U decembru 2019, televizijska mreža Al Jazeera English priredila je razgovor starog reditelja Kena Louča (1936), koji snima filmove o položaju radničke klase u Engleskoj, i mladog pisca Eduara Luja (1992) koji piše romane o položaju radničke klase u Francuskoj.
Video zapis ovog važnog razgovora može se gledati na Youtubeu, a objavljen je i njegov transkript kao knjiga.
Knjiga je prevedena i na naš jezik: Ken Loach & Edouard Louis, „Dijalog o umjetnosti i politici“ (Multimedijalni institut, Zagreb, 2021).
Na samom početku razgovora konstatovano je da se država i u Engleskoj i u Francuskoj povukla sa svoje bitne funkcije socijalne brige o nezaposlenima i radno nesposobnima, da su zakoni o radu prerađeni tako da štite isključivo prava vlasnika i privatnog poseda, da su uništena radnička udruženja, da je razorena radnička kultura, da su sindikati rastočeni, da su partije levice izgubile svoju oštricu i orijentaciju, pre svega, svoje političke ciljeve predstavljajući jezikom desnice, te da sam socijalni sistem funkcioniše po principu kaznenog sistema.
U bogatim društvima Francuske i Engleske, glad i strah od gladi, oružja su vlastodržaca i posednika. Ukratko, „ili ćete umreti od gladi, ili ćete umreti od rada (na poslu)“.
Rad je postao nasilje. Tražiti posao – mazohistički je potez.
Nemati posao – ubistvena je situacija.
Radeći da biste preživeli, trpite nasilje radnih uslova i radnog procesa, naime, pristajete na nasilje, učestvujete u njemu i, neminovno, nevoljno, postajete nasilnik, Nasilje rada, u nizu svojih reprodukcija, po liniji traumatičnog nezadovoljstva radnog čoveka, pretvara se u krajnjoj fazi u nasilje u intimnoj sferi:
Vraćate se kući s posla, na kojem trpite nasilje, jer ste u podređenom položaju, jer radite ono što vam se ne radi, ono što morate, a da od toga jedva možete da podmirite bazične potrebe, hladni pogon svog života; dakle, vraćate se s posla kući (koja najčešće i nije vaša, ili uskoro neće biti vaša) pod konstantnim stresom (od posla i od gubitka posla, u strahu od smrti od siromaštva, u strahu od siromaštva vaših najdražih), „vraćate se kući iscrpljeni, postajete agresivni prema osobi koju volite. Ako se malo kasnije zapitate ‘ali zašto sam bio toliko agresivan?’, postajete svjesni da je preko vas prošao neki oblik agresivnosti, nasilja, koji nije dio vas, jer je to nasilje fluks koji je iskoristio vaše tijelo kao kanal“, kao provodnik.
Pri tome, nije jednostavno postati svestan ovog tuđeg učinka nasilja koje počini osnovnim svojim radom izrabljeni, osnovnim radom omalovaženi čovek, jer živi u kulturi kojom vlada vlastodržački i vlasnički diskurs: za svoj položaj, za svoje siromaštvo, za svoju nesigurnost, sam je odgovoran. Siromaštvo je „njegova krivnja, jer nije bio dobar u školi, nije dovoljno radio…“ Srami se svog položaja, nesigurnosti i sirotinje, jer je sam sebe i svoje bližnje dotle doveo svojom lenjošću, svojom glupošću, svojim neradom, svojim nemarom, svojim manjkavim ljudskim osobinama i radnim sposobnostima!
Šta činiti? Kako promeniti ovu nehumanu situaciju koja se svakim časom sve više i više učvršćuje. Priprema je socijalno poreklo, kao živo blato. Njen diskurs fundira školstvo, cementiraju ga mediji, a prihvatile su ga i partije levice kao duh vremena.
„Mislim da se moramo riješiti onih koji su na vlasti! Oni se nikada neće promijeniti“, veli Ken Louč. Da bi se svrgnuli oni na vlasti, najpre treba svrgnuti njihov diskurs koji je dobio status opšteg, zajedničkog diskursa, kao da je sam temelj onog što se naziva res publica, iako je, zapravo, dinamit pod osnovama te stvari.
Eduar Luj kaže: „Ljevica i dalje govori o produktivnosti…“ Dakle, levica je prigrlila krucijalne želje nehumane ekonomije, ona se dodvorava pojmovima produktivnosti, efikasnosti, tržišne utakmice, konkurentnosti…
Od starog pojma o radu, koji je čisto gubljenje vremena i ubijanje ljudskog bića na rate, mora se preći na novi pojam o radu, a iz njega – k novoj koncepciji rada, utemeljenoj na humanoj osnovi. To je prevashodni zadatak levice. Louč veli: „Želimo sistem u kojem će na vidjelo izaći najbolje od ljudi.“
Današnji sistem proizvodnje, političke ekonomije i politike, na videlo iz ljudi izvlači ono najgore. Bogatstvo bogatih zavisi od bede siromašnih. Kultura bogatih zavisi od nekulture siromašnih. Samopouzdanje bogatih zavisi od klasne nesvesti siromašnih. Uzoritost bogatih zavisi od toga što njihovim jezikom govore siromašni. Levica mora da progovori svojim jezikom, jezikom jarke konfrontacije.
Evo jasnog primera zamke u koju je levica upala! Uvek kažemo: branimo slobodu medija! Stvar je u tome da kažemo: stvorimo slobodu medija! Zašto?
Zato što nema slobodnih medija. Zato što su svi mediji u rukama desnice. Braneći njihovu slobodu, branimo prava desnice. To je vrzino kolo u koje se uplela levica, a kolovođa joj je jezik desnice, koji štiti ideje i želje vlasničke klase i zida odbranu njenih privilegija.
Da bi se manjina bogatih tovila, siromašna većina mora da umire od gladi. Da bi se ova manjina osećala sigurno, mase moraju da grcaju u strepnji za puki opstanak. Da bi kapitalisti i vlastodršci bili opušteni, mase moraju da glođu teskobu. Zato jezik konfrontacije, etika konfrontacije i estetika konfrontacije.
Zlatko Paković
https://www.danas.rs/kolumna/zlatko-pakovic/ili-cete-umreti-od-gladi-ili-cete-umreti-na-poslu/
