U šarenom svetu ruske književnosti, gde dominiju teški filozofski romani ispunjeni patnjom i duhovnom mukom, “Nova Šeherezada” Ilje Ilfa i Jevgenija Petrova blista se kao dragulj duhovitosti i ironije. Ova zaboravljena zbirka priča, nastala u periodu između dva njihova remek-dela, “Dvanaest stolica” i “Zlatno tele”, predstavlja pravo otkriće za one koji tragaju za vedrijim tonom u klasicima.
Ilf i Petrov pisali su “Novu Šeherezadu” 1929. godine, u vreme burne društvene transformacije Sovjetskog Saveza. Dok se zemlja ubrzano industrijalizovala, ova dva autora okrenula su se pričama koje su, poput savremene Šeherezade, imale zadatak da zabave i održe pažnju čitalaca. Međutim, njihova Šeherezada ne priča da bi spasila život od vladarevog gnjeva, već da bi preživela u novonastalim sovjetskim prilikama. Glavni junak, Sergej Antonovič Skromnov, dospeva u bolnicu gde mu je potrebna hitna operacija, ali doktor odbija da ga operiše dokle god Skromnov priča zanimljive priče.
Kroz dvanaest priča koje čine ovu zbirku, Ilf i Petrov s osećajem za crni humor i ironiju oslikavaju apsurde svakodnevnog života. U priči “Kako je napravljen Robinzon” suočavamo se sa birokratskom nesposobnošću koja dovodí do toga da se glavni junak nađe usred administrativne greške na udaljenom ostrvu. “Ljudi” i “Kako je pisac postao dramski pisac” govore o društvenim promenama i odnosu prema umetnosti u novom sistemu. Njihove priče predstavljaju oštru, ali duhovitu kritiku društva u nastajanju, gde se čovek često gubio u mehanizmu koji je trebalo da ga oslobodi.
Stil Ilfa i Petrova, koji će kasnije uticati na brojne ruske satiričare, ovde je već potpuno formiran. Ekonomija izraza, suptilna ironija i karakterizacija kroz dijalog čine njihov jezik prepoznatljivim i veštim. Za razliku od drugih ruskih klasika, oni ne troše reči uzalud, već svakom rečenicom grade sliku ili donose poruku. Kroz apsurdne situacije ističu društvene kontradikcije, a kritiku prenose kroz duhovite scenarije, a ne kroz otvorene napade.
Iako manje poznata od njihovih velikih romana, “Nova Šeherezada” predstavlja važan korak u razvoju ova dva autora. Ona svedoči o društvenom kontekstu života u Sovjetskom Savezu krajem dvadesetih godina, ali i o univerzalnosti dobrog humora koji i danas deluje sveže. Za savremenog čitaoca, ova zbirka nudi uvid u šarolikost ruske književnosti, podsećajući nas da se ozbiljne teme mogu tretirati lakim tonom, bez gubitka dubine. Njihova Šeherezada i danas čuva život – ne svog naratora, već sećanje na jednu vrstu duhovitosti koja je uspela da preživi i u najtežim vremenima.
