Uvodna razmatranja
Nakon tri veka kolonijalne vlasti i opšte zabrane romana, oslobođena, savremena latinoamerička književnost sazrevala je mahom u prestonicama i velikim gradovima. Ipak, pojedini autori rođeni u provinciji odigrali su podjednako važnu ulogu u stvaranju jedinstvenog literarnog identiteta tog područja: Huan Rulfo (Juan Rulfo), autor romana Pedro Paramo (Pedro Páramo,1955) i vesnik pisaca buma, rođen je u meksičkom seocetu Apulko, a odrastao u gradiću San Gabrijel, koji je u svom delu preinačio u mitsko mesto Komala; argentinski pisac Hulio Kortasar (Julio Cortázar) rođen je u belgijskom gradiću Ikselu, predgrađu Brisela, gde je njegov otac predstavljao trgovinsku delegaciju argentinske ambasade, a po povratku u Argentinu Kortasarova porodica živela je u Banfildu, predgrađu Buenos Ajresa. Premda svoje rodno mesto nije neposredno preneo u literaturu, pojedina njegova dela odlikuju evropski ambijent s početka Prvog svetskog rata i umetničke reference s kojima se pisac tamo susreo; takođe, smatra se da je rodni gradić Gabrijela Garsije Markesa (Gabriel García Márquez) Arakataka poslužio kao inspiracija kolumbijskom nobelovcu za stvaranje Meke magičnog realizma, Makonda, poprišta najpoznatijeg dela celokupne latinoameričke književnosti: romana Sto godina samoće (Cien años de soledad, 1967).
U drugoj polovini XX veka u Argentini se pojavio niz pisaca stasalih u provinciji čije delo će obeležiti i obeležava književnu istoriju te zemlje: Ernesto Sabato (Ernesto Sábato) rođen je u gradiću Rohas (1911), a preminuo u seocetu Santos Lugares (2011), da bi između ta dva trenutka ostvario trostruku karijeru svetskog naučnika (fizičara), uglednog pisca i nepriznatog slikara. Manuel Puig (1932–1990) smestio je u svoje rodno selo Heneral Viljegas radnju prva dva romana – Izdaja Rite Hejvort (La traición de Rita Hayworth, 1968) i Našminkana ustašca (Boquitas pintadas, 1969) – čiji protagonista je, pored autentičnih provincijskih likova, i sedma umetnost. Mempo Đardineli (Mempo Giardinelli, 1947) napustio je svoj rodni gradić Resistensija u pokrajini Ćako samo kad je bio primoran da ode u egzil u Meksiko (1976–1984); tamo je napisao većinu dela, osnovao fondaciju za podsticanje čitanja, poklonivši lokalnoj biblioteci 10.000 knjiga, a poslednju zbirku priča (2016) naslovio Chaco for ever, smestivši svih 16 pripovedaka u ambijent (ili univerzum) područja na kome je rođen i u kome je ostao da živi. Sesar Aira (César Aira) iz svog rodnog mestašceta Koronel Pringls crpeo je anegdote i prizore da bi u romanu Kako sam postao monahinja (Cómo me hice monja), noveli Večera (La cena) i nekolikim pričama kroz njih govorio o ranim sećanjima koja tokom života neće jenjavati. Najprevođeniji živi argentinski pisac i oksfordski doktor matematike Giljermo Martines posvetio je svoj prvi roman Povest o Rodereru (Acerca de Roderer), kao i brojne pripovetke, svom rodnom mestu Baija Blanka. U provinciji su rođeni i Rikardo Pilja (Adroge), Rodolfo Volš (Lamarke), Alehandra Pisarnik (Aveljaneda) i mnogi drugi pisci čije delo predstavlja kanon argentinske literature.
Od Rite Hejvort do Žene pauka
Majstor književnog dijaloga i kadriranja, stipendista rimskog Eksperimentalnog centra za kinematografiju (Centro Sperimentale di Cinematografi a, 1956) gde se na Holivud gledalo s prezirom, Manuel Puig je umetničku karijeru započeo u svetu filma: radio je specijalne efekte za Zbogom, oružje (Č. Vidor, D. Selznik, 1957), pisao filmska scenarija dok je, tokom 1958, živeo u Londonu i Stokholmu, a po povratku u domovinu (1961. i 1962) učestvovao je u nekolikim kinematografskim projektima kao saradnik za dijaloge ili asistent režije. To iskustvo će mu kasnije biti dragoceno za pisanje romana jer osim što je koristio jezik kao instrument književnog istraživanja, Puig je neretko zasnivao poglavlja svojih knjiga na izuzetno živim, takoreći filmskim replikama.
Pojava Puigovog prvog romana (takođe započetog u formi filmskog scenarija, što je i primetno u prvih tridesetak stranica) Izdaja Rite Hejvort, donela je novinu argentinskoj čitalačkoj publici (doduše, Puigova originalnost nije imala preteču ni u drugim književnostima Latinske Amerike). Naime, Puig oslobađanjem autentičnog argentinskog jezika, isticanjem prisustva masovne kulture u svakodnevnom životu i naposletku pripovedanjem posredstvom glasova, misli, pisama, dnevnika… uvodi likove koji nisu predstavljeni imenom već je zadatak čitaoca da ih prepozna na osnovu karakterističnih pojedinosti, načina govora, razvoja monologa ili dijaloga. Prožeta autobiografskim elementima i prepletena s filmskim sekvencama, radnja Izdaje Rite Hejvort1 odvija se u istinsko vreme Puigovog detinjstva, odnosno boravka u mestu Heneral Viljegas (General Villegas, 1933–1948), a naslovi pojedinih poglavlja podsećaju na kinematografske ispise: „Mitina roditeljska kuća, La Plata 1933“; „U Bertovoj kući, Valjehos 1933“). Zapravo, inovacija koju je Manuel Puig doneo hispanoameričkom romanu „bila je od suštinskog značaja: uticala je na njegovu strukturu, jezik i tematiku“2 revalorizujući „smisao koji su u životu pojedinca i društva poprimili degradirani kvazimitovi masovne kulture“3 (Oviedo 2004: 348–350). Svesno usmeren na tematiku i likove svojstvene tzv. trivijalnoj književnosti (Pavlović-Samurović 1993: 666), Puig prenosi u literaturu svoje temeljno poznavanje psihologije ljudi koji žive u provinciji, malograđana čiji život počiva na frustracijama, tračevima i žudnji za boljim životom. Na prvi pogled posežući za banalnim događajima koji se odvijaju u provinciji – bračni i ljubavnički odnosi, erotske maštarije, ogovaranja, problemi adolescenata, strah od (homo)seksualnosti – Puig otkriva tok misli dečaka/mladića protagoniste kojem je besomučno gledanje filmova u bioskopu (i poistovećivanje s njima) jedini izlaz iz kolotečine.
Autor svoje rodno mesto Heneral Viljegas, seoce u pokrajini Buenos Ajres udaljeno 475 kilometara od prestonice, u romanima Izdaja Rite Hejvort i Našminkana ustašca prepoznatljivo preinačuje u Koronel Valjehos (Coronel Vallejos) kako bi od njega načinio poprište istinitih priča u fiktivnim okolnostima, „selo u kome su ljudi oponašali govor iz radio-romana i holivudskih filmova“4 (Oviedo 349). Štaviše, zabit u argentinskoj pampi, sasvim lišena pejzaža (more i planine nalazili su se hiljadu kilometara daleko), gde „biljke teško rastu“ (Puig 2019: 17), bila je poput belog platna na koje je Puig projektovao svoju filmsku maštu i predeo iz kojeg je crpeo nadahnuće za sva svoja dela. Ogoljena i sasušena zemlja pomogla je argentinskom piscu da stekne dar zapažanja svakodnevice i sposobnost da osluškuje glasove oko sebe. Upravo taj autentičan argentinski jezik, do tada takoreći neprisutan u nacionalnoj književnosti (Soy, 5:33),5 postaće jedna od ključnih osobenosti Puigove književnosti prožete ličnim iskustvom. Izdaja Rite Hejvort6 i Našminkana ustašca obiluju autobiografskim elementima. Glavna junakinja Puigovog prvog romana Mita7 završila je farmaceutski fakultet i uprkos visokom obrazovanju ostala u selu, baš kao i autorova majka. Zapravo, ona je „uložila toliki trud da studira farmaciju, a ne to što je želela, pa se onda udala i više ne misli da se vrati svojoj struci“ (Puig 2019: 18). Puigova ljubav prema filmu rodila se zahvaljujući neprestanim odlascima u bioskop s majkom, a to je slučaj i s njegovim junakom Totom, koji se raduje jer „srećom, ovog četvrtka mama može da ide u bioskop, neće raditi večernju smenu u apoteci“ (Puig 2019: 38). On nestrpljivo iščekuje te trenutke, među kojima je i onaj najsvečaniji: „Kad mi je rođendan, nas dvoje kupimo tortu i onda idemo u bioskop da gledamo neki mjuzikl“ (Puig 2019: 44). Čak ubeđuje i oca, koji nikad nije želeo da im se pridruži, da pogleda film Krv i pesak, pa je „izašao zadovoljan što je pošao i ’od sada uvek idem s vama u bioskop’, dok je gledao film zaboravio je na sve račune iz firme, a dok smo izlazili iz bioskopa, tata je rekao da mu se Rita Hejvort dopala najviše od svih glumica“ (Puig 2019: 82–83).
Dok je Rita ubirala uspehe van Argentine, Manuel Puig je završio i drugi roman, Našminkana ustašca, koji je doživeo uspeh čim je objavljen, otišavši korak dalje ka popularnoj kulturi, budući da je napisan u formi feljtona u 16 nastavaka/poglavlja, od kojih svaki započinje citatom iz poznatog tanga ili bolera. Poput reditelja koji iznova staje iza kamere da snimi nastavak uspešnog filma, Puig se vraća u svoju provinciju da kroz poznate fragmente (uz sintaksičku strukturu lišenu pravila, koja sledi isprekidani tok mišljenja i glasova protagonista) ispriča parodiju na događaje iz sopstvenog detinjstva. Rešen da govori o nejednakostima u društvu i licemerju argentinske srednje klase, Puig u središte radnje postavlja čoveka obolelog od tuberkuloze, donžuana koji održava vezu s tri sasvim različite žene i ponovo unosi inovacije u formu pripovedanja: dijaloge bez imenovanih govornika, pisma, policijske izveštaje, oglase, intimne dnevnike, tekstove popularnih pesama, izvode iz štampe, „na osnovu čega se postepeno ocrtavaju likovi (prvenstveno ženski) i situacije; jezik, bogat amerikanizmima, reprodukcija je govora neobrazovane sredine; stil je namerno nebrižljiv, bogat popularnim izrazima“ (Pavlović-Samurović 1993: 666). Neposredno nadahnut holivudskim filmovima8 iz 1930-ih i 1940-ih godina, Puig u krupni plan stavlja ženske likove nalik popularnim glumicama tog doba, s namerom da dočara doba sopstvenog detinjstva u provinciji, od filmova i muzike popularnih u to vreme do načina govora i razmišljanja, običaja i međuljudskih odnosa9.
Čim je roman Našminkana ustašca objavljen, Puig je dobio ponudu da napiše scenario za film, koji će nekoliko godina kasnije režirati Leopoldo Tore Nilson (premijera je održana maja 1974, a engleski naziv bio je Heartbreak Tango). Film je dobio Srebrnu školjku (Specijalnu nagradu žirija) na festivalu u San Sebastijanu i Nagradu udruženja španskih scenarista; Puiga o tome niko nije obavestio, budući da je bio u nemilosti argentinske diktature i cenzure.
Premda su prva dva Puigova romana neposredno vezana za njegovo rodno mesto, očigledno je da su i kasnija njegova dela nastala pod snažnim uticajem događaja iz detinjstva: e Buenos Aires Aff air (1973, takođe cenzurisan, uz zvaničnu zabranu vlade, telefonske pretnje i naposletku Puigov konačni odlazak iz Argentine); Poljubac žene pauka (El beso de la mujer araña, 1976) – roman o dve tadašnje velike tabu teme (političkom progonstvu i homoseksualnosti), koji će mu doneti međunarodnu slavu i definitivno ga svrstati u kanonske pisce10; Anđeoski pubis (Pubis angelical, 1979) – priča o argentinskoj glumici koja sanja o holivudskoj karijeri; Dok pada tropska noć (Cae la noche tropical, 1988) – povratak karakterističnim likovima iz susedstva, ogovaranjima i sitnim zavistima. Manuel Puig napravio je iskorak u književnosti jer je „stavio u prvi plan masovnu kulturu, naročito njene elemente koji potiču od filma i radija, i formiranje odatle proisteklog jezika“11 (Franco 2002: 358). Zapravo, „koristeći elemente pop kulture kao objektivni korelativ života, Puig je ovim svojim originalnim narativnim postupkom razotkrio frustrirane snove cele zemlje.
Time je na specifičan način razgolitio i suštinu aspiracija Argentinaca na evropski stil života“ (Popović-Srdanović 1985: 241) te postao prvi latinoamerički pisac koji je asimilovao popularnu kulturu i uneo je u svoje takoreći celokupno delo. Štaviše, Hose Migel Ovijedo (José Miguel Oviedo) u Istoriji hispanoameričke književnosti (Historia de la literatura hispanoamericana) tvrdi da je Puig naučio da piše romane, pripoveda, osmisli likove i rešava sukobe tako što je gledao filmove u bioskopu (2002: 349).
Ženski likovi, dominantni u Puigova prva dva romana, poistovećuju se s junakinjama iz holivudskih filmova, uživaju u kiču, maštaju o boljem životu, žale za izgubljenim iluzijama. Sva ta opšta mesta poslužila su Puigu da stvori sredinu gde je „Holivud stvarniji nego ružna palanka u kojoj su primorani da žive“ (Popović-Srdanović 1985: 242), a trenutak u filmu Krv i pesak Rubena Mamulijana kad Rita Hejvort izda Tajrona Pauera „za njih je mnogo potresniji nego izdajstva koja svakodnevno čine u životu. Filmske melodrame za njih nisu samo izvor verbalnog ili umetničkog iskustva – one su jedini pravi život“ (Popović-Srdanović 1985: 242).
Naposletku, treba napomenuti i jednu nedovoljno poznatu činjenicu: Manuel Puig je 1982. godine nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, kad je laureat bio Gabrijel Garsija Markes (Levine 2001: 208), ali je i ta informacija prošla prilično nezapaženo. Domovina je priznala njegov književni značaj tek nakon smrti, a nedavni dokumentarni film Povratak u Koronel Valjeho (Regreso a Coronel Vallejo, 2016) reditelja Karlosa Kastra (Carlos Castro) prvi put predočava fotografije, kućnu videoteku i brojne druge detalje vezane za Puigov život. Film je snimljen na osnovu istraživanja bibliotekarke Patrisije Bargero (Patricia Barguero) koja se doselila u Puigovo rodno mesto kako bi izučavala njegov životni put i bavila se njegovim delom na radionicama koje tamo drži. Osim nje, u filmu se pojavljuju Grasijela Goldčluk, Felisa Pinto i Mempo Đardineli. Film je posvećen Manuelu Puigu, ali nije dokumetarno-biografskog karaktera već istražuje odnos između autora i njegovog rodnog mesta i baca novo svetlo na recepciju Rite i Ustašca, odnosno na Puigove likove – meštane koji su ih neposredno inspirisali, doživljavajući njegove romane kao istoriju sopstvenog sela, a ne kao kreativnu fikciju.
Od monahinje do sveca i čarobnjaka
Za razliku od Manuela Puiga, koji je prisutan u srpskoj prevodnoj književnosti od sredine osamdesetih godina12, Sesar Aira se pojavio na našem jeziku tek 2017, kada je izdavačka kuća Agora objavila roman Epizoda iz života putujućeg slikara, a časopis Polja njegovu priču Pikaso.13 Od početka kontroverzan, naročito po pitanju književnog kvaliteta i političke podobnosti, Aira svojom subverzivnom hibridnom književnošću „razbija narativni kliše, poigrava se stilovima i strukturom, često kontrira beletrističkoj tradiciji kako bi pokazao da autor ne mora biti ’književno korektan’ da bi bio čitan i uspešan” (Kovačević Petrović 2017: 89). Premda je počeo da piše sedamdesetih godina, a intenzivno da objavljuje početkom 1990-ih, Aira je ušao u istorije hispanoameričke književnosti tek početkom XXI veka, i to kao vrlo neobičan slučaj zbog svoje autorske plodnosti (napisao je više od trideset novela, pored priča, pozorišnih komada i eseja); neka od njegovih dela imaju bizarne naslove poput Kako sam postao monahinja (Rosario, 1993) ili Kineski roman (Buenos Ajres, 1997), što možda objašnjava njegov improvizovani i rapsodičan stil, kojim kao da se ruga našem poimanju književnosti14 (Oviedo 2004: 463).
S druge strane, Roberto Bolanjo u svojim esejima i tekstovima nastalim između 1998. i 2003. kontinuirano spominje Airu, i to s drastično različitim stavom: od toga da je reč o autoru jednolične i sive proze, koja na mahove pravi iskorak vredan pamćenja (Bolaño 2012: 30), preko tvrdnje da je Sesar Aira jedan od malobrojnih pisaca koji izmiče bilo kakvoj klasifikaciji, do stava da je on „ekscentrik, ali i jedan od tri-četiri najbolja pisca na španskom jeziku danas“15 (Bolaño 2012: 136–137). U predgovoru knjizi u kojoj je objedinjeno deset Airinih romana, meksički pisac Huan Pablo Viljalobos (Juan Pablo Villalobos) tvrdi da bi se moglo reći da je celokupno Airino delo napisano protiv latinoameričkog buma, „mada bi možda bilo poštenije reći da počiva na drugim književnim tradicijama i drugim načinima shvatanja umetnosti“16 (Villalobos 2019: loc. 38).
Sesar Aira, poput Manuela Puiga, rođen je u predgrađu Buenos Ajresa, u mestu Koronel Pringls (Coronel Pringles). To je gradić sa oko 20.000 stanovnika, „koji sam prinuđen da prihvatim kao stvaran, premda mi se čini da ga je izmislio on, njegov najslavniji sin, čovek koji je napisao najlucidnije reči o majci (verbalna misterija) i ocu (geometrijska izvesnost)“17 (Bolaño 2012: 136). Airino rodno mesto prostor je u kojem se odigrava više njegovih (kratkih) romana i priča, od ranog dela Kako sam postao monahinja (Cómo me hice una monja, 1993) do njegove 103. knjige po redu18 , Muzički potezi kičicom (Pinceladas musicales, 2019).
Delimično autobiografski roman Kako sam postao monahinja evocira autorove uspomene iz ranog detinjstva, kad je imao šest godina. Prožet osobenim humorom i ironijom, Aira pripoveda o preseljenju u Rosario: „Mojih prvih šest godina proveli smo, tata, mama i ja, u selu u pokrajini Buenos Ajres kojeg se uopšte ne sećam i u koje se nikada više nisam vratio: Koronel Pringls“19 (Aira 1998: 11). U tom mestu nije bilo ni sladoleda ni umetničke galerije (2019a: loc. 18), ali je ono imalo – to ćemo saznati tek u Muzičkim potezima kičicom – jedno pozorište, jedan dnevni list, jedan bazen i jednog slikara (2019a: 74). Narator, odnosno dečak koji ima izuzetno razvijenu svest o stvarnosti koja ga okružuje, piše o sebi u ženskom rodu, dok ga roditelji i učitelj oslovljavaju autentičnim imenom: Sesar. U spletu uspomena i događaja, on(a) se priseća kuće u Pringlsu koju su napustili, zamišlja poplavu koja se nikad nije desila (27) i iznova proživljava uspomene iz „one stare kućice u Pringlsu gde više ne živimo…“ (29). Autor/narator/dečak priseća se da „jedna od mojih baba umrla pre nego što sam se rodio. Druga je bila dobrog zdravlja, u Pringlsu. U našoj kući se nikada nije govorilo o ’baki’“ (56) i insistira na tome da se ne seća najranijeg detinjstva: „Osećao sam žudnju za prostranstvima, poput onih koja sam imao dok sam živeo u Pringlsu; doduše, ne sećam se Pringlsa; potpuna amnezija me razdvaja od života pre Rosarija“ (87). On zapravo tvrdi da su te rane uspomene bile izmišljene, odnosno da „prostranstva Pringlsa nisu bila uspomena. Bila su želja, svojevrsna sreća, koja je mogla biti bilo gde…“20 (87).
Kratak fantastičan roman Večera (La cena, 2006) o muškarcu i njegovoj majci koji odlaze kod prijatelja na večeru i po povratku saznaju putem TV programa uživo da je provinciju u kojoj žive – Koronel Pringls – preplavila horda zombija. Ovo delo ima izrazitu dodirnu tačku s prvim romanima Manuela Puiga u liku majke, koja nalazi zadovoljstvo u prepričavanju tuđih života i seoskih tračeva. Njoj i njenom prijatelju, ironično pripoveda Aira, brojna imena „navirala su na usne u ogromnim količinama, s automatskom lakoćom. Zar je toliko ljudi živelo i živi u Pringlsu?”21 (Aira 2019: loc. 6055). S druge strane, Večera otkriva rastavnu tačku dvojice argentinskih pisaca: „Televizija je postala moja jedina istinska zanimacija. A nije mi se čak ni dopadala. U mojoj mladosti (u Pringlsu) nije postojala, a kada sam živeo sâm nisam imao televizor, tako da nisam stekao naviku da gledam televiziju, da uživam u njoj. Ali kad sam se preselio u mamin stan, više nisam imao kud“22 (Aira 2019: 6314). U novonastalim okolnostima bila je sreća što su se u Pringlsu svi poznavali (Aira 2019: loc. 6526), a pošto je mesto bilo malo, svi su mogli da se evakuišu raspoloživim automobilima (Aira 2019: loc. 6629), ali je pojava zombija dovela do toga da je pola Pringlsa ubrzo nestalo (Aira 2019: loc. 6372) i donela bojazan da je Pringls ukleto selo (Aira 2019: loc. 7047).
Jedan od novijih romana Sesara Aire, novela u četrnaest poglavlja Muzički potezi kičicom, takođe počinje sećanjem na detinjstvo u rodnom mestu: „Kad sam bio mali, početkom pedesetih godina, u Pringlsu je živeo jedan slikar dvosmislenog ugleda, kakav u selu stiču oni koji se bave neproduktivnim aktivnostima“23 (2019a: loc. 15). Za razliku od Monahinje, kad autor uporno opovrgava sećanja, ovde pripoveda da je svako leto provodio u Pringlsu i poetično opisuje prizore koji pamti iz mladosti: „Dnevna svetlost u Pringlsu nije bila uvek ista. Bilo je nečeg tajanstvenog u njenim promenama, o čemu se nije pričalo, ali, kako sam saznao mnogo kasnije, taj utisak su ljudi delili ćutke“24 (2019a: loc. 33). Štaviše, pola veka nakon prvih sećanja, Aira nostalgično i emotivno evocira niz dragih uspomene na nebo, pejzaž „koji nije imao jasno prepoznatljive karakteristike, a još manje su to imale ulice i zgrade“25 (2019a: loc. 70), praskozorje, rodbinu (mesto je, naime, bilo toliko malo da su se naposletku svi njegovi starosedeoci srodili međusobnim brakovima) i voz, odavno neprecizan i neugledan, koji je bio jedina veza meštana sa svetom i razlog postojanja Pringlsa (2019a: loc. 78), gde nikada niko nije pomišljao da promeni način života (loc. 375).
Stiče se utisak da se ovi prizori, uz primese tajanstva i fantastike, odvijaju u nekakvim mitskim prostranstvima, u čijem središtu je Palata oko koje se ispreda radnja i umnogome podsećaju na drugu periferiju Buenos Ajresa, onu u kojoj je odrastao Manuel Puig.
Rodno mesto Sesara Aire, pod autentičnim imenom, spominje se i u romanu Krojačica i vetar (La costurera y el viento, 1994), kao gradić na jugu zemlje, gde su dani bili duži (2019: loc. 443); bilo je to mesto sa svega dva taksija, koja su ljudi koristili samo kada je trebalo da se odvezu do železničke stanice (loc. 549); zapravo, „ceo Pringls bio je jedan kvart, a informacije su cirkulisale brzinom tela u slobodnom padu“26 (loc. 817). U pripoveci A brick wall, Sesar Aira već u prvoj rečenici nedvosmisleno upućuje na prve romane Manuela Puiga: „Kao mali, u Pringlsu, često sam išao u bioskop. Ne svakodnevno, ali nikada nisam gledao manje od četiri-pet filmova nedeljno. Zapravo četiri ili šest, jer su uvek bile duple projekcije; niko nije plaćao kartu da bi gledao samo jedan film“27 (2013: loc. 26). Za njega, isto kao i za Puiga, „bioskop je bio velika zabava, pravi izlaz, naš luksuz“28 (2013: loc. 117). Aira se priseća detinjstva i u priči Pas (El perro), pripovedajući da su u Pringlsu „psi trčali za automobilima lajući na točkove, dobro se sećam toga iz svog detinjstva”29 (2013: loc. 509). Mesto je prisutno i u pripoveci Muzički mozak (El cerebro musical) iz istoimene zbirke (iznova u prvom licu, na samom početku pripovesti): „Bio sam mali, imao sam možda četiri-pet godina. Bio sam u svom selu, Koronel Pringlsu, početkom 1950-ih godina“30 (2013: loc. 1033), da bismo saznali nove autobiografske detalje: „Mnogo godina kasnije otišao sam iz Pringlsa kao što iz sela odlaze toliki mladi s umetničkim ili književnim nemirima, žedni kulturne ponude koju je obećavala prestonica“31 (2013, loc. 1153). U priči El Infi nito Aira evocira uspomene na školu, koja još uvek postoji u njegovom rodnom mestu (2013, loc. 2447) i zaključuje da u tom selu, gde su automobili trajali čitavu večnost, a nameštaj se kupovao samo prilikom venčanja, i gde se decenijama čekalo na dolazak bele tehnike, vreme ipak nije donelo velike promene: „Koronel Pringls tada je bio manje-više isto što i sad: malo manji, malo manje urbanizovan, s više zemljanih ulica“32 (2013: loc. 2469).
Sudeći po prisustvu rodnog mesta Sesara Aire u njegovim romanima i pripovetkama, zaključujemo da, za razliku od Puiga koji je u Heneral Viljegas smestio radnju svoja prva dva romana, a kasnije crpeo uspomene i emocije iz detinjstva bez konkretnih referenci, Airin Koronel Pringls prisutan je u njegovom delu kontinuirano, kao snažan izvor inspiracije i na mahove nostalgije. Ipak, američki kritičar Vilfrido Koral (Wilfrido H. Corral) tvrdi da se u Airinim33 romanima „zaplet ne odvija u skladu s neobičnom prirodom likova ili uvođenjem onoga što anglofoni neologizam naziva ’autobiografikacijom’“34 (2019: 115) i da on koristi metod kojim „neprestano protivreči sebi kako bi opravdao neubedljive slučajnosti, uživajući u pripovedanju toliko da i čitaoci naposletku moraju da prihvate taj izazov“35 (idem). Od Belog zaliva, preko Starog mosta do Oksfordske katedre Najveći matematičar argentinske književnosti, Giljermo Martines, upoznao je na postdoktorskim studijama na Oksfordskom univerzitetu srpskog matematičara i spisatelja Vladimira Tasića i razmenjivao s njim prve priče, u uzajamnoj želji za književnom karijerom. Martinesov bildungsroman Povest o Rodereru (Acerca de Roderer, 1993) upravo zahvaljujući tom prijateljstvu prvo je preveden na srpski jezik (prevod Duško Vrtunski, izdavač Svetovi/Kraj beline 1995), a Tasić u pogovoru, umnogome posvećenom glavnom liku, a ne autoru pripovedaču, prepoznaje dodirne tačke s „mitološkim, književnim i naučno-filozofskim, odnosno matematičkim referencama“ (1995: 105). Bloger i brižljivi arhivar tekstova vezanih za svoje delo, Martines je na svojoj veb stranici objavio predgovor prvog izdanja Roderera na kineskom jeziku (2010), u kome otkriva pojedinosti značajne za naše istraživanje: kad je imao dvanaest godina, drug kojeg je redovno pobeđivao u šahu odveo ga je u posetu kod jednog rođaka, zatvorenog u polumraku svoje sobe i posvećenog teoretskom izučavanju šahovskih partija, i Martines je upravo tamo doživeo svoj prvi veliki šahovski poraz.
Druga osoba koja ga je nadahnula da stvori lik Roderera bio je njegov povučeni fakultetski kolega, takođe iz mesta Baija Blanka (Bahía Blanca, Beli zaliv), koji je živeo s majkom, okružen zastrašujućim elgrekovskim portretima bledih lica. Te dve osobe iz autorovog detinjstva bile su osnova za kreaciju lika Gustava Roderera, tajanstvenog mladića u „opsesivnoj potrazi za drvetom života/drvetom nauke/prosvetljenjem“36 (Kovačević Petrović 2018: 18).
U romanu Povest o Rodereru radnja se dešava u maloj luci Puente Vijeho (Puente Viejo)37, nadomak rodnog mesta Giljerma Martinesa Baija Blanka, koje postaje pusto i tiho kad odu svi koji su tu letovali (Martinez 1995: 12). Knjiga obiluje autobiografskim elementima vezanim za samog autora, namerenog da bude ne samo šahista nego i pisac (Martinez 1995: 18), dok u njegov (školski) život ne ulazi mladi profesor koji je nalazio „utočište u lepoti matematike, kao da želi da se prepusti razumnoj nadmoći onog poretka koji je stvoren simbolima i izvođenjima pred haosom u učionici“ (Martinez 1995: 28). Upravo matematika zanima i tajanstvenog protagonistu jer je to „jedino područje u kojem je inteligencija uspela da stigne dovoljno daleko a da ipak ostane sama sa sobom“ (Martinez 1995: 44), a potom dakako i naratora, koji je naredne godine upisao studije matematike s jednom od najboljih ocena na prijemnom ispitu i očiglednim darom za tu nauku, odnosno „igru jedva nešto težu od šaha“ (Martinez 1995: 62). Kao što je Giljermo Martines posećivao Baiju Blanku samo za vreme letnjih raspusta, to je činio i narator Povesti o Rodereru. Argentinski pisac ovde postavlja književnu potku svih svojih potonjih dela kada, prilikom jednog letnjeg povratka u rodni grad, raspravlja s Rodererom o „Seldomovoj velikoj teoremi koja je uzdrmala svet matematike, najdublju rezultat koji je dala logika Gedelovih teorema iz tridesetih godina“ (Martinez 1995: 70). Artur Seldom, „legenda među matematičarima“ (Martinez 2005: 19) biće jedan od likova u romanu Neprimetni zločini (2003) u kome će Martines, prilikom svog oksfordskog susreta s čuvenim logičarom, iznova reprodukovati sličnu misao: „Ja sam nekoliko meseci proučavao za jedan seminar najpoznatiju od njegovih teorema: filozofski produžetak Gedelovih teza iz tridesetih godina“ (Martinez 2005: 19–20). Roderer će nagovestiti još jedno Martinesovo delo: Gedel za sve (Gödel para todos, 2009), stručno štivo s podrobnim ilustracijama teorema, nastalo u koautorstvu s argentinskim matematičarem Gustavom Pinjeirom (Gustavo Piñeiro). Profesionalni put naratora Roderera paralelan je s Martinesovim: prvi dobija stipendiju i odlazi na doktorske studije u Kembridž, a drugi u Oksford. U kontekstu naše teme treba spomenuti još jedan detalj u noveli Povest o Rodereru: očevu biblioteku (95), koja je imala presudnu ulogu u formiranju budućeg pisca. Prilikom svoje druge posete Srbiji 2016. godine, Giljermo Martines je, u razgovoru koji smo s njim zabeležili, istakao da naročito pamti biblioteku svog oca, u kojoj su bile knjige poput romana Gospodin predsednik (El señor presidente) Migela Anhela Asturijasa (Miguel Ángel Asturias), Jesen patrijarha (El otoño del patriarca) Gabrijela Garsije Markesa, sabrana dela Aleha Karpentjera (Alejo Carpentier) i dakako Borhesove knjige.
Martines, poput Puiga, ostaje dosledan u književnom nazivu svog rodnog mesta: vezuje svoje likove za Puente Vijeho (u zbirci Odvratna sreća transkribovanom kao Vjeho). U priči Veliki pakao (Infi erno grande) Martines pripoveda o mladiću koji dolazi u Puente Vijeho u kojem „behu dve berbernice” (Martines 2016: 5), ali spominje i svoj rodni grad Baija Blanka, mesto iz koga je izvesna Francuskinja, zavodljiva i arogantna žena oko koje autor stvara zaplet. Martines osmišljava niz zanimljivih likova, po uzoru na ličnosti koje su ga okruživale u detinjstvu/mladosti. U Puente Vijeho stiže i protagonista priče Nepobediva stidljivost profesora Pipkina (Sobre la timidez invencible del profesor Pipkin), na poziv Kružoka sarmijentovskih vaspitača, koji ga nisu dočekali na polupraznom peronu seoske železničke stanice. Martines pruža i dodatne informacije o mestu: Puente Vijeho se tokom leta pretvara u pravi grad (2016: 14). U pripoveci Mrtva mačka (Un gato muerto) autor nam otkriva da su on i njegov susetka, koja je takođe bila iz malog mesta, voleli film i prisećali se „naslova koje su videli u ranoj mladosti, spuštajući se malo-pomalo do blesavih komedija“ (2016: 33). Ovde dolazimo i do dodirne tačke sve trojice argentinskih pisaca koji su predmet ovog istraživanja, a to je film. U zbirci eseja La razón literaria. Ensayos y polémicas (2016), Martines beleži sledeće: „Moj otac je bio jedan od osnivača prvog filmskog kluba u Baija Blanki: tamo je upoznao moju mamu, te stoga mogu da kažem da sve u životu dugujem filmu“38 (Martínez 2016a: 31). Projekcije su u to doba organizovane u poslepodnevnim satima „i po povratku, za vreme večere, otac bi nam (bilo nas je četvoro dece) prepričavao film koji su gledali, takoreći kadar po kadar”39 (idem).
S druge strane, neminovno je da napomenemo još dve činjenice: veliki obožavalac Borhesa i autor nadasve originalne knjige Borhes i matematika (Borges y la Matemática) 40, Martinesu svom opusu ne spominje Puiga, a o Airi govori u negativnom kontekstu u eseju Argentinska književnost i Airina šala (La literatura argentina y un chiste de Aira) u spomenutoj zbirci eseja iz 2016. godine, gde se izuzetno kritički osvrće na Airine stavove o književnosti, naročito na njegovu tvrdnju da nije važno delo već proces stvaranja i da je važnije objavljivati nego pisati (2016a: 69-73).
Giljermo Martines je autor još nekoliko priča delimično autobiografskog karaktera: Vrlo težak ispit (Un examen muy difícil) govori o profesoru logike i tautologije (Martines je godinama radio kao profesor u srednjoj školi); protagonista pripovetke To pitanje otvora (Esa cuestión de orifi cios) odlazi u Buenos Ajres da nastavi studije matematike; u priči Déjà vu ili kraljevstvo horizontalnog položaja (Déjàvu o Los reinos de la posición horizontal) jedan od motiva jeste biblioteka u kojoj otac protagoniste studenta matematičke logike leži u fotelji, zabačene glave, umotan u flanelski kućni mantil (2016: 79); priča Popravni ispit (El recuperatorio) uvodi nas u radnju informacijom da je dvadesettrogodišnji protagonista pripremao magistarsku tezu (2016: 121). Sva pomenuta dela Giljerma Martinesa napisana su racionalno, uravnoteženo, dobro promišljenim i odvaganim rečima, žanrovski čisto, a autor u njima, kao što smo pokazali, često evocira uspomene na detinjstvo, poseže za poznatim motivima i obrađuje ih u skladu s datom temom, dosledno i uverljivo.
Zaključna razmišljanja
Desetine hispanoameričkih pisaca međunarodnog ugleda rođeni su, a mahom i odrasli, u provinciji. Kod većine je upravo to obeležilo njihov književni put, tako što im je razvilo maštu, negovalo nostalgiju i probudilo želju za uspehom. No, geografska periferija donela im je još nešto: neiscrpno nadahnuće za stvaranje, poznatu scenografiju za nove literarne mizanscene, pregršt likova koji su, uobličeni fikcijom, doprineli nastanku kultnih knjiga i formiranju njih kao kanonskih pisaca.
Naše istraživanje bilo je usmereno na delo tri argentinska pisca, premda bi to polje moglo da ispuni još desetak tamošnjih autora. U početku osporavan, u domovini dugo nepriznat, Puig je nakon prva dva romana „optužen“ da ih nije napisao on već njegovi likovi, te da uopšte nema izgrađen literarni stil. Uspostavivši ravnotežu između popularne kulture i eksperimentalnog romana, Manuel Puig je postigao ogroman uspeh kod čitalačke publike, da zainteresuje kritičare i da stekne međunarodnu slavu. Kultura masa, tada predvođena Vorholom i Lihtenštajnom, za njega je predstavljala neiscrpan izvor fikcije i vezu između života i književnosti. I ne samo to: Puig je, kako tvrdi Rodrigo Fresan (2004: 68–69), mrtav življi nego ikad. Prilikom čuvenog okupljanja mlade generacije hispanoameričkih pisaca u Sevilji i poslednjeg diskursa Roberta Bolanja, Karlos Baral (Carlos Barral) u svojoj izdavačkoj kući objavio je knjigu Palabra de América objedinivši sve govore novog pokolenja. Među velikim učiteljima latinoameričke književnosti, Fresan je posebno istakao Puiga, koji je bio kadar da napiše politički roman u pop maniru (Poljubac žene pauka), da preduhitri Dejvida Linča u originalnosti urbanog izraza ( e Buenos Aires Aff air), da prepusti svoj prvi roman glasovima iz detinjstva; da se nonšalantno, istovremeno gospodski i mangupski poigra sa žanrovima (Ustašca i Pubis), ali i s latino kičem (Tropska noć). Vilfrido Koral će Puiga, u svojoj knjizi Učenici i učitelji (Discípulos y maestros 2.0, 2019) nazvati „videomanom“ (151) i „provokatorom“ (279), ali i jednim od najuticajnijih pisaca na kasnije generacije argentinskih autora.
Jedna od zajedničkih tačaka Puiga i Aire jeste figura majke: osim vezanosti pisaca za majku i njene značajne uloge u njihovom ranom detinjstvu, kod Manuela Puiga (Rita, Ustašca) i Sesara Aire (Monahinja, Večera), majka ima još jednu ključnu osobinu: Manuelova je obožavateljka holivudskih filmova, a Sesarova ljubiteljka žute štampe: obe su tu strast prenosile u stvaran život, s tim što je Puig nasledio i upijao majčino interesovanje, dok je u Airinom slučaju stvoren duboki ponor između deteta i roditeljke. Koristeći jezik kao instrument i predmet književnog istraživanja, Puig se inovativno oslanjao na autentičan argentinski govor, Aira se otiskuje u jezički eksperiment doživljavajući svaki (kratak) roman kao novi izazov, dok Giljermo Martines matematički ogoljava svoju prozu dajući joj time originalnost i brižljivu svedenost. Sva trojica prenose u književno delo događaje, emocije i likove (ličnosti) iz svoje provincije: Puig u dodiru s popularnom kulturom, Aira u autobiografskim vinjetama, a Martines u anegdotskim teoremama.
O najkontroverznijem savremenom argentinskom piscu Sesaru Airi polemike ne jenjavaju, a mišljenja kolega su drastično podeljena: od toga da njegovo delo spada u sam vrh hispanoameričke književnosti i da zaslužuje Nobelovu nagradu, do toga da je u svakom smislu precenjen, ali politički podoban. Njegova hiperprodukcija pokazuje da subverzivnošću i udaljavanjem od narativnog klišea autor može biti i te kako uspešan, a njegovi dugogodišnji čitaoci neretko menjaju stav, osvojeni tom nesvakidašnjom kratkom prozom, naizmenično prožetom ironijom i emocijom.
Predstavnik treće linije argentinske književnosti Giljermo Martines, naizgled udaljen od svojih starijih kolega, zapravo nastavlja isti put, predvođen – u slučaju sve trojice – neprevaziđenim nacionalnim literarnim ocem, Borhesom. Svaka Martinesova priča počiva na autobiografskim elementima (o čemu i sam svedoči u tekstovima objavljenim na svom blogu), a za razliku od Puiga i Aire, gde je izraženo prisustvo majke, kod Martinesa je naročito značajan uticaj oca. Smatrao ga je velikim piscem, koji doduše nikada nije objavio nijednu knjigu (premda se poneka njegova priča može naći u lokalnim antologijama) jer je bio od onih koji su pisali zbog umetnosti, a ne zarad objavljivanja (otuda, pretpostavljamo, toliki gnev prema Airinom upravo suprotnom stavu).
Martinesu je otac preneo ljubav prema obrazovanju, čitanju, šahu i matematici, čime je suštinski i trajno uticao na njegov životni, lični i profesionalni put.
Nakon svega što smo sagledali, nameće se zaključak da je rodno mesto pisaca kojima smo se bavili u ovom članku ostavilo nesumnjiv trag u njihovom opusu, kao referentna tačka njihovog pogleda na svet. To je naročito značajno s obzirom na činjenicu da je argentinska književnost uporedo težila kosmopolitizmu i tragala za svojim nacionalnim identitetom (argentinidad). Manuel Puig je tu ravnotežu postigao oslanjajući se na izveštačeni jezik srednje građanske klase svoje rodne provincije, Sesar Aira decenijama eksperimentiše s jezikom, a Giljermo Martines, u skladu sa svojom osnovnom vokacijom, uvodi matematiku i primenjuje formule na razvoj radnje. Kao što smo videli, trag svega toga nalazi se i u kasnijim delima ovih pisaca nakon što definitivno prelaze u metropolu.
U tekstu objavljenom 2014. godine na veb sajtu „Letras libres”, Damijan Tabarovski (Damián Tabarovsky) tvrdi da je argentinska književnost XXI veka sve bliža centru što je više marginalna. Reč je o teritoriji neprestane unutrašnje borbe s tradicijom koja postavlja radikalna pitanja o stanju rečenice i proze, neretko zaboravljajući na neiscrpne mogućnosti sintakse, stila, raznolikosti, odvažnih iskoraka na poznatom horizontu. U ovom radu nismo se dotakli novih argentinskih pisaca i teorije romana, niti uticaja periferije na njihove stavove o toj proznoj vrsti, ali bismo želeli da nagovestimo mogućnost istraživanja u tom pravcu, jednako kada je reč o delu Ernesta Sabata, Hulija Kortasara, Rodolfa Volša, Rikarda Pilje i autora kojima smo se ovde bavili, kao i njihovih naslednika.
Bojana KOVAČEVIĆ PETROVIĆ
1 Budući da nije imao poznanstva u književnom svetu, Puig je svoj prvi rukopis predao Huanu Gojtisolu, španskom piscu s kojim se upoznao tokom boravka u Njujorku. Gojtisolo je Ritu poslao u Barselonu, svom bliskom prijatelju Karlosu Baralu, vlasniku izdavačke kuće Seix Barral koja je imala presudni značaj za bum latinoameričke književnosti. Rita je bila finalista nagrade Biblioteka Breve, čiji su prethodni dobitnici bili Mario Vargas Ljosa (1962, za roman Grad i psi), Visente Lenjero (Zidari, 1963) i Giljermo Kabrera Infante (Pogled na praskozorje u tropima, 1964), roman koji će autor zbog cenzure preimenovati u Tri tužna tigra). Puig se, naime, nije dovoljno uklapao u novonastali bum, a mišljenje kritičara o njegovom prvom romanu, koji će biti cenzurisan i objavljen tek tri godine kasnije, bilo je vidno podeljeno: urugvajski pisac Huan Karlos Oneti ogradio se čim je pročitao knjigu, ali su tridesetpetogodišnjeg Puiga podržale njegove mlađe kolege Rikardo Pilja i Sesar Aira.
2 „Fue sustantiva: afectó su estructura, su lenguaje y su temática”.
3 „El sentido que en la vida individual y colectiva actual han cobrado los mitos cursis y degradados de la cultura masiva”.
4 „Un pueblo donde la gente modelaba su habla según las radionovelas o las películas de Hollywood”.
5 Treba napomenuti da su autentičnim argentinskim jezikom pre Puiga pisali pojedini autori književnosti o gaučima (npr. Hose Ernandes i Estanislao del Kampo, u XIX veku), regionalistički pisci poput Rikarda Guiraldesa, čiji je roman Don Segundo Sombra objavljen 1926, iste godine kad i delo El juguete rabioso pisca urbane sredine Roberto Arlta (1926). U ranim tekstovima Horhea Luisa Borhesa (npr. „Hombre de la esquina rosada“, 1935) takođe je prisutan tipičan argentinski jezik, koji prožima i romane i pripovetke Hulija Kortasara (npr. „Torito“, 1956. i Rayuela, 1963).
6 Puigov prvi roman je u Argentini prošao takoreći neopaženo. Nije objavljen nijedan prikaz niti intervju s autorom, knjiga ni na koji način nije promovisana. Međutim, već naredne godine (1969) pojavili su se prevodi na francuski i engleski jezik i Le Monde je Ritu svrstao među najbolje romane objavljenih te godine, a New York Times ju je stavio na spisak najprodavanijih knjiga u Sjedinjenim Američkim Državama.
7 Većina likova u romanu ima kratka imena (nadimke), baš kao i sam autor, koga su u detinjstvu zvali Koko (Coco).
8 Poslednja scena romana Našminkana ustašca, koja se odigrava u realno vreme, 1968, smatra se nadasve uspelim narativnim završetkom, koji majstorski spaja književnu i filmsku umetnost.
9 Sudeći po svedočanstvima Puigovih prijatelja i njegovog brata u dokumentarnom zapisu Soy lo que soy, Našminkana ustašca su užasnula meštane Koronel Valjeha, koji su se do te mere prepoznali u likovima romana da je knjiga zabranjena na lokalnom nivou.
10 Roman je ekranizovan 1985. godine, po Puigovom scenariju. Premda razočaran podelom (reditelj Ektor Babenko je za protagoniste odabrao Vilijama Harta i Raula Huliju), Puig je doživeo ostvarenje svog sna: film je nominovan za četiri Oskara, uključujući i kategoriju za najbolji adaptirani scenario, a Hart je dobio Oskara za najbolju mušku ulogu, nagradu BAFTA i Zlatnu palmu na Kanskom festivalu. Puig je pred kraj života napisao i dramatizaciju za mjuzikl Poljubac žene pauka, koji je postao kultna brodvejska predstava sa bezmalo hiljadu izvođenja.
11 „Da un papel preponderante a la cultura de masas, en especial a aquellos de sus elementos que proceden del cine y de la radio, así como en la formación de su lenguaje.”
12 Poljubac žene pauka objavljen je u prevodu Dubravke Popović-Srdanović u ediciji „Hispanoamerički roman“ koju su priredili Dalibor Soldatić i Branko Anđić 1984–1985. godine, u izdanju grupe jugoslovenskih izdavača. Anđeoski pubis, iste prevoditeljke, publikovala je Narodna knjiga/„Politika” 2004, a Izdaja Rite Hejvort objavljena je 2019. godine u izdavačkoj kući Dereta, u prevodu Bojane Kovačević Petrović. Takođe je značajno napomenuti da su u Srbiji izvedena i dva njegova pozorišna komada: Pod okriljem zvezda (prevodilac i reditelj Alisa Stojanović, Beogradsko dramsko pozorište 1995) i Poljubac žene pauka (prevodilac Vanja Karas, reditelj Egon Savin, Zvezdara Teatar, Beograd 1996).
13 U 2020. godini objavljena su još dva prevoda Airinih dela na srpski: Duhovi i Rulet sećanja, ili Ala sam se nasmejao, oba dela u prevodu Nikole Jovanovića.
14 „Un caso muy raro por su fecundidad (ha escrito ya más de treinta novelas breves, aparte de cuentos, teatro y ensayo), algunas con títulos tan estrafalarios como Cómo me hice monja (Rosario, 1993) o Una novela china (Buenos Aires, 1997), lo que quizá explique su estilo improvisado y rapsódico, con el que parece estar burlándose de la literatura tal como la entendemos.”
15 „Un excéntrico, pero también uno de los tres o cuatro mejores escritores de hoy en lengua española.”
16 „Aunque quizá sería más justo decir que abreva de otras tradiciones literarias y de otras maneras de entender el arte.”
17 „Que no tengo más remedio que aceptar como real, aunque parezca inventada por él, su hijo más ilustre, el hombre que ha escrito las palabras más lúcidas sobre la madre (un misterio verbal) y sobre el padre (una certeza geométrica).”
18 Aira je nesumnjivo jedan od najplodnijih hispanoameričkih pisaca svih vremena, sudeći po broju objavljenih knjiga. S druge strane, valja napomenuti da njegov ritam pisanja nije znatno drugačiji od većine kolega, za razliku od njegove koncepcije: Aira publikuje sve što napiše, njegove knjige retko prelaze 100 strana (najkraća ima manje od 20) i pretežno sarađuje s malim izdavačkim kućama.
19 „Mis primeros seis años los habíamos pasado, papá, mamá y yo, en un pueblo de la provincia de Buenos Aires del que no guardo memoria alguna y al que no he vuelto después: Coronel Pringles.”
20 „Los espacios de Pringles no eran un recuerdo, Eran un deseo, una especie de felicidad, que podía estar en cualquier lado.”
21 „Les venían a los labios con una facilidad automática, en enormes cantidades. ¿Tanta gente vivía o había vivido en Pringls.”
22 „La televisión se había vuelto mi única ocupación real. Y ni siquiera me gustaba. En mi junventud no existía (en Pringles) y cuando viví solo no tuve televisor, así que no me hice el hábito, no le tomé el gusto. Pero desde que me mudé al departamento de mamá no tenía otra cosa.”
23 „Cuando yo era chico, en los primeros años cincuenta, vivía en Pringles un artista pintor con ese prestigio ambiguo que se ganan en un pueblo los que practican actividades improductivas.”
24 „La luz del día en Pringles no era algo dado de una vez por todas. Había algo secreto en sus cambios, de lo que no se hablaba pero, como pude comprobar mucho después, se compartía en silencio.”
25 „Que no tenía rasgos claramente reconocibles, y las calles y edifi cios menos.”
26 „Todo Pringles era un barrio, y la información circulaba rápido como un cuerpo en caída libre.”
27 „De chico, en Pringles, yo iba mucho al cine. No todos los días, pero nunca veía menos de cuatro o cinco películas por semana. Cuatro o seis, debería decir, porque eran funciones dobles, nadie pagaba la entrada por ver una sola película.”
28 „El cine era la gran diversión, la gran salida, el lujo que teníamos.”
29 „Los perros corrían a los autos ladrándoles a las ruedas, yo lo recordaba bien de mi infancia en Pringles.”
30 „Yo era chico, tendría cuatro o cinco años. Era en mi pueblo, Coronel Pringles, a comienzos de la década de 1950.”
31 „Muchos años después, yo me fui de Pringles, como se van de los pueblos tantos jóvenes con inquitudes artísticas o literarias, sedientos de la oferta cultural que me prometía la capital.”
32 „Coronel Pringles, el pueblo, era entonces más o menos lo que es ahora; un poco más chico, menos urbanizado, con más calles de tierra.”
33 Koral zapravo u ovom kontekstu govori o nekolicini aktuelnih pisaca, na čelu sa Airom i meksičkim piscem Mariom Beljatinom (Mario Bellatín).
34 „Las incidencias de la trama no se suceden de acuerdo con la naturaleza insólita de los personajes o con la intromisión de lo que con un neologismo anglófono recuperado se llama ’autobiografi cción’.”
35 „Se contradice continuamente para justifi car coincidencias inverosímiles, logrando con el placer por narrar que los lectores terminen aceptando el desafío.”
36 „busqueda obsesiva del árbol de la vida / el árbol de la ciencia / la iluminación.”
37 Selo se prvobitno zvalo „Most Martinesovih” (El Puente de los Martínez)
38 „Mi padre había sido uno de los fundadores del primer cineclub en Bahía Blanca: fue allí donde conoció a mi mamá, de modo que puedo decir que le debo todo al cine.“
39 „al regreso, a la hora de la cena, mi padre recreaba para nosotros, los cuatro hermanos, casi cuadro por cuadro, la película que habían visto.”
40 Martines je održao predavanje na tu temu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu novembra 2015. godine, koje je objavljeno u časopisu Polja br. 497, januar-februar 2016, str. 143–154.
IZVORI
Castro, Carlos. Regreso a Coronel Vallejo, 2016. <https://www.youtube.com/watch?v=Q7won34U_fo> 5.10.2019.
Martínez, Guillermo. <http://guillermomartinezweb.blogspot.com/2011/06/acerca-de-acerca-de-roderer.html> 1.10.2019.
Martines, Giljermo. Razgovor s piscem vodila autorka teksta 12. aprila 2016.u Novom Sadu.
Soy lo que soy – Manuel Puig. <https://www.youtube.com/watch?v=CN5YoIoHdaQ> 15.10.2019.
Tabarovsky, Damián. „Literatura argentina reciente: cuanto más marginal, más central“. <https://www.letraslibres.com/mexico-espana/literatura-argentina-reciente-cuanto-mas-marginal-mas-central-0> 10.10.2019.
LITERATURA
Aira, César. Diez novelas de César Aira. Kindle Edition. Barcelona: Literatura Random House, 2019.
„—“, Pinceladas musicales. Kindle Edition. Buenos Aires: Blatt & Ríos 2019a.
„—“, Relatos reunidos. Kindle Edition. Barcelona: Literatura Random House: 2013.
„—“, Cómo me hice monja. Barcelona: Random House, 1998.
Bolaño, Roberto. Entre paréntesis. Barcelona: Anagrama, 2012.
Corral, Wilfrido H. Discípulos y maestros 2.0. Madrid: Iberoamericana – Frankfurt: Vervuert, 2019.
Franco, Jean. Historia de la literatura hispanoamericana (a partir de la independencia). Edición revisada y puesta al día. Barcelona: Ariel, 2002.
Fresán, Rodrigo. “Apuntes (y algunas notas al pie) para una teoría del estigma: páginas sueltas del posible diario de un casi ex joven escritor sudamericano”. In Palabra de América. Barcelona: Seix Barral, 2004. 47–74
Kovačević Petrović, Bojana. „La reescritura de los mitos en las novelas Acerca de Roderer y La mujer del maestro de Guillermo Martínez“. Revista de Letras v. 58, n. 1, jan-jun 2018. 15–27.
„—“, „Recepcija hispanoameričke novele u Srbiji“, Colindancias No. 9, ISSN: 2067-9092, Elektronski: ISSN: 2393-056X, Temišvar: Mreža hispanista Srednje Evrope / Red de hispanistas de Europa Central, 2018. 33–42
„—“, „Knjige kakve se danas ne pišu“ (pogovor). Sesar Aira: Epizoda iz života putujućeg slikara, 2017, 89–93.
Levine, Suzanne Jill. Manuel Puig and the Spider Woman: His Life and Fictions. New York: Farrar Straus & Giroux, 2000.
Martínez, Guillermo. La razón literia. Buenos Aires: Seix Barral, 2016a.
Martines, Giljermo. Odvratna sreća (preveo Branko Anđić). Novi Sad/Zrenjanin: Agora, 2016.
Martinez, Giljermo. Neprimetni zločini (preveo Dalibor Soldatić). Beograd: Laguna, 2005.
Martinez, Gižermo. Povest o Rodereru (preveo Duško Vrtunski). Novi Sad: Svetovi i Apatin: Kralj beline, 1995.
Oviedo, José Miguel. Historia de la literatura hispanoamericana. 4. De Borges al presente. Madrid: Alianza Editorial, 2002.
Pavlović-Samurović, Ljiljana. Leksikon hispanoameričke književnosti. Beograd: Savremena administracija, 1993.
Popović-Srdanović, Dubravka. „Zavodljiva tkanja Manuela Puiga“. U Manuel Puig: Poljubac žene pauka, Beograd: Prosveta et al, 1985, 239–258.
Puig, Manuel. Izdaja Rite Hejvort (prevela Bojana Kovačević Petrović). Beograd: Dereta, 2019.
Tasić, Vladimir. „Svet je samo primer: Zagonetka Gustava Roderera“. U Gižermo Martinez: Povest o Rodereru, Novi Sad: Svetovi i Apatin: Kralj beline, 1995. 105–107.
Villalobos, Juan Pablo. „Prefacio“. In Diez novelas de César Aira. Kindle Edition. Barcelona Literatura Random House, 2019. Loc. 17–45.
