Tradicija motiva pesničkog spomenika u ruskoj književnosti počinje pesmom Lomonosova, još davne 1747. godine. Tu tradiciju uspešno je nastavio Deržavin, a još više produbio Puškin, čiji se dometi izdvajaju kao najznačajniji u ruskoj književnosti. Puškin se, za razliku od svojih prethodnika, prema sopstvenom pesničkom spomeniku odnosio ne samo kao prema zamišljenom, imaginarnom simbolu i svedočanstvu svoje besmrtnosti, već, slično Horaciju, kao prema nečem stvarnom, materijalnom i opipljivom. Svi pomenuti pesnici imali su za cilj da se što više približe svom predlošku, i da mu ostanu verni u što je moguće većoj meri, a ne da se od njega udalje. Naglašena potreba da se što više ostane veran i ne odstupi od originalnog teksta, ogledala se ne samo u prevodima, nego i u pokušajima podražavanja rimskom pesniku Horaciju. Tradicija prevođenja i podražavanja ne prekida se ni u ruskoj književnosti dvadesetog veka, već se, naprotiv, nastavlja i razrađuje, sa pesnicima kao što su Majakovski, Ahmatova, Brjusov, Slucki, Voznesenski, Josif Brodski i mnogi drugi. Poezija Josifa Brodskog nosi u sebi visok stepen tradicionalnosti, koja često dolazi do izražaja ne samo u izboru tema, već i samom žanru, počevši od elegija, preko soneta i oda, pa do ekloga. Upravo zbog toga, privlačila je, i još uvek privlači, pažnju kako književne kritike, tako i čitalaca. Brodski se u svom pesništvu približavao ili pokušavao približiti tradiciji na različite načine, ali je ipak pri tome uspeo da ostane veran svome stilu i originalnosti, otkrivajući nam jedan sasvim novi svet, sagledan iz sasvim novog ugla. Česta upotreba reminiscencija i citata, počev od antičkih pesnika, preko ruskih pesnika 18. veka, pa sve do pesnika 20. veka, jedna je od karakteristika pesništva Brodskog. Brodski se često služi direktnim citatima, nekad u naslovima pesama, a nekad u jednom ili više stihova, što svedoči o poznavanju kako ruske tako i svetske književnosti, ali i o potrebi stupanja u dijalog s njom.
«Govoritь o vliяniяh na Brodskogo eщe složnee. V russkoй poэzii glavnыm obrazom učenik Cvetaevoй, on prorabotal i assimiliroval mnogie čertы russkoй poэzii voobщe, ot klassicizma do futurizma, poэtomu v ravnoй mere mы možem rassuždatь o vliяnii na nego kak Deržavina, tak i Hlebnikova. Voobщe v slučae Brodskogo, govorя o vliяnii russkih poэtov, znaešь tverže kogo isklюčitь, neželi kogo imenno vklюčitь»1 (Kreps 1984). Kako se ta tradicionalnost ispoljavala kod Brodskog i kako se pesnik prema njoj odnosio, može se posmatrati i pratiti kroz čitavo njegovo stvaralaštvo. U ovom radu naš će zadatak biti da, analizom stihova Brodskog napisanih na temu spomenika, pokažemo u kojoj je meri pesnik ostao veran tradiciji a u kojoj se od nje udaljio. Uporedićemo pesmu nastalu u ranom periodu pod nazivom «Я pamяtnik vozdvig sebe inoй», sa pesmom koju je pesnik napisao pred sam kraj svog života pod nazivom «Aere perennius». «Sama tema „pamяtnika“ poэtu, osmыslenie itogov tvorčestva, […] vhodit v stihi kak bы kosvenno, otraženno i každы raz po-novomu, v različnыh obrazno-tematičeskih rakursah i žanrovыh modifikaciяh»2 (Zaйcev 1998). Stihovi pod nazivom «Я pamяtnik vozdvig sebe inoй», iz 1962. godine, nastali su u eksperimentalnoj fazi pesničkog stvaralaštva Brodskog, nisu izazvali naročitu pažnju ni publike ni kritike, a ni sam pesnik im nije pridavao naročitu pažnju.
Međutim, već u to vreme, pesnik je, iako veoma mlad, bio dobro upoznat sa odom rimskog pesnika Horacija „Exegi monumentum“. Interes za ovu temu pesnik je pokazao veoma rano i još pre nego što je napisao ovu pesmu, on piše pesmu pod nazivom „Spomenik Puškinu“ iz 1958, za koju mnogi smatraju da je po stilu veoma bliska Bagrickom. Inače, u literaturi se rana poezija Brodskog često povezuje sa monumentalnošću grada u kome je pesnik rođen i u kome je odrastao, u to vreme Lenjingrada, a i sam pesnik je često isticao da je arhitektura rodnog grada odigrala važnu ulogu u njegovom pesničkom formiranju.
«Я pamяtnik vozdvig sebe inoй» je samo jedna od nekoliko verzija napisanih na ovu temu, koje na žalost nisu sačuvane ili su sačuvane samo u fragmentima. Brodski već na samom početku obaveštava čitaoca da se radi o drugačijem spomeniku, dajući pri tome prve signale o početku razilaženja sa tradicijom.
Я pamяtnik vozdvig sebe inoй!
K postыdnomu stoletiю – spinoй.
K lюbvi svoeй poterяnnoй – licom.
I grudь – velosipednыm kolesom.
A яgodicы – k morю polupravd.
Kakoй ni okružaй menя landšaft,
čego bы ni prišlosь mne izvinяtь, –
я oblik svoй ne stanu izmenяtь.
Mne vыsota i poza ta mila.
Menя tuda ustalostь voznesla.
Tы, Muza, ne vini menя za to.
Rassudok moй teperь, kak rešeto,
a ne bogami nalitый sosud.
Puskaй menя nizvergnut i snesut,
puskaй v samoupravstvie obvinяt,
puskaй menя razrušat, rasčlenяt, –
v strane bolьšoй, na radostь detvore
iz gipsovogo bюsta vo dvore
skvozь belыe nezrяčie glaza
strueй vodы udarю v nebesa.
Ovim „drugačijim spomenikom“ pesnik na samom početku jasno uspostavlja granicu sa tradicijom. Za razliku od Horacija čiji je spomenik viši od piramida, koga vreme ne može uništiti, koji ostaje da svedoči o pesnikovoj besmrtnosti, lirski subjekt Brodskog, umesto veličanja i glorifikovanja svog spomenika, otvoreno izražava skepsu, a svoje stanje vidi kao jadno i nimalo grandiozno. Lirski subjekt Brodskog izražava svoju opoziciju prema sovjetskoj vlasti, i iz ogorčenosti i revolta okreće leđa sramnom veku. Ni traga od uzvišenosti i ponosa sa kojim Horacije govori o simbolu svoje besmrtnosti: spomenik Brodskog je trošna konstrukcija napravljena od gipsa, ali sa kočoperno ispršenim grudima. Spomenik je drsko okrenut leđima prema „svetu poluistina“ ali će se ipak domoći nebesa, „mlazevima“ svoje poezije.
Razloge za ovakav pristup temi spomenika treba tražiti u položaju u kome se pesnik našao u vreme nastajanja pesme. Tako i stihovi «Puskaй menя nizvergnut i snesut,/puskaй v samoupravstvie obvinяt,/puskaй menя razrušat, rasčlenяt» dobijaju čisto autobiografski ton. Njihov lirski subjekat je sam neposlušni pesnik, koji se neprestano nalazi u centru pažnje KGB-a.
«Ranniй Brodskiй kak bы kolebletsя meždu dvumя polюsami (nazovem ih polюsami „čužogo slova“ i „avtorskoй identičnosti“) čto i opredelяet ego poziciю v to ili inoe vremя. Эto proяvlяetsя v ego tekstah do 1962 g.» 3 (Semenov 2003). Pesnik je umoran, pre nego entuzijastičan: «Menя tuda ustalostь voznesla». On nema nameru da menja niti visinu niti zauzetu pozu. Spomenik Brodskog je očigledno drugačiji, ne-tradicionalan, okrenut ne prema publici, već u suprotnom smeru od publike, umesto mermera izgrađen je od poroznog materijala, što svedoči o njegovoj nedugotrajnosti, a lirski subjekat je u konfliktu sa masom. Pesnik se obraća Muzi više izvinjavajućim tonom: «Tы, Muza, ne vini menя za to. / Rassudok moй teperь, kak rešeto, /a ne bogami nalitый sosud».
I dok se Horacije zahvaljuje i divi svojoj božanskoj Muzi, blažen zbog dara reči i njihove lepote, kojima će izgraditi svoj besmrtni „spomenik“ (IV – 3) […]
O svetla Muzo, Perijo božanska,
što zlatnim liram’ strune udešavaš,
ti, što bi mogla samo kad bi htela,
i nemoj ribi dat labudov glas –
od tebe ovi dođoše mi dari…
(Perović ur. 1964)
Brodski se svojoj Muzi ne obraća sa ushićenjem niti oduševljenjem, već kao nekom iz svakodnevnog života, koristeći se jednostavnim, kolokvijalnim jezikom. Svrha spomenika Brodskog nije u tome da pesniku obezbedi večitu slavu i večiti život, kao što je slučaj kod Horacija. Sagrađen od propadljivog materijala, taj spomenik će na kraju završiti kao fontana u parku za dečju zabavu.
Brodski lično odlučuje o sudbini svog spomenika, namerno se udaljavajući od uzora, razvijajući temu o besmrtnosti pesnika i monumentalnosti u potpuno suprotnom smeru. S jedne strane Horacije slavi besmrtnost, neuništivost, trajnost, slavu pesnika, sa druge strane Brodski stavlja u prvi plan trošnost spomenika u vremenu, zaborav, rađe nego sećanje, privremenost u odnosu na večnost. Dok je Horacije „odmeravao u ’Spomeniku’ svoju književnu besmrtnost večnošću rimske države“ (Tronski 1952), Brodski svoju književnu besmrtnost nalazi u rečima, koje jedino zbog svoje prirode mogu da prežive i odupru se zubu vremena.
«Mы ne naйdem u nego neposredstvennogo sledovaniя linii Goracieva „Pamяtnika“, hotя motivы i reminiscencii iz odы „K Melьpomene“ vstrečaюtsя v ego stihah, ot rannego „Я pamяtnik vozdvig sebe inoй“ (1962) i vplotь do poslednih let žizni (naprimer, v samom nazvanii „Aere perennius“ 1995)».4 (Zaйcev 1998).
Vreme i prostor su glavne i najviše zastupljene teme, i skoro uvek u većem ili manjem stepenu provejavaju u poeziji Brodskog, što je slučaj i u «Я pamяtnik vozdvig sebe inoй», a u još većoj meri u «Aere perennius».
Stihove pod nazivom Aere perennius Brodski je napisao pred sam kraj svog života, 1995. godine. To je ujedno i vreme kada su iz štampe izašli njegovi eseji u kojima je dosta mesta posvetio antičkoj poeziji i prozi. Naslov pesme «Aere perennius» asocira nas na prvi stih Horacijeve ode „Exegi Monumentum aere perennius“, pa ako je suditi prema naslovu, može se izvući zaključak da se radi ili o prevodu ili podražavanju Horaciju. Na prvi pogled može se učiniti da se ovi stihovi Brodskog lako mogu svrstati u grupu stihova napisanih na temu spomenika, zajedno sa Horacijevim, Puškinovim i drugim. Međutim, daljim čitanjem, vidi se da nije reč o prevodu Horacijeve ode, i da se osim u naslovu, nigde više ne nailazi na sličnosti sa originalom.
Da nije naslova, tumačenje ovih stihova završilo bi u sasvim suprotnom smeru, a dovođenje u vezu sa odom Horacija bilo bi veoma teško pa čak i nemoguće. Suprotno Horaciju, čija oda ima uzvišen, svečan ton, stihovi Brodskog su više narativnog tona, sa sporim tempom, kao da pesnik pokušava da ispriča priču.
«Takim obrazom, Brodskiй rešaet temu „Pamяtnika“ dramaturgičeski, čto opredelяet i žanr proizvedeniя. Эto uže ne gimn, ne oda, a nekaя pьesa, pritča, skazka, čto podtverždaetsя i ritmičeskoй strukturoй stihotvoreniя i leksiko-grammatičeskimi oborotami, svoйstvennыmi narodno-poэtičeskoй reči.»5 (Fokin 2012).
Priklюčilasь na tverduю veщь napastь:
budto lišnih dneй ciferblata pastь
otrыgnula nazad, do broveй sыta
krupnыm buduщim, čtobы sčitatь do sta.
I vokrug tverdoй veщi čužie eй
i stali kodlom, bazarя «Ržaveй živeй»
i «Daešь pesok, čtobы v grob hromatь,
esli tы iz kosti ili kamnя, matь».
Otvečala veщь, na slova skupa:
«Ne zamaй menя, lišnih dneй tolpa!
Gnutь svincovый drыn ili krovli žestь –
ne rukoй pod černuю юbku leztь.
A tot kamenь-kostь, gvozdь moeй krasы –
on skučaet po vam s mezozoя, psы.
ot nego v vekah borozda dlinneй,
čem u vas s večnoй žiznью, s kadilom v neй».
(«Aere perennius»)
Očigledno je da se u stihovima nigde ne pominje spomenik, i da se teme vremeprostor razvijaju određenom dinamikom. Mnogobrojne verzije ode Horacija, kao i sam original, prožete su istom idejom, idejom o budućnosti kao osnovi besmrtnosti pesnika. To je inače i primarna ideja svih pesnika koji su se pridržavali originala. Za razliku od njih, Brodski odstupa od tog kanona. Glavni junak pesme Brodskoga jeste «tverdaя veщь», kao tačka gravitacije, jer sve što se dešava skoncentrisano je oko nje. «Tverdaя veщь» može se tumačiti kao svojevrsna metafora spomenika, ili pesničke reči, čija je besmrtnost zagarantovana u vremenu.
Prema Brodskom, tako shvaćena stvar (predmet) prisutna je u svim oblastima života i ostvaruje se u vremenu i prostoru, ponekad čak dobijajući karakteristike ljudskih bića, kao što je i ovde slučaj: «/Otvečala veщь, na slova skupa…». «Veщь» kod Brodskog uvek u sebi nosi odliku superiornosti u odnosu na biće, koje je prolazno i čije je trajanje ograničeno u vremenu i prostoru. «Tverdaя veщь» se, međutim, dovodi u vezu sa naslovom stihova «Aere perennius», što dodatno asocira na spomenik. Stvari su nepromenljive i bezlične u svojoj suštini, a vreme je jedini preduslov za njihovu promenu. Spomenik je objekat, nepokretan, statičan u prostoru, čije je trajanje uslovljeno vremenom, koje kod Brodskog simboliše smrt, što je suprotno ideji Horacija.
Kategoriju vremena Brodski razvija u stihovima upotrebom «lišnie dni», «ciferblat», «večnaя žiznь», «krupnoe buduщee» itd., dok prostor određuje predmetima i njihovim međusobnim odnosom u prostoru tipa «vokrug veщi», «v grob hromatь», «ne rukoй pod černuю юbku leztь». Kod Horacija se teme vreme – prostor uzajamno prožimaju („korak vremena“, „vekova igo“, „sušna Daunija“, itd.) i nemaju istu funkciju kao vreme i prostor kod Brodskog. Horacije se njima služi da pojača intenzitet, naglasi ulogu pesnika i razloge njegove besmrtnosti. Umesto da kao Horacije akcenat stavi na pesnika, Brodski u centar pažnje stavlja predmet, vreme, prostor i masu, koja okružuje «veщь». Osim što se usredsređuje na stvar/predmet, Brodski sužava svoj fokus, prodirući u samu suštinu te stvari, /esli tы iz kosti ili kamnя/. Kost je subjekat propadljivosti, smrtnosti, suprotno kamenu koji je beživotan i neuništiv. Jedino vreme, koje je apsolutni gospodar bića i predmeta, odnosno „stvari“ ili spomenika, može izmeniti ne samo kost, tj. pesnika, već i samu tu „stvar“.
Dakle, dok je Horacije slavio večni život, i pesnikovu pobedu nad smrću, Brodski smatra da je smrt neizbežna, i za čoveka, i za pesnika, kao i za sam spomenik (mermer, kamen), upravo zbog vremena koje ruši sve, odnoseći u zaborav i sećanje na čoveka, i sam spomenik, ostavljajući za sobom ruševine. Brodski razvija temu spomenika sa metafizičke tačke gledišta, iz ugla filozofije egzistencijalizma, dijaloški i polemički nastrojen prema idejama Horacija. U eseju pod nazivom „Pismo Horaciju“, Brodski indirektno definiše svoj stav prema Horaciju i nasleđu tradicije: “Since everything I’ve written is addressed to you: you personally, as well as the rest of you. Because when one writes verse, one’s most immediate audience is not one’s own cotemporaries, let alone posterity, but one’s predecessors. Those who gave one a language, those who gave one forms”6 (Brodsky 1995)
Brodski smatra da je dužnost svakog pesnika da oda počast svojim prethodnicima, bez kojih ne bi bilo poezije, a samim tim ni pesnika, na taj način što će naslanjajući se na tradiciju, odabrati svoj sopstveni put, i to ne pukim podražavanjem, već svojom individualnošću i originalnošću. Zato se Brodski udaljavao od svog predloška, postavljajući pred čitaoce i tumače poezije čitav niz kompleksnih pitanja i zagonetki, gradeći pri tome svoj sopstveni, prepoznatljivi pesnički identitet.
Na osnovu analize stihova «Я pamяtnik vozdvig sebe inoй», vidi se da se rani Brodski u izvesnoj meri ipak približava predlošku, gde je centralna tema spomenik pesniku, uz jasno naglašen biografski ton, gde su kategorije vreme i prostor prisutne ali ne dominantne, gde pesnik insistira na svom pesničkom identitetu i gde se lirski subjekt, pesnik, „inkarnira u spomeniku“ (Pyatkevich 2010). Za razliku od ranog, pozni Brodski u «Aere perennius», u potpunosti je nezavisan od Horacijevog originala; iako se služi direktnim citatom u naslovu, on preimućstvo i centralnu ulogu u vremenu i prostoru daje predmetu. Temi spomenika pristupa s filozofske tačke gledišta, transformišući spomenik u enigmatičnu «tverduю veщь». Brodski promišlja ideju o pesničkoj besmrtnosti iz sasvim novog ugla i na sasvim novi način, polazeći od principa koji je zasnovan na ideji o smrti, kao preduslovu za novi život.
Jelena Fay-Lukić
Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet Novi Sad
1 Govoriti o uticajima na Brodskog mnogo je složenije. Što se tiče ruske poezije, Brodski je uglavnom naslednik Cvetajeve, jer je razradio i asimilovao mnoge osobine ruske poezije, počev od klasicizma pa sve do futurizma, stoga se u istoj meri može rasuđivati o uticajima na pesnika kako Deržavina tako i Hlebnikova. Uopšteno govoreći, u slučaju Brodskog, kada je reč o uticaju ruskih pesnika, često si sigurniji koga treba isključiti negoli koga konkretno uključiti. – Prevod J.F.-L.
2 Sama tema „spomenika“ po mišljenju pesnika obuhvata razumevanje sveukupnog stvaralaštva, […] koje on u svoje stihove uvodi indirektno, izražajno i svaki put na novi način, različitim tematskim rakursima i modifikacijama žanra. – Prevod J.F.-L.
3 Rani Brodski se izgleda kolebao između dva pola (nazvaćemo ih polovima „tuđe reči“ i „autorskog identiteta“ koji i određuju njegovu poziciju tokom vremena. To je karakteristično za sve njegove tekstove nastale do 1962. – Prevod J.F.-L.
4 Pesnik se ne pridržava strogo linije Horacijevig „Spomenika“, iako se motivi i reminiscencije iz ode „Melpomena“ susreću u njegovim stihovima počev od «Я pamяtnik vozdvig sebe inoй» (1962) pa sve do poslednjih godina života (naprimer, u samom naslovu «Aere perennius» 1995). – Prevod J.F.-L.
5 Brodski rešava temu Spomenika na dramski način, što i određuje njen žanr. To nije himna, nije oda, već nekakav pozorišni komad, priča, bajka, što se i potvrđuje ritmičkom strukturom poeme kao i leksičko-gramatičkim preokretima koji su svojstveni usmenoj reči. – Prevod J.F.-L.
6 Pošto se sve što sam napisao obraća tebi: lično tebi, ali i svemu što je u vezi sa tobom. Jer, kada neko piše stihove, njegova neposredna publika nisu njegovi savremenici, o potomstvu da i ne govorim, već njegove preteče. Oni koji su mu dali jezik, oni koji su mu dali formu. (Prevod J.F-L.)
IZVORI I LITERATURA
A. Ćirilica
Brodskiй I. (1997–2001), Sočineniя Iosifa Brodskogo: v 7-i t. (SPb.: Puškinskiй fond).
Volkov S. M. (1998), Dialogi s Iosifom Brodskim. Literaturnыe biografii (Moskva: Nezavisimaя gazeta).
Zaйcev V. A. (1998), «Motiv „Pamяtnika“ v russkoй poэzii ot Lomonosova i Puškina do Brodskogo», Vestnik moskovskogo universiteta, ser. 9, Filologiя, 1.
Kreps M. (1984), O poэzii Iosifa Brodskogo (Ann Arbor: Ardis).
Naйman A. (1997), «Aere Perennius: Zametki dlя pamяtnika», Novый mir, 9.
Rančin A. (2001), Na piru mnemozinы. Intertekstы Brodskogo (Moskva: Novoe literaturnoe obozrenie).
Semenov V. (2003), Iosif Brodskiй v severnoй ssыlke: poэtika avtobiografizma: doktorskaя dissertaciя (Otdelenie russkoй i slavяnskoй filologii tartuskogo universiteta, Tartu).
Slavяnskiй N. (1997), «Tverdaя veщь», Novый mir, 9.
Tronski I. M. (1952), Istorija antičke književnosti (Beograd: Naučna knjiga).
Fokin A. A. (2012), «Novыe „zametki dlя pamяtnika“ (O stihotvorenii I. Brodskogo „Aere Perennius“)» [Saйt poэta Iosifa Brodskogo], (24. 01.2013). B.
Latinica
Brodsky J. (1995), On Grief and Reason: Essays (New York: Ferrar).
Perović D. (ur.) (1964), Rimska lirika (Beograd: Rad).
Polukhina V. (1989), Joseph Brodsky a poet for our time (Cambridge: Cambridge University Press). —— (1992), Brodsky Through the Eyes of His Contemporaries (New York: St. Martin Press). Pyatkevich R. (2010), “Erecting Monuments, Real and Imagined: Brodsky’s Monuments to Pushkin Within the Context of Soviet Culture”, Ulbandus: The Slavic Revue of Columbia University, 11.
