Fijaker se zaustavi pred brojem 4004 u toj ulici severoistočnog dela grada. Još nije bilo devet ujutru. Čovek pogleda s odobravanjem prljave platane koji su imali kvadrate od zemlje u svom podnožju, pristojne kuće s malim balkonima, obližnju apoteku i potamnele rombove na prodavnici boja i gvožđari. Visoki slepi bolnički zid zatvarao je vidik na suprotnoj strani ulice; malo dalje, sunce je bacalo odsjaj po staklenicima. Čovek pomisli da će te stvari (sada proizvoljne, slučajne i bez reda, kao one što se viđaju u snu) postati, ako bog da, nepromenljive, neophodne i prisne. U izlogu apoteke stajalo je napisano slovima od fajansa: Breslauer; Jevreji su potiskivali Italijane koji su bili potisli domaće. Tako je bilo bolje; čovek je više voleo da nema posla sa ljudima svoje krvi.
Uz pomoć kočijaša on spusti veliki kofer; jedna žena smušenog ili umornog izgleda najzad mu otvori vrata. Ne silazeći sa sedišta, kočijaš mu vrati nazad vinten, urugvajski novčić, koji mu je bio ostao u novčaniku od one noći u gostionici u Melu. Čovek mu dade četrdeset sentava i istog časa pomisli: „Moram postupati tako da me svi zaborave. Načinio sam dve greške: dao sam novac iz druge zemlje i pokazao da mi je krivo zbog te zabune.” Idući sa ženom, on prođe kroz predvorje i prednje dvorište. Soba koju su mu dali gledala je srećom na zadnje dvorište. Krevet je bio gvozden; majstorska ruka ga je izobličila načinivši fantastične krivulje koje su predstavljale grane i lišće vinove loze. Tu je bio i visok orman od borovine, noćni stočić, polica s knjigama koja je stajala na podu, dve rasparene stolice i umivaonik s lavorom, bokalom, posudom za sapun i velikom bocom od mutnog stakla. Zidove su ukrašavali karta provincije Buenos Ajres i jedno raspeće; tapet je bio purpurne boje i na njemu su se ponavljali veliki kraljevski paunovi raširenih repova. Jedina vrata vodila su u dvorište. Morale su se pomeriti stolice da bi se napravilo mesto za kofer. Stanar nije imao nikakvih primedbi. Ženi koja ga je upitala za ime odgovori da se zove Viljari, ne kao tajni izazov, niti da ublaži poniženje koje uistinu nije ni osećao, već zato što ga je to ime mučilo, zato što nije bilo moguće misliti na nešto drugo. Izvesno je da nije podlegao knjiškoj zabludi i pomislio da je preuzimanje neprijateljevog imena lukav potez.
Gospodin Viljari u početku nije napuštao kuću; kad se navršilo nekoliko nedelja, počeo je da izlazi, nakratko, čim padne mrak. Poneke večeri on bi odlazio u bioskop koji se nalazio nekoliko stotina metara od njegovog stana. Uvek bi sedao u poslednji red i napuštao predstavu nešto pre završetka. Gledao je tragične priče o ljudima iz podzemlja. U njima je video zablude; te slike su, bez sumnje, bile kao da su iz njegovog ranijeg života. Viljari to nije primećivao jer mu je bila tuđa i sama pomisao da se umetnost i život mogu poklopiti. Trudio se koliko je mogao da uživa u tim slikama. Hteo je da preduhitri nameru sa kojom su ih prikazivali. Za razliku od onih što su čitali romane, on sebe nikada nije video kao ličnost iz knjige.
Nije mu stizalo nikakvo pismo, čak ni štampano obaveštenje, ali je sa nekom mutnom nadom redovno čitao jednu novinsku rubriku. Predveče bi podupro vrata stolicom i dostojanstveno bi pio čaj od matea netremice gledajući ladolež koji se puzao uza zid obližnje dvospratnice. Godine samovanja naučile su ga da dani u našem sećanju počinju da liče jedan na drugi, ali da nema nijednoga dana, čak ni u tamnici ili bolnici, koji ne donosi neko iznenađenje. Prilikom ranijih zatočenja bio je podlegao iskušenju da broji dane i sate, ali ovo zatočeništvo bilo je drukčije jer nije imalo kraja – osim ako jednoga jutra novine ne objave vest o smrti Alehandra Viljarija. Bilo je takođe moguće da je Viljari već bio mrtav, pa je ovaj život onda bio samo san. Ta mogućnost ga je uznemiravala jer nije znao da li ona znači olakšanje ili nesreću. Zaključi da je besmislena i odbaci je. U onim danima koji su sada bili daleko, manje daleko zbog vremena što je proteklo nego zbog dve-tri činjenice koje se ne mogu izmeniti, želeo je mnoge stvari ljubavlju koja nije znala za obzire. Ta snažna volja, što je nekada izazivala mržnju muškarca i ljubav poneke žene, nije više žudela za neobičnim stvarima: htela je samo da traje, da ne prestane. U ukusu matea, u mirisu crnog duvana, u rastućoj oštrici tame koja je osvajala dvorište.
U kući je bio jedan već ostareli vučjak. Viljari se sprijateljio s njim. Govorio mu je na španskom, italijanskom, i koristio onih nekoliko reči koje mu behu ostale od seljačkog govora iz njegovog detinjstva. Viljari se trudio da živi samo u sadašnjosti, bez uspomena i bez predviđanja. Do prvih mu je bilo manje stalo nego do drugih. Nejasno je slutio da je prošlost materija od koje je načinjeno vreme: zato se ono odmah pretvara u prošlost. Bilo je dana kad je njegov umor ličio na sreću; tada je bio jednostavan, gotovo kao pas. Jedne noći oseti oštar bol u ustima i zadrhta. To strašno čudo ponovi se malo kasnije i još jednom pred zoru. Sutradan Viljari naruči fijaker koji ga odveze do zubarske ordinacije u gradskoj četvrti Onse. Tamo mu izvadiše kutnjak. U tom iskušenju nije se pokazao ni malodušniji ni hrabriji nego drugi ljudi.
Jedne večeri, vraćajući se iz bioskopa, oseti da ga neko gura. Ljutito, gnevno i s potajnim olakšanjem okrete se prema bezobrazniku i prostački ga opsova; ovaj, preneražen, promuca izvinjenje. Bio je to visok, mlad čovek tamne kose; sa njime je išla žena koja je mogla biti Nemica. Viljari je te noći ponavljao u sebi da ne poznaje te ljude. Ipak četiri-pet dana je prošlo pre no što je opet izišao na ulicu. Među knjigama na polici nalazila se i jedna Božanstvena komedija sa starim
Andreolijevim komentarima. Manje iz radoznalosti, a više iz osećanja dužnosti, Viljari poče da čita to čuveno delo. Pre obeda on pročita jedno pevanje, a onda, po strogom redosledu, napomene. Paklene muke mu se ne učiniše neverovatnim ili preteranim i ne pade mu na pamet da bi ga Dante osudio na poslednji krug u kome Ugolinijevi zubi večito grizu Ruđerijev potiljak.
Kraljevski paunovi na purpurnim tapetima bili su predodređeni da pothranjuju noćne more, ali gospodin Viljari nikada nije usnio čudovišnu senicu načinjenu od upletenih živih ptica. Pred svanuće sanjao bi jedan san čija je sadržina uvek bila ista, a okolnosti se menjale. Dva čoveka i Viljari upadali bi u sobu s uperenim revolverima ili bi nasrtali na njega pri izlasku iz bioskopa, ili bi sva trojica u isti mah bili onaj neznanac koji ga je gurnuo, ili su tužno čekali u dvorištu i činilo se da ga ne poznaju. Na kraju sna on bi vadio revolver iz fioke noćnog stočića (u toj fioci doista je ležao revolver) i pucao na ljude. Pucnjevi su ga budili, ali to je i dalje bio san, a u drugom snu napad se ponavljao i u tom drugom snu ih je morao ponovo ubiti.
Jednog mutnog julskog jutra prisustvo nepoznatih ljudi (ne škripa vrata kad su ih otvorili) probudi ga. Visoko u sobnoj polutami koja ih je nekako čudno uprošćavala (u snovima koje je rađao strah uvek su bili jasniji), pritajeni, nepomični i strpljivi, oborena pogleda koji kao da je vukla naniže težina oružja, Alehandro Viljari i jedan neznanac konačno behu stigli do njega. Pokretom ruke on ih zamoli da pričekaju i okrenu se prema zidu kao da želi da nastavi san. Da li je to učinio da probudi sažaljenje svojih ubica ili zato što je lakše podneti sam užasan događaj nego zamišljati ga i beskonačno ga iščekivati, ili je želeo – a to je bilo možda najverovatnije – da ubice budu san, kao što su već toliko puta bile, na tom istom mestu, u isto vreme?
Bio je u toj omami kad ga zbrisaše hici.
Horhe Luis Borhes
Pingback: Хорхе Луис Борхес: Ишчекивање | Журнал