Proleće (4)
XX
Bjanka je cela siva. Njena mrka koža ima u sebi kao neku rastvorenu primesu ugašenog pepela. Mislim da dodir njene ruke mora da prelazi sve što se može zamisliti.
Cela pokolenja dresure žive u njenoj disciplinovanoj krvi. Dirljivo je to rezignirano predavanje naredbama takta, koje svedoči o savladanom prkosu, o slomljenim pobunama, o tihim jecajima i nasiljima učinjenim nad njenim ponosom. Svakim svojim pokretom pridržava se ona, puna dobre volje i tužne privlačnosti, propisanih formi. Ne čini ništa što nije neophodno, svaki njen gest je škrto odmeren, jedva ispunjava formu, ulazi u nju bez oduševljenja, kao samo po nekom pasivnom osećanju odgovornosti. Iz dubine tih savlađivanja crpe Bjanka svoje prerano iskustvo, svoje znanje svih stvari. Bjanka zna sve. I ne osmehuje se tom znanju, njeno je znanje ozbiljno i puno tuge, a usta zatvorena nad njim u linije savršene lepote – obrve izvučene sa surovom tačnošću. Ne, iz svoga znanja ona ne crpe nikakav povod za snishodljivu razuzdanost, mekoću i preteranu slobodu. Sasvim suprotno. Kao da se sa tom istinom, u koju su zagledane njene tužne oči, moglo izaći nakraj samo napetom pažnjom, samo najstrožijim čuvanjem forme. I u tom nepogrešivom taktu, u toj lojalnosti prema formi, postoji celo more tuge i s mukom savladane patnje.
Pa ipak iako slomljena formom, ona je izašla kao pobednica nad njom. Ali kakvom žrtvom je otkupila taj trijumf.
Kad ide – vitka i uspravna – ko zna čiji ponos nosi s jednostavnošću u prirodnom ritmu svoga hoda, da li sopstveni ponos ili trijumf nazora kojima se podvrgava.
Ali zato, kad pogleda prostim, tužnim podizanjem očiju – naglo zna sve. Mladost je nije sačuvala od odgonetke najtajnijih stvari. Njeno tiho raspoloženje je umirenje posle dugih dana plača i jecanja. Zato njene oči imaju kolutove i vlažni vreli žar u sebi i tu svesnost pogleda koja se nerado razbacuje i ne promašuje.
XXI
Bjanka, divna Bjanka je za mene zagonetka. Proučavam je uporno, s besom – i očajanjem – pomoću albuma za marke. Kako to? Zar se u albumu za marke govori i o psihologiji! Album za marke je univerzalna knjiga, kompendijum sveg znanja o ljudskom. Naravno u aluzijama, napomenama, nedorečenostima. Potrebna je izvesna dosetljivost, izvesna hrabrost srca, izvestan polet, da se nađe nit, taj vatreni trag, ta munja što seva preko stranice knjiga.
Jedne stvari se treba čuvati pri tome: uskog sitničarstva, pedanterije, tupe doslovnosti. Sve stvari su povezane, sve niti odlaze u jedno klupko. Jeste li primetili da između redova izvesnih knjiga u jatima proleću lastavice, celi verseti drhtavih, šiljatih lastavica? Treba čitati iz leta tih ptica…
Ali vraćam se Bjanki. Kako su dirljivo lepi njeni pokreti. Svaki od njih napravljen razumno, odlučen još pre mnogo vekova, učinjen s rezignacijom, kao da je unapred znala sve tokove, neumitni red svoje sudbine. Dešava se da hoću nešto da je zapitam pogledom, da je u mislima zamolim za nešto – sedeći nasuprot nje u aleji parka – i pokušavam da formulišem svoju pretenziju. I pre no što mi je to pošlo za rukom, ona je već odgovorila. Odgovorila je tužno, jednim dubokim, sažetim pogledom.
Zašto drži glavu pognutu? U šta su s pažnjom zagledane njene zamišljene oči? Zar je tako beskrajno tužno dno njene sudbine? Pa ipak, i pored svega, ne nosi li ona tu rezignaciju s dostojanstvom, s ponosom, kao da baš tako treba da bude, kao da je to znanje, lišavajući se radosti, dariva za to nekom neprikosnovenošću, nekom višom slobodom nađenom na dnu dobrovoljne poslušnosti? To njenoj popustljivosti daje čar trijumfa i to je pobeđuje.
Sedi nasuprot mene na klupi pored guvernante, obe čitaju. Njena bela haljina – nikad je nisam video u drugoj boji – leži kao otvoren cvet na klupi. Vitke noge mrke puti sa neiskazivom ljupkošću prebačene su jedna preko druge. Doticaj njenog tela mora da je čak bolan od napregnute svetosti kontakta.
Zatim ustaju obe, zatvorivši knjige. Jednim kratkim pogledom Bjanka prima i predaje moj vatreni pozdrav i kao neopterećena udaljuje se krivudavim prepletajima svojih nogu, koje melodično padaju u ritam velikih, elastičnih koraka guvernante.
XXII
Ispitao sam ceo prostor majorata unaokolo. Nekoliko puta sam obišao taj veliki teren opkoljen visokom ogradom. Beli zidovi vile sa njenim terasama, prostranim verandama, stalno su mi se ukazivali u uvek novim aspektima. Iza vile se pruža park, koji kasnije prelazi u ravnicu bez drveća. Tamo se dižu čudne građevine napola fabrike napola majurske zgrade. Prislonio sam oči na pukotinu u ogradi, ono što sam video, mora da je bila obmana. U toj od žege razređenoj prolećnoj auri često se priviđaju daleke stvari, odražene kao ogledalom kroz čitave milje drhtavog vazduha. Pa ipak glava mi puca od najprotivrečnijih misli. Moram potražiti savet u albumu za marke.
XXIII
Je li to moguće? Bjankina vila je eksteritorijalni teren? Njena kuća je pod zaštitom međunarodnih ugovora? Do kakvih zaprepašćujućih otkrića me dovodi proučavanje albuma za marke! Znam li samo ja tu čudnu istinu? Pa ipak ne mogu se potceniti svi dokazi i argumenti, koje album gomila oko te tačke.
Danas sam izbliza ispitao celu vilu. Već nedelju dana sam kružio oko velike umetnički iskovane kapije s grbom. Iskoristio sam trenutak kad je dvoje velikih, praznih kočija izjahalo na vrata vile. Kapijska krila su stajala široko otvorena. Niko ih nije zatvarao. Ušao sam nemarnim korakom, izvadio sam blok iz džepa, praveći se da, naslonjen na kapijski stub, crtam neki arhitektonski detalj. Stajao sam na pošljunčenoj stazi, kojom je toliko puta prelazila laka Bjankina nožica. Srce mi je nemo zastajalo od srećnog straha pri pomisli da će na neka od balkonskih vrata izaći njena vitka prilika u lakoj beloj haljini. Ali svi prozori i vrata bili su zastrti zelenim zavesama. Ni najmanji šušanj nije odavao prikriven život u toj kući. Nebo se oblačilo na horizontu, u daljini je sevalo. U toplom razređenom vazduhu nije bilo ni najlakšeg daška. U tišini tog sivog dana samo su zidovi vile, beli kao kreda, govorili bezglasnom ali rečitom elokvencijom bogato raščlanjene arhitekture. Njena laka leporečivost rasplinjavala se u pleonazmima, u hiljadama varijanata jednog istog motiva. Duž svetlobelog friza pružale su se u ritmičkim kadencama i zadržavale se na uglovima neodlučne. Sa visine srednje terase spuštale su se mermerne stepenice – patetično i ceremonijalno – usred balustrada i arhitektonskih vaza koje su se brzo širile i spustivši se široko na zemlju, izgledale kao da skupljaju i povlače svoju odeću uznemirenu u dubokom reveransu.
Imam neobično osetljivo čulo za stil. Taj stil me je dražio i uznemiravao nečim neobjašnjivim. Sem njegovog, teško savladanog, revnosnog klasicizma, iza te naizgled hladne elegancije, krili su se neuhvatljivi drhtaji. Taj stil je bio preterano vatren, suviše oštro poentiran, pun neočekivanih mladeža. Neka kapljica nepoznatog otrova puštena u žile tog stila činila je njegovu krv tamnom, eksplozivnom i opasnom.
Unutrašnje dezorijentisan, drhteći od protivrečnih impulsa, obilazio sam na prstima lice vile, plašeći uspavane guštere na stepenicama.
Oko isušenog, okruglog bazena zemlja je bila ispucana od sunca i još gola. Samo ovde-onde je iz pukotine u zemlji strčalo malo marljivog, fanatičkog zelenila. Iščupao sam busen tog zelja i sakrio sam ga u blok. Ceo sam drhtao od unutrašnjeg uzbuđenja. Nad tim bazenom je stajao siv, neobično prozračan i bleštav vazduh, talasajući se od vrućine. Barometar na obližnjem stubu pokazivao je katastrofalan pad. Unaokolo je vladala tišina. Nijedna grančica se nije pokrenula od vetrića. Vila je spavala sa spuštenim kapcima, sijajući se kao kreda belom bojom u bezgraničnom mrtvilu sive aure. Iznenada, kao da je taj zastoj dostigao kritičnu tačku, vazduh se staložio šarenim fermentom, raspao se na šarene pahuljice, na treperavo šuškanje.
Bili su to ogromni, tromi leptirovi zauzeti ljubavnom igrom u parovima. Bedno, drhtavo šuštanje se trenutak zadržalo u mrtvoj auri. Naizmenično su se prestizavali za jedan pedalj i ponovo sjedinjavali u letu, mešajući u potamnelom vazduhu celu taliju šarenih blesaka. Je li to bio samo brzi raspad bujne aure, fatamorgana vazduha punog hašiša i naduvenosti? Udario sam kapom i teški, somotski leptir je pao na zemlju, lupajući krilima. Digao sam ga i sakrio. Jedan dokaz više.
XXIV
Odgonetnuo sam tajnu tog stila. Tako su dugo linije te arhitekture u svojoj upornoj govorljivosti ponavljale jednu istu nerazumljivu frazu, da sam shvatio tu izdajničku šifru, taj mig, tu golicavu mistifikaciju. Bila je to zaista isuviše prozirna maskarada. U tim neprirodnim i nemirnim linijama preterane elegancije bilo je neke preterano ljute paprike, neki suvišak vrele pikantnosti; bilo je nečeg okretnog, vatrenog, nečeg što je napadno gestikuliralo – nečeg, jednom rečju šarenog, kolonijalnog, što je treptalo očima… Da, taj stil je na svom dnu imao nešto nečuveno uvredljivo – bio je razvratan, tropikalan i nečuveno ciničan.
XXV
Ne treba da objašnjavam koliko me je to otkriće uzbudilo. Daleke linije se približavaju i sjedinjavaju, neočekivano se obaraju raporti i paralele. Pun gneva, saopštio sam Rudolfu svoje otkriće. Njega je to malo uzbudilo. Čak se neprijateljski obrecnuo na mene, prebacujući mi preterivanje i izmišljanje. Sve češće mi prebacuje da sam hvalisavac, da namerno mistifikujem. Ako sam prema njemu, kao vlasniku albuma, još i imao neke simpatije, njegove zajedljive eksplozije, pune neuzdržane gorčine, sve više me udaljavaju od njega. Ipak mu ne pokazujem da sam uvređen, nažalost zavisim od njega. Šta bih učinio bez albuma za marke? On to zna i iskorišćava tu prednost.
XXVI
Isuviše mnogo se dešava u tom proleću. Isuviše mnogo aspiracija, bezgraničnih pretenzija, nadošlih i neobuhvaćenih ambicija raspinje tu tamnu zemlju. Njena ekspanzija ne zna granica. Administracija te ogromne, razgranate i rasprostrte priredbe prelazi moje snage. U želji da deo tereta prebacim na Rudolfa, imenovao sam ga svojim saregentom. Naravno anonimno. Zajedno sa njegovim albumom za marke činimo jedan nezvaničan trijumvirat, na kome leži teret odgovornosti za tu celu nejasnu i neobuhvatnu aferu.
XXVII
Nisam imao hrabrosti da obiđem vilu i izađem na drugu stranu. Sigurno bih bio primećen. Zašto i pored toga imam osećaj kao da sam tamo već jednom bio – vrlo davno? Zar ustvari već unapred ne znamo sve predele koje ćemo susresti u našem životu? Može li se uopšte desiti nešto sasvim novo što ne bismo u našim najdubljim rezervama već odavno predosetili? Znam da ću jednom jednog kasnog sata stati tamo na trgu vrtova, držeći se za ruke sa Bjankom. Ući ćemo u te zaboravljene zakutke, gde su između starih zidova zatvoreni ti parkovi, ti veštački Poovi rajevi puni kukute, maka i pobožnih puzalica koje gore pod mrkim nebom vrlo starih fresaka. Probudićemo beli mramor statue što spava s praznim očima u tom svetu izvan margine, iza granice uvelog popodneva. Poplašićemo njenog jedinog ljubavnika, crvenog vampira uspavanog na njenom krilu sa složenim krilima. Odleteće bez glasa, mek, tečan i talasujući se nemoćnim bestelesnim svetlocrvenim ostatkom bez skeleta i supstance, zakružiće, zašuštati, razliće se bez traga u mrkom vazduhu. Kroz mala vratašca stupićemo na sasvim pustu poljanu. Rastinje će tamo biti spaljeno kao duvan, kao prerija u pozno indijansko leto. To će možda biti u državi Nju Orlean ili Luizijani – jer zemlje su samo izgovor. Sešćemo na kameni zid kvadratnog ribnjaka. Bjanka će zamočiti prste u toplu vodu punu žutog lišća i neće podići oči. S druge strane će sedeti crna vitka prilika sva pod velom. Šapatom ću zapitati ko je to, a Bjanka će zatresti glavom i tiho reći: »Ne boj se, ona ne sluša, to je moja umrla majka koja tu stanuje«. Zatim će mi reći najslađe, najtiše i najtužnije reči. Više neće biti nikakve radosti. Sumrak će lagano padati…
XXVIII
Događaji se prestižu u ludačkom tempu. Doputovao je Bjankin otac. Stajao sam danas na uglu ulice Vodoskoka i Balegara, kad su naišle sjajne, otvorene kočije s košem širokim i plitkim kao školjka. U toj beloj, svilenoj školjki ugledao sam poluležeću Bjanku u haljini od tila. Njen blagi profil je bio osenčen obodom šešira koji je spušten nadole pridržavala traka pod bradom. Skoro cela je tonula u trake bele svile, sedeći kraj gospodina u crnom kaputu i belom prsluku od pikea, na kome se zlatno prelivao teški lanac sa mnoštvom ukrasa. Pod crnim, duboko nabijenim polucilindrom sivelo se zatvoreno mračno lice sa bakenbardima. Zadrhtao sam do dna srca kad sam to video. Nije moglo biti nikakve sumnje. Bio je to gospodin de V…
Kad su elegantne kočije prolazile pokraj mene, tutnjeći diskretno elastičnim košem – Bjanka reče nešto ocu, koji se okrenu i upravi na mene pogled svojih velikih crnih naočara. Imao je lice sivog lava bez grive.
U uzbuđenju skoro izbezumljen od najprotivurečnijih osećanja povikao sam: »Računaj na mene!… – i – do poslednje kapi krvi…« i ispalio u vazduh iz pištolja izvučenog iz nedara.
XXIX
Mnogo šta govori u prilog toga da je Franc Jozef I bio u osnovi moćan i tužan demijurg. Njegove uske oči, tupe kao dugmad, koje su sedele u trouglastim deltama bora nisu bile ljudske oči. Njegovo lice pokriveno kao mleko belim, napred začešljanim bakenbardima, kao kod japanskih demona, bilo je lice stare, mračne lisice. Iz daljine sa visine terase Šenbruna to lice zahvaljujući izvesnom rasporedu bora izgledalo je kao da se osmehuje. Iz blizine taj osmeh se demaskirao kao grimasa gorčine i zemaljske praktičnosti neobasjana sjajem nikakve ideje. U trenutku kad se pojavio na svetskoj pozornici sa zelenom generalskom perjanicom, u tirkiznom plaštu do zemlje, lako pogrbljen i salutirajući, svet je u svom razvoju bio došao do izvesne srećne granice. Sve forme, iscrpavši svoj sadržaj u beskrajnim metamorfozama, već su slobodno visile na stvarima, poluoljuštene, gotove da se stalože. Svet se naglo učauravao, izlegao se u mladim, cvrkutavim i nečuvenim bojama, srećno se razvezivao u svim čvorovima i pregibima. Malo je nedostajalo, i mapa sveta, ta plahta puna zakrpa i boja, talasajući se, puna nadahnuća odletela bi u vazduh. Franc Jozef I je to osetio kao ličnu opasnost. Njegovom stihijom svet je bio obuhvaćen pravilnikom proze, pragmatizmom dosade. Duh kancelarije i policijskih kvartova bio je njegov duh. I čudna stvar. Taj suvoparni i otupeli starac, koji nije imao ničeg privlačnog u svojoj osobi, uspeo je da privuče veliki deo kreatura na svoju stranu. Svi lojalni i dalekovidi očevi porodica osetili su se ugroženi zajedno sa njim i sa olakšanjem su odahnuli kad je taj moderni demon svojom težinom legao na stvar i zadržao polet sveta. Franc Jozef I je iscrtao svet na rubrike, regulisao njegov hod uz pomoć patenata, stavio ga u proceduralne okove i osigurao od iskakanja iz koloseka u nepredviđeno, avanturističko i sasvim neuračunljivo.
Franc Jozef I nije bio neprijatelj pristojne i bogobojažljive radosti. On je izmislio u izvesnoj vrsti dalekovide dobrote c. k. lutriju za narod, egipatske sanovnike, ilustrovane kalendare i c. k. duvanske trafike. Izjednačio je nebesku poslugu, obukao je u simbolične nebeske uniforme i pustio u svet, podeljen na dikasterije i rangove, personal nebeskih odreda u osobama poštara, konduktera i finansa. Najgori od tih nebeskih kurira još je imao na licu od Stvoritelja pozajmljeni odsjaj pradrevne mudrosti i žovijalni osmeh milosti uokviren bakenbardima čak i onda kad su mu noge usled neobičnih zemaljskih putovanja smrdele na znoj.
Ali da li je ko šta čuo o otkrivenoj zaveri u samom podnožju prestola, o velikoj dvorskoj revoluciji ugušenoj u začetku na samom početku pune hvale vladavine Svevladnog? Prestoli venu nehranjeni krvlju, njihova životnost raste onom masom krivde, opovrgnutog života, onog večito drugog, koje je ona istisnula i negirala. Otkrivamo te tajne i zabranjene stvari, dodirujemo državne tajne, hiljadama puta zatvorene i zapečaćene sa hiljadu pečata ćutanja. Demijurg je imao mlađeg brata, sasvim drugog duha i drugih ideja. A i ko ga nema u ovoj ili onoj formi, koga on ne prati kao senka, kao antiteza, kao partner večnog dijaloga? Prema jednoj verziji to je bio samo kuzen, prema drugoj on se uopšte nije bio ni rodio. Izmišljen je samo na osnovu straha, Demijurgovih buncanja, čuvenih u snu. Možda ga je kojekako izmislio, umesto njega podmetnuo bilo koga, samo da bi simbolično odigrao tu dramu, još jednom ponovio, ko zna po koji put, ceremonijalno i obredno taj predustavni i fatalni akt, koji nije mogao iscrpsti ponavljajući ga hiljadama puta. Taj uslovno rođen, u neku ruku profesionalno uvređen shodno svojoj ulozi, nesrećni antagonista nosio je ime nadvojvode Maksimilijana. Već samo to ime, izgovoreno šapatom, obnavlja krv u našim žilama, čini je svetlijom i crvenijom, ona počinje biti svetlom bojom oduševljenja, poštanskog voska i crvene olovke, kojima su obeleženi srećni telegrami odande. On je imao rumene obraze i sjajne, plave oči, sva srca su stremila k njemu, lastavice su mu cijučući od radosti presecale put, stalno ga ponovo stavljale pod drhtavi znak navoda – srećan citat, pisan svečanim kurzivom i rascvrkutan. I sam Demijurg ga je potajno voleo, iako je premišljao kako da ga upropasti. Najpre ga je naimenovao za komandora levantinske eskadre u nadi da će bedno potonuti u nekoj avanturi na južnim morima. Međutim, kasnije je ipak potpisao tajnu konvenciju sa Napoleonom III, koji ga je na prevaru uvukao u meksikansku avanturu. Sve je bilo udešeno. Taj mladić pun fantazije i poleta, privučen nadom da će ustanoviti srećniji svet na Pacifiku, odrekao se svih prava agnata na krunu i nasledstvo Habsburgovaca. Na francuskom linijskom brodu »Le Cid« otputovao je pravo u klopku koja mu je pripremljena. Spisi te tajne zavere nikada nisu ugledali svetlo dana.
Tako je razvejana i poslednja nada nezadovoljnika. Posle njegove tragične smrti Franc Jozef I je pod izgovorom dvorske žalosti zabranio crvenu boju. Crno-žuta žalost postala je zvanična boja. Boja krasuljka – talasava zastava oduševljenja šuštala je otada samo tajno u grudima njegovih pristalica. Ipak ga Demijurg nije sasvim mogao iskoreniti iz prirode. Jer ga sadrži u sebi potencijalno sunčano svetlo. Dovoljno je zatvoriti oči na prolećnom suncu, da bi ga vrelog gutali pod kapcima, talas za talasom. Fotografski papir spaljuje se baš tim crvenilom u prolećnom sjaju koji se preliva preko svih granica. Bikovi, koje vode sa plahtom na rogovima sunčanim ulicama grada, vide je u drečavim pahuljicama i saginju glave, spremni za napad na imaginarne toreadore koji u panici odlaze sa vatrenih arena.
Ponekad protiče čitav dan sav drečav u eksplozijama sunca, u nagomilavanju oblaka opervaženih svetlo i hromatski, sa svim ivicama pun crvenila koje se prosipa. Ljudi hodaju opijeni svetlošću, zatvorenih očiju, eksplodirajući iznutra od raketa žabica i burića baruta. Zatim predveče ta uraganska vatra svetlosti malaksava, horizont se zaokrugljuje, prolepšava i puni plavetnilom kao staklena kugla u vrtu sa minijaturnom i svetlom panoramom sveta, sa srećno uređenim planovima, nad kojima se kao kruna snega nižu oblaci na vidokrugu, razastrti u drugom redu kao ruloi zlatnih medalji ili zvuk zvona koja se dopunjuju u ružičastim molitvama.
Ljudi se skupljaju na trgu, ćuteći pod tom ogromnom, svetlom kupolom, grupišu se i protiv svoje volje i upotpunjuju u veliko, nepokretno finale, u napregnutu scenu čekanja, oblaci narastaju ružičasto i sve ružičastije, na dnu svih očiju je duboki mir i refleks svetle daljine i iznenada – dok tako čekaju – svet stiže do svoga zenita, sazreva u dva-tri poslednja pulsa do najvećeg savršenstva. Vrtovi se već konačno uređuju na kristalnoj čaši horizonta, majsko zelenilo se penuši i kipi kao bleštavo vino, da bi se kroz jedan trenutak prelilo preko ivica, brda se formiraju po ugledu na oblake: prešavši najviši vrh, lepota sveta se odvaja i uzleće – ogromnim mirisom ulazi u večnost.
I dok ljudi još stoje nepomični, oborivši glave još pune svetlih i ogromnih vizija, očarani tim velikim, sjajnim uzletom sveta, iz gomile neočekivano istrčava onaj, na koga se nesvesno čekalo, zadihani glasonoša, sav rumen, u lepom trikou maslinaste boje, sav izvešan zvoncima, medaljama i ordenima, trči preko čistog prostora trga koji opkoljava tiha gomila, još pun leta i vesti – vanredni dodatak čista dobit koju je odbacio taj dan, koji ga je srećno uštedeo od sveg sjaja. Šest-sedam puta on optrčava trg u lepim mitološkim krugovima, u lepo svijenim i napravljenim krugovima. Trči lagano pred očima sviju, spuštenih kapaka, s rukama na bedrima. Malo težak stomak mu visi potresan ritmičkim trčanjem. Lice purpurno od napora blešti od znoja pod crnim bosanskim brkom, a medalje, ordeni i zvončići skakuću ravnomerno na bronzanom dekolteu, kao svadbena zaprega. Vidi se iz daljine, kako se skrećući na uglu parabolično zategnutom linijom, približava sa janičarskom kapelom svojih zvončića, lep kao Bog, neverovatno ružičast, nepokretnog trupa, braneći se bočnim sjajem očiju kao udarcima korbača od gomile pasa, koja laje na njega.
Tada Franc Jozef I, razoružan opštom harmonijom, proklamuje nemu amnestiju, dozvoljava crvenilu da se udalji, dozvoljava mu za to jedino majsko veče u razvodnjenom i slatkom, obliku karamele i, pomiren sa svetom i svojom antitezom, staje u otvorenom prozoru Šenbruna i u tom trenutku ga vide na celom svetu na svim horizontima, pod kojima na čistim trgovima oivičenim ćutljivom gomilom, trče ružičasti glasnici, vide ga kao ogromnu c. k. apoteozu na pozadini oblaka, naslonjenog sa rukama u rukavicama na ogradu prozora i tirkiznoplavom kaputu sa trakom komtura malteškog reda – oči sužene kao u osmehu u deltama bora, dugmad plava bez dobrote i bez milosti. Stoji tako sa zaglađenim unatrag, snežnim bakenbardima, maskiran kao dobrota – razočarani lisac koji izdaleka imitira osmeh svojim licem bez raspoloženja i bez genijalnosti.
Bruno Šulc
Nastaviće se
Preveo: Stojan Subotin
