Andrej Andrejevič Sidorov dobio je od svoje mame u nasledstvo četiri hiljade rubalja pa je odlučio da ovim novcem otvori knjižaru. A takva prodavnica je bila krajnje neophodna. Grad je tavorio u neprosvećenosti i predrasudama, jedino što su starci išli u parno kupatilo, činovnici igrali karte i lokali votku, dame spletkarile, omladina je živela bez ideala, devojke su po ceo božji dan sanjarile o udaji i jele heljdinu kašu, muževi su tukli svoje žene i ulicama su tumarale svinje.
„Ideja, što više ideja!” mislio je Andrej Andrejevič. „Ideja!”
Pošto je iznajmio prostoriju za knjižaru, otputovao je u Moskvu i odande dovezao mnogo starih i najnovijih književnih dela i mnogo udžbenika i sve to blago rasporedio po policama. Tokom prve tri nedelje kupci nisu uopšte dolazili. Andrej Andrejevič je sedeo za tezgom, čitao Mihajlovskog i trudio se da pošteno razmišlja. A kad bi mu iznenada palo na pamet, na primer, da ne bi bilo rđavo kad bi sad pojeo malo pečene deverike s kašom, istog trenutka bi uhvatio sebe kako misli: „Ah, kako je krenulo!” Svakog jutra u knjižaru bi navrat-nanos utrčala ozebla devojka, u mašni i kožnim kaljačama na bosim nogama, i rekla bi:
— Daj za dve kopejke sirćeta!
Andrej Andrejevič bi joj prezrivo odgovarao:
— Vrata ste pogrešili, gospođo!
Kad bi mu navratio neko od prijatelja, onda bi on, dajući licu značajan i tajanstven izraz, skidao sa najviše police treći tom Pisareva, oduvao s njega prašinu i sa izrazom lica kao da u knjižari ima još ponešto takvoga, ali se plaši da pokaže, rekao bi:
— Da, brajko… To je stvarčica, mogu da vam saopštim, nije za svakog… Da… Tu, brajko, jednom rečju, moram da napomenem samo toliko, shvatate li, ako to čovek pročita, samo će ruke da raširi od čuđenja…Da.
— Pazi, brate, da ne izvučeš deblji kraj!
Nakon tri nedelje dođe prvi kupac. Bio je to debeli sedi gospodin sa zaliscima, u kačketu sa crvenom ivicom, po svemu sudeći spahija. On zatraži drugi deo „Naše reči”.
— A križulja nemate?
— Ne držim.
— A trebalo bi… Šteta! Ne ide mi se zbog sitnice na pijacu.
„Zaista ne vidim razloga da ne držim križulje”, mislio je Andrej Andrejevič, pošto je kupac otišao. „Ovde u provinciji ne može biti uske specijalizacije, već treba prodavati sve što ima veze sa prosvetom i što je na ovaj ili onaj način potpomaže.”
On napisa u Moskvu, i ne prođe ni mesec dana a na prozoru njegove knjižare već su bila izložena pera, olovke, držalje, đačke sveske, tablice i ostali školski pribor. K njemu s vremena na vreme počeše navraćati dečaci i devojčice, pa je jednog dana ućario čak rublju i četrdeset kopejaka.
Jednom glavačke utrča k njemu devojka u kožnim kaljačama; on baš beše otvorio usta da joj prezrivo kaže da je pogrešila vrata, kad ona viknu:
— Daj za kopejku hartije i jednu marku od sedam kopejaka!
Posle toga Andrej Andrejevič poče držati poštanske i taksene marke i, uzgred, obrasce menica. Nakon jedno osam meseci (računajući od dana otvaranja knjižare) svrati mu jedna dama da kupi pera.
— A imate li, možda, torbe za gimnazijalce? — upita ona.
— Jao, gospođo, ne držim!
— Ah, kakva šteta! Onda mi bar pokažite kakve imate lutke, ali samo malo jevtinije.
— Gospođo, ni lutaka nema! — reče žalosno Andrej Andrejevič.
On nije dugo razmišljao, napisa u Moskvu i uskoro se u njegovoj knjižari pojaviše rančevi, lutke, doboši, sablje, harmonike, lopte i svakojake igračke.
— Sve su to sitnice! — govorio je on svojim prijateljima. — Nego pričekajte malo, nabaviću školski pribor i komplete razumnih igara! Kod mene će, shvatate li, vaspitni odeljak počivati na najfinijim naučnim rezultatima, jednom rečju…
Naručio je gimnastičke tegove, kroket, čoveče ne ljuti se, dečji bilijar, vrtlarski alat za decu i jedno dvadesetak kompleta pametnih, razumnih igara. Zatim su građani, prolazeći pored njegove prodavnice, na svoje veliko zadovoljstvo, primetili dva bicikla: jedan veliki, drugi nešto manji. I trgovina izvrsno krenu. Trgovina je naročito sjajno išla pred Božić, kad je Andrej Andrejevič istakao na prozoru oglas da se kod njega prodaju ukrasi za jelke.
— Uradiću da im i higijena postane bliskija, shvatate li — govorio je svojim prijateljima trljajući ruke. — Dajte samo da do Moskve skoknem!
Imaću takve filtre i svakojaka naučna savršenstva da vam pamet stane, jednom rečju. Nauka se, brajko, ne može ignorisati. Ne-e! Zaradivši trgovanjem mnogo novca, on ode u Moskvu i kupi tamo mnogo razne robe za jedno pet hiljada rubalja, za gotov novac i na veresiju. Bili su tu i filtri, i izvanredne lampe za pisaće stolove, i gitare, i higijenske gaće za decu, i cucle, i novčanici, i zoološke zbirke. A tom prilikom je kupio i za pet stotina rubalja divnog posuđa, i bilo mu je milo što ga je kupio, jer lepe stvari razvijaju prefinjen ukus i život čine lepšim.
Vrativši se iz Moskve kući, on poče da razmešta novu robu po rafovima i policama za knjige. I nekako se desi da, kad poče da sređuje gornju policu, dođe do nekakvog potresa i deset tomova Mihajlovskog, jedan za drugim, sruči se sa police; jedan tom ga udari po glavi, a ostali tomovi popadaše pravo na lampe i razbiše stakla na dvema lampama.
— Kako oni, ipak… debelo pišu! — progunđa Andrej Andrejevič češkajući se.
On skupi sve knjige, uveza ih čvrsto kanapom i skloni ispod tezge.
Jedno dva dana posle toga obavestiše ga da mu je sused bakalin osuđen i upućen u kažnjeničke čete zbog zlostavljanja nećaka i da se zato njegov dućan daje u zakup. Andrej Andrejevič se veoma obradova i naredi da se dućan zadrži za njega. Ubrzo su na zidu bila probijena vrata i oba dućana, spojena u jedan, bila su prepuna robe; pošto su kupci koji su ulazili u drugu polovinu dućana, po navici, stalno tražili čaja, šećera i gasa, Andrej Andrejevič, ne razmišljajući dugo, poče držati bakalsku robu. Danas je to jedan od najuglednijih trgovaca u našem gradu. Trguje posuđem, duvanom, katranom, sapunom, đevrecima, tkaninama, galanterijskom i bojadžijskom robom, puškama, kožama i šunkom. Na pijaci je uzeo pod kiriju vinski podrum i, kažu, sprema se da otvori porodična parna kupatila, sa posebnim sobama. A knjige, koje su nekada ležale u njegovim rafovima, uključujući i treći tom Pisareva, davno su već prodate po rublju i 5 kopejaka za pud.
Na imendanima i svadbama pređašnji prijatelji, koje Andrej Andrejevič s podsmehom naziva „Amerikancima”, pokatkad zapodenu s njim razgovor o napretku, o književnosti i o drugim uzvišenim temama.
— Jeste li čitali, Andreja Andrejeviču, poslednju knjigu „Vesnika Evrope”? — pitaju ga.
— Ne, nisam čitao… — odgovara on, žmirkajući očima i igrajući se lančićem. — To se nas ne tiče. Mi se praktičnijim poslom bavimo.
Anton Pavlovič Čehov
(Preveo: Aleksandar Terzić)
