Alfonso Gera, potpredsednik vlade, sedeo je na svom uobičajenom mestu, u svojoj fotelji. Bolje rečeno, sedeo je u fotelji za koju sam kasnije, kako su se nizali sastanci petkom tokom narednih meseci, saznao da je njegovo uobičajeno mesto. Određeno samo za njega, trebalo bi da kažem. Niko nikada nije ni pomislio da tu sedne, čak ni u njegovom odsustvu. Toga julskog dana 1988. godine, 15. jula tačnije, ovo još nisam mogao da znam. Bilo je to prvi put da prisustvujem ministarskom savetu i nista mi nije bilo uobičajeno, počev od činjenice da se uopšte tu nalazim. Još nisam poznavao rituale, obznanjene ili prećutne protokolarne običaje.

U svakom slučaju bilo je jutro, deset minuta do devet izjutra.

Ministarski sastanci petkom bili su sazivani u devet ujutru, a ja sam oduvek voleo da budem tačan. možda, uostalom, to nije pitanje sklonosti, već discipline. Čak i da nisam voleo tačnost, bio bih prinuđen da je se pridržavam – zato što sam živeo u zemljama, u drustvima, gde je tačnost minimalni preduslov života u zajednici. I zajedničkog rada. Međutim, najviše zato što su mnoge godine aktivne borbe u ilegali učinile da mi tačnost predstavlja mnogo više od obicne pristojnosti: od tačnosti je zavisio moj opstanak. Bilo je to pravilo lepog ponasanja koje me je štitilo, štiteci i one koji su radili sa mnom.

Ta opsednutost tačnosću, uostalom, donela mi je mnoge nevolje tokom mog ministarskog službovanja. Zbog toga što sam uvek želeo da stignem tačno u dogovoreno vreme, često sam dolazio prerano na službene sastanke. Stigao bih nekoliko trenutaka pre zvaničnih lica zaduzenih da me dočekaju. To je stvaralo neprijatnosti nadležnim osobama iz moje pratnje. Ne samo zbog bezbedonosnih razloga, već pre svega zbog pitanja prestiza. Treba da oni čekaju vas, govorili su mi. I verovatno su bili u pravu sa stanovista protokola, tog prepredenog i nepopustljivog božanstva državnih administracija. Pogotovo je to bio slučaj u Španiji: tu je monarhistička tradicija – na koju su se najpre nadovezali kruti ceremonijali frankizma a onda, u doba demokratije, i novi opravdani zahtevi sedamnaest autonomnih regionalnih vlada – stvarala ponekad pravu glavobolju, kada je trebalo odrediti prvenstva i simbolični protokolarni raspored.

Bilo kako bilo, iz ljubavi prema tačnosti ili samodiscipline, imam naviku da nikada ne kasnim. Ali, da bi se doslo na vreme, treba stici nešto ranije. Tog julskog jutra, kada sam prvi put prisustvovao ministarskom savetu, dosao sam u palatu Monkola u deset do devet. Alfonso Gera je bio sam, u velikoj sali u prizemlju palate.

Podigao je glavu, posmatrajući moj ulazak.

U to doba, sastanci ministarskog saveta petkom održavani su u jednom salonu rezidencije predsednika vlade u koji se ulazilo neposredno iz ogromne dvorane sa stubovima u prizemlju, otvorene prema parku, sa pogledom na predele severozapadno od Madrida. Kasnije je u ograđenom pojasu oko palate Monkloa podignuto novo zdanje gde je od tada savet zasedao, i gde su preseljene sve radne sednice, kao i službeni prijemi stranih delegacija. Prostorije te nove zgrade, koja je sve u svemu izgledala prilično skromno i jednostavno, bile su ukrasene platnima Miroa i Tapijesa, što je privuklo pažnju i izazvalo divljenje Vaclava Havela prilikom njegove posete Madridu.

Veliku dvoranu sa stubovima u palati Monkloa poznavao sam od ranije. Prvi put sam u nju dosao 1981. godine, na dug razgovor sa Adolfom Suaresom, čovekom koji je rukovodio prvom fazom – svakako najrizičnijom – demokratske tranzicije. Taj smo razgovor imali u kriznom periodu, malo pre iznenadne Suaresove ostavke. Znaci, neposredno pre neuspelog puča koji su pokušali da izvedu neki komandanti vojske i policije.

U tu dvoranu redovno sam dolazio – doduse, u prilično velikim razmacima – posle pobede socijalističke partije na izborima oktobra 1982, radi privatnih i neformalnih razgovora sa Felipeom Gonsalesom. Ali onog julskog jutra kada počinje ovaj deo priče – ovo novo poglavlje jedne duge priče – u toj prostranoj dvorani sedeo je Alfonso Gera, koji je s pažnjom podigao glavu pri mom ulasku.

Danas su se, pošto je proslo nekoliko godina, mnoge kasnije slike i utisci nadovezali u mom sećanju na one prvobitne, koje sam poneo toga dana, izmesavši se sa njima. To se povezalo u jednu slojevitu celinu, u kojoj više nije lako razlučiti sta sam već znao o Alfonsu Geri, prilikom tog susreta, od svega što sam o njemu saznao tokom godina koje su usledile. Pa ipak, kada uložim takav napor, uz svu moguću hladnu objektivnost, moram reći da o njemu 1988. godine nisam znao gotovo nista. Sreo sam ga pre toga svega jednom ili dvaput, ne izmenivši s njim više od nekoliko reči. Znao sam da je imao oko sebe laskavce, kao i ljute protivnike u sredinama koje sam povremeno posecivao kada bih boravio u Španiji. Činilo se da kod ljudi izaziva snazna, krajnje suprotstavljena osećanja. Među mojim najbližim prijateljima izazivao je neprijateljska osećanja. Odlučno i neumoljivo neprijateljska. Reč je, razume se, o levičarskim intelektualnim i novinarskim krugovima – u druge i nisam odlazio, osim u slučaju retkih porodičnih ili drustvenih obaveza.

Jedna je stvar, međutim, bila nesumnjiva: slika koju je Gera želeo da stvori o sebi, u često predugim, bezbrojnim konferencijama za stampu koje je redovno upriličavao, uvek mi se činila nepodnošljivom. Odisala je samozadovoljstvom, megalomanijom, kičerajskim intelektualizmom, najvulgarnijim andaluzijskim donzuanstvom (one stranice na kojima opisuje kako mu noci prolaze u vođenju ljubavi i slusanju Malera!). Bilo je odveć lako – toliko da sam bio sklon da zazirem od takve lakoće: ta maska koju je Gera odabrao da pokaže, ta ličnost koja se pravio da je, bila je tako izveštačena i preterana da je morala prikrivati neku mračnu istinu, možda pateticnu, možda prosto beznačajnu – bilo je odveć lako, dakle, naslutiti i zaključiti da se iza toga krije nekakva duboka nesigurnost, nepostojanost, detinjasta nabusitost i uobraženost: u svakom slučaju, očigledan nedostatak psihičke zrelosti.

Bilo je izvesno, i nepotrebno poznavati ga bolje da bi se takvo činjenično stanje utvrdilo, kako Gera u svojim rukama drži i nagomilava ogromnu moć. Bio je potpredsednik vlade, i u tom svojstvu zaduzen za tehničku i upravnu koordinaciju rada ministarskog saveta; bio je zamenik generalnog sekretara socijalističke partije, i u tom svojstvu zaduzen za kontrolu poslaničke grupe – koja je počev od 1982. godine imala apsolutnu većinu u skupštini – kao i za rukovođenje centralnim partijskim aparatom; na taj nacin imao je u svojoj vlasti ako ne bas donosenje značajnih strateških političkih odluka, što je bilo u nadležnosti Felipea Gonsalesa, a ono bar njihovo podešavanje i prilagođavanje svakodnevici. Bio je siva ili blistava eminencija vlasti, imao je uticaj na političku stvarnost, moć da upravlja izbornim listama, novcem, povlasticama, ključnim mestima u državnoj upravi.

Jedna mi je stvar često privlačila pažnju, tokom poslednjih godina, otkad sam nasamo razgovarao sa Felipeom Gonsalesom, u dugim većerima neusiljenih ćaskanja kada nije bilo nedodirljivih i zabranjenih tema: nikada mi nije nista rekao o Alfonsu Geri. Nikada mu čak ni ime nije pomenuo. Pa ipak, svakom posmatraču španskog političkog života bilo je očigledno da njihovi međusobni odnosi, podela vlasti i rada između njih dvojice, predstavljaju kamen temeljac vladajućeg poretka, koji je uspostavljen većinskom voljom biraca da bi se sasvim uobličila i učvrstila španska demokratija.

Vracam se sada na to prvo jutro, pokušavajući da prizovem svoje tadašnje neposredne utiske, u njihovoj prvobitnoj svezini.

Gerina osamljenost, u velikoj dvorani palate Monkloa, nije izgledala nenamerna. Nije se činila slučajnom. On nije bio tamo zato što mu je, posto je živeo u krugu predsedničke palate, bilo lako da stigne prvi. To je bila razmetljiva, dramatizovana osama: brizljivo izrežirana. Bila je to samoća čoveka na vlasti, hotimično puna značenja. Samoća strazara koji bdi nad sudbinom još uspavanog naroda. Naroda koji je, po definiciji, uvek malo pospan. Nije stizao prvi zato što je bio na svega nekoliko koraka, udaljen za sirinu parka. Dolazio je prvi jer je to bila njegova uloga, obaveza, misija: zato što je bio Prvi u senci vlasti. Nekoliko meseci kasnije, Alfonso Gera je jednom metaforom izrazio svoje viđenje uloge koju je smatrao da ima kraj Felipea Gonsalesa, na vrhu državne i partijske vlasti. Naime, u jednom intervjuu datom italijanskom dnevniku Il Messaggero, on je uporedio – a verovatno je dopusteno frojdovski protumačiti tu rečenicu – instance vlasti sa kuhinjom. “Ja spravljam jela, izjavio je, a Gonsales ih začini i ponudi zvanicama.”

Idućeg petka, neposredno po objavljivanju tog intervjua čiji je prostakluk i nadmenost izlišno komentarisati, Gera nije prisustvovao ministarskom savetu. Bio je na službenom putovanju negde u Latinskoj Americi, ako me pamćenje ne vara. Uostalom, to je bez značaja: bio je odsutan, šta god da je bio razlog. U trenutku jutarnjih ćaskanja i ispijanja kafe, dok smo u grupicama iščekivali dolazak Felipea Gonsalesa i zvanični početak sednice, obratio sam se nekolicini ministara koji su bili pod Gerinom kontrolom i, po svom običaju, držali se zajedno i razgovarali između sebe.

– Kažite Alfonsu da greši što koristi kuhinjske metafore kada govori o vlasti, dobacio sam im. To je vulgarno, i opravdava populističko odbacivanje politike…

Zatim sam se okrenuo ka ministru pravosuđa, Enrikeu Muhiki, koji je pripadao toj grupi i bio mi bliži od ostalih, tako da je bolje od drugih mogao da čuje ono što je sledilo.

– Osim toga, kulinarske aluzije su opasne iz još jednog razloga… Seti se Lenjina, Enrike… U jednoj od poslednjih poruka koje je poslao Trockom, napisao je, govoreći o Staljinu: “Pitam se kakvo nam prezačinjeno jelo sprema taj čudni kuvar!”

Muhika je savršeno dobro razumeo zbog čega navodim tu anegdotu, ali nije ništa odgovorio. Pa ipak, u to vreme je još razgovarao sa mnom. Nešto kasnije, prestao je da mi se obraća. Čak je prestao i da me primećuje: postao sam mu nevidljiv. U najboljem slučaju, proziran.

Bilo je to pošto sam javno izneo svoj stav u aferi oko zloupotrebe polozaja i nezakonitog ličnog bogaćenja – aferi u kojoj je okrivljen jedan potpredsednikov brat. Taj njegov brat, Huan Gera, bio je u vreme pobede socijalističke partije na izborima 1982. godine bez zaposlenja i na socijalnoj pomoći; odmah potom postao je, u svom rodnom gradu Sevilji, nekakav sekretar ili faktotum svog moćnog rođaka – a da se nikada nije tačno saznalo kakvo je svojstvo i nadležnost imao, da li u partijskim ili vladinim telima. Šta god da je bilo u pitanju, Huan Gera je zauzeo službenu kancelariju svoga brata u administrativnom predstavnistvu vlade u Sevilji. Iskoristio je to nameštenje, kao i moć i uticaj stečene na osnovu prezimena i upotrebe te službene kancelarije: za svega nekoliko godina dosao je do velikog imetka.

Vratiću se na tu aferu oko Huana Gere zato što je ona simptomatična. U datom trenutku, rasčlanjivanje tog događaja omogućiće da se raspletu niti zamrsene mreže korupcije, klijentelističke prakse i stranačke nadmenosti, koje su konačno potkopale nadmoć socijalističke partije.

Slučaj Huana Gere bio je ključan i u jednom drugom pogledu: tokom tri godine koje sam proveo u vladi Felipea Gonsalesa, ta je afera bila jedini trenutak kada sam video Gonsalesa kako se postavlja stranački, umesto da postupa kao državnik. To je bio jedini trenutak kada sam smatrao da mu nedostaje vidovitost, kada je dopustio da bude prikovan u neodrživom polozaju šefa porodice ili klana, za razliku od njegove uobičajene sirine i strogosti u političkim gledistima, kojima inače uvek rukovode opšti interesi.

Da se vratim sada na moje odnose sa ministrom pravosuđa Enrikeom Muhikom i drugim Gerinim potčinjenima, u vladi ili u rukovodećem aparatu socijalističke partije; o tome još samo dve reči.

Kada je Mersedes Mila, jedna od najboljih novinarki španske televizije, trazila da se izjasnim o aferi Gera, 8. maja 1990. godine

(iznenadno sećanje, zaboravljene slike koje izranjaju: emisija Mersedes Mile, El Martes njue viene, sastojala se te večeri iz dva zasebna dela; prvi je činio razgovor sa mnom, dok je druga polovina bila posvećena intervjuu sa Luisom Miguelom Dominginom i njegovim sinom Miguelom Bozeom. Luisa Miguela nisam bio odavno video, od smrti Dominga Domingina. Pali smo jedan drugome u zagrljaj. Odmah nam se vratila ona nekadašnja toplina u odnosima, ona uvek ista neposrednost i uzbuđenost. Luis Miguel je ostario; i ja sam bio ostario. Miguel, sin Lusije Boze, dete koje sam gledao kako raste dok sam bio u ilegali pod imenom Agustina Larea, sada nas je posmatrao osmehujući se, sa mesavinom nelagodnosti i nežnosti. Zatvorimo zagradu: valja izbegavati preduga udaljavanja od teme i naviranja uspomena, pogotovo kada su sentimentalne prirode) kada me je, dakle, Mersedes Mila upitala o aferi Gera, dao sam običan zdravorazumski odgovor. Ali u to vreme zdrav razum kao da je bio najmanje prisutan i poželjan u rukovodećem aparatu socijalističke partije.

Kazao sam da su se u aferi Huan Gera povezale tri činjenice koje, svaka po sebi, ili čak uzete po dve zajedno, nisu nimalo problematicne niti iole sumnjive. Reč je o tri nesporne činjenice. Prvo, Huan Gera je nesumnjivo brat potpredsednika socijalističke vlade. Drugo, nesumnjivo je da je koristio službenu kancelariju i u njoj imao nekakvo nameštenje, bio nekakav partijski ili vladin predstavnik. Treće, nesumnjivo je da je stekao ogroman lični imetak. Ono što je tu nedopustivo, upravo je spoj te tri činjenice. Da se brat potpredsednika vlade tako brzo obogatio, a da nije raspolagao službenom kancelarijom, bio bi događaj manje-više zapanjujući ili zadivljujući, ali to ne bi bilo krivično delo. U doba ekspanzije tržišne ekonomije, opšteg bogaćenja srednjih slojeva, naglasenog isticanja vrednosti novca, u Španiji se stvorio velik broj novopečenih bogatasa. U tih desetak godina stečena su znatna bogatstva, čak i sasvim časnim i postenim sredstvima. Čak i bez utaje poreza ili zloupotrebe službenog polozaja.

Moglo se dogoditi i da je brat potpredsednika vlade imao zvanično nameštenje u vladinom predstavnistvu u Sevilji, a da nije iz toga izvukao nikakvu ličnu korist. Na kraju krajeva, taj Huan Gera je bio aktivista socijalističke partije, i bilo bi preterano zabraniti mu svaki pristup rukovodećem aparatu, pogotovo dolazak na tako nizak polozaj. Da je živeo od svoje službeničke plate, ko bi mogao da mu išta prebaci? Znaci, odgovorio sam Mersedes Mili, nedopustiva je povezanost sve te tri činjenice: činjenice da je reč o potpredsednikovom bratu, činjenice da on ima službeni polozaj, činjenice da se spektakularno obogatio, bez sumnje na nedozvoljen nacin.

Gerini podređeni mi nikada nisu oprostili taj zlocin: uvredu porodičnog veličanstva. Po njihovom mišljenju, optuzbe protiv Huana Gere bile su klevetničke, isključiva posledica političko- -medijske zavere protiv levice na vlasti. Svaki drugi stav smatran je izdajničkim.

Posle toga, ministar pravosuđa prestao je da večerava sa mnom, da mi se obraca, čak da me uopšte primećuje: u njegovim očima nisam više postojao. U predvorju salona gde je zasedao ministarski savet prolazio bi kraj mene ne okrenuvši glavu. A bio je moj najstariji prijatelj u vladi Felipea Gonsalesa. Jer, Enrikea Muhiku sreo sam još 1953. godine, u San Sebastijanu, na kraju mog prvog ilegalnog boravka u Španiji. Bio je student prava, živa nemirna duha, pobunjenički nastrojen, politički maštovit, odlučan protivnik diktature generala Franka. Upoznao sam ga kod pesnika Gabrijela Selaje i pridobio ga za ilegalnu organizaciju komunističke partije na Univerzitetu, gde je imao značajnu ulogu. Kao mladić koji je uživao u životu, sa zanimanjem pratio svetsku književnost, bio ljubitelj zemaljske i duhovne hrane, smeo i odvažan (u više je navrata hapsen i proveo je mnoge mesece u Frankovim zatvorima), Muhika je dokazao svoj neporeciv politički temperament.

Početkom sezdesetih godina, iz zatvora u Burgosu stiglo mi je od njega pismo gde mi saopštava svoju odluku da napusti komunističku partiju i pridruzi se borbi za demokratski socijalizam. Bila je to za ono doba smela odluka, koja pokazuje Muhikinu stratešku pronicljivost. Naime, socijalistička partija je tada imala samo ograničen uticaj i neizvestan ugled kod najangazovanijih grupa u borbi protiv frankizma. U svakom slučaju, među mladim intelektualcima iz srednjih slojeva, komunistička partija je bila ta koja je slovila kao delotvorna, ideoloski celovita i dosledna, borbena i požrtvovana. I sam sam bio njen borac; ali me prestanak Muhikine odanosti komunizmu nije mogao previše rastužiti niti ozlojediti: u istom tom trenutku, mene su izbacivali iz komunističke partije.

Ali se taj čovek, kada sam ga ponovo sreo 1988. godine u vladi, veoma izmenio. Mladić koji je voleo život pretvorio se u osobu sasvim predanu uživanjima. Aktivista je postao aparatčik opčinjen sjajem i udobnosću vlasti. Njegova ranija hrabrost ustupila je mesto podmuklom i grozničavom kukavicluku. Njegova otvorenost za tuđa mišljenja i za sporazumno donosenje odluka preobratili su se u cist oportunizam – često, štaviše, neumesan i neodgovarajući. Iako je prvobitno bio, po svom obrazovanju, duhu i osećajnosti, blizak socijal-demokratskoj struji u PSOE, Muhika je završio kao osoba izasla iz kalupa Gerinih kadrovika. A to je podrazumevalo korišćenje populističkog levičarskog rečnika, čiji je cilj ulepšavanje ili prikrivanje autoritarnog i klijentelističkog nacina vladanja, lišenog ikakvih strateških ili etičkih načela, a za uzvrat otvorenog za brzo i lako dolazenje do novca i polozaja.

Muhika je dakle, tog petka, savršeno dobro razumeo anegdotu koja se odnosila na prezačinjenu Staljinovu kuhinju. Ali nije ništa odgovorio. Verovatno je razmišljao o tome da li mu je – i na koji nacin – od koristi da lično prenese moje reči Alfonsu Geri, ne bi li se od njih ogradio.

Bilo kako bilo, potpredsednik vlade je takođe prestao da mi se obraća i da me primećuje, čim sam se javno izjasnio u aferi oko njegovog brata.

Tako je, znaci, Alfonso Gera uvek dolazio prvi u dvoranu sa stubovima palate Monkloa – zato što je verovao da je Prvi, zato što je hteo da i ostali to veruju. Seo bi na svoje uobičajeno mesto, a jedan žustri upravitelj posluge u belom zaketu prineo bi mu poslužavnik sa njegovim doručkom: njegov sok od pomoranDze, njegovu belu kafu, njegovo pecivo. Nikada Gera nije prisao zajedničkom stolu oko kojeg smo mi, obični ministri smrtnici, sedali onim redom kojim smo pristizali, i tu se sami posluživali soljom kafe ili bilo čim drugim. Nikada nisam video da se Gera pomerio iz svoje potpredsedničke fotelje pre nego što bi počeo savet. Podizao bi pogled, osmatrao, nešto belezio. Prepredena živahnost njegovog vrata i usko lisce sa velikim okruglim naočarama podsetili bi me povremeno na uspravljenu zvečarku spremnu za napad.

Sa svog osmatračkog mesta, nekima od pridoslih dao bi izdaleka mali znak rukom, u vidu pozdrava. Drugi bi mu prisli radi podnosenja izveštaja ili odavanja počasti, nagnuvši se nad njegovu fotelju da mu prisapnu neku vest ili čuju njegovo mišljenje. Ponekad bi takvi umilostivljeni – to je bio slučaj sa već pomenutim ministrom za pravosuđe, ili sa Matildom Fernandes, ministarkom za socijalna pitanja – doslovno klekli pored naslona za ruke na Gerinoj fotelji, kao da su u ispovedaonici.

Osim te nepokretnosti koja je bila simbol neupadljivog centralizma njegove vlasti – i veoma se razlikovala od pokretljivosti svih nas ostalih, uključujući Felipea Gonsalesa, koji smo se šetkali tamo-amo pre zvaničnog početka saveta razmenjujući obaveštenja ili rešavajući tekuća pitanja – Gerina režija sopstvenog izgleda i nacina na koji je prisutan podrazumevala je učeno korišćenje pomočnih sredstava: pre svega dokumentacije i knjiga.

Iz tasne od koje se nikada nije odvajao izvukao bi neki glomazni dosije, koji bi onda isčitavao unoseci kritičke primedbe, nimalo ometen okolnim brbljanjima. Time bi dokazivao upravo suprotno od onoga što je verovatno želeo da pokaže, jer je nehotice davao svedočanstvo o detinjastim crtama svoga karaktera. Naime, ovo predvorje sale za sednice bilo je najnepovoljnije mesto za rad na važnim dokumentima. Ako su se ona odnosila na sastanak koji je trebalo da počne, bilo je sasvim kasno, očigledno prekasno, proučavati ih sada. Ako pak ta dokumenta nisu bila ni u kakvoj vezi sa savetom, ako nisu bila toliko hitna, svaka druga prilika da se o njima obavesti bila bi pogodnija od ove.

Bilo je jasno da Alfonso Gera pravi predstavu za ostale: igrao je ulogu revnosnog, usredsređenog, ozbiljnog državnika. Zauzimao je taj stav, poprimao takvo držanje, glumio taj lik. Brkao je, ukratko, ministarski savet sa nekom od univerzitetskih pozorisnih trupa kojima je upravljao u svojoj burnoj mladosti.

Osim dokumenata, njemu su kao pomoćna sredstva, u režijskim postavkama petkom ujutru, služile i knjige. Čak i kada se pravio da proučava neki dosije, Gera bi na svom naslonjaču razmetljivo držao otvorenu knjigu okrenutu koricama nagore, tako da se može pročitati njen naslov. Nikada to nije bilo neko književno delo. Uskoro sam se mogao uveriti da potpredsednik gaji posebnu i isključivu ljubav za knjizice objavljene u maloj naučnoj ediciji koju uređuje Horhe Vahensberg za izdavačku kuću Tusnjuets, a koje su lako prepoznatljive po svojim srebrnim koricama.

Mora da je mislio da će tom svojom obznanjenom lektirom sebi podići ugled u tuđim očima, učvrstiti kod drugih utisak kako je reč o istinskom intelektualcu koji pristaje da se bavi tom prostačkom politikom samo zato što je odan i spreman da se žrtvuje – jer, to je slika koju je o sebi marljivo gradio, tokom mnogih godina ispovedanja i razgovora sa novinarima.

Jedna anegdota pokazuje koliko je dosledno Alfonso Gera razvijao tu svoju strategiju. Dve godine nakon julskog jutra čiji prilično podroban opis dajem – ne znam tačno kog datuma ali svakako jedne srede, pošto su sredom održavani nedeljni sastanci generalnih sekretara svih ministarstava: uvek je predsedavajući bio Gera, i tada su pripremani materijali za zasedanja saveta petkom – moja šefica kabineta, Hubi Bustamante, usput mi je pomenula kako je potpredsednik, na rečenom sastanku toga dana, svim prisutnima toplo preporučio čitanje jedne knjige. Nisam joj dopustio da završi. “Sigurno je reč o knjizi Naučna uobrazilja, upravo objavljenom delu nekolicine autora”, kazao sam. Pogledala me je zapanjeno. “Da, to je ta knjiga. Kako ste pogodili?” upitala je. Vrlo prosto: bio je to poslednji naslov koji se pojavio u Gerinoj omiljenoj biblioteci kod pomenutog izdavaca.

Pošto je Gera bio prinuđen da d‹ ostavku na svoj polozaj, januara 1991, na njegovu fotelju u dvorani za sednice, kao i onu u susednom velelepnom predvorju, dugo niko nije sedao.

U skupštini, naprotiv, na klupi određenoj za vladu, nije bilo tako: tamo su se redovi odmah zbili, i u to su mogle da se osvedoče, zahvaljujući televiziji, stotine hiljada Španaca. Ministar za spoljne poslove, Fransisko Fernandes Ordonjes, zauzeo je upražnjeno mesto odmah do predsednika: nije dakle bila primetna nikakva praznina, rupa u vlasti, u simboličkom smislu. Sada kada je ponovo postao običan skupštinski delegat, Gera je seo u deo polukruga među poslanike socijalističke partije. Prilikom tog svog povratka u skupštinu, sve vreme njenog zasedanja razmetljivo je proveo (zadržavši tu sklonost ka režiranju koje treba da mu podigne cenu!) u tobožnjem proučavanju neke muzičke partiture, pokazujući sa olimpijskih visina svoj prezir prema jednom tako bezvrednom, slučajnom događaju kakav je skupština narodnih poslanika.

Ali je u Monkloi, daleko od kamera, u senci i tajnovitosti vlasti, Gerina fotelja ostala prazna. Ko je doneo takvu odluku? Premda nemam dokaza za tu tvrdnju, uveren sam da Felipe Gonsales nije dao nikakvo uputstvo te vrste, da nije naložio da ona stoji upražnjena. Kao što, po svoj prilici, nije trazio ni da se ta nezgodna fotelja ukloni. Takvim sitnicama on ne pridaje veću pažnju, jer svoj odnos prema vlasti – koji je suviše dubok i samosvojan da bi se zaustavljao na ovakvim beznačajnostima – ne želi da opterećuje liturgijskim i protokolarnim pitanjima.

U svakom slučaju, iako Felipe Gonsales nije nikada osetio potrebu da sa svojim ministrima porazgovara o iznuđenoj Gerinoj ostavci – koja je, međutim, bila ključni događaj u španskom političkom životu, posle deset godina postojanja poretka za koji su bili presudni mesto i uloga upravo njih dvojice – možda je ipak, negde u dubini duse, voleo što nas je neumesnim prisustvom prazne stolice svakoga petka, idućih sedmica, podsecao na taj odlazak s polozaja. Na nama je bilo da to razumemo ovako ili onako.

Neki zli ministarski jezik natuknuo je da Felipe Gonsales ne želi da ista promeni u rasporedu oko stola kako bi izbegao da sedi neposredno kraj Enrikea Muhike, ministra pravosuđa. Protokol je naime zahtevao da ministar pravde sedi desno od potpredsednika. Pošto je potpredsednik ispario, da je njegova prazna fotelja uklonjena, između Muhike i predsednika više ne bi nikoga bilo. Tako bi Felipe Gonsales morao sve vreme da podnosi neprekidne komentare i posalice koje je Muhika ranije ćucorio na uvo Geri. Ipak, ne mislim da su te zlonamerne pretpostavke osnovane, iako deluju verodostojno. Mislim da je Felipe Gonsales kadar da beskonačno dugo podnosi kraj sebe nečije neprijatno prisustvo ukoliko to zahtevaju političke okolnosti, radi kompromisa i ravnoteže vlasti. Pre sam sklon da verujem kako niko nije doneo izricitu odluku da se upražnjena fotelja Alfonsa Gere zadrži na svom mestu. Niko se, u upravnom aparatu predsednistva vlade, nije usudio da ista, s tim u vezi, odluči. Visoki službenici koji su u tom telu radili, a većinu je Gera doveo na polozaje, mora da su zadrhtali i na samu pomisao takvog svetogrđa: uklanjanje potpredsednikove fotelje bilo bi neka vrsta oceubistva, strasnog simboličkog cina.

Utisak koji sam imao potvrdio se nekoliko sedmica docnije. Ponovo je bio petak. Bili smo u predvorju, ćaskajući kao i obično u manjim grupama. Fotelja bivseg potpredsednika stajala je, prazna, i dalje na svom mestu. Ministar odbrane, očigledno u veselom raspolozenju, prisao je tada grupi u kojoj sam bio. Pogled iza stakala njegovih naočara poprimio je u lukav izraz. Napravio je pokret koji je i inače često nesvesno činio, a čiji smisao nije lako prozreti: da li “pere ruke”, skidajući sa sebe svaku odgovornost, ili ih zadovoljno trlja, po seljački dobroćudno? sta god da je u pitanju, Narsis Sera je tog petka bio vidno raspolozen. I odmah je to dokazao, jer nam je podrugljivo dobacio: “Pa dobro, uzviknuo je, zar niko nikada neće sesti u tu fotelju?”

Među ministrima koji su tu bili okupljeni zavladala je nagla tisina. Jedni su zaćutali zato što ih je to kopkalo i zabavljalo. Drugi su zanemeli, zato što su bili zaprepašćeni i sablažnjeni. Iskoristio sam taj muk da kažem Seri, istim podsmešljivim tonom kojim nam se i on obratio: “Po svoj prilici je ta fotelja namenjena tebi, samo tebe ceka… Hajde, sedi!”

Matilda Fernandes, ministarka za socijalna pitanja koja je bila pod neposrednim Gerinim uticajem i kontrolom, poskočila je uzbuđeno. Zamolila nas je da se sa tim ne salimo. Kazala nam je da u Asturiji, u rudarskom basenu, u autobusima koji rudare odvoze na posao, zauvek ostaju prazna sedista nesrećno poginulih rudara: na njih niko nikada ne seda. I završila tvrdnjom da je to veoma lep stari običaj. Narsis Sera, ministar odbrane – koji je potom, zaista, postao potpredsednik vlade – pogledao ju je krajnje iznenađeno. A ja sam Matildu nežno uzeo pod ruku – nikada se nismo slagali oko važnih političkih pitanja, ali smo uvek bili u srdačnim odnosima: ona, za razliku od nekih, nije prestala da me primećuje i da mi se obraca – i rekao joj: “Molim te, Matilda, ne budi tako dramatična… Pa ovde niko nije umro…” U tom času je i Felipe Gonsales prisao nasoj grupi. Upravo je bio usao u predvorje salona, paleci trijumfalno svoju prvu jutarnju havanu. Umesao se među nas, sa nekakvim blistavo krvoločnim osmehom na licu, i seo, očigledno zadovoljan svojim postupkom, na fotelju Alfonsa Gere.

Tako se završava ova parabola, koja nije odveć jevanđeoska, o simboličkom mestu potpredsednika svrgnutog sa pozornice vlasti.

Ali još nisam dosao do tog trenutka.

Tek sam na svom prvom ministarskom savetu, 15. jula 1988. Stizem na njega u deset do devet izjutra. Alfonso Gera i ja smo sami, još nikoga nema u velikoj dvorani sa stubovima u palati Monkloa. Podigao je glavu da osmotri moj ulazak. Njegov pogled nije lako protumačiti: pun je značenja. Zainteresovan, verovatno, ali nimalo blagonaklon. Podozriv, pre svega. Njegov pogled kao da mi postavlja pitanje: ko si ti koji stizes? sta trazis ovde? Ali možda to pitanje postavlja sam sebi. možda je to pitanje njemu upućeno. Želeo bi da zna na čemu je, kada je o meni reč. To je razumljivo, to je ljudski.

Lako mi je shvatljiva njegova predostroznost, pomalo nepover- ljiva ljubopitljivost koja se nazire u njegovom pogledu, ne samo tog prvog dana nego i svih idućih. Sve do dana kada bude saznao na čemu je, kada sam ja u pitanju, i kada je njegov pogled postao otvoreno neprijateljski. Kada je čak prestao da uopšte spusta svoj pogled na mene, možda u tipično solipsističkoj nadi da će videti kako nestajem. Ali ja nisam nestao kada je Bog prestao da me gleda: Alfonsu Geri nije uspela ta božanska ili mađioničarska majstorija.

U svakom slučaju, razumljivo mi je njegovo podozrenje. Jer, ja sam jedini ministar koji je dosao u tim poslednjim izmenama vlade, a koji ni po jednom osnovu ne zavisi od njega. Koji nije bio izabran i imenovan nakon pogađanja i cenjkanja u kojima je Gera učestvovao. Ili na osnovu prećutane, ali prinudno uspostavljene ravnoteže između različitih struja – postojecih, ako ne i javno priznatih – u španskoj socijalističkoj partiji.

Uostalom, dolazim sa podrucja koje on ne kontroliše, za sobom imam proslost kojom on ne gospodari, proslost u kojoj su koreni moje nezavisnosti. Verovatno me je odabrao Felipe Gonsales, ali je taj izbor bio neposredan, ličan: nije prethodno bio odobren od strane centralnog aparata socijalističke partije, kojim Gera već godinama upravlja gvozdenom rukom u gvozdenoj rukavici. Ne kažem time da Gonsales nije sam odabrao i druge ministre – bilo nas je sest novih a ostali su, kao deo cvrstog jezgra obrazovanog još 1982. godine, samo promenili portfelje. Ali je njihov izbor bio posledica mnogih iznuđenih poteza, očuvanja interesa i održanja ravnoteže u okviru partije i izvršnog aparata.

Iznosim to sasvim objektivno, da bi se razumela potpredsednikova podozrivost prema meni. Dobro znam da Ministarstvo za kulturu nije od većeg strateškog značaja. Izabravši me protivno svim očekivanjima – tih dana stampa nije krila veliko iznenađenje, ponekad i ozlojeđenu pometnju koju je moje imenovanje uzrokovalo – Felipe Gonsales je napravio gest otvaranja, moglo bi se čak reći nekonformizma, ali time nimalo nije bila narusena ravnoteža raspodele vlasti niti su promenjeni odnosi uspostavljeni pod prinudom: jer, specifična težina Ministarstva za kulturu nije dovoljna, sama po sebi, da izazove takav učinak.

Druga oblast, a ona je odlučujuća, o kojoj predsednik vlade sigurno nije pregovarao sa Ferasom – po imenu madridske ulice u kojoj se nalazi sediste socijalističke partije – jeste ekonomska politika i njen kontinuitet. To je podrucje na kojem je, sve do sada, Felipe Gonsales bio neumoljiv, gde nikakav pritisak aparata njegove partije nije mogao da utiče na promenu izabranog kursa, bar kada je reč o osnovnim opredeljenjima.

Počev od 1982. godine, Gonsales je izabrao rigoroznu ekonomsku politiku usmerenu na integraciju sa Evropskom zajednicom, do čega će i doći četiri godine kasnije; a ta je politika podrazumevala ovladavanje inflacijom i upravljanje javnim troskovima, kako bi se zemlja uhvatila u kostac sa teškim a vitalnim zadatkom industrijske prestrukturacije i liberalizacije ekonomskih i finansijskih tokova i razmena. U tom cilju, sistematično su korišćeni tržišni mehanizmi koji su bili pod kontrolom pravne države, a to je značilo ne administrativni, već savetodavni nadzor – zato što je bilo preko potrebno da se i u javni sektor, koji je bio deficitaran u većini svojih delatnosti i predstavljao teško breme nasleđeno iz doba frankizma, uvedu modernizacija, rentabilno poslovanje, korenite i dugorocne promene koje će ga reorganizovati i postaviti na nove osnove. Kratko rečeno, trebalo je dovesti u red i pokrenuti privredu pogođenu teškom i dubokom krizom, i to tako što će se osloboditi tržišni mehanizmi a sačuvati instrumenti državne kontrole kao činioci uspostavljanja nove ravnoteže.

Neposredno pre parlamentarnih izbora koji će Felipea Gonsalesa dovesti na vlast oktobra 1982, napravio sam sa njim intervju u Madridu. Naime, urednik Žan Danijel me je zamolio da napišem tri članka za naredne brojeve Nouvel Observateur-a. Prva dva su objavljena, a treći se odnosio na program socijalista i njihove izglede na predstojećim izborima. Taj treći članak napisao sam posle razgovora sa Gonsalesom. U njemu sam predvideo pobedu socijalističke partije, što i nije bilo posebno proročanski s obzirom na to da je već bio sam kraj predizborne kampanje. Do istog zakljucka mogao je doći svaki dobronameran i posten posmatrac. U ovom sam članku podvukao i originalnost Gonsalesovog ekonomskog programa. Ali taj tekst nije objavljen. U Danijelovom odsustvu, neko iz urednistva Nouvel Observateur-a odlučio je da moj članak nije za stampanje. Mislili su da nisam u pravu što predskazujem pobedu PSOE. Pogotovo nisam u pravu što verujem da se ekonomski program kakav mi je izložio Felipe Gonsales može smatrati levičarskim. Sta, zar nema nacionalizacije? Sta, kakva je to industrijska reorganizacija? Sta, zar se prednost daje borbi protiv inflacije, umesto da se podstiče siroka potrošnja koja je pokretac ekonomskog rasta? Moj članak je bačen u kos.

Ovaj događaj opisujem samo zato da bih naglasio kako mi je Felipe Gonsales izložio svoj program ekonomske politike još pre izbora. Taj program, znaci, nije bio nimalo izmenjen posle njegovog dolaska na vlast, nije bio naknadno ublazen pod težinom pritisaka svetskog tržišta ili usklađen sa zahtevima koje bi nametalo upravljanje državnim poslovima. Programska politika dakle nije, kao što neki i danas olako i lakomisleno tvrde, skrenula udesno pošto je Gonsales uzeo vlast u svoje ruke. Niti je on, a posteriori, nuznost pretvorio u svoju vrlinu. Njegova vrlina i jeste bila u tome što je shvatio nuznost koju je stvarnost nametala. Nije skrenuo udesno, već ka stvarnosti – i to pre svog dolaska na vlast.

Oktobra 1982, u ulici Pes Volador, u skromnoj četvrti u blizini periferijskog bulevara, sa radosću sam slusao kako mi Felipe Gonsales izlaze, u opštim crtama, svoj ekonomski program. Najzad će jedna levičarska partija na jugu Evrope pobediti na izborima da bi gradila i menjala stvarnost sadašnjeg trenutka, umesto što nekažnjeno caruje iluzijama o budućnosti.

Od tada Gonsales nije promenio smer svoje ekonomske politike, kakve god sitne izmene da je pravio zavisno od trenutnih okolnosti. A da bi održao taj kurs, nije menjao ni ministarsku ekipu nadležnu za tu oblast. Nije je promenio čak ni 1985. godine, kada je bio primoran da se lisi svog ministra za ekonomiju Miguela Boajea, sjajnog strucnjaka i mudrog savetodavca. To se dogodilo zbog jednog sukoba u kojem su se Gera i centralni partijski aparat suprotstavili Boajeu, cije su snage tokom te borbe bile oslabljene iz privatnih razloga, tako da verovatno više i nije imao volju da se bori niti želju da pobedi. Gonsales dakle nije promenio svoju ekipu i svoju ekonomsku politiku, čak ni posle toga. Jer, na čelo ekonomskog sektora u vladi postavio je Karlosa Solcagu, ranijeg ministra za industriju u Boajeovoj grupi, koji je na svoj osoben nacin nastavio da sledi istu tu strategiju ekonomske strogosti i poštovanja stvarnosti.

To se ponovilo i 1988. godine. Kakvi god da su bili tajni dogovori, kompromisi, dobri ili rđavi postupci nuzni da se istovremeno obezbede i autonomija Felipea Gonsalesa i ravnoteža postojecih odnosa, sva ta unutrašnja doziranja između aparata, različitih senzibiliteta socijalističke partije i izvršne vlasti, predsednik je bio nepopustljiv u pogledu ekonomske politike. Zadržao je na ministarskom polozaju Karlosa Solcagu, cija je ekipa čak pojačana dolaskom njemu bliskog Klaudija Aransadija na mesto ministra za industriju.

Alfonso Gera je dakle osmotrio, s podozrenjem, moj ulazak u dvoranu sa stubovima u palati Monkloa: mogao sam da ga razumem.

Nešto kasnije, čim je počela sednica saveta, doslo je do suprotstavljanja različitih stavova, doduse posredno i uvijeno, između njega i Solcage. Taj njihov sukob pokazivao je mnogo toga, bar meni. Bio je presudan za moj neposredni uvid u skrivenu stranu vlasti i posvećivanje u njene tajne.

Oko predsednika i potpredsednika sedelo je nas sedamnaest ministara. Devetnaest osoba ukupno. Relativno mali broj, znaci, za organ izvršne vlasti. Broj osoba koji omogućava, u datoj prilici, istinsku razmenu mišljenja, pravu raspravu, uz učešće svih prisutnih. Pod uslovom da prisutni žele nešto da kazu. I, naravno, da imaju sta da kazu. Za ta trideset dva meseca koje sam proveo u vladi, upoznao sam ministre koji nikada ništa nisu imali da kazu. Neki su, međutim, govorili bilo sta, verovatno da bi se uverili u vlastito postojanje. Neki pak nisu ništa govorili, ili zato što stvarno nisu imali sta da kazu, ili zato što su više voleli da mudro ćute.

Rekorder u tom pogledu, čini mi se, bio je ministar za zdravstvo. Sedeo je uz mene, s leve strane, za dugim ovalnim stolom. Ekonomista po obrazovanju, prijazan, u neprilici zbog svoje velike sličnosti sa Grucom Marksom. Ali nije mogao da dođe u nepriliku zbog svojih reči, jer nikada nije ništa govorio. Nikada nije gotovo ništa kazao. Za skoro čitave tri godine, mislim da ga nikada nisam čuo da se izjašnjava o nekom političkom pitanju. Nikada ga nisam čuo ni da ista izlaze ili predlaze u vezi sa svojim ministarskim resorom. Ipak, teško je poverovati da tako dugo nije imao bas ništa da kaže o zdravstvu! Jer, javna zdravstvena služba nije mala briga u jednoj zemlji moderne demokratije.

Bilo kako bilo, vlada, po definiciji, nije diskusioni klub. Broj konkretnih pitanja, upravnih ili zakonodavnih, koja valja proučiti i resiti na svakom zasedanju saveta, tako je velik da se retko pruza mogućnost za siroku raspravu u kojoj bi svi učestvovali. Takva prilika iskrsava u nekim kriznim ili konfliktnim periodima (u trenutku opšteg strajka 14. decembra 1988, koji je doveo u pitanje odnose između socijalističke partije i sindikalnog pokreta; u trenutku rata u Zalivu, naravno), ili pak u vreme pripreme nekih važnih skupštinskih debata (godišnjih, o stanju u državi; povremenih, o izgradnji Evropske zajednice, na primer).

Međutim, tačno je i da je nekada moglo iznenada doći do živih rasprava podstaknutih opštim pitanjima, prilikom razmatranja nekog zakonskog predloga ili na izgled beznačajne administrativne odluke koja bi posredno, možda podmuklo, dovela u pitanje osnovne postavke i načela vladine strategije.

Materijal za zasedanje saveta pripreman je sredom, na radnim sastancima komisije koju su činili državni sekretari i podsekretari svakog ministarskog odeljenja. Komisija, kojom je predsedavao Gera, utvrdila bi pitanja u nadležnosti saveta i dnevni red njegovog predstojećeg zasedanja.

Četvrtkom popodne primao sam, dakle, generalnog sekretara mog ministarstva, koji bi mi donosio dosije za sastanak kabineta, sa dnevnim redom i svom potrebnom dokumentacijom: pripremnim izveštajima o pitanjima koja će se razmatrati, običnim ili poverljivim saopštenjima nekih ministarstava, najčešće Ministarstva za ekonomiju i Ministarstva spoljnih poslova, i sličnim. Tako sam imao čitavo veče da proučim materijale i steknem opšti uvid u pitanja koja će sutradan biti razmatrana.

A ona su bila razvrstana u dve grupe. Pod zelenom oznakom stajala su pitanja tehničke i upravne prirode, već razresena na komisiji koja je zasedala sredom. Ipak, bilo je uvek moguće vratiti se prilikom sastanka saveta na pitanja svrstana u tu rubriku, jer su ona ostajala otvorena sve do nase konacne saglasnosti, najčešće prećutne ukoliko niko ne bi imao primedbu.

Pod crvenom oznakom stajala su pitanja u isljučivoj nadležnosti saveta, kao i ona za koja komisija državnih sekretara i podsekretara, mada nadležna za njihovo rešavanje, nije uspela da nađe zajedničko resenje.

Ali su prva tačka dnevnog reda uvek bila imenovanja. Jer, u Španiji je prilično velik broj mesta u centralnoj upravi na koja službenike postavlja ministarski savet. Ne znam da li je ta nomenklatura, za koju je, znaci, nadležna vlada, još veća ili pak manja u drugim zemljama Evropske zajednice, pošto nemam pri ruci podatke na osnovu kojih bih mogao da pravim poređenja. Primera radi, u mom resoru Ministarstva za kulturu bilo mi je potrebno odobrenje saveta da bi se izabrao direktor muzeja Prado. Tog prvog dana, nekoliko minuta pošto je Alfonso Gera osmotrio moj ulazak u predvorje, gde smo se nasamo nasli, sastanak je počeo tako što je Felipe Gonsales poželeo dobrodoslicu novim ministrima – bilo nas je sest novih, od kojih dve zene u vladi – da bi zatim u opštim crtama izneo perspektive za kraj tog mandatnog perioda; jer iduće, 1989. godine, predstojali su izbori. A onda je zvanično otvorio sednicu, presavši na uobičajenu prvu tačku dnevnog reda: to su bila naimenovanja.

Ministar ekonomije i finansija, Karlos Solcaga, odmah je uzeo reč. Dvojici direktora Centralne banke Španije uskoro je isticao mandat. U nekoliko kratkih rečenica – njegov stil nije opsirno i hvalisavo praznoslovlje – Solcaga je objasnio zbog čega predlaze da im se mandat produzi na još četiri godine. Tada je potpredsednik, Alfonso Gera, zatrazio reč.

Govorio je tihim, prigusenim glasom, u mikrofon koji je bio na stolu pred njim, kao i pred svakim od nas, a koji je uključio neobično spremnim pokretom čoveka lišenog nedoumica, koji zna na čemu je. Njegov andaluzijski naglasak, veoma jak, seckao je reči kastiljanskog zabasurujući neke glasove i diftonge, iskrivljujući neke druge.

Kasnije sam, pošto su me njegove brizljivo izrežirane pojave u javnosti navele na svakojake sumnje, pretpostavio da Gera tako govori ne bi li prinudio sagovornike na neprekidnu, povećanu pažnju. Da bi se njegove reči razumele, svako je bio primoran da načulji usi, da ne skida pogled sa njegovih usana. možda je ta pretpostavka pogresna i zlonamerna. možda je govorio jedva čujno i muklo zato što mu je, prosto, takav glas; zato što, zaista, uvek samo tako i ume da govori. Nisam siguran sta je posredi.

Bilo kako bilo, potpredsednik Gera govorio je tog dana priguseno, a ono što je govorio bilo je čudno, iznenađujuće.

Nije li vreme, kazao je, da na takva mesta počnemo da postavljamo nase ljude? Aktiviste nase partije? Zar u njoj nemamo dovoljno ljudi kadrih da jednako dobro upravljaju Centralnom bankom Španije? Zbog čega ponovo pribegavamo strucnjacima koji nisu nasi?

Primetio sam kako je često ponavljao reč mi, i govorio o nasima. To me je navelo da se vratim mnogo godina unazad, u daleku i davno završenu proslost. U praistoriju, to jest na ono moje davnašnje iskustvo u komunističkoj partiji, čiji je ideoloski rečnik stalno povlačio ostru granicu između nas i ostalih. Odavno već nisam bio čuo to sektaško mi, tu zamenicu koja razgraničuje, zatvara, isključuje. Odavno nisam bio sreo taj pristrasni stranački duh. Ali me ovaj povratak na rečnik iz mladosti nije podmladio. Naprotiv: odisao je uzeglim mirisom stareži, sirio je oko sebe smrad truljenja.

Pa ipak, bilo je jasno da se ono što Gera govori dopada nekim ministrima. To se u grupi ljudi lako opaza, ako se iole obrati pažnja na ono duboko unutrašnje odobravanje i slaganje koje se izrazava gotovo neprimetnim pokretima: klimanjem glave, poluosmesima, uhvaćenim (ili lovećim?) pogledima.

Pošto je preporučio neki drugi izbor za rukovodeće polozaje u Centralnoj banci Španije – samo teorijski, uostalom, jer nije naveo nijedno ime umesto onih koje je predložio Solcaga – potpredsednik je grubo završio svoje izlaganje izjavom da će njegove reči, svestan je toga, ostati samo kao svedočanstvo simbolične vrednosti, bez drugog značaja i dometa.

Nastao je tajac, koji se produzio u muklu tisinu.

Nju je razbio Felipe Gonsales. Cvrstim i odmerenim tonom upitao je da li ima drugih komentara.

Očigledno ih nije bilo.

To me je začudilo, jer sam osetio naklonost nekih ministara prema onome što je Gera rekao. Ali, oni su odabrali da tu naklonost ostave neizrečenom, da je ne pokazu javno.

A to je omogućilo predsedniku vlade da saopšti kako je predlog ministra za ekonomiju prihvaćen. Valja reći da je Karlos Solcaga izgledao kao neko ko ni najmanje ne sumnja u konačni ishod svog predloga. Preslo se na iduću tačku dnevnog reda.

Bilo je razloga za čuđenje. Bio sam začuđen.

Jer, Gerin predlog nije bio samo metodolosko pitanje, pitanje naimenovanja i nomenklature. Osim toga, njegov nastup nije bio nepripremljen: nacin na koji je odlučno uzeo reč, čim je sednica otvorena, bio je dokaz da je zrelo razmislio o onome što će kazati.

Predlog da aktivisti – nasi ljudi – upravljaju Centralnom bankom Španije, umesto da se na tom polozaju zadrže dva priznata strucnjaka, Marjano Rubio i Luis Anhel Roho, profesori koji su na Univerzitetu obrazovali velik broj najboljih španskih ekonomista a uz to levičari, raniji osvedočeni borci protiv frankizma premda vanpartijci – takav predlog nije mogao imati samo simboličnu vrednost. On nije bio iznet iz pukog zadovoljstva da se zaludno obnavljaju izanđale rasprave o crvenim stručnjacima (još se secamo kako je maoistima najgori revizionizam bio oličen u izreci: “Nije važno da li je mačka crna ili bela, samo ako lovi miševe”); taj je predlog bio podmuklo potkopavanje ekonomske politike vlade, sa ciljem da se ona dovede u pitanje.

Jer, kakav bi značaj uopšte imalo postavljanje partijaca na mesto strucnjaka, ako je reč o istoj ekonomskoj politici? Potuljeno, krisom, preko pitanja Centralne banke Španije, ciljalo se na drukciju ekonomsku politiku. A ne treba zaboraviti ni drugorazredne interese, usputnu korist koju bi Gerin aparat izvukao ako bi na kljucne polozaje doveo sebi odane ljude.

Međutim, ni toga puta a ni u svim drugim slučajevima, tokom te tri godine koje sam proveo u vladi, zahtev za drukcijom ekonomskom politikom nije uobličen u celovit i dosledan program koji bi bio ponuđen kao alternativa Felipeu Gonsalesu i Karlosu Solcagi; umesto toga, protiv njih je vođena neprekidna gerilska borba, čas na ovom terenu a čas na onom, borba na koju je bilo teško odgovoriti, o kojoj je čak bilo teško raspravljati, upravo zbog njene neodređe- nosti i nedorečenosti. Tim gerilskim napadima jednom bi meta bila industrijska prestrukturacija, a drugi put kolektivni ugovori; danas antiinflacione mere, sutradan deficit u javnom sektoru.

Ovaj potmuli rat bez linije fronta i istaknutih zastava pos- tajao je ostriji, otvoreniji, opasniji, što je lako razumljivo, u vreme planiranja buDzeta i rasprave oko buDzetskih pitanja.

Na tom podrucju postaje jasno, posle izmena u sastavu vlade 1991. godine, da su partijski pritisci – rukovodećeg aparata socijalističke partije i njene poslaničke grupe u skupštini – naveli predsednika vlade da pravi uravnoteživanja i ustupke koji su naneli ogromnu stetu politici buDzetske strogosti kakvu je zastupao Karlos Solcaga.

Maločas opisani događaj bio je indikativan u još jednom pogledu. Time što je naglasio da zna kako će njegove reči ostati bez dejstva, kao puko svedočanstvo i ništa više od toga, Alfonso Gera je nehotice istakao izvesno marginalizovanje svoje moći, bar u toj tako ključnoj oblasti kao što je ekonomska politika. S druge strane, time što ga čak nije udostojio ni odgovora, Felipe Gonsales je podvukao svoju samostalnost u donosenju odluka, koju kao šef vlade ima nezavisno od želja i naloga svoje partije, ili bar tvrdog jezgra njenog rukovodstva otelotvorenog u ličnosti Alfonsa Gere.

Bilo je, dakle, razloga za čuđenje.

Pogledao sam dva moja suseda za stolom, da bih video njihovu reakciju.

Ministar za zdravstvena pitanja, moj sused s leve strane, sedeo je savršeno mirno, ne trepćući. Pa ipak, bio sam maločas opazio sitne znake odobravanja i saglasnosti sa onim što je Gera rekao. Ali je to proslo, na njegovom licu se ništa više nije dalo primetiti, opet je poprimilo onu bezizrazajnost za koju ću kasnije, kako se budu nizali sastanci petkom, shvatiti da mu je uobičajena.

Moj sused s desne strane, Hoakin Almunia, bio je ministar javnih upravnih službi. Uhvatio je moj pogled, koji je svakako odavao iznenađenost, upitanost, čuđenje, bar ljubopitljivost. Ništa mi nije rekao, samo mi je mimikom dao nekakav mali znak koji se mogao protumačiti kao: da stari moj, tako ti je to!

Nekoliko nedelja kasnije, Almunia je bio određeniji. Bilo je to u septembru, na jednoj od prvih sednica ministarskog saveta posle letnje pauze. Tog puta, iz razloga koji sam zaboravio – verovatno zbog službenog putovanja u inostranstvo – Felipe Gonsales nije prisustvovao sastanku. Predsedavajući je, stoga, bio Alfonso Gera. I to je bilo porazno. Nije vladao materijalom, pravio je besmislene upadice, bio nesposoban da podstiče i vodi raspravu. Bio je to, ponavljam, potpuni krah. Ministarski savet počeo je da lici na skolski razred koji je ostao bez profesora, pa nastavu vodi neiskusni vaspitac.

Posle poduzeg zamora, nereda, zbrke, okrenuo sam se prema Almuniji, zanemarivši mog levog suseda u ciju sam se duboku nemoć da izrazi lični stav već uveliko bio osvedočio.

Tog je dana Almunia rekao nekoliko reči.

– Uvek isto, kada Felipe nije tu, prosaputao je.

Licem mu je proleteo osmeh.

– Srećom, to nije tako često!

Zaključio je, znalački i bez iluzija:

– Može da bude još gore…

I bio je u pravu: postalo je još gore, odmah posle te njegove kratke opaske koju mi je dosapnuo. Ministar za industriju podneo je toga dana savetu listu predviđenih cena energije za jesenji period. Izložio je svoj predlog sazeto i jasno, opravdavajući neka planirana poskupljenja, uostalom neznatna. Činilo se da je sve reseno, ali je tada Alfonso Gera zatrazio da se izjasnimo o predloženoj ceni boce butan-gasa za domaćinstva. Zar ne bi bilo lepo učiniti nešto za radničke porodice, koje su glavni korisnici ovog proizvoda? Zar se ne može smanjiti predviđena cena boce butan-gasa, u interesu najsiromašnijih? I tako pokazati da socijalistička partija na vlasti brine o ugrozenima i vodi računa o socijalnim pitanjima?

Usledila je beskonačna diskusija. Većina ministara pod Gerinom kontrolom navalila je da raspravlja, kao da je cena od dvadeset para manje za bocu gasa kljuc socijalne stabilnosti zemlje, dokaz duge tradicije služenja interesima radničke klase. Leporečivosti nije bilo kraja: čovek je mogao pomisliti da prisustvuje nekom skupu u jeku predizborne kampanje. Ministar za industriju pokusao je mirno da dovede raspravu na prihvatljiv nivo ekonomske racionalnosti. Ali ništa nije vredelo. Gerin poziv na diskusiju urodio je plodom: diskutanti su samo vezli.

Dozvolio sam sebi da uzmem reč i iznesem nekoliko zdravorazumskih opaski. “Izvan ove prostorije”, rekao sam, “niko ne zna kakvu je listu cena predložilo ministarstvo industrije. Prema tome, niko neće znati ni da ste smanjili predviđenu cenu boce butan-gasa. Jer, valjda ipak ne mislite da pravite državnu kampanju socijalističke partije da biste objasnili svoje postignuće? Sve u svemu, nije to politički potez upućen drustvu, već vama samima… To je mera koja treba da zadovolji vas same!”

S moje desne strane, Hoakin Almunia me je podrugljivo posmatrao: zar te nisam upozorio da može biti i gore? S moje leve strane, ministar za zdravstvo odusevljeno je podržavao sve napade Gerine lake konjice: dvadeset para manje za bocu butan-gasa postalo je najvažnije socijalno pitanje, tema godine, cilj nad ciljevima!

Nakon dobrih tri-četvrt sata urnebesne rasprave, ministar za industriju je prihvatio, ne bi li ga ostavili na miru i presli na druga pitanja, da ogranici predviđeno poskupljenje butan-gasa za domaćinstvo. I stvarno su ga ostavili na miru, savet je mogao da se pozabavi idućom tačkom dnevnog reda. Nepotrebno je reći da niko od novinara, sindikalista ili časnih domaćica sa skromnim porodičnim prihodima, ni sutradan ni docnije nije uočio ovaj gest vlade, primetio to njeno zalaganje za dobrobit radničke klase.

Tokom te rasprave, jedan od Gerinih ministara rekao je nešto što sam doživeo kao otkrovenje. U jednom je trenutku uzviknuo, odgovarajući na argumente ministra za industriju o potrebi da se poštuje ekonomska racionalnost i doslednost: “Sve je to lepo i krasno, ali nam treba ostaviti prostor za diskusiju!”

Ostaviti prostor za diskusiju…

Ne postoje reči koje bi bolje i sazetije iskazale demagosku i populističku sustinu Gerine politike.

Ali, vracam se na moj prvi ministarski savet, nekoliko nedelja pre ove ogorčene borbe za bocu butan-gasa. Toga dana, 15. jula 1988. godine, povodom imenovanja guvernera Centralne banke Španije, zbog onog sićušnog incidenta koji nam nije oduzeo više od tri-četiri minuta, razotkrio mi se, sasvim slučajno, glavni problem socijalističke vlasti u Španiji.

Kao u nekom dobro uobličenom romanu, glavni likovi ove storije, Istorije, predstavili su mi se već od prvog dana u svoj složenosti svog odnosa, u svim dvoznačnostima svoje podele vlasti. Govorilo se za tu dvojicu mladih Seviljanaca – koji su zajedno za svega nekoliko godina osvojili vlast u socijalističkoj partiji i zemlji, meteorskom brzinom, zaista, ako čovek ima u vidu uobičajenu sporost i gustinu istorijskih zbivanja – govorilo se za njih, dakle, da su nerazdvojni kao “dva oka u glavi”. U španskom jeziku postoji izreka “srasli kao nokat i meso”, una Dz carne. Ako više volimo birane reči, setićemo se izraza alter ego. Ali se postavljalo pitanje, naravno, ko je tu bio ego, a ko alter.

Još ćemo svega nekoliko minuta biti nasamo, Gera i ja. Uskoro će se pojaviti i treći lik u ovom skeču petkom ujutru: Fransisko Fernandes Ordonjes, ministar za odnose s inostranstvom. Mesecima smo uvek stizali pre ostalih u palatu Monkloa. Redosled dolaska, kada je reč o Ordonjesu i meni, bio je promenljiv: stalno smo se smenjivali na drugom i trećem mestu.

Jer, na prvom je uvek bio Alfonso Gera.

Ministar Ordonjes bio je sušta suprotnost Geri. Nije se pravio da je učen i prefinjen već je stvarno bio takav, nerazmetljivo i skromno. Nije bio sektas i aparatčik, iako je imao veliko političko iskustvo i rutinu. Pošto je počeo svoju karijeru u nekoj službi finansijske inspekcije, kasnije je postao najpre ministar za pravosuđe, pa za ekonomska pitanja, u prvoj demokratskoj koaliciji vlade, Suaresovom UCD-u. Tada je bio predstavnik male socijaldemokratske grupe pripojene zatim Gonsalesovoj partiji, koja je za nekoliko godina sebi priključila sve socijalistički usmerene struje i pokrete. Ordonjes je svakako bio jedan od najomiljenijih ministara demokratske Španije, kao oličenje većinske, da ne kažem masovne evolucije političkog i izbornog tela u pravcu prevlasti PSOE. Otvoren za tuđa mišljenja, žive inteligencije i pažnje, postao je izvanredan ministar za odnose s inostranstvom u fazi ponovnog uključenja Španije u međunarodnu demokratsku zajednicu.

Koliko je potpredsednik Gera bio nepomičan u svojoj fotelji, poput pauka koji plete svoju jutarnju mrežu, toliko Ordonjesa nije držalo mesto: govorljivo je prilazio čas ovome čas onome, i stalno upućivao telefonske pozive na sve strane sveta.

Uskoro će, za nekoliko minuta dakle, ući i Ordonjes. Tog prvog dana stigao je poslednji, u toj nasoj stalnoj igri utroje, petkom. Odmah je razvejao, već samim svojim prisustvom, tom toplinom i otvorenosću kojom njegova pojava odise, krutu i pomalo napetu atmosferu kakva je vladala u dvorani sa stubovima palate Monkloa, između Gere i mene.

Potpredsednik će iskoristiti te poslednje trenutke pre Ordonjesovog ulaska, dok smo još nas dvojica sami. Ima nešto da mi kaže, to je očigledno.

– Znas li – rekao mi je blagim i ljubaznim tonom koji nije slutio ni na šta dobro – znas li da ispitivanja javnog mnjenja pokazuju kako ljudi smatraju da se, u svom novom sastavu, vlada pomerila ulevo u odnosu na prethodnu?

Ne znam o kojim ispitivanjima govori. U štampi koju sam ja čitao, osim u slučaju retkih izuzetaka, naglašavano je i zamerano Gonsalesu pre svega to što novim sastavom vlade zadržava postojeću ravnotežu odnosa, što ništa bitno ne menja. Još u tom trenutku ne znam da Gera drži isključivo pravo raspolaganja anketama i sondazama koje vrši Centar za socioloska istraživanja (CIS), zvanična naučna ustanova pod njegovom vlasću, cije izveštaje ne pokazuje nijednom ministru. Kontrola informacija, koju nije moguće sprovoditi u zemljama savremene demokratije, deo je njegove strategije uspostavljanja i održanja lične vlasti.

Napravio je pauzu, posmatrajući me.

– I to, dodao je, uprkos tvom prisustvu u vladi…

Ukratko: trebalo je, znaci, da moj dolazak u Ministarstvo za kulturu stvori i ojaca sliku desno usmerene izvršne vlasti. Ne znam na koje sondaze misli. Prema štampi, glasnogovornici desničarskih partija optužuju me da predstavljam struju revolucionarnog socijalizma! I čude se i očajavaju što je predsednik vlade prepustio kulturu takvom tipu kao što sam ja.

Ali neću da raspravljam sa Gerom. Njegovi pogledi na desnicu i levicu ne zanimaju me i ne uzbuđuju. Uostalom, navikao sam da me razne vrste budala smatraju desničarem.

Otkada me je Kariljo, 1964. godine, isključio iz komunističke partije optuživši me za revizionizam, znam dobro o čemu je reč. Znam da se smatra desničarem čovek koji se drži stvarnosti, koji je neumoljivo preispituje, što je preduslov svake iole ozbiljne želje da se ona promeni i preobrazi. Tome nasuprot, biti levičar znaci voluntaristički i dogmatski obznaniti raskid sa postojećim, proklamovati veliki skok unapred. Bolje rečeno, u prazno.

Možda Alfonso Gera samo nastoji da me podstakne na razgovor, da me primora da se pravdam. Ne želim da išta kažem. Sa njim neću da ulazim u raspravu oko pitanja na koje je istorijsko iskustvo već dalo neopoziv odgovor, bar posle Eduara Bernstena: iskustvo svih strasnih nesreća ciju su cenu placali radni ljudi čitavog sveta, svih tih uzasnih krahova izazvanih zabludama onih koji su sebe proglašavali levičarima.

Moram da dodam, da bih uravnotežio utisak zlonamernosti i zajedljivosti koji bi ta potpredsednikova rečenica mogla da stvori, kako nema nikave agresivnosti u njegovim rečima. On kao da samo utvrđuje činjenično stanje: ustanovio je da sam desničar kao što bi ustanovio da nosim prugastu kravatu. Još bolje, kao da konstatuje kako imam povišenu temperaturu. Pa pokazuje spremnost, u svakom slučaju, da doprinese mom izlečenju. U njegovom stavu nema nikakvog primetnog neprijateljstva. A dokaz je izjava koju je dao nedeljniku Tiempo nekoliko dana kasnije, 20. jula. Koju je možda već bio dao u trenutku tog mog prvog ministarskog saveta, a koja će biti objavljena nekoliko dana kasnije.

Novinar Tiempa mu postavlja sledeće pitanje: “Da li ste razmišljali da će Horhe Semprun moći, kroz nekoliko godina, da piše o tajnama vlade kao što je pisao o komunističkoj partiji, posle svog isključenja iz nje?” A Gera odgovara: “Bio bih očaran ako bi neko pisao o ovoj etapi socijalističke vlade sa onim književnim i ljudskim poštenjem sa kojim je Semprun napisao tu autobiografiju Federika Sancesa. Mislim da bi time učinio veliku uslugu španskom drustvu…”

Pokušavam sada da se držim reči Alfonsa Gere, da dosledno sledim njegovo uputstvo. Pokušavam da pišem o etapi socijali- stičke vlade u kojoj sam učestvovao sa onim književnim i ljudskim poštenjem koje mi Alfonso Gera priznaje.

A onda je Fransisko Fernandes Ordonjes usao u dvoranu sa stubovima.

Starosti, evo nas…

Reči Sen-Dzon Persa iznenada mi dolaze u sećanje. To jest, početak te pesme Hronika, čiji raskosni tok ritmički presecaju pesnikova obraćanja starosti. Starosti, lagala si: tvoj put je žeravicom, a ne pepelom posut…

Kako je odmicala sednica ministarskog saveta, tako je u meni neosetno raslo nekakvo čudno osećanje. Pre toga me je bila obuzela radoznalost, zanimanje za novo iskustvo koje ću steci. Ali pošto sam seo za sto ministarskog saveta, dok sam posmatrao muskarce i zene koji su bili u sastavu Gonsalesove vlade, neko rasplinuto osećanje uznemirenosti – ili bar mutne nelagodnosti – zaokupilo je moju pažnju.

Pesma Sen-Dzon Persa, koja je iskrsla u mom sećanju, omogućila mi je da razumem kakvo je tačno to osećanje.

Među ljudima koji su sedeli oko mene bio sam daleko najstariji. možda sasvim prestar. Jedini ministar u takozvanim zrelim godinama, iako i on mlađi od mene, bio je Ordonjes. A do tog dana uvek sam bio najmlađi, jedan od najmlađih, svuda. Najmlađi u gimnaziji Anri Iá. Najmlađi u Jean-Marie Action i tajnom sastajalistu u Tabuu. Najmlađi u ilegalnom rukovodstvu zarobljeničkog pokreta otpora u koncentracionom logoru Buhenvald. Najmlađi u Politbirou španske komunističke partije. Ali je sada s tim gotovo: sve ima svoj kraj. Ja sam najstariji ministar u ovoj vladi, cija je prosečna starost četrdesetak godina.

To saznanje me pogađa. Tesim se stihovima Sen-Dzon Persa.

Starosti, evo nas. Ugovoren je susret, davno još, sa ovim značajnim časom…

Reči tiho odzvanjaju u mom sećanju.

One mi dobro pristaju. Ne samo zato što su mi omogućile da razumem pravu prirodu nelagodnosti koju sam nejasno osecao – bez gorcine sam uvideo da sam star – već i zato što prilično tačno izrazavaju stvarnost.

Ugovoren je susret, davno još…?

Da, tako je – uprkos prividnoj nadmenosti koju nosi takav stav, ako ga pripišem sebi. Jer, uprkos svim istorijskim nepredvidljivostima i nesrećama: izgnanstvu, samoubilačkoj borbi za život, ili za opstanak (ili prostom nastojanju da se ostavi nekakav trag?), ipak se danas ostvaruje ona sudbina koju su mi odredili porodica i moje socijalno poreklo. To je bez sumnje razdražujuće, pogotovo meni, pošto ispunjenje te sudbine kao da umanjuje moje lične zasluge. Pošto to ispunjenje kao da predstavlja ironičan dokaz o istinama istorijskog materijalizma, time što sudbinu pojedinca velikim delom uslovljava socijalnim okolnostima.

Naime, ministarska služba je porodična tradicija.

Moj deda s majčine strane, Antonio Maura, jedan od vođa konzervativne stranke – koja je dugo upravljala Španijom, redovno se smenjujući, uz pogađanja i potkupljivanja, sa liberalnom partijom – bio je u više je navrata premijer kralja Alfonsa HIII, dede sadašnjeg kralja. Kao izvanredan govornik, značajna ličnost, odlučan pobornik bespogovornog reformisanja institucionalnog monarhijskog sistema u krizi, Antonio Maura je bez sumnje duboko obelezio, u najgorem i malo boljem smislu, ako ne ponekad i u najboljem, politički život Španije u prvoj trećini ovoga veka. Pred kraj svog života kralj ga je proglasio plemićem, ali je on odbio da nosi titulu vojvode koja mu je bila dodeljena, ustupajući svojim potomcima korišćenje materijalnih povlastica koje je to podrazumevalo.

Migel Maura, jedan od mlađih sinova tog mog dede – ujak koji mi je bio najbliži, jer ga je majka najviše volela – bio je, zauzvrat, jedan od osnivaca druge španske Republike, 1931. godine. Kao član Revolucionarnog komiteta, zatočenik madridskog zatvora iz koga je aprila te godine izisao da bio zauzeo strasnu Opštu upravu službe bezbednosti, u Puerta del Solu, postao je prvi ministar unutrašnjih poslova novog režima.

Opravdano je, znaci – bolje rečeno očekivano na osnovu tog povlašćenog socijalnog statusa – treća generacija Maura u ovom veku, iako već ostarela i sporednom linijom, po majčinoj strani, imala svog predstavnika u demokratskoj vladi. Jedini poredak u kome nismo bili prisutni bio je Frankov.

Možda će neki biti neprijatno pogođeni ovim rasplinjavanjem povodom Sen-Džon Persa. možda će sve to smatrati pukom književnom veštinom i namestaljkom. Pa ipak, nije tako. Na dan 15. jula 1988, oko deset ujutru, u salonu palate Monkloa, na početku mog prvog ministarskog saveta, stvarno sam se setio Sen-Dzon Persa u trenutku kada sam postao svestan svoje starosti.

To iznenadno sećanje je dakle istinito: ne prihvatam da se u to posumnja. Ne zato što prezirem književnu veštinu preoblikovanja istine. Ne postoji umetnost bez takve veštine. Ne postoji pravo sećanje bez umetničkog uobličenja sećanja. Ali je u ovom slučaju upravo obrnuto: istinitost tog sećanja daje mu književno, umetničko svojstvo; istinitost tog tihog unutrašnjeg odzvanjanja predivnog francuskog jezika tokom sednice španskog ministarskog saveta.

Naravno da to nije razlog – takvo bi obrazlozenje bilo površno i besmisleno – zbog koga ovu knjigu pišem na francuskom. Na kom god jeziku konačno resim da pišem, ponekad posle dugog dvoumljenja, mnogih započinjanja pa prekidanja, mnogih nacrta za buduće knjige, koji menjaju jezik kao zmija kozu, uvek je moje poetsko sećanje dvojezično. Bar dvojezično, trebalo bi da kažem. Jer mi se događa da se setim nekih stihova iz Ovidijevih Ljubavi i recitujem ih u sebi na latinskom. Ili stihova na nemačkom jeziku – Getea, Hajnea, Helderlina, Brehta ili Celana. Ili nekih strofa Brodskog. U tom slučaju, to su engleski prepevi Josifa Brodskog, jer nisam u stanju da bilo koji njegov stih upamtim i recitujem na ruskom: to je jezik koji ne poznajem. Ili, bolje rečeno, to je jezik koji ne poznaje mene. Koji nikada nije blagoizvoleo da se zainteresuje za mene.

Ako ovu knjigu pišem na francuskom – bez oklevanja, odlučno – to je zato da bih imao potrebnu udaljenost, da bi me sam jezik držao na odstojanju i štitio. Jer ova vrsta zapisa, nuzno i nepopustljivo pisana u prvom licu jednine, koja se hrani tim ličnim, nosi opasnost od prevelike bliskosti sa događajima, sa likovima u prici. Opasnost od promiskuitetnosti sećanja. Druga pak opasnost lezi u izazovu živopisnog, koje može odvesti pravo u anegdotsko. Čak u tračeraj. Svakako da su zanimljive anegdote, ogovaranja koja imaju smisla, sitne zajedljive ili duhovite opaske – zacin ovakvih pripovesti. I dobro slikaju ustajali, endogamni, samoljubiv nacin života vladajućih krugova, gde god oni bili. A oni su svuda: svuda ima vlasti. Ali valja praviti odabir, i činjenica da pišem na francuskom pomaze mi da pravim taj izbor: primorava me da zadržim odstojanje u odnosu na situaciju koju opisujem i rasčlanjujem. U odnosu na likove, uključujući mene samog. Jer, obracam se nekom pretpostavljenom čitaocu koji ne zna socne pojedinosti, koji ne može biti moj saučesnik kada mu namignem ili namerno stvari ostavim nedorečenim: obracam se francuskom čitaocu koga može zanimati samo opšti smisao događaja pošto nije kadar, osim u retkim izuzetnim slučajevima, da razume osobenosti španskog. činjenica da pišem na francuskom sigurno će prici oduzeti toplinu i jetkost. Ali ono što budem izgubio s te strane, književne, moći ću da nadoknadim s druge, dobivši na strogosti i tačnosti.

Bilo kako bilo, zbog toga što se nalazim u Monkloi, okruzen španskim ministrima, ne moram se nuzno setiti nekog Kevedinog soneta, neke Gongorine soledad o starenju. Ili neke pesme Migela de Unamuna. Iznenadno izranjanje nekih stihova u pamćenju nije ni u kakvoj vezi sa neposrednim okruzenjem, već podleze nekim sasvim drugim zakonitostima, sasvim različitim podsticajima.

Starosti, evo nasih postignuća: ona su tašta, varljiva, a naše ruke slobodne. Putanja je pređena, a nije okončana; stvar je izrečena, a nije dorečena. Vracamo se ophrvani tminom; o rađanju i smrti znamo više nego što može da pouči ljudski san…

Starosti, evo me.

(…)

Horhe Semprun