Osmjesi naši na putu prema kući
Zatvorske ispovijesti 1
Spuž, kazneno popravni dom, rano proljeće, godina nije bitna za ovu priču. Postoji želja da čujemo glas ljudi. Ljudi koji su u ćelijama i ne mogu da izađu, koje je društvo izolovalo da bi sačuvalo sebe, da bi laž o ustrojstvu i smislu nastavila da živi. Ali neka. Neka.
Sinoć sam gledao mjesečinu i mislio na led. Led koji visi sa krovova, led koji ubija. Mogu da sanjam užasne raznobojne kvadrate, mogu da milujem taj mjesec rukom, mogu da se tješim, da lažem, da postoji izbor, da postoji mogućnost. A mogu da idem od zatvora do zatvora i slušam ludačke priče pune smisla. Život.
Predstavljao se kao slikar i ličio je na slikara, brada, umašćena kosa, crni prsti. Uključio sam diktafon, upravnik mi je rekao da je svake zime kod njih, kad počnu hladni dani, napravi neki prekršaj, dođe u zatvor, kada prolista, odlazi i tako svake godine.
Lud je – kaže upravnik. Ne znam šta će vam priča sa njim. Imamo mnogo zanimljivije sagovornike.
Da, zanimljivije.
Starac je imao guste obrve, ispod njih dva zrna svjetlosti.
Šta koga briga kako se zovem? Stvarno. Slikar sam. I znam da mladima ne mogu nikako pomoći, njihovu bol im nikako ne mogu oduzeti. Nije ni potrebno. Odbolovati je važno. Ne znam sad baš zbog čega bi bilo, ali jeste važno. Odboluješ i poslije ti sve dođe kao obično, svakodnevno. Da. Neki se nikada ne naviknu, ali ti su posebni. Drugačiji.
A mladi, tek oni, mene ne mogu utješiti.
Kada počnu hladni dani negdje novembar, sredina, a laže upravnik da svake zime ovdje dolazim, bio sam ja i u Bosni, i u Srbiji, ja idem na svoje zimovanje u zatvor. Smislio sam jedan slogan, kaže: Zatvor je meni mio, ma u kojoj državi bio! A? Nekada sam bio pjesnik, sad mogu samo da pišem gluposti. Elem, kad počnu hladni dani, sredinom novembra, ja ti lijepo ušetam u neku banku, viknem ovo je pljačka, izvadim plastični pištolj, i odmah me, vidiš kakav sam, ni na šta ne ličim, obore stražari na pod, i malo me guše, jednom su me i šutnuli, i uhapse, a jednom, valjda nije bilo obezbjeđenja, jebi ga, kako sam mogao da znam, viknuo sam ovo je pljačka, pare na sunce, i sve što se već kaže u tim situacijama, a vidi đavola, svi legli na pod, a ona tamo skuplja pare u vreću pa mi pruža, drhti joj ruka, par novčanica je na podu, ne znam šta da radim, ispašću budala ako ne uzmem, i uzmem ja tu vreću i tako stojim, sve mislim mora da imaju ono dugme ispod stola, znaš, gledao sam i ja filmove, pa će policija upasti, pa će me oboriti na pod i prekinuti muku, ali čekam tako, znoj mi curi niz prsa, svi oko mene leže, jedna žena jeca, i onda popizdim, bacim vreću na pod, opsujem ih i izađem. Odmah sam ušao u banku prekoputa i tu su me lijepo oborili na pod, kao što priliči.
U Crnoj Gori najviše volim da upadnem u ovu banku šefovog brata. Tu me najbrže savladaju. Ne stignem ni da viknem, kako uđem, obore me na pod. Oni su najprofesionalniji. Nema šta. Da. A u Srbiji jednom je tip pucao na mene, potpuno suludo, uplašio se, kazao baci oružje pucaću, ja bacim plastični pištolj, a on puca! Zbunio se valjda. Zamalo da poginem. A i to nikakve štete, da poginem. Sad mi dođe i milo, da poginem kao pljačkaš banke, vijest u dnevniku, šta misliš?
Tako ti živim. U zatvoru je dobro. Kao i napolje, imaš pravila, stražare, budale, obične tipove, većina samo želi da što prije prođe.
Nego, sad kada izađem otići ću za Skoplje. Kažu što južnije – to tužnije. Ma neka. Kako je to pogrešno! Što južnije to životnije! Tako bih ja rekao, i žal i kamen i igra i jezero i vile! I Zatvor koji me čeka, moj, samo moj.
Da.
Kao da svi ne znamo da bi ovi sa TV-a svi trebalo da idu u zatvor. I stražari, i oni, šta se sve radi. Nekog puste da pobjegne tako lako, jednom su jednog pustili, on preskočio zid, četiri metra visok zid, preplivao Zetu i pobjegao. A bio neki krvnik, u ratu, veliki. Drugi dođu, budu u zatvoru dva dana, kažu nam da smo miševi, i sjutra izađu. A ja samo dođem da prezimim, niko me ne dira, crtam, i tako. Tako. Jesam li u pravu kad kažem da ovi sa TV-a treba da budu ovdje?
Jesi – kažem – Nema šta. U pravu si.
Pitao sam ga šta slika, da mi pokaže crteže, slike.
Nije htio. Kaže:
Crtam, pa ih odmah poklonim ili prodam. Jedino mogu tebe da nacrtam, ali da mi platiš.
Složio sam se.
Bolje da nisam. Moje lice.
Šta ja radim, pitaš, pored toga što crtam. Ništa. Aktivno čitam prostor, aktivno čitam slike, lica ljudska, zamke ludila. U zatvoru sam srećan. Čitam knjige o umjetnosti, gledam lica čuvara, zamišljam ih na El Grekovim slikama, maštam o Toledu, hodam kroz dvorište, lica čuvara, uniforme njihove sve su iste, lica, sva drugačija. Zatvorenike crtam – eno vidi onog, došla mu je posjeta, ubio je dva momka, glumac, upropastio svoju karijeru, dobar je momak, on je mene crtao a ja njega, to je bilo dobro, a vidi onoga, on je dobar tip, odavno je tu, zapalio je vjerenicu, kažu, vratila mu prsten, eto, budala, ali dobar tip, nije on kriv, nije, naučili su ga tako, da je to neka sramota, daj još jednu cigaretu pa da završavamo.
Eno, onaj stražar mi je neki dalji rod, a sramota ga je od mene. Svašta. A on stražar a ja zatvorenik. A njega sramota, a meni malo krivo, što smo rod, što ga je sramota. Zar nije besmisleno?
Tako sam odnio crtež sa sobom, plaćen kutijom cigareta. Nije htio novac.
To ti je kroki, kad se vidimo sledeći put, možda da te stvarno nacrtam – nasmijao se. Nijesam se usuđivao drugi put da pogledam u crtež. Moje lice.
Dobro mi je – kaže. Ništa ne brini. Idem sad na more. Tamo je dobro, a onda sledeća zima, čeka me neka makedonska banka. Jug i sunce!
Osmjesi naši na putu prema kući.
