MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 17
U MLADOSTI je Dušan Radović opevao ljubičicu belu. I to je ispravljao celog svog života.
Imao je potrebu da se celom narodu izvinjava. Kad sam jednog jutra 1984. godine, po njegovom pozivu, svratio u Studio B, pokazao mi je gomilu knjiga koju mu je baš poštar doneo. Pero Zubac mu je slao svoj opus namenjen deci, u želji da promeni Radovićevu izjavu da je neće uneti u Antologiju srpske poezije za decu. Duško je izdvojio Zupčevu knjigu pesama “Tito je naš drug” i sa uzdahom mi rekao:
- Kad ja ispaštam četiri stiha, kako će on celu knjigu?
Pravili smo mu poslednjih godina dosetke, i previše surove, da je on, još četrdeset i neke, dao ideju za Kuću cveća. To ga je grizlo kao i opaka bolest. Tešilo ga je i lečilo to da mu je emisiju “Beograde, dobro jutro”, definitivno zaustavio moćnik sa ljubičastim prezimenom.
Bilo je to onda, kada je u svojoj emisiji tražio nacionalizaciju koja bi obuhvatila samo imovinu članova Saveza komunista.
- Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo – kad je ovo čuo, moćnik sa ljubičastim prezimenom je zaključio da je bolje zaustaviti emisiju i odložiti propast Dedinja.
Zaustavljanje emisije nije izvršeno istog dana, pa se još sutradan čulo:
– Kad već možemo i moramo bez Tita, mogli bismo i bez mnogih drugih.
Posle se moglo bez emisije!
Radović nije mogao da stane, pa je ustavljen.
Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije je 8. novembra 1982. godine razmatralo aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti i 16. novembra objavilo zaključke, u kojima stoji:
“Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji Beograde, dobro jutro u poslednje vreme sve češće imaju obeležja političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja.”
Usledila je analiza i cenzura.
Posle nesporazuma sa “nekim političarima” (znao im je imena, ali ih je kažnjavao nepominjanjem), Radoviću je bilo rečeno da više ne radi. On nije hteo da ne radi, sramota čoveka. Kako je već mogao – odlučio se za penziju.
Kad nije mogao da radi, rekao je: “Ja više neću govoriti!”
Posle su mu neki političari, narod je to tražio, rekli da radi, a on nije hteo. Nije želeo da se prilagođava ukusu onih koji su protiv njega. Rekao je da hoće u penziju, lakše mu je bilo da sebe iz javnosti povuče, nego da povuče reč. On jeste i vodeći pesnik za decu, ali nije čovek koji se igra sa: uzimala-davala, sa mačkama spavala. Nije on ni aparat da se uključuje i isključuje na dugme. Ne zna se šta je tačno rekao baš tada, možda ovo: “Lako je vama, vi živite, po vašem mišljenju, dobro. Mi bismo, po vašem mišljenju, morali živeti još bolje, ali nam smeta naše mišljenje.”
Čudan je bio odnos između Dušana Radovića i Slobodana Glumca.
Onaj koji mu je prvo, kao partijski funkcioner zadužen za pisce, zagorčavao život, koji ga je kao direktor “Borbe” šezdesetih sputavao, dao je Dušanu Radoviću sve slobode, kao direktor i glavni urednik Studija B.
Glumac je, Radovića u odlasku, preklinjao da se ne kune da više nikad neće voditi emisiju “Beograde, dobro jutro”.
DETINJSTVO
A Radović je mislio da se, sa penzijom, vrati u detinjstvo.
“Bili smo dobri ljudi još onda, ili smo ostali deca, kako hoćete, tek, u meni danas nije teško prepoznati ono negdašnje dete, od toga kako se obuvam, do toga kako se radujem i šta volim. Teško je poverovati da se za deset ili petnaest godina može postati čovek, ili drugi čovek. I to kad na kraju opet podetinjimo, dokaz da od detinjstva nikad nismo daleko…”
Tada ga je neko pitao šta je život. Novinar veli da je to jedno od pitanja koje ne vredi postavljati. Radović se nije složio sasvim, pa je odgovorio: “Ipak je bilo zanimljivo roditi se i videti šta je to. A žao mi je svih onih koji nisu rođeni i koji nisu videli sve to.”
Milovan Vitezović
12.11.2004.
