisustvuju kao pažljivi posmatrači. Postavljena je neka teorija o tiranocidu, kao što je uspostavljena i o ljudskim pravima, ali obe su često vešta kamuflaža, istovremeno i instrumenti, za akcije tajnih službi. Nezvanična verzija, recimo, likvidacije Elizabete Sisi jeste da je to preko italijanskog anarhiste uradila austrijska policija zbog kraljičine podrške tirolskim separatistima, ali i zbog njene naklonosti Ugarskoj i njene intime sa Andrašijem. Može se izvući i sledeći zaključak: da su svi oni koji brane atentat kao legitimno sredstvo političke borbe, istovremeno i obožavaoci, ako ne i pripadnici, konspirativnih organizacija. Dakle, Underground.
U poslednjih nekoliko meseci kod nas je oko događaja koji ima tri imena (Sarajevski atentat, ubistvo Ferdinanda i Sofije, pucnji Gavrila Principa) i svako ime za sobom ima svoju priču, založena visokokalorična peć, a temperatura se pela do tačke topljenja mozga. Iako su u njoj učestvovali profesori, tu nauke nije bilo. Bilo je to fantaziranje kakvo samo siromaštvo, materijalno i duhovno, miksovano sa beznađem, može da izrodi. Bankrotstvo pameti, kao najava za bankrotstvo države. Naravno, podsticano i sa drugih strana. A za psihologe je bio dobar izazov da proučavaju uticaj fotografije Gavrila Principa (izgled pesnika sa hipnotičkim pogledom mladalačke patnje i iskonske duboke strasti, a opaljivač dva herojska metka koji su sludeli svet) na hormone i emocije. Pred njom su se neki muškarci pretvarali u žene ili u očeve nacije, a neke žene materinski projektovale ili pronalazile svoj jungovski muški imago, ako nisu već bile podstaknute večitom čežnjom za opasnim ljubavnikom-pesnikom.
U toj hučnoj bujici ideologizovanja i beatifikacije ljubavi i nasilja, erosa i tanatosa, revolucije i nekrofilije nije se moglo trezveno razgovarati. A bila je prilika da više saznamo o sebi. U medijskoj mreži, kako je danas postavljena, utrkivale su se propovedi o oslobodiocu, o slobodi, o svetom metku. Pored tolike buke javnost je zapravo bila gluva. Egzercir jednoumlja. Presuđivalo se uz nedostatak dokaza, čekičarilo se po svesti koja se tanjila na findžan-meru tepsije iz baščaršijskog kujundžiluka. Bile su to ode hrabrenja u za nas negostoljubivom svetu. Da li halabuka koja bi trebalo da uplaši nekog? Kampanja me podsetila na opis Ive Andrića u romanu “Na Drini ćuprija” kada se momci-regruti, uzbuđeni, rumeni od pića i znojni od vrelog dana, po četiri-pet njih iz istog sela zagrle, sastave glave i, ljuljajući se tako kao živa lesa, puštaju svoje grubo i otegnuto ojkanje, kao da su sami na svetu:
-Oj, đee-vooj-kooo! Ooooj!
Oj, đevojko je zamenjeno sa – Oj, Gavrilo, ooooj.
Gotovo sve knjige o Gavrilu Principu, mladobosancima i njihovim bosanskim simpatizerima napisali su ili njihovi rođaci ili neki od njihovih prijatelja. I sam Vladimir Dedijer priznaje da su ga na najkompletnije i najobjektivnije istraživanje kod nas o ovom događaju pokrenuli najbliži rođaci.
Knjige rođaka su pristrasne, a šta bi drugo bile do hvalospevi, a ideološka matrica dolazi iz montanjarskih ubeđenja da se sa međunarodnim poretkom (koji je prema malim narodima uvek i po definiciji nepravedan) može na kraj izaći onako kako su svojevremeno pokušavali karbonari – per violenza. Jedan beogradski istoričar je podsetio da su pored Mlade Bosne postojale i Mlada Italija i Mlada Nemačka, pa i Mlada Rusija i da su oni svi bili “revolucionarna omladina”. Ali nam on ne kaže kako se priča završila. Jer ti mladi revolucionari su se kasnije pretvarali u fašiste, naciste i komuniste raznih fela. Pred Drugi svetski rat nekadašnji mladobosanci su postali orjunaši pa kasnije četnici, pa ljotićevci, a i komunisti. Različita shvatanja jugoslovenstva, te nasilja kao političke metode, vodila su ih od kolaboracije sa okupatorom do građanskog rata.
Da podsetimo: U Beogradu i kraljevini Srbiji Nikola Pašić i prestolonaslednik Aleksandar nisu odobrili atentat. Prema svedočenju Miroslava Krleže, Aleksandar je bio užasnut kada je saznao kakva se akcija sprema i trudio se da je na svaki način zaustavi. U ratu su i zbog Sarajevskog atentata streljani Apis, Ljubo Vulović i Rade Malobabić. U zajedničkoj državi, pod svežim sećanjima na strahote rata, nikome zvanično nije padalo na pamet da slavi Principa i mladobosance, niti da im se zahvaljuje kao “vesnicima slobode”. Etablirani beogradski građanski intelektualci između dva rata bili su negativno opredeljeni prema atentatu. Dragiša Vasić ga je smatrao nepotrebnim i štetnim za mladu srpsku državu, a Stanislav Krakov je o mladobosancima mislio kao o fanaticima i nihilistima. Tek u novoj Jugoslaviji, početkom pedesetih, počinje izgradnja kulta Gavrila Principa na postulatima komunističke teorije revolucije kao sredstvu društvenog i nacionalnog oslobođenja. Istovremeno se izvršila revizija Solunskog procesa Apisu i drugovima.
Taj političko-istorijski redivivus istoričari nisu istražili. Da li je tačno da sa revizijom procesa ima neku tajnu vezu Aleksandar Ranković? Da li je tačno da je na uspostavljanju Gavrilovog kulta uticao predratni bosanski i komunistički, kako ga je ondašnja štampa nazivala, “terorista” Rodoljub Čolaković? On je odmah posle Prvog svetskog rata u Bosni i Hercegovini zajedno sa Alijom Alijagićem i drugovima osnovao ćeliju Crvena pravda i u njen program, suprotno politici Komunističke partije Jugoslavije, uneo obavezu individualnog terora. I 1921. izvršili su atentat na ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića i dopali dugogodišnje robije.
Vladimir Dedijer tvrdi da je na oživljavanju mitologije Sarajevskog atentata uticao Staljinov napad na Jugoslaviju 1948. godine. U svom delu “Veliki buntovnik Milovan Đilas” on navodi da je Moša Pijade u Književnim novinama napisao članak pod naslovom “Krilov ili Ezop”, u kome je poredio sovjetski ultimatum iz 1951. sa ultimatumom Austrougarske protiv Srbije iz 1914. godine. Članak je završio upoređivanjem Austrougarske 1914. i Sovjetskog Saveza 1948. Napisao je da Habzburškog carstva nigde nema, a od male Srbije stvorila se velika Jugoslavija. Zanimljivo je podsetiti i na anegdotu koju je Vladimir Dedijer zapisao u istoj knjizi. Kada je Rodoljub Čolaković posetio Indiju, iznenadio se pred velikim kipom engleske kraljice Viktorije. Zar spomenik okupatoru, pitao je glasno. Čudo ga gnevne patriote nisu digle u vazduh? Odgovorili su mu da niko neće oskrnaviti spomenik, ali i ukoliko bi se kojim slučajem to dogodilo, onda bi narod Indije podigao novi, jer poštuje engleski narod koji mu je pomogao da izađe iz vekovnog siromaštva i krene putem civilizacije.
Danasovi urednici podstaknuti up-to-date poplavom tekstova o sarajevskom atentatu preporučuli su mi da u ovom vikend broju prikažem Dedijerovu knjigu “Sarajevo 1914.”, kao najozbiljniju studiju, ali najmanje citiranu, a izbegnuto je i njeno ponovo štampanje, mada je ona jedna od najtraženijih knjiga po antikvarnicama i prodajnim sajtovima. Na njen značaj ukazao sam još u septembru prošle godine u seriji tekstova o Gavrilu Principu u Danasu. Jasno je zašto je ta temeljna knjiga od demagoških rodoljubaca i lovaca na državne fondove uz pomoć kvazipatriotskog zaprašivanja izbegnuta. Nije pogodna za laganje i propagandu, jer je naučno delo. Pri tome, vrlo uzbudljiva za čitanje. Vladimir Dedijer u knjizi otvara celi predratni svetski teatar, istraživao je mnoge arhive, na nekoliko jezika, i u njegovim fusnotama se nalaze čitave studije na pojedine teme. Mnogo je to teksta za ove majstore opsenarskog performansa. Aktuelne skribomanije po kioscima i feljtonima nisu prigodne ni kao đinđuve za kakve magareće uši, možda bi ih samo neka zalutala koza rado mogla pojesti.
Osim Vladimira Dedijera i Ive Andrića na ovim prostorima do danas, niti kolektivno, niti pojedinačno, nije bilo pokušaja da se stvarno razume šta se to dogodilo u Sarajevu 1914. godine, i uopšte u Bosni krajem 19. i početkom 20. veka. A toliko je uticalo na sudbinu svih nas. Svakako je tome doprinela jedna ugrađena, zauvek tvrdokorna antiintelektualna konstanta i sklonost da se od svačega pravi šala-komika sa krvavim posledicama. Prosvetiteljstvo jeste razvijano u drugoj polovini 20. veka, ali smo sa “događanjem naroda” i rušenjem zajedničke države doživeli obrazovni slom. Normalna posledica toga su mnogobrojni cinični doktorandi i učeni magarci na javnoj sceni. Upravo aktuelni tretman Gavrila Principa pokazuje u kojoj meri smo postali ponovo kasaba. Za proširivanje horizonta preporučujem da se pod hitno u Dedijerovoj knjizi pročitaju sledeća poglavlja: Nadvojvoda Franja Ferdinand i njegovi mnogobrojni neprijatelji, Nadvojvoda Franja Ferdinand i pitanje reorganizacije monarhije, Nadvojvoda Franja Ferdinand čovek mira ili rata i Ohrana, boljševici, masoni i sarajevska zavera.
U aktuelnoj pomami nije bolje prošao ni Ivo Andrić. Presečen je propagandnim cirkularom na dva dela. Uvažile su se samo neke njegove rane pesme iz rane mladosti koje su mogle da opravdaju montipajtonovski cirkus sa anđeoskim krilima klepetušama. Delo za koje je dobio Nobelovu nagradu – Na Drini ćuprija – prećutalo se. Svedeno je na Lotiku i njen hotel.
Zreli Andrić u ovom romanu opisuje i austrougarsku okupaciju i Gavrilove drugove. Da je dobro pročitao Na Drini ćuprija, jedan mladi Sarajlija ne bi mogao tako revolucionarno da tvrdi na RTS pred prikazivanjem filma Andreasa Prohaske da je Beč izgradio železnicu samo zato da bi destruktivno eksploatisao bosanske šume. U nekoliko pasusa Andrić opisuje kako Austrijanci selektivno seku šumu, štite je zakonom i za svako posečeno drvo zasade deset novih stabala. Taj mladi Sarajlija ne zna da su polovinom 19. veka imigranti iz Bosne, Hercegovine, Crne Gore (a nisu bili Austrijanci) u Srbiji napravili ekocid i za nekoliko godina uništili šume Šumadije od koje je ostalo samo ime i onaj hrast od 500 godina koji je prošle godine jedva pretekao. Što je najgore, ti doseljenici nisu te šume “eksploatisali” pa od njih napravili neku novu vrednost, nego su ih jednostavno uništili za džabe i oni i društvo su ostali siromašni.
A austrijska železnica u Bosni, kako Andrić opisuje, podigla je omladinu na noge, počinju da putuju, napuštaju kasabe, dolaze u kontakt sa svetom, devojke se emancipuju, postaju intelektualke, završavaju fakultete u Beču, od seljaka postaju đaci, činovnici, profesori, lekari. Bile bi zanimljive komparativne studije kulture, kvalifikacija, privrede i infrastrukture Beograda i Sarajeva sa početka 20. veka. Mogli smo da čujemo u istoj TV emisiji da se sa porugom govori kako je u Bosni bilo “samo” pet gimnazija. Pa nije ih više bilo ni u Srbiji! Zar je malo pet gimnazija otvorenih za dvadeset godina, a posle više od hiljadu godina ničega? i zar je moglo da se otvori više? Da li je bilo zgrada, opreme, profesora i đaka za njih? Ali propaganda je uvek namenjena glupima.
Ima još jedna dragocena knjiga o sarajevskom atentatu, a nije pomenuta od propagandista-komercijalista, niti se pomišljalo o njenom ponovnom štampanju. Pisao ju je trideset godina iz dana u dan Nikola Đ. Trišić i sam simpatizer Mlade Bosne. Završio je 1954, a štampana je 1960. (Veselin Masleša, Sarajevo). Napravio je, kako je sam opisao, “kaleidoskop izukrštenih nazora, shvatanja i interesa” o sarajevskom atentatu. Od 1914. do 1953. godine nema članka u balkanskim i evropskim novinama u kojima se pisalo o atentatu a da ga on nije ugradio u ovu knjigu. U njoj se govori i o svim knjigama izašlim na tu temu, zajedno sa reagovanjima koja su izazvala.
Samo u ovoj knjizi se može pročitati Hitlerova pohvala Gavrilu Principu. Objavljena je u prvom izdanju “Mein kampfa” 1926. godine, a iz kasnijih izdanja je izbačena. Za ruku Principa, Hitler je pisao:”Ovo je ruka boginje pravde i neumoljive kazne i ona je srušila najvećeg smrtnog neprijatelja austrijske Nemačke Franca Ferdinanda. On je bio izrešetan mecima čije je izlijevanje sam pomogao. Zar on nije štitio ovu slavenizaciju Austrije od vrha do dna?”.
Prema Hitleru, Ferdinand je bio neprijatelj Nemaca i Austrije, a prijatelj Slovena i sa njima je hteo da satre Germane. Znači da je Gavrilo Princip ubio pogrešnog čoveka? Odnosno nije ga on ubio, već su ga njegovom rukom, kako pokazuje film Andreasa Prohaske, ubili nemačko-austrijski ratni jastrebovi. Oni isti koji su posle pod Hitlerom marširali protiv čitavog sveta. Da li je Gavrilo bio i njihov “vesnik slobode”? Zato na fol ekskluzivno pronađenoj fotki Hitler uživa pred sarajevskom tablom – posvetom Principu. I to je domet Gavrilovog metka, ne samo dve Jugoslavije koje su se u bratskoj krvi skrhale.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/hitlerova_pohvala_gavrilu_principu.26.html?news_id=285310
