Jedno Gazdanovljevo putovanje
Istorija jednog putovanja (1934/1935) je drugi po redu od devet romana Gajta Gazdanova (1903-1971), precutanog klasika ruske književnosti koji je gotovo ceo život proveo izvan Rusije, napustivši rodnu zemlju sa belom armijom i zatim se potucajuci po raznim gradovima Turske i Evrope dok najzad nije stigao u Pariz, gde je i proživeo više od trideset godina, uglavnom radeci kao nocni taksista. Tokom svog života, na svojim putovanjima, bio je svedok brojnih tužnih Ijudskih sudbina, situacija i događaja, i mnogi od njih na ovaj ili onaj način našli su svoje mesto u njcgovim proznim delima, romanima i pričama, od kojih su neka i otvoreno autobiografske, kao Noćni putevi, Veče kod Kler, a neka, kao što je Istorija jednog putovanja, imaju samo autobiografsku podlogu ili elemente preko kojih Gazdanov nanosi slojeve idealizovanih slika, upotpunjavajuči i ispravljajuči stvarnost, koja je, kako je smatrao, bila izrazito okrutna i nepravedna, kako prema njemu, tako i prema hiljadama njegovih sunarodnika izbačenih na obale Bosfora i ulice evropskih gradova slepim talasom ruskog građanskog rata. „Čitav život proveo sam u teškom siromaštvu“ – napisao je Gazdanov u jednom od svojih dela. Sudbina za koju rođenjem nije bio predodređen gurnula je sedamnaestogodišnjeg dečaka u kruti, stvarni svet u kome vladaju nemilosrdni zakoni, borba za opstanak i večito neprijateljstvo starosedelaca prema imigrantima ili strancima. Gazdanov je pripadnik plemičkog staleža i najranije detinjstvo je proveo u idiličnoj atmosferi srećne porodice, okružen roditeljima i sestrama, ali več u osmoj godini njegovog života, smrt, za koju sam kaže da ga je uvek pratila, pokazala mu je svoje strašno lice ostavivši ga za vrlo kratko vreme bez oca i obe sestre.
Idealizovani oblik oca, kojeg se sečao kao čvrstog, pravednog i dobrog čoveka, našao je svoj odraz u liku Andrea Bertjea u romanu Hodočasnici, kao i delimično u liku brata Nikolaja u romanu Istorija jednog putovanja. Rano ostavši bez oca i sestara, a nakon bekstva iz Rusije i bez majke koju nikad više nije video, Gazdanov je do kraja svog života zadržao neutaživu glad za bliskošču i toplinom – za nečijom brigom, za jedinstvenim osečanjem zaštićenosti koji čoveku daje pripadnost porodici. Istorija jednog putovanja je jedini Gazdanovljev roman iz ranog i srednjeg perioda njegovog stvaralaštva kroz koji provejava optimizam i iz kojeg je možda čak hirurški, i samim tim nasilno i veštački, odstranjeno osećanje beznadežnosti i sete i gotovo zastrašujuće usamljenosti čoveka u svetu – svakog čoveka, njegove nemogućnosti, da stvarno dopre do drugih ljudi, i da i dobije ono što je svima potrebno. Ovaj roman, naprotiv, kao da je trebalo da kompenzuje ono što se zapravo dešavalo u stvamosti. U njemu glavni junak, koji je zapravo stilizovani autor uspeva da se makar tehnički inkorporira u stranu, francusku sredinu i deluje u njoj na osnovama ravnopravnosti, koje su pak, između ostalog, uslovljene i materijalnim blagostanjem. Ono je u romanu prikazano kao sasvim normalna pojava u ruskim cmigrantskim krugovima, dok je zapravo reč o retkim izuzecima među kojima stvarni Gazdanov sasvim sigumo nije bio. Ipak, znajući da je njegov pravi položaj nekakva greška, on je pokušao da je ispravi u svojoj mašti. Sanjarenje i konstrukcije iz mašte i inače nisu bili strani autoru, i ovaj roman predstavlja literarnu obradu upravo jedne takve izmišljene – ispravljene situacije u kojoj glavni junak umesto teške prinude i siromaštva ima priliku da bira, između ostalog zahvaljujući zaštićenoj poziciji koju mu obezbeđuje brat-otac – Nikolaj – snažni idealni tip pravog muškarca – čoveka koji prema životu nastupa kao krotitelj i čije su zdravlje, dobro raspoloženje i snaga neuništivi.
Klice tih osobina je i sam autor smatrao da poseduje, ali one se nisu mogle razviti zbog posebnosti njegovog životnog puta, i nedostatka adekvatnih uslova. Uostalom ovaj roman je pisan u vreme kada je Gazdanov još možda mogao imati nekakve nade i iluzije u pogledu perspektive uklapanja emigranata u francusko društvo, zauzimanja položaja koji odgovaraju njihovom obrazovanju i staležu. Ipak, autorov lik je prikazan bez izlišne sentimentalnosti – naprotiv ovo je verovatno jedini Gazdanovljev roman u kome se on na neki način potpuno distancira od samog sebe i prikazuje svu nespretnost, pretencioznost i nesnalaženje čoveka od dvadeset i nešto godina, ne strahujuci od mogućeg izazivanja nelagodnosti ili antipatije kod čitaoca.
Sasvim drugačije osobine ima Artur – po važnosti možda čak ravnopravan lik sa autorovim alter-egom. Artur je takođe karakter nastao spajanjem ponekih zapamčenih očevih osobina, ponekih osobina očevog brata – autorovog strica, i sopstvenih – projektovanih – željenih osobina. On takođe predstavlja prototip „pravog čoveka“ čija je volja nepokolebljiva, snaga nesalomiva, ali čija je potreba za Ijubavlju neizmerna, gotovo infantilna. Artur doživljava svoju največu ljubav sa nepoznatom ženom za koju se ispostavlja da je prostitutka, pronalazi je posle nekoliko godina, ubivši čoveka radi toga, ženi se njome i upoznaje vrhunsku sreču. Njegova Ijubav dovodi do moralnog preporoda bivše prostitutke, čime je trajnost te sreče zagarantovana u mitskoj budučnosti, do koje se roman ne dotiče, ali se ona podrazumeva.
Tema moralno preporođene prostitutke prisutna je u ruskoj književnosti i ne predstavlja novost. Novost je međutim sama činjenica da Gazdanov prihvata tu apoteozu, iz ugla nekoga ko se čitavog života sretao sa posrnulim ženama zbog prirode svog posla (nočni taksista) i ko je bio čvrsto uveren u njihovu tragičnu i ncpopravljivu sklonost ka svome zanatu. Ovo je drugi rornan u kome se tretira motiv moralnog buđenja posrnule žene, odnosno u kojem Gazdanov ispoljava izvesni optimizam u pogledu ljudske prirode i mogučnosti njenog isceljenja ili menjanja. U pokušaju rehabilitovanja tih žena Gazdanov nastoji da ih oslobodi krivice ili barem dela odgovornosti za ono što su postale. Sa tim ciljem on se izdiže iznad te konkretne ilustracije i koristi je kako bi pokazao i naglasio svemoč okolnosti nad individuom i njenu nesposobnost da im se odupre, ali u pravom hriščanskom rnaniru optimistički zaključuje da time nije sve izgubljeno i da velika nehotične nesreča, makar ona bila svesno izabrano moralno odstupa- nje, biva nagrađena ili bar ne biva obavezno kažnjena i osuđena.
Ipak, osnovni motiv romana jeste putovanje – putovanje kao simbol nepripadnosti, nepripadanja i nemogučnosti pripadanja. Bez obzira na sve tehničke uslove koje je Gazdanov u ovom romanu sebi velikodušno obezbedio, ostaje nemir u duši, večiti poriv za traganjem, iako cilj traganja nije definisan, kao ni razlozi za njega, tako da ono u ovom romanu podseča na bežanje zbog neostvarenosti, odnosno na brzo predavanje i pokušaj da se negde drugde pronađe ono nešto, što bi moglo upotpuniti čoveka, ono što ga deli od sreće, a to neizrečeno i mistifikovano nešto je zapravo ljubav – ljubav žene, koja se za njega nije ostvarila u Parizu i zbog koje u krajnjoj liniji on i odlazi, iako, u odnosu na stvarnog Gazdanova, sa nešto drugačijim osećanjem sebe u prostoru. Drugačijim zbog činjenice da se on ipak otiskuje iz čvrstog porodičnog jezgra, i sa svešću da to jezgro postoji iako nije dovoljno samo po sebi. Drugim rečima, putovanje je sublimacija ljubavnog neuspeha i, na kraju krajeva, nemogućnosti ljubavnog uspeha, što pak opet predstavlja simbol odbacivanja – neprihvatanja imigranta od strane tuđe sredine. Na taj način krug se ponovo zatvara i naizgled optimistički Gazdanovljev roman predstavlja samo drugačije i za- obilazno, možda čak nehotično ispričanu istu onu priču o beznadežnosti i bespomoćnosti čoveka pred hirovima sudbine u koju on ne želi da veruje, ali joj se nevoljno potčinjava, pošto se u kontekstu sudbine ili nađličnih okolnosti – ne može govoriti o izboru.
Duško Paunković
