“Frantz Kafka videogame” sintetiše elemente proze kultnog pisca na vašem mobilnom telefonu
Piše: Ivan Jovanović
Plativši na AppStore-u mobilnu igricu inspirisanu delima omiljenog pisca, i to u vrednosti od jedne ture (isključivo sopstvenog) pića ušetao sam u nadrealni svet Jozefa K, Amerike, Preobražaja, Tvrđave i Pisma ocu, pitajući se sve vreme: „Da li je ovo najbolja igrica svih vremena?“
Amblematičnog imena koje vas sigurno neće zavarati što se tiče sadržaja „The Franz Kafka Videogame“ delo je ruskog programera Denisa Galanina, autora igrice „Hamlet“ iz 2011. poznate po tome da nije imala apsolutno nikakve veze sa dramom Vilijama Šekspira. Ne znajući ovaj podatak i već opčinjen samim prisustvom mobilne igrice na AppStore-u koja nema veze sa ubijanjem zombija, šutiranjem penala k’o Bekam ili Miha ili lovom na milionitog Pokemona pritisnuo sam „Get“ plavo dugme plašeći se, kao i većina Srba, koliko novca potražuju zli Tim Kuk i rahmetli Stiv Džobs naviknut, opet kao većina informatički pismenih Srba, na torente, jailbreakove i naporno istraživanje i abnormalan trud kako bi se došlo do piratizovane aplikacije pre nego da se plati bilo kakav novčani iznos za istu. Iznenadio sam se kada sam shvatio da igrica košta 330 dinara (u evrima) odmah sam častio svoj Iphone igricom po delima omiljenog pisca. Još kada sam video da je žanr igre „puzzle/click adventure game” srce je zaigralo u „point & click ritmu igrara „Secret of Monkey Island“, „Maniac Mansion“, „Grim Fandango“, „Discworlda“ i drugih bisera početaka 286. i 386. PC kompjutera. Naoštren (iako sam odavno batalio redovno igranje video igrica) pritisnuo sam ikonicu i upao u nadrealni svet Franca Kafke (bar sam se tako nadao).
Uvod prikazuje veoma dobru crtanu grafiku i stvarno nadrealnu atmosferu, a prva scena koja baca igrača u ulogu tek pridošlog praškog psihijatrija gospodina K. (sve vam je jasno) je kada 1924. godine prima u ordinaciju punačku, jednako nadrealnu gospođu s poremećajem spavanja u ordinaciju, a hipnotiše je kako bi izlečio njen problem sa spavanjem i noćnim morama. Likovi kao sa slika Renea Magrita pretapaju se u prvu snoviđensku puzzle igricu i avantura kreće; igrica vas vodi od mračnih hodnika izašlih iz Procesa, naručenog posla (ali ne geometarskog) Tvrđave i odlaska u Ameriku, gde činjenice o prethodnoj igri autora dolaze na videlo pošto igra u dobrom delu nema nikakve veze sa Kafkom, ali postaje Linč. Igrač prolazi kroz sobe slične „Red Room-u“ i „black lodg-u“ iz Twin Peaks-a, pomešano sa sovjetskom popularnom kulturom, budući da K. u jednom momentu sreće i lika nalik Juriju Gagarinu, a atmosfera postaje slična izložbi njegovih fotografija koja se može videti u Kulturnom Centru Beograda. Što se bližite kraju, igrica opet postaje deo književnog sveta Franca Kafke i njegovih najpoznatijih dela, tako da su greške gorepomenutog „Hamleta“ ipak izbegnute.
Dok se grafika i atmosfera, imali ili ne veze sa literaturom, mogu pohvaliti i stvarno jesu potpuno nadrealni – kao što i svi reklamni tekstovi za igru najavljuju – same zagonetke su toliko nadrealne da su mi bile apsolutno preteške. Klasične „point and click“ avanture rešenja zagonetki postoje u samoj radnji ili u logičnom amblematskom sledu elemenata, u isto vreme su se Denis Galanin i ljudi iz studija Daedalic potrudili kako bi zagonetke bile što teže, ali bez jake logičke veze ili rešenja u samoj zagonetki, ili pak u Kafkinoj literaturi. Dok sam neke nivoe prelazio lako besomučno kliktajući na elemente kako bi se namestili u pravi red i omogućili odlazak na sledeći nivo, većina zadataka je imala potpuno sumanutu logiku koju nikada ne bih provalio da nisam našao „walkthrough“ kako bih zadovoljio znatiželju i shvatio šta se tačno dešava. Sa sunovratom logike u puzzlima (pošto su prve još i dobro napravljene) dolazi i sunovrat naracije jer K. postaje privatni detektiv u kineskoj četvrti (inspiracija je dakako čuveni neo noir film Romana Polanskog „Chinatown“ iz 1974.) i to sve kao preobraženi Andreas Sam da bi se, na kraju, ispostavilo da je sve… ‘ajde da ne pravim spoiler, videćete i sami.
Dakle, vratio bih se na početak teksta i na svoje početno oduševljenje – ovo nije najbolja igrica svih vremena, iako je dobitnik nagrade za najbolju puzzle avanturu prethodne godine. Ali da ne sitničarim – „The Franz Kafka Videogame“ sigurno vredi više nego jedno piće koliko košta njen ekvivalent u bilo kome od beogradskih kafića. Možda sam ja razočaran, ali sigurno će vam doneti više radosti od prelistavanja žute ili bele štampe ispijajući to isto piće, a možda vidite i nešto što kao die hard ljubitelj Kafke nisam primetio i demantujete ovaj tekst. Bilo bi lepo da je tako.
*sve fotografije: Daedalic Entertainment promo
http://www.beforeafter.rs/tehnologija/igrajmo-se-franca-kafke/
