Empirijska psihologija Erosa obnovljena kod Fičina, nije mogla da zadovolji potrebu za dubokim promišljanjem, koje se javlja u renesansi. Teorija fantazmičkog doživljaja bila je samo poslednja karika u dugačkom lancu dogme o pneumi i duši.
Kao što ćemo videti, veza između Erosa i magije je toliko bliska, da je njihovo razlikovanje samo pitanje nijanse. Fantazmički doživljaj koji se odvija kanalima duha, sa čim smo se već upoznali, u magiji se koristi za uspostavljanje trajnog odnosa između individualne i kosmičke pneume (duha). To je ista ona univerzalna pneumatska „kombinacija“ koja opravdava dubinsku psihologiju Erosa.
U doktrini inkorporacije duše, nije samo prikazana trajnost pneume nego i kosmička priroda svih duhovnih aktivnosti. To je, svakako, krajnje rafinirana spekulacija o odnosima između mikrokosmosa i makrokosmosa, uz dvojnu projekciju koja vodi „kosmizaciji“ čoveka i antropomorfizaciji svemira. Ovaj princip, na koji se istoričari nauke nikad ne osvrću, ne zapažajući da je to samo prosta šema koja dozvoljava brojne varijacije – toliko je opšti, da ne može objasniti gotovo ništa. Kako čovek može biti jezgro kosmosa, i na kraju krajeva, jezgro kojeg kosmosa? To je problem čije je rešenje daleko od jednoglasnog, i potrebno je iščitati dobar deo istorije filozofije da bi se nešto saznalo.
U renesansi je poznat ne samo jedan nego bar četiri tipa kosmosa: geocentrični i ograničeni, kakav je kod Aristotela, Ptolomeja i Sv. Tome; beskrajan kao kod Nikole Kuzanskog, gde je Bog uvek prisutan i u centru kosmosa; Aristarhov i pitagorejski kosmos objašnjen je u heliostatičkojteorijiKopernika;ikonačno,beskrajnisvemirĐordanaBruna,u koji spada i naš heliocentrični sistem. Ovde možemo dodati i drevnu heliocentričnu teoriju Platonovog učenika Heraklida s Ponta, koja nikadanijebilapotpunoodbačenausrednjemveku,aponovojujeizložio Tiho Brahe. Nijedan od ovih kosmoloških sistema nije isključivao hipotezu magijskog delovanja, pošto se zasnivaju na ideji neprekidnog odnosa između čoveka i sveta, a taj se kontinuitet nije mogao poremetiti prostim menjanjem teorija o ustrojstvu sveta. Ideje magova poput Đordana Bruna ili astrologa-pitagorejaca poput Keplera, bez teškoća se mogu pomiriti s novom filozofijom. Ono što se razlikuje, od jednog kosmosa do drugog, jeste ideja važnosti i uzvišenosti zemlje i čoveka, čime nastaju i varijacije različitih doktrina. U Aristotelovom svemiru, zemlji pripada najniže mesto, koje odgovara njenoj ontološkoj inferiornosti, pošto na njoj vladaju nestalnost, brze promene, rađanje i nestajanje. Sve što postoji na ovoj strani mesečeve sfere prepušteno je, da tako kažemo – nekakvom kosmičkom paklu iz kojeg se može pobeći samo ako se ode na mesec. S druge strane, planete su božanstvene, a na zvezdanom nebu obitava Bog.
Nikola Oranski se možda u šali, a možda i zbog tvrdnje da je zemlja samo jedno „palo“ nebesko telo, pitao (još u XIV veku) da li ideja o fiksiranom položaju zemlje odgovara njenoj inferiornosti. Zapravo, fiksiran položaj znači i stabilnost, pa su zato zvezde sa stalnim položajem superiornije od onih koje se kreću. Zato Nikola Oranski za hipotezu uzima pokretljivost zemlje, koja je isuviše rđava i prosta da bi bila nepokretna.
Dubok filozofski razlog zbog kojeg Nikola Kuzanski prihvata ideju beskonačnosti svemira proističe iz koncepcije koja je potpuno suprotna shvatanju N. Oranskog. Kuzanski odbija aristotelovsku teoriju o elementima. Za njega, u kosmosu nema ni ontološke ni prostorne podele na „visoko“ i „nisko“, „iznad“ i „ispod“. Ne postoje ni besprekorna sfera etera i čiste vatre iza mesečeve sfere, ni nesavršena sfera sačinjena od četiri elementa na ovoj strani meseca. Zemlja je loptastog oblika i okreće se oko svoje ose. Aristotelov koncept, prema kome je „zemlja vrlo prosta i niska“, terra ista ist vilisisma et infima – nije tačan. „Zemlja je plemenita zvezda koja ima svoje svetlo, toplotu i sopstveno kretanje i razlikuje se od drugih zvezda.“
Napori N. Kuzanskog, kao i Đ.Bruna, njegovog učenika, bili su usmereni ka preispitivanju metafizičkog prestiža zemlje, a time i čoveka – prestiža izgubljenog kroz aristotelovsku i platonističku kosmologiju. Kroz ovaj novi koncept sveta došlo je i do fundametalne reforme hrišćanstva; no, ta je reforma po svojoj prirodi bila humanistička i pre svega antropocentrična, i kao takva, davala je podsticaj magiji.
Fičino,čija dela predstavljaju klasične izvore oživljavanja magije, samo je površno upoznat sa idejama N.Kuzanskog. No, čim je utvrđeno da nema nesaglasnosti između Kuzanskijevog sistema i starog astrološkog magijskog sistema koji je prihvatao Fičino, nije više ni bilo važno to što je Fičino prihvatao tradicionalnu ptolomejsku kosmologiju i astrologiju. S obzirom na ideje koje je prihvatao N. Kuzanski, sasvim je moguće da se on bavio i magijom, ali to je verovatno bilo od malog značaja za čistog metafizičara njegove sorte. Kada je o Fičinu reč (ako se izuzme njegova tomistička i platonistička kosmologija), on nije tako daleko od Keplera, koji je proučavao pitagorejsku astralnu muziku. Ideje o ustrojstvu sveta, unutrašnje sklonosti i motivi Fičina i Keplera, suštinski se ne razlikuju; savremeni istoričari nauke u to više ne sumnjaju. U drugom delu ove knjige, pokušaćemo da istražimo prave ideološke uzroke koji su uticali na promene ljudske mašte – bez kojih prelaz iz kvalitativno naučnih principa u očigledno kvantitativne principe – ne bi bio moguć.
Za sada, usredsredimo se na izvore Fičinove doktrine utelovljenja, koja u izvesnoj meri objašnjava tesnu povezanost čoveka i sveta. Slično kao u slučaju pneumo-fantazmologije – drevne discipline – ovog puta je astrologija iznedrila hipotezu o kosmičkom iskustvu koje duša ima pre rođenja, i koje određuje sudbinu pojedinca. Počevši od II veka pre nove ere, ta ideja je bila bliska priči o duši, njenom silasku na zemlju, i povratku na nebo. Mogli bismo reći da duša, dolazeći na ovaj svet, postaje sastavni deo same planete, a izdvojiće se iz nje tek pri izlasku iz kosmosa, uspinjući se ka mestu svog rođenja. Upotpunjena od neoplatonista, doktrina „putovanja duše“ će ponovo, na velika vrata, ući u astro-magiju Fičina i njegovih učenika.
Popularna helenistička astrologija, ciljno stvarana pod okriljem egipatskog božanstva Hermesa Trismegistusa i ličnosti kao što su Faraon Nehepso i sveštenik Petosirid, obuhvatala je nekoliko knjiga, koje su većinom izgubljene, ili su preživele samo u latinskim verzijama u renesansi. Bavila se različitim pitanjima, kao: genika ili univerzalna astrologija, apolatastaseiss ili kosmički ciklus, brontology ili proricanje pomoću gromova, Novogodišnja predskazanja (kosmika apotelesmata), lična i ijatrološka astrologija (salmeschoiniaka), „proricanje sreće iz zvezda“ (kleroi), melotheay ili povezanost planeta i astralne poruke iz mikrokosmosa (u stvari, grana medicine zvana iatromathematics), pharmacopeia i farmakologija itd.
U seriji članaka koji su previše stručni da bi nam dozvolili da ovde izlažemo detalje, pokazali smo da je vulgarno znanje iz II veka već sadržavalo astrološku dogmu kleroi ili „sudbine“, transformišući je u ideju kretanja duše među planetama, zatim sjedinjenje duše s materijalnim elementima planete, kojima je duša vezana za telo i opipljiv svet. Radovi aleksandrijskog doktora Bazilida i njegovog sina Isidora, kao i oni iz IIIiIVveka,namapoznatikrozspiseotkriveneuNagu,pružajunam odgovarajuće podatke o procesu sjedinjavanja duše. Covpus hermeticum, kolekcija pseudo-epigrafskih spisa stvaranih od 100. do 300. godine, takođe govore o silasku čoveka u kosmos i kretanju duše među planetama u njenom povratku do nebeskog rodnog mesta. Odjeci ove čisto negativne verzije inkorporacije ili ensomatis i dalje su sačuvaniu nekim odlomcima komentara Eneide gramatičara Serviusa, koje je napisao pred kraj IV veka.
Suprotno tome, neoplatonisti, od Porfirija do Prokla, ne pripisuju planetama nikakav demonski uticaj, već samo donošenje izvesnih kvaliteta, npr. sposobnost promišljanja, praktičnog uma itd., uticaj na začetak deteta i rast tela; kvaliteti duše se stvaraju pri njenom silasku, a nestaju njenim povratkom na nebo.
Veoma je važno što će se neoplatonističko „putovanje duše“ (ochema), čijom su se istorijom bavili G. Verbeke, H. Levi, E. R. Dods, itd., kasnije brkati sa Aristotelovim pneumatskim sjedinjenjem, pneumom koja je urođena i prenosi se procesom rađanja (De partu animalium, 659b 16). Od male je važnosti to što su pozni neoplatoničari, posebno Proklo, u rešavanju kontradikcije između putovanja duše nebom i čisto zemaljskog spoljašnjeg omotača duše, uveli teoriju dva vida putovanja duše. Na ovaj ili onaj način, astralno ruho duše i razređeni duh stvoren u ljudskom srcu, postaju jedno – zbog čega će Sinesije, učenik neoplatoniste Hipatija, kasnije hrišćanski biskup, čitavom fantazmičkom procesu pridavati kosmičku važnost. Zapravo, organ ljudske mašte nije nekakva supstanca lišena drugih kvaliteta; naprotiv, tu postoji sistem po kome je iskustvo pre rođenja – koje dolazi od nebeskih tela i kosmičkih bogova – do tančina zabeleženo. Tako ova duhovna veza čoveka sa božanstvom ima dve strane: prvu, restriktivnu, izloženu u Fičinovoj doktrini o erotskom, i drugu, recipročnu, koja dopušta dejstvo magije.
Uzajamnost, ili princip recipročnog dejstva, garantuje da će proces koji se dešava u fantazmičkom umu i duši pojedinca dovesti do sticanja određenih darova koje nam zvezde daju, kroz duboke i intimne veze između njih i nas.
U slučaju Erosa, teorija astralnog putovanja omogućava da se utvrdi ne samo kako dolazi do fenomena ljubavi nego i zašto. Objašnjava nam duboke, transcendentalne uzroke naših odluka.
Joan Kulijanu
Prevela MajaTrajković
Kraj
Treći program
