– Svejedno mi je hoćeš li me slušati ili nećeš – reče Somosa. – Tako je, i čini mi se pravo da to znaš.
Moran se trgao kao da se iznenada vratio iz velike daljine. Setio se da je, pre nego što se izgubio u mutnom maštarenju, pomislio da Somosa gubi razum.
– Izvini, zamislio sam se na trenutak – reče. – Priznaćeš da sve to… Konačno, kada si došao ovde i zatekao me kako…
Ali uzeti zdravo za gotovo da Somosa gubi razum bilo je previše jednostavno.
– Da, za to nema reči – reče Somosa. – Barem nema naših reči. Pogledali su se na trenutak, i Moran je prvi skrenuo pogled dok je Somosin glas ponovo postao glasniji s onim bezličnim tonom objašnjenja koja se odmah gube negde van domašaja uma. Moran je više voleo da ga ne gleda, ali je tada ponovo zapadao u nehotična razmišljanja o statueti na stalku, i to je bilo kao povratak u ono zlatno veče sa cvrčcima i mirisom trava kada su je Somosa i on neshvatljivo iskopali na ostrvu. Sećao se kako je Tereza, nekoliko metara dalje, na steni s koje se mogla nazreti obala Parosa, okrenula glavu kada je čula Somosin uzvik, i posle samo trenutka oklevanja potrčala ka njima zaboravljajući da u ruci drži crveno prsluče svog deux pièces, da bi se nadnela nad bunar iz kojeg su izvirale Somosine ruke sa statuetom bezmalo neprepoznatljivom od mahovine i krečnih naslaga, sve dok joj Moran s mešavinom besa i smeha nije rekao da se pokrije a Tereza se uspravila gledajući ga kao da ne shvata, i odjednom mu okrenula leđa i rukama sakrila grudi dok je Somosa pružao statuetu Moranu i iskakao iz bunara. Maltene bez prelaza, Moran se setio sledećih časova, noći pod poljskim šatorima pokraj brzaka, Terezine senke kako korača među maslinama, i kao da je sad Somosin glas, odzvanjajući jednolično u gotovo praznom skulptorskom ateljeu, dopirao do njega takođe iz one noći, predstavljajući deo njegove uspomene, kada mu je zbunjeno nagovestio svoju besmislenu nadu a on se, između dva gutljaja gustog vina, veselo nasmejao i rekao mu da je kvaziarheolog i neizlečiv pesnik.
„Za to nema reči“, upravo je rekao Somosa. „Bar nema naših reči.“
U poljskom šatoru duboko u dolini Skoros, njegove ruke držale su statuetu i pomilovale su je kako bi joj najzad skinule lažnu odeću od vremena i zaborava (Tereza, među maslinama, još je bila nakostrešena zbog Moranovog prekora, zbog njegovih glupih predrasuda), i noć je polako kružila dok mu je Somosa poveravao svoju nerazumnu nadu da će jednom dopreti do statuete putevima drugačijim nego što su to ruke i oči i nauka, dok su se vino i duvan mešali u razgovor zajedno sa cvrčcima i vodom brzaka sve dok nisu ostavili samo zbrkani osećaj da ne mogu da se razumeju. Kasnije, kada je Somosa otišao u svoj šator i odneo statuetu a Tereza se umorila od samoće i došla da legne, Moran joj je rekao čime se Somosa zanosi i oboje se s ljubaznom pariskom ironijom upitaše da li svi ljudi s Rio de la Plate imaju bujnu maštu. Pre nego što su zaspali raspravljali su šapatom o onome što se desilo tog popodneva, sve dok Tereza nije prihvatila Moranova izvinjavanja, dok ga nije poljubila, i to je bilo kao i uvek na ostrvu, i svuda, bili su on i ona i noć odozgo i dugi zaborav.
– Zna li još neko? – upita Moran.
– Ne. Ti i ja. Tako je pravo, čini mi se – reče Somosa. – Maltene se nisam mrdnuo odavde poslednjih meseci. U početku je dolazila neka stara da sredi atelje i opere mi veš, ali mi je smetala.
– Izgleda neverovatno da se tako može živeti u predgrađu Pariza. Tišina… Čuj, ali valjda barem silaziš u selo da kupiš zalihe.
– Ranije sam odlazio, rekao sam ti već. Sad nema potrebe. Sve što je nužno, tu je.
Moran pogleda u pravcu u kojem je pokazivao Somosin prst, iza statuete i kopija zaboravljenih na policama. Video je drvo, gips, kamen, čekiće, prašinu, senku drveća na prozorima. Prst kao da je pokazivao neki ugao ateljea u kojem nije bilo ničega, samo neka prljava krpa na podu.
Ali se u suštini malo toga promenilo, te dve godine između njih takođe su bile prazan ugao vremena, s prljavom krpom koja je bila kao sve ono što jedno drugome nisu rekli a što su možda morali da kažu. Ekspedicija na ostrva, romantična ludost rođena na terasi nekog kafea na bulevaru Sen Mišel, završila se čim su pronašli idola među ruševinama u dolini. Možda im je strah da ih ne otkriju otupeo radost iz prvih nedelja, i došao je dan kada je Moran presreo Somosin pogled dok su sve troje silazili na plažu, i te noći razgovarao je s Terezom te su odlučili da se vrate što je pre mogućno, zato što su cenili Somosu i činilo im se bezmalo nepravedno da on počne – tako iznenadno – da pati. U Parizu su nastavili da se viđaju s vremena na vreme, skoro uvek iz profesionalnih razloga, ali je Moran sam odlazio na sastanke. Prvog puta Somosa je pitao za Terezu, posle je izgledalo kao da ga se ne tiče. Sve što je trebalo jedno drugom da kažu spustilo se kao teret između njih, možda izmeću sve troje. Moran se složio da Somosa na neko vreme zadrži statuetu. Bilo je nemogućno prodati je pre nego za nekoliko godina; Markos, čovek koji je poznavao nekog pukovnika koji je poznavao nekog atinskog carinika, nametnuo im je taj rok kao dodatni uslov uz mito. Somosa je odneo statuetu u svoj stan, i Moran ju je viđao kad god bi se njih dvojica sreli. Nikada nije bilo reči o tome da Somosa nekad poseti Moranove, kao što se i toliko drugih stvari više nije spominjalo, stvari koje su u suštini uvek bile Tereza. Somosu kao da je zanimalo samo ono čime je bio opsednut, i ako bi ponekad pozvao Morana u svoj stan na konjak to je bilo samo zato da bi se vratio na to. Ništa previše neobično, na kraju krajeva, Moran je isuviše dobro poznavao Somosinu sklonost ka izvesnoj marginalnoj literaturi da bi se čudio njegovoj nostalgiji. Samo ga je iznenađivao fanatizam te nade u trenucima bezmalo automatskog poveravanja u kojima se on osećao kao nepotreban, stalno milovanje sićušnog tela bezizražajno lepe statue, jednolični hvalospevi u kojima se do iznemoglosti ponavljaju iste prelazne formule. S Moranove tačke gledišta, Somosina opsednutost mogla se analizirati: svaki arheolog se u nekom smislu poistovećuje s prošlošću koju istražuje i koju iznosi na videlo. Odatle pa do verovanja da bi prisnost s nekim od tih tragova mogla dovesti do ludila, izmeniti vreme i prostor, otvoriti pukotinu kroz koju bi se pristupilo… Somosa nikada nije upotrebljavao takav rečnik; ono što je govorio uvek je bilo manje ili više od toga, neka vrsta jezika koji je nagoveštavao i prizivao iz nekih nesvodljivih oblasti. Već je tada bio počeo da nespretno radi na kopijama statuete; Moran je uspeo da vidi prvu pre nego što je Somosa napustio Pariz, i s prijateljskom ljubaznošću saslušao je neizbežna opšta mesta o ponavljanju pokreta i stanja kao putu ka oslobađanju od kazne, Somosinu ubeđenost da će ga njegovo tvrdoglavo primicanje na kraju poistovetiti s početnom strukturom, kroz nekakvo prekrivanje koje će biti više od toga jer više neće postojati dvojnost nego stapanje, prvobitni dodir (to nisu bile njegove reči, ali Moran ih je nekako morao prevesti kada ih je kasnije prevodio za Terezu). Taj dodir se, kako mu je upravo rekao Somosa, desio četrdeset i osam časova ranije, u noći junske ravnodnevnice.
– Da – priznade Moran, paleći novu cigaretu. – Ali voleo bih da mi objasniš zašto si tako siguran da… Dobro, da si dodirnuo dno.
– Da objasnim… Zar ne vidiš?
Ponovo je pružio ruku ka kući od vazduha, u nekom uglu ateljea, opisivao je luk koji je uključivao u sebe i krov i statuetu postavljenu na vitak mramorni stub, obavijenu blistavim krugom reflektora. Moran se nepovezano setio kako je Tereza prešla granicu noseći statuetu skrivenu u kučetu – igrački koju je Markos napravio u nekom podrumu na Plaki.
– Nije moglo da se ne desi – gotovo detinjasto je rekao Somosa. – Sa svakom novom kopijom prilazio sam još malo bliže. Oblici su me polako upoznavali. Hoću da kažem… Ah, morao bih danima da ti objašnjavam… a besmisleno je to što sve tu ulazi u neki… Ali kad se to desi…
Ruka je išla tamo-amo, naglašavajući tu, to.
– Zapravo si uspeo da se pretvoriš u skulptora – reče Moran, slušajući sam sebe šta priča i misleći kako je glup. – Dve poslednje kopije su savršene. Ako mi nekad budeš dopustio da zadržim statuu, nikada neću znati da li si mi dao original.
– Nikad ti je neću dati – reče jednostavno Somosa. – I nemoj misliti da sam zaboravio da obojici pripada. Ali nikad ti je neću dati. Jedino bih želeo da Tereza i ti pođete za mnom, da nađete zajedno sa mnom. Da, voleo bih da ste bili sa mnom one noći kada sam stigao.
Po prvi put posle skoro dve godine Moran je čuo od njega da spominje Terezu, kao da je do tog trenutka za njega bila mrtva, ali način na koji je on spominjao Terezu bio je neizlečivo negdašnji, bila je to Grčka onoga jutra kada je sišao na plažu. Siromah Somosa. Još. Siroti ludak. Ali još je čudnije bilo pitati se zašto je u poslednjem trenutku, pre nego što je ušao u auto posle Somosinog poziva, osetio nekakvu potrebu da pozove Terezu u kancelariju i da je zamoli da kasnije dođe da se nađe s njima u ateljeu. Morao bi to je da pita, da sazna šta je Tereza mislila dok je slušala njegova uputstva kako da stigne do usamljenog paviljona na brdu. Neka Tereza ponovi tačno ono što je čula od njega, reč po reč. Moran je u sebi proklinjao tu manijačku sistematičnost da iznova sastavlja deliće živoga kao što se restaurira grčka vaza u muzeju, slepljujući brižljivo i najmanje deliće, a Somosin glas se tu mešao s mahanjem njegovih ruku koje takođe kao da su htele da slepe komadiće vazduha, da sastave neku prozirnu vazu, njegove ruke koje su pokazivale na statuetu primoravajući Morana da još jednom protiv svoje volje pogleda to belo mesečevo telo insekta koji je stariji od svake istorije, koje je pod nezamislivim okolnostima napravio neko nezamislivo dalek, hiljadama godina, ali još i ranije, u nekoj vrtoglavoj daljini životinjskog krmka, skoka, biljnih rituala koji su se smenjivali s plimama i sizigijama i vremenom parenja i nespretnim obredima umilostivljenja, bezizražajno lice na kojem je samo linija nosa presecala nepodnošljivo napeto slepo ogledalo, jedva ocrtane grudi, polni trougao i ruke priljubljene uz trbuh, idol prapočetka, prvog užasa pod ritualima svetog vremena, kamene sekire za prinošenja žrtve na oltarima na brdu. Zaista se moglo pomisliti da i on zaglupljuje, kao da nije dosta to što je arheolog.
– Molim te – reče Moran – da li bi mogao da učiniš napor da mi objasniš, makar mislio da se ništa od toga ne može objasniti? U krajnjoj liniji, ja samo znam da si sve ove mesece proveo klešući kopije, i da si pre dve noći…
– Tako je prosto – reče Somosa. – Uvek sam osećao da koža još dodiruje nešto drugo. Ali trebalo je vratiti se pet hiljada godina unazad krivudavim putevima. Čudno je da su oni sami, potomci Egejaca, krivi zbog te greške. Ali sad ništa nije važno. Gledaj, ovako je.
Stojeći pored idola, podigao je ruku i blago je spustio na grudi i trbuh. Druga je milovala vrat, penjala se do sa statue odsutnih usta i Moran je čuo kako Somosa govori nekim prigušenim i mutnim glasom, pomalo kao da su njegove ruke ili možda ta nepostojeća usta bila ga koja su govorila o lovu u zadimljenim pećinama, o opkoljenim jelenima, o imenu koje se smelo izgovoriti samo posle, o krugovima plave masti, o igri dvostrukih reka, o Pohovom detinjstvu, o hodu ka zapadnom stepeništu i uzvišenjima u zlokobnim senkama. Upitao se da li bi, ako pozove telefonom kad Somosa ne bude pazio, uspeo da upozori Terezu da dovede doktora Vernea. Ali Tereza je već sigurno bila pošla, a na ivici stena gde je mukala Višestruka, vođa zelenih odsecao je levi rog najlepšeg mužjaka i pružao ga vođi onih koji se brinu za so, kako bi obnovio ugovor sa Hagesom.
– Čuj, pusti me da predahnem – reče Moran, ustavši i zakoračivši napred. – To je fantastično, a osim toga, užasno sam žedan. Da popijemo nešto, mogu da odem po…
– Viski je tu – reče Somosa sklanjajući polako ruke sa statue. – Ja neću piti, moram da postim pre žrtvovanja.
– Šteta – reče Moran, tražeći bocu. – Uopšte ne volim da pijem sam. Kakvo žrtvovanje?
Nasuo je sebi viski do vrha.
– Žrtvovanje sjedinjenja, da se izrazim tvojim rečima. Ne čuješ ih? Diple, kao na statueti koju smo videli u atinskom muzeju. Zvuk živoga sleva, zvuk nesloge zdesna. Nesloga je takođe život za Hagesu, ali kada se obavi žrtvovanje svirači će prestati da duvaju u desnu cev i čuće se samo pištanje novog života koji pije prolivenu krv. I svirači će napuniti usta krvlju i dunuće je kroz levu cev, i ja ću krvlju premazati njeno lice, vidiš, ovako, i pod krvlju će se pojaviti oči i usta.
– Ostavi se gluposti – reče Moran, otpijajući veliki gutljaj. – Krv bi loše stajala našoj mermernoj lutkici. Da, vrućina je.
Somosa je bio skinuo košulju laganim, usporenim pokretom. Kada je video da otkopčava pantalone, Moran reče sebi da je loše postupio što mu je dozvolio da se uzbudi, što mu je dopustio taj izliv ludila. Mršav i crn, Somosa se uspravio, nag pod svetlošću reflektora, i kao da se izgubio zagledan u neku tačku u prostoru. Iz poluotvorenih usta curila mu je nit pljuvačke i Moran je, brzo ostavivši čašu na pod, proračunao da bi morao da ga nekako prevari kako bi stigao do vraga.
Nikada nije saznao odakle se stvorila kamena sekira koja se ljuljala u Somosinoj ruci. Shvatio je.
– Moglo se predvideti – reče, uzmičući polako. – Ugovor sa Hagesom, a? A krv će dati siroti Moran, je li tako?
Ne pogledavši ga, Somosa je pošao ka njemu opisujući kružni luk, kao da ispunjava obavezu da prođe unapred utvrđenim putem.
– Ako stvarno hoćeš da me ubiješ – doviknu mu Moran, uzmičući ka mestu u senci – čemu sve to pozorište? Obojica sasvim dobro znamo da je to zbog Tereze. Ali čemu to ako te nije volela niti će te ikada voleti?
Nago telo već je izlazilo iz kruga koji je osvetljavao reflektor.
Sakriven u senci u ćošku, Moran nagazi na vlažne krpe na podu i shvati da nema kuda dalje. Video je kako se podiže sekira i skočio onako kako ga je Nagaši naučio u gimnastičkoj sali na Plas de Tern. Somosa je primio udarac nogom posred bedra i udarac niši s leve strane vraga. Sekira se spustila dijagonalno, suviše daleko, i Moran je gipko odgurnuo trup koji se bacio na njega i dohvatio nezaštićen zglob. Somosa je još bio samo prigušen i zaprepašćen urlik kada mu je oštrica sekire pala posred čela. Pre nego što ga je ponovo pogledao, Moran ispovraćao u uglu ateljea, po prljavim krpama. Osećao se nekako prazan, i učinilo mu je dobro da se ispovraća. Podigao je čašu s poda i popio ostatak viskija, misleći kako će Tereza stići svakog trenutka i kako nešto treba učiniti, pozvati policiju, objasniti. Dok je vukao Somosino telo za nogu sve dok ga nije potpuno izložio svetlosti reflektora, pomislio je da ne bi bilo teško dokazati da je to bila samoodbrana. Somosine ekscentričnosti, njegovo udaljavanje od sveta, očigledno ludilo. Sagnuvši se, nakvasio je ruke krvlju koja je tekla niz lice i kosu ubijenog, gledajući istovremeno na njegov ručni sag na kojem je bilo sedam i četrdeset. Tereza samo što nije stigla, najbolje bi bilo da iziđe, da je sačeka u vrtu ili na ulici, da je poštedi prizora idola s licem niz koje se sliva krv, crvenih končića koji su se spuštali niz vrat, obilazili oko grudi, skupljali se u malenom trouglu međunožja, padali niz bedra. Sekira je bila duboko zarivena u glavu žrtvovanoga, i Moran je uze odmeravajući je u lepljivim rukama. Još malo je nogom gurnuo leš i najzad ga ostavio uza stub, onjušio vazduh i prišao vratima. Najbolje bi bilo da ih otvori kako bi Tereza mogla da uđe. Prislonivši sekiru pored vrata počeo je da se skida jer je bila vrućina i osećalo se na nešto teško, na zatvorenu gomilu. Već je bio nag kada je čuo šum taksija i Terezin glas koji je nadjačavao zvuk svirale; ugasio je svetlo i sa sekirom u ruci sačekao iza vrata, ližući oštricu sekire i misleći kako je tačnost Terezino drugo ja.
Hulio Kortasar
