Isidora Sekulić
Zapisi o mome narodu
Stylos art, Beograd, 2001.
Piše: Momčilo Đorgović
Baš kada se prošle nedelje u Beograd vratila zima i spustila se živa nekoliko stepeni ispod nule, u petak noću po Obilićevom vencu u raznim pravcima između mnogobrojnih kafića šetale su devojke u kratkim jaknama, kratkim suknjama, tankim bezbojnim, crnim ili sa egzotičnim šarama najlon čarapama. Toplo nasmejane na mrazu koji je ledio dah, kretale su se lagano u salonskim cipelama na visokoj štikli ili u kratkim čizmicama i nisu se žurile preko poledice. Izgledalo je da su mogle hrabro i bose po ledu, jer su cipele nosile ne zbog hladnoće, već zbog trenda.
Ovaj se prizor može gledati cele zime. Zapravo već celi jedan vek – Isidora Sekulić je pred rat objavila zapis o tome kako su Beograđani potpuno nezavisni od košave, “strahovitog vetra po snazi, hladnoći i trajanju”, čak i kada mogu imati doživljaj broda na olujnom moru. I tada omladina nije propuštala svoje večernje šetnje i dok su brisali suze da se ne bi zaledile na trepavicama, udvarali su se, zadirkivali i smejali. Jedan Italijan, piše Isidora, koji je došao na rad posle dva meseca preklinjao je preduzimače da ga zbog košave vrate u otadžbinu. Jadao se: “Ja se smrzavam, izdišem, a beogradske gospođice šetaju, guraju košavu, koketuju. Recite, Bog vam pomogao, kakve su to temperature tela?”
Smehom devojaka na košavi Isidora je želela da pokaže koliko je Beograd u “otporima izdržljiv i brutalan”. To brutalno izdržavanje ostalo je do danas. I prema lošem vremenu i prema lošim prilikama. Predstavnice srpske anime, za razliku od zimogrožljivih srpskih animusa, spremne su da se golom kožom suprotstave prirodnim nepogodama, otkrivajući da u sklepanom gradu velikog balkanskog zbega ima neodoljivih lepota i raspucane životne radosti. Ali brutalna izdržljivost u otporu prema progresivnim promenama takođe je prkosna i trajna.
Znamenite žene u Srbiji, za razliku od mnogih znamenitih muškaraca, nisu za sobom ostavile dnevnike i memoare. Možda ih i ima, ali još nisu otkriveni ili objavljeni. Od 19. veka do danas, koliko znam, jedna Obrenovićeva – Anka, i druga Obrenovićka – kraljica Natalija. I udovica generala Ranka Alimpića, Mileva. Ni Isidora Sekulić nema memoare, ali gotovo sve što je napisala, čak i do prikaza knjiga i života pisaca, ima lični, ispovedni pečat. U tome je slična velikoj savremenoj književnici Margarit Jursenar, mada nije sledila njena životna opredeljenja. U ispovednoj prozi Vatra, Jursenar piše: “Ljubav je kazna. Kažnjeni smo što nismo mogli da ostanemo sami”. Isidora je izabrala da ne bude kažnjena tom vatrom, već je u usamljenosti tražila da “uraste u mir duhovni tako kao što je orah urastao u ljusku”. Okvasila su je dva veka puna strašne istorije za njen narod, ali su joj donela i saznanje da je “kao reka čovek: bez dna i mulja ne postoji”. U izrazito mizoginom društvu pokušavala je digne višu, dostojanstveniju svest. Njena sabrana dela su i njeni memoari.
Tek ponekad možemo čuti da neko čita Isidoru i to, ah, Hroniku palanačkog groblja. Već izgovor naslova izaziva atmosferu metafizičke melanholije koja bi trebalo da potvrdi i vrednost knjige i intelektualnost čitaoca. Daleko je od toga da je nama danas, i onima sutra, od Isidore ostala samo ta knjiga, ali ne bi trebalo da nas mrzi da i sve ostale prelistamo. Ukoliko želimo smisleniju budućnost, moramo napraviti surovi saldo otvorenih očiju i suočiti se sa svim onim što nam se stvarno događalo u 19. i 20. veku, bez friziranja i izmišljanja. Moćnima je lako da opravdavaju svoju laž a da ne propadnu u njoj, ali za male je laž o sebi i drugima pogubna. Negde u svojim zapisima Isidora primećuje da velike sile svoje ratove vode kroz naša tela i duše, razmenjujući vatru kroz nas. Što se više lažemo, biće im to lakše. Oštro uočavajući, lucidno zapisujući, Isidora je nepotkupljivi svedok epohe od 1877. do kraja polovine prošlog veka, baš kao što je to i izrazila kroz Zapise o mom narodu, kroz likove iz Zemuna i sa Dedinja – Šumanoviće, Katiće, Diniće, Deda Maše, ali svi oni pričaju ono što je ona videla, čula, doživela. Ona je savremenik i nas i budućnosti, pogotovu što imamo tako brutalnu izdržljivost u otporu promenama.
Mali narodi, tvrdi Isidora, žive u međunarodnoj samoći i ukoliko ne razviju državu i kulturu, beznačajni su. Kako izgledamo svetu, zavisi od ocene i utiska velikih naroda, tuđinaca, ma koliko one bile pogrešne, a ne od onoga što sami mislimo o sebi. Lokalne laži velike ne obavezuju, a male guše do nestanka. I baš zato što su usamljeni, mali narodi u sebi nose jednu melanholičnu stidljivost, koja rastvara aktivnost: “Sad su samouvereni, pobedni, srećni, sad su skrušeni pred sobom i pred svojim najgorim neprijateljima. Sad heroji, sad roblje asketskog mentaliteta”. Nacionalizam nam, uverena je Isidora, može pomoći, ali samo onaj koji će nas napraviti velikim, a to je kada prekinemo srpsko dremanje i buncanje… kada budemo “željni da budemo nešto ne samo sebi i u svojoj zemlji, nego celom ljudstvu i u celom svetu”. Ove rečenice su iz njenih zapisa iz 1912. – 1913. godine, dakle, od pre sto godina, od pre vidovdanskog atentata (isključivo je tako do svoje smrti nazivala ovaj sarajevski događaj ne imenujući aktere). Pitala je i odgovorila: “A naš narod? Divne, sjajne, jedinstvene pobede, a narod mali pa mali. Mali zbog svog uskog, nekulturnog nacionalizma”.
Nikako se ne može reći za Isidoru da je “srbomrzitelj”, etiketa koja se spremno kači svakome ko pokušava da bude iole kritičan prema našim navikama i opsesijama. Nije imala drugog osećanja do ljubavi kada je upozoravala da “naša nacionalna savest nije civilizovana, da je prosta, seljačka savest sa gramzivim, gladnim moralom”. I zato je preporučivala da je u interesu “naše nacionalne čvrstine potrebno da imamo, ne strože, nego kulturnije cenjenje i merenje nas samih”. Da pokušamo da budemo nesebični i nezlobni.
Isidora još tada osporava do danas evergrin šlager teritorijalnih ambicija i vrtoglavicu o granicama gotovo svake elite u Srbiji. Liniju nacionalnog života, naglašavala je, ne treba pomaći, nego dići u nov i složeniji oblik nacionalnog napretka. A to znači da naše težnje moraju biti u srodstvu sa civilizovanim svetom, inače, “nastaju časovi smućenosti, nezadovoljstva i sumnje zbog uskog jednolikog shvatanja i slovenskog draufgengeraja”.
Posle najnovijeg sloma jugoslovenske države u Srbiji zavladala je parohijalna svest, nastradala je kultura. Parohijani su veselo kulturu i prosvetu zamenili estradom, sve se opustilo, nakitilo i raskopčalo, pa otkrilo ambise duhovnog i obrazovnog siromaštva. Po Isidori, pitanje svih pitanja našeg opstanka jeste uspeh u dizanju kulture, jer “dotle smo robovske figure na ivici duhovnog mraka”. Mi čak ne možemo ni da propadnemo. I da bi se propalo, mora se prethodno izgraditi nešto, u ničemu nema šta da propadne. Ex nihilo nihil fit.
Isidora je zebla u srcu pred nacionalizmom.
Jeste to najlepša, ali je i najstrašnija narodna strast. Samo na jedan znak, na jedan novinarski članak razbukti se vatra s kraja na kraj države. Isidora je tu strast uporedila sa stoglavom hidrom za koju je potrebno ogromno političko, ekonomsko i kulturno naprezanje da “ta hidra bar čeljusti svoje ne razjapi”. Posle Velikog rata, razmišljajući o francusko-nemačkim odnosima, ona se pitala “dokle ćemo isterivati na površinu krvave nacionalizme krvavim nacionalizmima i dokle će patriotizam u svima nama biti nemoral i ubica?”. Sledećih sto godina po planeti, po Balkanu, sve je pljuštalo od krvi, razradile su se metode mašinske smrti i najperfidniji načini masovnih ubijanja.
Nikako da se pomirimo sa istinom da nam je mentalitet sudbina. I da se u njemu pravi odliv naše istorije. Ono što jesmo jesmo i niko nam nije kriv za to. Ako je država loša, kategorična je Isidora, onda društvo nije u redu, onda sa svima nama nešto nije u redu. Ne mogu se optuživati samo političari, laž je tražiti žrtvene jarce, način je to da se mnogi krivci obezbriže.
Ukoliko se zapitamo – zašto tako rado prenebregavamo činjenice, Isidora ima spreman odgovor:
“Mi smo narod koji u stvarnost ne veruje i koji stvarnost ne voli. Dok je ne poznamo, snevamo o njoj; a kad nam postane jasna, mi je potcenjujemo. Vere i ljubavi nikada nemamo za nju.”
Volimo da se upoređujemo sa velikim narodima, kako Nemci, a? Kako Englezi, a? A kako Amerikanci, a? Isidori ta rivalistička začikavanja, kada se bode šut sa rogatim, nisu u komparativnom registru. Bliži smo joj Ircima “koji takođe ne umeju kuću da skuće”. Kao i Irci, i mi smo nemarni, siromašni, “sanjala i neplodne bundžije, tako i nas nikada ne privlači pravi cilj, tako i mi nikada ne trošimo snagu tamo gde treba. U svakom radu i zadatku vidimo senzaciju, ličnu ambiciju i snove. A kada ekstaza prođe, stvar, naravno, izgleda neznatna, sitna i nedostojna… U mislima umemo biti stvarni, u delima ne. Silu misli trošimo na raspravljanje nesporazuma i nesuglasica… a premudrost je vrlo često nemudrost”. Veru u rad za opšte dobro zamenjuju bratske i plemenske veze.
Petar Kočić, Bora Stanković, Dobrica Ćosić – za Isidoru Sekulić su i sobom i delima najbolja tri prikazivača naših mentaliteta. Kod Bore su koreni u romantici, šalvarama, hadžijanju, bekrijanju, zloupotrebi žena i dece, slatkom neradu. Kod Ćosića je realizam koji korene poziva na odgovornost i u kaznu. A Kočić je sav u patriotizmu, mističnom nacionalizmu, silini i pasjaku, u žarkoj ljubavi prema zavičaju – prema “Krajini ljutoj” i “Bosni, zemlji plemenitoj i čestitoj”. Isidora je esej o Kočiću pisala pred rat, kada se smatralo da su u prvoj Jugoslaviji prevaziđeni teški uslovi života u Bosni i da taj pisac nije više savremen. Nije se slagala, jer značajni pisci “imaju nešto od trajnosti egipatskog balsamovanja” i jeste Kočićeva knjiga starostavna, ali je to “trajnost trajnija od savremenosti”. Za Isidoru, Kočić je u svoje delo apsorbovao dušu i narav Bosne, uz njegove junake staju, ravnopravno, manastir i kazan, mećava u planini, junaštvo bika Jablana.
Često u Beogradu danas čujemo da su “Bosanci svuda”, da su vrlo povezani i da imaju značajan uticaj u javnosti, u politici, medijima, ekonomiji. Imao sam prilike da devedesetih čujem Branu Crnčevića kako sa misionarskim žarom tvrdi da su “oni Srbi, bolji od ovih Srba ovde”. Nije mi bila prihvatljiva ta podela, imala je rasistički ukus, a on nije obrazlagao kriterijume po kojima je tako sudio, niti zašto su mu “ovi” bili gori od “onih”. Ali, taj interni rasizam tokom godina se raširio, kako su se i prekodrinske hiljade, tražeći mesto pod suncem i hrleći majci Srbiji, ugrađivale u ovdašnju svakodnevicu. Ako je Kočićeva knjiga “trajnost trajnija od savremenosti”, da bi se bolje upoznali sa prekodrinskim mentalitetom sada gotovo jednako raspoređenim na obe obale mitske reke, zanimljivo je videti kako je Isidora čitala tu knjigu.
Kočićem dominiraju krupne, epske, muške figure. S jedne strane je čovek orlušina, težak kao kamen, vrletan i ćoškast, dosledan i veran do ludila. A protivan njemu jeste čovek pokretan kao alkohol, koji mašta slavne stvari i stoji usred života; koji sa muški raskalašnom vedrinom laže, dočarava iluzije, meša neprikosnovenu prošlost sa komedijom svakidašnjice. Jedan je taman, drugi sav fosforoscentan. Jedan je Mračajski proto, a drugi je bufonski junak Simeun, Simendaš, đak od manastira Gomjenice na Krajini ljutoj. To je svet bez žena, grde ih kao “đurđije”; ima muškaraca, nema ljubavnika. Ako se i pojavi jedna jedina, zove se Mrguda, jaka je, strasna, kratka i nagla kao vrisak. Poteže kao rogata. Kada pita svog dragana goropadno strasno – Oćeš duše? A u čemu je duša? Je l’ u krvi? Pa ga izbode nožem, krv šikne, a ona pričvrsti: Eto ti duše!
Taj svet zanemaruje lični život, pa se i kod pisca i kod njegovih likova razvila hladna, tvrda, za Isidoru gotovo nečovečna gordost. Gorštaci je upotrebljavaju kao aktivno i pasivno oružje i protiv neprijatelja i protiv prijatelja. Prva manifestacija jeste isključivost svake vrste, jer gorštaci žive licem okrenuti gudurama i šumama, a leđima svemu ostalom, tuđinu, susedu, bratu. Kočić piše:”Sve je ljuto, goropadno, i tvrdoglavo na ‘voj planini i ispod ove planine. U nas je rijetkost pitom i ‘vamo pokoran čovjek”. Gordost se prema Kočiću sastoji od ljutine, goropadnosti i tvrdoglavosti. Isidora opravdava Bosanca da je namrzao zbog tuđina da bude i dobar i zao, krio je kakav je, pravio se gorim nego što jeste. Ponos je kod njih “kao opečeno mesto, pa ne trpi ni melem… Bosanac je divljao kroz takvu gordost i takav ponos, plašio se svakog raznežavanja, sve više nemeo i usamljivao se”. Kada je jedan Austrijanac priznao da mu je u Bosni dobro, seljak mu je odgovorio:
-Ono, brate, bogme da rečeš da je rđavo, i nije. To mi znamo. Ama baš da si tamo ost’o (odakle je i došao) ne bi se kaj’o, jer, gospodine, kurva je Bosna! Mjere joj nema, pa to ti je!
O tom osećanju vasionske širine i David Štrbac govori kraj manastirskog kotla za pečenje rakije:
-Pogledaj me, gospodine: mjerio sam se na dva carska kantara, na turskom kantaru i na kantaru ovog našeg cara, pa ni dram manje ni dram više od 25 oka. A kad se Srb u meni napiri i nadme, nema tog carskog kantara na ovom svijetu koji bi me mog’o izmjeriti.
Gledani sa strane Kočićevi junaci su nestvarni, fantasti i oni jesu, tvrdi Isidora, od jedne realnosti, jednodimenzionalni. Dokaz je i što su sarajevski atentatori unapred odbacili lični život: “Ti hermetički zatvoreni životi ljudi koji su se skoro monaški zaptivali u jednu realnost, to je bila veličanstvena stvarnost boračke Bosne i Hercegovine kroz mnogo borbenih godina. To su bili duhovi veliki u oblasti gospodarenja nad sobom, nad telom i dušom svojom. Kad pregledate fotografije tih ljudi, vi vidite da se sva plot na njima spekla i sasušila”.
Važan društveni centar plemena je pomenuti kotao u kome se peče rakija a kraj manastira sa razlupanim prozorima, pa nešto starovremski curi iz crkve, “nešto, naglašava Isidora, od one slatke primitivnosti kada je otadžbina značila jednodušnu zajednicu kraj kotla uz manastir Gomjenicu, zadužbinu Nemanjića”. A Petar Kočić:”To starinsko vrijeme našim slabim i ojađenim dušama miriše kao uveli bosiljak i sveto miro”. Uz mešanje rakijske vonje i tamjana – to je večno bdenje seljaka.
I onda nezaboravna slika, Kočić:
“Na avlijskom zidu više kotla zatreperi svjetlost od svijeća, pa se zaigra po kotlu, dok se i po nama ne rasu. Iznad oltara prema vatri ukaza se Sopronija Luburić Knežpoljac, proiguman od manastira Gomjenice, i Simeun Pejić Rudar, đak od manastira Gomjenice. Ogrnuli nekakve stare, lisičinom postavljene ćurkove, ispriječili dugačke čibuke, pa idu, i pomalo posrću, a đače pred njima nosi debelu voštanu svijeću.
-Dobro veče, ktitori i priložnici sija svjatija obitelji i vsego mira.
-Bog dobro dao, oci naši du’ovni – odazvaše se svi i poskakaše na noge.”
Šta je to, pita se Isidora? Pijanka ili litija? Teatar ili noćno skupljanje nesrećnog sveta? Čuvanje rakije ili narodnog duha? Njen odgovor je da je od svega toga ponešto i baš je zato istorija naša i istina naša. Isidora: “I zbilja, kraj kazana uz manastir Gomjenicu savršuju se čuda: sve srpsko postaje nekako provincija Bosne; sva Bosna provincija manastira Gomjenice; a Gomjenica i Krajina ljuta provincija patriotskog srca i pijane mašte Simeuna đaka manastirskog.” Sa poštovanjem skaču seljaci na noge pred kaluđerima, iako će zatim piti rakiju s njima. Ne vide u bratiji bratiju, već manastir, a za naš svet manastir je oduvek sadržatelj mističke sile.
U tom skupu Isidori se izdvajaju Mračajski prota i Simeun đak kao dva lika našeg naroda: namršetni lik paćenika koji je svoje srce nadživeo i mamurni lik narodoljupca, narodnog razmetljivca i lažljivca sa živim i toplim srcem. Proto je zadivljao, sam kuva i pere, grdi đurđije, kuva kafu da bi jednom gostu dao da pije a drugome ne dao, namah istrči u dvorište i za ništa iz puške ubije voljeno pseto. Psihologija, tvrdi Isidora, nema ključeve za te snažne prirode koje iz sebe uveličaju sve što ih snađe – “divljim svojim karakterima su protiv inteligencije u sebi; inteligencijom svojom su protiv prijatelja i neprijatelja oko sebe; za zemlju svoju imaju strast koja je akutna i jetka kao inat; kad su osetljivi, osetljivi su do nedruštvenosti; a kad ovlada njima živa ideja i pokret, oboriće nešto veliko ili sebe.”
Simeun koji je sebe nazvao đakom sed je i mator, više od trideset godina ga ne kaluđere. Kada namernik pita zašto, jedan od komšija veli:”Ćud je njemu njegova kriva, ćud! On će šjeđeti s tobom, razgovaraće se, bratski će se ljubiti i grliti, onda će skočiti i podvrisnuti: Stoj! Budi mene miran! – pa će te na mrtvo ime isprebijati, ako je jači. Krošto, zašto, to neka sami bog zna… A pravo, po duši kada budemo govorili, mekana je srca i podatne ruke… Nema vajde kriti, voli, braćo, i da udari u stranu, kad o sebi govori, ali njegova laž, njegove, ‘oću reći, bešjede, nijesu nikome na šteti. – Ceo zbor oko kotla dodaje: Kakav je da je naš je! Drag nam je!”
A sam Simeun,”čedo du’ovno”, objasniće svojim slušaocima: “Da nije šale, eglena i ove blagoslovene mučenice, vjerujte mi, djeco moja, da bi pola svijeta u našem nesrećnom otečestvu od gorkog jada i čemera poluđelo i s uma sišlo”. Mračajski proto usamljuje srca, Simeun zna čime će vezati samoće ljudi jednu za drugu, a pri ruci mu je “rakija, majka”. Simeun je, veli Isidora, pijanac, fantazija, propalica koja živi u svojoj mašti, glumi događaje lepše i verovatnije od onih što se stvarno događaju, Simeun je zemlja i krv, on je Balkanac, alegorija o mašti narodnoj, živi kao u elektricitetu visoka napona. Ovakav je tempo njegovog pričanja: “Udri on na me, udri ja na njega. Udri on na me, udri ja na njega! Udri, udri! Udri, udri! Udri, udri!”
Kreću izbori, ne znam koliko Bosanaca ima među kandidatima i u strankama, ali i sa drugima, biće kao u priči Simeuna, “čeda du’ovnog”: Udri, udri! Već je počelo.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/isidora_sekulic_ni_propasti_ne_mozemo_toliko_malo_imamo.26.html?news_id=275487
