Sve do Flobera, književnost je predstavljala celinu (vidi Balzak), totalitet sveta i bića; jednu od
osovina života i društva, u istom značenju kao vojska, vlast, filozofija, država, porodica. Sa Floberom otpočinje razdoblje “dekadencije” koje se produžuje sve do naših dana. Književnost je izgubila svoju prevlast, svoju ravnopravnost, svoju integralnost.
Ali je književnost bila primorana da nastavi živeti sa tim tragičnim saznanjem izgubljenog raja.
Odatle taj uzaludan pokušaj da se kroz delo (Buvar i Pekiše, na primer), okolišnim putevima, pronađe taj totalitarni status, ta univerzalnost koja je postala nemogućom. Kao da Flober nije shvatio da je svet razbijen u paramparčad, da se model, sve dotle nepokretan i statičan, pokrenuo, da je vreme fiksnog štafelaja zauvek prošlo. On je hteo da po svaku cenu rekonstruiše razbijeni krčag: odatle stil, odatle martirstvo. To što proza posle Balzaka nije nestala zauvek, to treba da zahvalimo u prvom redu Floberu.
Dekadentna književnost koja je rođena s njim, traje, evo, od Flobera preko Džojsa, sve do naših dana. Svesna tog zauvek izgubljenog jedinstva, i pomirena s tim. Svesna da je osuđena na fragmentarnost, all željna da, upravo kroz tu fragmentarnost, da potpunu viziju sveta i čoveka. Stoga se Flober, u Iskušenju svetog Antonija, dao u potragu, posredstvom dokumenata prošlosti, za jednom mogućom fiksnom tačkom u ovom svetu nepostojanih struktura; i na taj način postao rodonaečelnikom one književne struje koju Fuko naziva fantastikom biblioteke.
Flober nas je naučio, dakle, da je stil entitet za Sebe, i tako nas je uveo u veliku porodicu idiota
i martira.
Danilo Kiš
(1980)
