Piše: Stiven Kec (Stephen Katz)
Uprkos Fukoovom radikalnom socijalnom konstruktivizmu, njegovo delo ističe dva važna aspekta individualnih posredovanja. Kao prvo, delo Fukoa i njegovih sledbenika ukazuje da subjekti modern disciplinarne matrice – vojnici, zatvorenici, seksualni devijanti, pacijenti i deca – mogu da ruše i ruše uslove svog subjektiviteta. Na primer, u svojoj istoriji devetnaestovekovne seksologije Džefri Viks (Jeffrey Weeks) primećuje da iako su seksolozi “težili tome da regulišu označavanjem; to je pružilo i odskočnu dasku za samoodređenje i individualni i kolektivni otpor” (Weeks 1987:38).To je omogućilo gay pokretima u dvadesetom veku da preokrenu medicinsku praksu “označavanja” restriktivnih homoseksualnih kategorija, i da se mobilišu kao kolektivni činilac socijalne promene. Drugo, Fukoova individua nije tradicionalni subjekat uhvaćen u ontološko vođenje rata između oslobođenja i dominacije. To je predstava koju su stvorili tradicionalni diskursi filozofije i diskursi društvenih nauka ograničeni rigidnim teorijskim modelima i političkim ideologijama. To jest, individua za Fukoa predstavlja personalni prostor gde i aktivne i pasivne, i regulisane i suprotstavljajući mogućnosti za ljudsko posredovanje izbijaju na površinu, u kontekstu materijalnih praksi.
Ove ideje o individualnom subjektivitetu uveliko figuriraju u Fukoovim kasnijim radovima o predhrišćanskoj etici i seksualnosti (Fuko 1988a; Foucault 1988b; 1993). Ovde njegovo inovativno istraživanje “sopstva” i subjektivnih “igri istine” inkorporiše veoma aktivnu dimenziju subjektiviteta, manje povezanu sa odnosima moći i naučnog diskursa, a više prilagođenu društvenim imperativima samo-stilizovane autonomije. Najznačajnije, promišljajući etičke konfiguracije starovekovnog društva, Fuko je počeo da razmatra način na koji samo-znanje može biti razdvojeno od praksi subjektivizacije.
Njegova opažanja u jednom od poslednjih intervjua navode na pravac u kojem je njegov budući rad mogao da vodi: “Nazvao bih subjektivizaciju procesom koji rezultira konstitucijom subjekta, ili preciznije, subjektivnošću koja je očigledno samo jedna od datih mogućnosti organizovanja samosvesnosti” (Foucault 1989:330). Prema tome, individualni subjektivitet je kontigentan i nestabilan jer postoje druge “mogućnosti organizovanja samosvesnosti”. Komentatori Fukoa generalno se slažu da bi, daje ostao živ, produbio ovaj aspekt svog rada i stvorio nov skup pitanja o preoblikovanju umeća života. U tom smislu, istoričar i Fukoov prijatelj Pol Ven (Paul Veyne) kaže da je tokom poslednjih osam meseci Fukoovog života, pisanje dve finalne knjige o istoriji seksualnosti “za njega igralo ulogu kao što su filozofska delà i lični dnevnici igrali u starovekovnoj filozofiji: rad sopstva nad sobom, samo-stilizacija” (Veyne 1993: 8). A imajući na umu Fukoovu smrt, Ven zaključuje da “Fukoova originalnost među velikim misliocima našeg veka leži u odbijanju da pretvori našu konačnost u osnovu za nove izvesnosti” (Veyne 1993:5).
Ocena ključnih prednosti i kontroverze Fukoove misli o naukama o čoveku i nasleđu prosvetiteljstva inspirisale su celi niz snažnih kontroverzi, posebno u vezi sa njegovim istorijskim metodom i političkim teorijama. Kritike u vezi sa istorijskim metodom razmatrale su Fukoa u cilju isticanja njegove antipozitivističke arheološke i genealoške strategije na štetu pogodnih naučnih objašnjenja. Rezultat ove kritike bila je popularizacija netačnih objašnjenja prošlosti, često zasnovanih na konfuznoj i slabo istraženoj dokumentaciji.
Na primer, kada Fuko misli na period od sedamnaestog do osamnaestog veka kao na “doba klasicizma” u Rečima i stvarima i Istoriji ludila u doba klasicizma, on ne daje nijedno jasno objašnjenje načina na koji se ovo “doba” pretvorilo u “moderno doba” u devetnaestom veku. Nadalje, istoričari su prigovarali Fukoovoj pretpostavci da se istorijski diskontinuiteti i preokreti koje je otkrio mogu internacionalno primeniti, jer, u stvari, postoje velike razlike između nacija i lokaliteta. Na primer, istorija mentalnih bolnica (azila) i bolnica u Engleskoj i drugim zemljama sasvim je drugačija od onih u Francuskoj (Porter 1987; Bynum 1994).
Druge kritike Fukoovog istorijskog metoda mogu se pronaći u izvrsnoj zbirci Foucalt and the Writing of History (Goldstein 1994).
U intervjuu relevantnom za kritiku istorijskog metoda, Fuko tvrdi da je bio “sasvim svestan” da nije napisao “ništa drugo do fikcije”, iako fikcije ne znače da je “istina stoga odsutna” (Foucault 1980: 193). I u tom smislu Fuko zaista izumeva kvazi-istorijske formacije kao što su “disciplinarno društvo” i “doba klasicizma”. Njegove studije slučaja klinike, zatvora, azila, seksualnosti i starovekovne etike nisu faktički razumljive istorije; to jest, one pokazuju kako nastaju specifični problemi u posebnim istorijskim okolnostima. Pored svega, kritike Fukoa bile su suočene da preispitaju sopstvene metodološke pretpostavke, čak i ako su u pravu u vezi sa njegovim istorijskim previdima.
Raširenije su bile rasprave oko Fukoovih političkih teorija, posebno oko njegovog dalekosežnog pojma moći, koji, kako se tvrdi, poriče političko polje ljudskog posredovanja i otpora. Tačno je da Fuko često traga za istorijskim klasifikacijama i podelama tela i stanovništva putem dominacije nad njima, uprkos njegovom insistiranju da je moć isto toliko “produktivna” koliko i represivna. Fukoova kasnija istraživanja etike individualnog sopstva delimično su otklonila mesto aktivnog subjekta u političkom životu (kao što prethodna diskusija ukazuje). Ipak, čitaoci koji su očekivali da se Fuko postavi u poseban politički program ili da ponudi teoriju otpora ostavljeni su na cedilu. Feministički naučnici i aktivisti predstavili su najopsežniju kritiku Fukoovih političkih teorija, u međuvremenu razvijajući sofisticiranu Fukofeminističku literaturu (Bell 1993; McNay 1993; Ramazanoglu 1993; Deveaux 1994; Hekman 1996).
Oni su ili kritikovali Fukoa, jer nije posvetio pažnju neravnopravnosti rodova, ženskoj istoriji i seksualnom nasilju, ili su samo privremeno prihvatili njegove teorijske intervencije, suštinski ih prerađujući u cilju prevladavanja njihovih ograničenja. Feministkinje su posebno isticale da je telo i gradilište regulacije, gde se održavaju stvoreni rodni identiteti, i gradilište otpora, gde su oni ukinuti. Na primer, Lois Meknej (Lois McNay) slaže se sa Fukoom da je “seksualnost stvorena u telu na takav način da bi olakšala regulisanje društvenih odnosa” (McNay 1993: 32). Ona dodaje da, ipak, svi aspekti seksualnosti, telesnosti i požude nisu proizvod odnosa moći. Slično tome, Džudit Batler (Judith Butler) piše da ritualizovane osobine tela koje vežu ženu za fiktivne ženske identitete takođe mogu da postanu dekonstruktivne osobine koje otkrivaju arbitrarnost takvih identiteta (Batler 1990: 140-141).
Feminističke spisateljice, putem kritike Fukoa na osnovu politike tela i rodnih odnosa moći i otpora, uistinu su unapredile fukoovsku socijalnu teoriju u najinventivnijim pravcima.
Upravo zbog toga Fuko je izbegavao političke saveze i teorijske veze: da bi njegovi čitaoci mogli da unesu sopstvene politike i učenja u njegove namere, te da bi stvorili živu kritičku razmenu oko njegovih ideja. U jednom od njegovih najinteresantnijih intervjua Fuko kaže da sanja “o novom dobu radoznalosti” (Foucault 1989: 199). Za Fukoa, radoznalost “budi pažnju za ono što postoji i što bi moglo da postoji; spremnost da se pronađe neobično i posebno koje nas okružuje” i “strast da se shvati šta se dešava i šta prolazi” (Foucault 1989: 198-199). Ako su pažnja, spremnost, strast i radoznalost snovi i vodilja koji su inspirisali Fukoovu karijeru, onda su to verovatno istinski ključevi za razumevanje njegovog mesta u savremenoj socijalnoj teoriji.
Sa engleskog prevela Milana Bošković
Naslov izvornika: Stephen Katz – “Michel Foucault”, u: Profiles in Contemporary Social Theory, by Anthony Elliot and Bryan S. Turner (eds.), Sage Publications, London & New Delhi, 2001, str. 117-127.
