I cvrči, cvrči cvrčak

Sje­ćaš li se još uvi­jek ovo­ga, pam­tlji­vi ško­lo­va­ni ze­mlja­če? Ili ni te­bi, ni me­ni vi­še ni­je do to­ga? Mi­slim—do pam­će­nja i ne­ka­kve ško­le, ko­ju, ru­ku na sr­ce, ni­ka­da ni­je­smo ne­što ni vo­lje­li. Sad ko je kriv to­me, Bog će zna­ti. Vje­ro­vat­no—mi. Naj­lak­še je, te­ško na­ma, na nas sva­li­ti svu kri­vi­cu.

Dok cvr­či cvr­či cvr­čak na čvo­ru (ako se do­bro sje­ćam) cr­ne smr­če, pro­la­ze (ako ni­je pri­vid) na­ši ze­malj­ski da­ni po­kad­što okri­la­će­ni ne­bom. Ovaj spo­me­nu­ti sjet­ni ili ve­se­li cvr­čak, đa­vo će ga zna­ti, bi­ja­še ne­ka­da dav­no ( o, da li je i sa­da) pri­mje­rom ali­te­ra­ci­je. Ali­te­ra­ci­ja bje­še ne­ka­da (ili se na mon­te­ne­grin­skom ka­že: ne­koć) stil­ska fi­gu­ri­ca ko­ja se, ako me sje­ća­nje var­lji­vo ne va­ra, sa­sto­ja­la od uza­stop­nih po­na­vlja­nja su­gla­sni­ka ne bi li se po­ja­ča­la eks­pre­siv­nost pje­snič­kog je­zi­ka. Da li je to još uvi­jek ta­ko, pi­taj Bo­ga, ako već ne­maš pa­met­ni­ja po­sla. Ho­ću re­ći- ni ali­te­ra­ci­ja ni­je što je ne­ka­da (ne­koć) bi­la. Ni ško­le ni­je­su što su ne­koć bi­le, ni na­stav­ni­ci ni­je­su što ne­koć bi­ja­hu, ni đa­ci, ni klu­pe, ni kre­de ni sto­li­ce, ni škol­ski hod­ni­ci i za­ho­di ( ka­že li se to ta­ko, te­ško na­ma). Ni dr­ža­va, ni svi­jet ni­je­su što su ne­ka­da bi­li, pa na­rav­no, ni pje­sni­ci, a ni je­zik pje­snič­ki u kom vi­še, o cr­nog slu­ča­ja, o zlo­ga ude­sa, mo­žda i ne­ma ali­te­ra­ci­je…
Cvr­ča­ka, za­si­gur­no, još uvi­jek ima. Ili i tu dr­sku tvrd­nju tre­ba ar­gu­men­to­va­no obra­zlo­ži­ti, jer ni­šta što je sta­ri­je od glav­no­ga Cvrč­ka ne mo­že za­si­gur­no po­sto­ja­ti u Go­ri­ci Cr­noj uko­li­ko sa po­me­nu­tim po­gla­va­rom Cvrč­kom ni­je u ne­ka­kvim rod­bin­skim ili po­li­tič­ko­po­slov­nim ve­za­ma ( ili se ka­že su­prež­ju, đa­vo će ga zna­ti).
Elem, tog cvrč­ka na čvo­ru cr­ne smr­če opje­smo­tvo­rio je sta­ri do­bri Vla­di­mir Na­zor, uko­li­ko se ne­ko još uvi­jek u ze­mlji­ci cvr­ča­ka, u mi­lo­zvuč­nom Mon­te­ne­gru i pi­to­moj Ser­bi­ji­ci, još uvi­jek bak­će sa ta­kvim tri­vi­jal­no­sti­ma, kao što su sta­ri do­bri pje­sni­ci. Na­zor je onaj sta­ri do­bri pje­snik što je pre­kju­če for­si­rao Ne­re­tvu sa kra­vi­com i knji­ži­com ne bi li za­u­vi­jek sa dru­go­vi­ma par­ti­za­ni­ma sli­stio rav­no­gor­ski bra­da­ti po­kret ko­ji se ba­ška­rio u fa­ši­stič­kom za­gr­lja­ju sa dru­ge stra­ne ri­je­ke, mi­sli­mo Ne­re­tve. Ta­ko je ma­kar to u fil­mo­vi­ma sta­rog do­brog Velj­ka Bu­la­ji­ća, uko­li­ko je ne­ko­me još uvi­jek sta­lo do par­ti­za­na, čet­ni­ka, Ne­re­tve, Na­zo­ra i V. Bu­la­ji­ća…
Taj cvr­čak ko­ji cvr­či na čvo­ru sta­re smr­če je svo­jim cvr­ča­njem vo vje­ki vje­kov obi­lje­žio mo­je škol­ske da­ne. Taj is­pra­zni, no neo­do­lji­vi su­mrač­ni nok­tur­no je po­stao i ostao him­na na­šeg đa­ko­va­nja. Mu­zi­ci­ra­nje na čvo­ru sta­re smr­če i sa­da me za­lju­lja ta­la­si­ći­ma sje­te, va­lo­vi­ma no­stal­gi­je i vol­na­ma na­iv­no­sti i mi­lo­kr­vlja. Taj fan­ta­stič­ni cvr­čak me je uspa­vao baš po­red cr­ne smr­če svo­jom vi­o­li­nom su­mra­ka i ta­mo, sve mi se či­ni, još uvi­jek u ne­sa­ni­ci dri­je­mam. Cvr­čak na čvo­ru cr­ne smr­če kriv je za mo­ju dru­štve­no -po­li­tič­ku neo­d­go­vor­nost i ne­am­bi­ci­o­znost… Eh, od to­ga se još ne oslo­bo­dih, a kan­da ni ne­ću…
I sa­da kad ču­jem cvrč­ka (ni­je neo­p­hod­no da bu­de na čvo­ru sta­re smr­če) sje­tim se Na­zo­ra, Ne­re­tve, par­ti­zan­šti­ne i rav­no­gor­ja, a pr­ven­stve­no ve­li­čan­stve­nih pa­ra­dok­sal­nih ( na ivi­ci ču­de­snog me­ta­fi­zič­kog no­ža) gim­na­zij­skih da­na i osta­lih tri­vi­jal­nih i slat­kih be­da­sto­ća ko­ji su uči­ni­li od nas upra­vo ovo što nas je i sle­do­va­lo.
Osta­do­smo, no­stal­gič­ni ze­mlja­če, cvrč­ci na čvo­ru cr­ne smr­če ko­ji pre­tra­ja­va­ju i do­di­ja­va­ju i Nje­mu i nji­ma. Jer bi­ti cvr­čak—Cvrč­kov je bla­go­slov, a bi­ti cvr­čak na čvo­ru cr­ne smr­če—mu­ka je i ne­vo­lja lju­ta. I sve nas je ma­nje u li­je­pim su­mra­ci­ma, a sve je ma­nje i li­je­pih su­mra­ka i cr­nih smr­ča, a oso­bi­to čvo­ro­va na cr­nim smr­ča­ma. Ta­ko, po­la­ko, ali si­gu­r­no, po­sta­je­mo ugro­že­na vr­sta ko­ja bi se naj­ra­di­je vra­ti­la u po­e­zi­ju ne­kog sta­rog do­brog pje­sni­ka, pa ako mo­ra—i Vla­di­mi­ra Na­zo­ra, ma­da bi­ja­še mno­go bo­ljih. Eh, gdje bi nam kraj bio ka­da bi­smo, re­ci­mo, za­cvr­ča­li u ne­kom Ra­i­če­vi­će­vom sti­hu, jer u nje­go­vom di­vot­nom pje­smo­tvor­ju ima mno­go tra­va, mra­va, a či­ni mi se, uko­li­ko me var­lji­vo sje­ća­nje slu­ži, i cvr­ča­ka bez cr­ne smr­če…
Ta­ko su nas glav­ni Cvr­čak i dru­go­vi cvrč­ci iz­mje­sti­li u ne­ka­kvu spo­red­nu po­e­zi­ju da ta­mo sjet­no cvr­či­mo dok nas stru­ne slu­že. I u toj glu­voj su­mrač­noj so­bi slu­ša­mo sa­mi se­be.
Vi­dje­smo li na oči­gled­nom pri­mje­ru ka­ko se vi­še ne­će pi­sa­ti isto­ri­ja čo­vje­čan­stva, pa ma­kar ono bi­lo ma­ju­šno kao što je i ina­če uvi­jek bi­lo? Vi­dje­smo li, vo­lje­ni ze­mlja­če, da se Go­ri­ca Cr­na i Sr­bi­ji­ca tu­žna odav­no pre­tvo­ri­la u ze­mlju po­gre­šnih cvr­ča­ka. I vi­dje­smo li, na kra­ju( ili se ka­že na kon­cu) da upr­kos to­me( ili se ka­že una­toč) ži­vot ide da­lje. I da je jed­na od naj­ljep­ših me­lo­di­ja mu­zi­ka cvrč­ka na čvo­ru sta­re smr­če sa ko­jom glav­ni Cvr­čak i dru­go­vi cvrč­ci ni­ka­da ni­šta ni­je­su ima­li. Pr­vo: ne osje­ća­ju po­e­zi­ju. Dru­go: od sop­stve­nog je­zi­vog cvr­ča­nja ne ču­ju cvrč­ke. Tre­će: isto­ri­ju čo­vje­čan­stva su svo­jim zlom pre­tvo­ri­li u udž­be­nik en­to­mo­lo­gi­je. A oni cvrč­ci iz onih da­na sa en­to­mo­lo­gi­jom ne­ma­ju ni­šta.
Na­kon sve­ga, ču­će­te cvrč­ke i uči­ni­će vam se da ne­ko do­la­zi po vas.