Piše: Ana Radun Tomić
Pošten čovek bi se sit ismejao svakom ko zalazi po kafanama u mrklo i ledeno doba noći. Možda čak i ludom ili glupom, nesrećnom, jer samo oni imaju pravo u kafani, na dnu čaše, utehu da traže sedeći pogrbljeni za kariranim stolnjacima. Ostala većina rmbači svakodnevno i nema vremena ni snage da zalazi po budžacima.
Desi se da i do skoro bezgrešni ljudi u posrnulim trenucima rezervišu jedan sto i praznu čašu za točenje tokom noći.
Dan se odmarao, pa se, valjda, i zlo s njim odmaralo. Mora i nevolja da se naspava. Kako bi, inače, sa jutrom jače udarila?
Crna, podeblja jakna se prostirala s leđa sve do preko masivne zadnjice. Zagrljen sto i zabalavljen rukav se nisu mrdali pod glasnim hrkanjem. Ama, ni pomerili se nisu, a hrkao je glasno kao motor od starijeg kamiona!
Pucanj se čuo kratko, negde iza ošamućene glave. Za njim sledi trzaj masivnog tela. Još jedan pucanj, dva.
Kafana nije bila baš sva svoja. Krivila se i migoljila i stezala mu je slepoočnice. Plafon se spuštao kao velika trbušina koja diše. „Mora da si popila”, složio je tavanici i pošao na zadnji izlaz da se s mirom izmokri jer je ve-ce bio tesan, u njemu je morao da skupi ruke i ramena da bi dohvatio da izvrši nuždu.
Zevnuo je kad je nanjušio hladan vazduh, manje zagušljiv nego onaj na kom je slinio. Učinilo mu se da je prespavao pola noći. Prišao je do kontejnera. Dok je vukao noge, osetio je da ne grebu po asfaltu kao inače, nego se lakše kreću, klizaju. Spustio je glavu i video je lokvu krvi. Pomokrio bi se u nju koliko ga je priteralo da mu se nije bešika zavukla iza bubrega uplašena krvavim prizorom. Mrtav čovek, belog lica, lepo obučen, a isti kao i svaki drugi, možda kao i on kad je imao dvadesetak kila manje, ležao je u lokvi koju je ispljuvao kroz izbušene rane stežući grudi. Šok, s njim i brzinski nestanak pijanstva, izoštrili su mu pogled i odmah je opazio dve prilike koje su zašle za ćošak. Mogao se zakleti da ih je već viđao u okolini i da ga je jedan od njih pogledao oštro i popreko pre nego što se izgubio iza ivice zgrade. Ni pijan ni lud, okrenuo je korak u smeru što daljem od ijedne kafane.
„Znate da je njihov sin imao problema sa alkoholom?”
„Ma kakvih problema, ženo Božija? To nisu problemi, nego čista bolest. Svako veče sam ga viđala zavaljenog u kanalu pored kuće, ne zna ni da se podigne da uđe na svoju rođenu kapiju.”
„Eto, sad kažu pošten, vredan, radi od jutra do mraka, a ko bi im verovao… Nije taj ni uz tarabu znao, nego mokri ležeći u gaće, a ne da zna ili može još bolje.”
„Nemojte ljudi, nije valjda sve tako crno?”
„Sestre mi mile, ja u to ništa ne verujem što se sad govori.”
„Ko i da veruje? On se smucao po raznim kafanama, nikad trezan bio. Ako nije u kafani, makar bi se u podrumu nadvio nad bure da loče iz njega.”
Trava oko doma je živnula i počela da buja. Pokosio ju je svu. Ležala je kud je zamahivao kosom i širila je svež miris. Biće od koristi da se njome nahrani stoka.
Govorili su mu da je spao na pola. „Od posla”, pravdao se, „malo sam postao žilaviji nego kad sam došao”. Krio se iza rada da ga niko ne pita da li ima još nešto što nije spomenuo, zbog čega bi se osušio (neku brigu slučajno?). Krio je šta misli i oseća jer su razna usta u novom svetu bila ista kao usta iz starog.
Nakon osvedočene smrti, prijavio se dobrovoljno da bude domar u ustanovi za mentalno zaostalu decu. Davali su mu da jede, da pije, da spava, ako radi više od norme mogao je i da proda više voća i povrća koje uzgaji, deo para da ostavi sebi da ima da se presvuče i preobuje. Novom životu se nadao kao iskupljenju za grešan stari koji je vodio, iz kog se prenuo zahvaljujući tuđoj tragediji, da ne bi, jednog dana, dočekao sličnu. Pojurio je u njega što je pre mogao da bi pobegao od ružnih navika i od zlih govorkanja. Čak su mu i roditelji iza leđa prevrtali očima. Ranije zbog pića, a od nedavno zbog „nenormalne odluke”, umesto da su, barem jednom, došli njemu u oči da kažu šta misle i šta žele od sina. Mogao je da prihvati sve osim da crkne kao pseto, na sred mračne, zapišane ulice, naliven lozom i smrdljiv, zarozan, debeo. Plašio se da će ga pronaći ljudi koju su počinili ubistvo i da će ga ućutkati kad se napije, nesposobnog i nedužnog.
Kad je mislio da se otarasio napasnih ljudi, da se dao višem i humanom cilju, da će ga poštovati makar oni s kojima provodi dane, poželeo je da propadne u zemlju, da ode dole ako treba, ali da se ne vraća ni na jednu tačku planete. U selu daleko od kuće, gde je trebao da nađe mir, da se izleči kroz rad i deo sebe pokloni stvorenjima koja nemaju ništa, gledali su ga sa još većim podozrenjem, sumnjom, na svaki njegov korak su se došaptavali da li je popio ili kako se može saznati da li je neko manijak osim što je pijanica. Novo mesto ga je mrzelo bez trunke sažaljenja, ništa drugačije od starog. Jedina podrška su bile žene koje su ostavile prethodni život i započele isti kao što je njegov sadašnji.
„Vi se brinete o našoj deci, je l’ tako?”
„Brinem se o imanju, gospodine. Žene su unutra sa decom, one im peru, kuvaju i rade s njima. Ja sam samo napolju, unutra povremeno radim sitna popravke. Znate, kad pregori sijalica ili se začepi odvod.”
„Dobro, nema veze. Nego, Vi ste jedini mušakarac?”
„Da. Ali, zašto je to važno?”
„Znate kako, ja sam došao ovde da obiđem svoje dete… Jadno, ne razume dve reči kad mu se kažu, a zapamti svako lice koje vidi. Ne bi znalo da kaže ni da ga neko maltretira. Da li često viđa vaše lice?”
„Ne, gospodine. Ja sam samo napolju.”
„Aha, dobro. Čujem da ste pili ranije. A s decom kakvi ste?”
„Molim Vas, došao sam ovde da pomognem i da ostavim loše navike za sobom.”
„Ma nemojte reći da ne biste rado popili jednu čašicu rakije?”
„Ne, gospodine, prestao sam.”
„Kakvo je to muško koje ne popije na dan čašicu rakije…”
Kod majke u dvorištu je bilo vruće. Otac je nestao, izmislio je posao za ceo dan. Navodno je radio krov komšiji na kući. Sparinu od predvečernjeg sunca je ublažavala domaća limunada, napravljena reda radi, ali ipak osvežavajuća. Ona je obigravala oko sina, pravila se da se lomi da ga usluži. U stvari je čekala da se slomi pod uticajem grada i da zatraži koju čašicu žestine. Nije želeo sebi da dozvoli da se vrati na niske grane. Štrecao se kad neko prođe pored ograde i pozdravi se ili kad telefon zazvoni. Nervoza mu nije dala mira. Refleks ga je podsećao da mu nešto fali, da bi rado rukom dohvatio ljutu tečnost da je strpa u usta i da niz grlo klizne vrućina koja peče. Zatim je video jasnu sliku onog što ga razdire – čašu sa rakijom, pa sliku umirućeg čoveka i pogleda koji znaju za njegovo prisustvo. Od progonećih scena se osvešćivao, vraćao u normalu. Poredio je zlu naviku sa zlom smrću. Nije mogao da izdrži da sedi mirno, trljao je povremeno čelo i bradu, što od teskobe, što od vrućine, a njegov nemir je majka gledala kao istinu koja cinkari laž pijanice da ne bi još jednu.
Došlo je veče. Braća su se spremila da idu da skaču i pevaju uz muziku (i, naravno, piće, ali samo kod njega je piće bilo problem). Oca još nije bilo. Znao je da čeka da ode, da ga neće sresti. Moraće da požuri na autobus da ne bi zakasnio za jutarnje čišćenje po štali. Prevrtao je kapu po prstima i gledao je u sunce koje zalazi, tužan i prazan, pomiren sa svetom koji ne želi da ga vidi.
„Lepoto naša, mlad si. Idi odavde. Nađi slatku i vrednu devojku da ti rodi decu. Nisi ti za nas, babe, da ispijaš kafe sa matorim ženama.”
Slagao je drva za zimu. Na prozore su se nalaktila deca koju su roditelji ostavili na milost i nemilost prirodi, u planinama, da im ne smetaju dok vode normalan život. Videli su ih kao obavezu jer su ih dobili čudne i poremećene. Da ih nisu nikad ni imali, ne bi im bilo žao deteta koje je moglo da se rodi. Ne zbog dece, već zbog sebičnosti, bili su prezauzeti da se brinu o defektnom proizvodu sopstvenog bića. Brinući se o nenormalnim ljudima, isto je bio kao neki retard sa manom – mlad za babe da se druže s njim, siromašan i ružan za devojke da ga vole, bitanga na lošem glasu koja već par godina vuče kao crnac i živi zdravije od novorođenčeta, višak za porodicu jer ih je „osramotio” lošim statusom i čudnim poslom, otkačeni čudak za muškarce, neodgovarajući drug jer ne pije i ponaša se nesebično, ništa ne radi za sebe i za zabavu, a nije ni za ženu i decu jer ih nije stekao.
„Goim! Goim!”, kmečao je glas sa jednog od prozora. Iskrivljene usne prizvale su nagli trzaj i okretanje bikovske, snažne lobanje čije oči su pretraživale okolinu da što brže spreče nesreću.
„Aaaaa! Goim! Asi eeee!”
Razumeo ih je kao rođeni dah. Provodio je pored njih dane i noći, bdeo je uz pogašena svetla svake noći nalik nekakvom stvarnom, fizičkom zaštitniku, čuvaru koji čeka da svi mirno zaspu pre nego što krene na počinak.
Dim se širio iz levog krila zgrade. Na trećem spratu sitna, koščata, raščupana devojčica kože blede i providne vrištala je i tresla se pokraj otvorenih zavesa. Kosa joj je bila upetljana i vukla je krajeve noktima da ih iskida sluđena panikom i ograničenom percepcijom sveta. Uvideo je da će dete dobiti napad gušenja ili nešto slično ako niko ne preduzme hitne korake. Oglušivši se na upozorenja da se ne približava deci da ga ne bi neki besni roditelj tužio za nanošenje zla i da ne bi morali da ga otpuste, pojurio je uz široke, bele, mermerne stepenice. U zgradi je bilo hladno. Da dete nije vrištalo, ne bi primetio krilo u plamenu. Ni dima nije bilo kroz hodnike, iako je šikljao iznad krova, vazduh je mirisao čisto, skoro sterilno.
Ujurio je u njenu sobu. Pokušao je da je prebaci preko ramena, ali ga je grizla i grebala. Za malo mu je ispala kroz prozor koliko se vrtela. Zid je lizao plamen. Čudo je zadržalo vatru da ne proždre čitavu sobu. Čuo je nestvarno krkljanje u mislima. Nekada je bilo stvarno. Bilo je poslednji govor izrešetanog, bogato obučenog, krupnog čoveka. Sitno dete je slinilo i manijakalno je mlatilo rukama naokolo, vrišteći fraze sastavljene uglavnom od samoglasnika. Preneo ju je na krevet jer je bila lagana, iako se otimala velikom snagom. Već je kašljala, slično napadu ili gušenju. Uspeo je da je umota u čaršav i da je prebaci preko ramena na leđa, kao da je uzeo džak krompira i poneo na pijacu. Samo, ona pijaca na koju je krenuo neće vagati krompir, već njega.
Svo slobodno osoblje je uveliko jurilo da smanji i zatrne požar. Žene su vikale o neispravnim kablovima. Struje je nestalo, što je širilo paniku među decom, uskoro je trebao da padne mrak. Spašeno, nevino, glupavo biće je sedelo pod krošnjom drveta i buljilo u požar kom je bilo glasnik. Pitao se da li shvata šta se dešava, da li se seća da je moglo umreti. Odgovarale su mu staklaste, vodnjikave oči u kojima je video samo prazninu. Nije saznao ništa.
Blagodeti udarenog sveta, koji nema o čemu da brine ni čemu da se nada dok ga ne uhvati samo njemu svojstvena teskoba, postale su i njegove blagodeti. Desilo bi se da neko od dece plače i da se u snu žali na narandžaste demone ili sive, guste davitelje, ali ni jedno se nije žalilo da je prešao prag doma. Odlazio je da bdi u kućici pored zgrade, gde je spavao otkad su ga primili. Iako nije bio dobar muž za starije žene, niti poželjan drug za ljude izvan njihove neobične zajednice, postao je kao brat svakoj od njih otkad se usudio da pokaže da je jedan život, makar mali, nevažan i neshvatljiv, važniji od bilo čijih, nametnutih pravila i od njega samog. Zadobio je ljubav i naklonost humanim činom, spašavanjem nezaštićenog bića koje je roditelj svojevoljno odbacio, ostavio da ga drugi čuvaju, zapostavio. Jednoglasno su mu predložile da ga ne odaju da je išao gde ne sme, da mu sačuvaju novi život i posao. Dana kad je planuo jedini požar u istoriji zgrade, dobio je porodicu.
Priča “Izbavljeni” na konkursu magazina Black Sheep među 182 rada poslana iz regije, SAD i Njemačke primila je posebnu pohvalu redakcije.
Anа Rаdun-Tomić rođenа je 1990. godine u Drvаru (Bosnа i Hercegovinа). U Beogrаdu je diplomirаlа telekomunikаcije pre rokа. Od mаlih nogu se аngаžuje u književnosti, uključujući regionаlno tаkmičenje u orgаnizаciji Regionаlnog centrа zа tаlente Beogrаd II. Objаvilа je pesmu „Sestrаmа” u drugom broju onlаjn čаsopisа „Kreаtivni mаgаzin”, priču „Krug prstenа” u zbirci „Prsten sа one strаne snа”, drugog regionаlnog festivаlа fаntаstične književnosti Refesticon orgаnizovаnog pod pokroviteljstvom Ministаrstvа kulture Crne Gore i Opštine Bijelo Polje, kаo i nа blogu „Zone SF književnosti” (B-H-S-C govornog područjа), priču „Tuđа ženа” u zborniku „Kаjmаkčаlаnskа 11”, IK Almа i radove na portalima „prozaonline“, „Mreža kreativnih ljudi“, „P.U.L.S.E.“ i „Fenomeni“. Dobitnicа nаgrаdа nа 1. međunаrodnom festivаlu poezije i krаtke priče dece i mlаdih „Žаrko Aćimović” i 5. međunаrodnom festivаlu poezije i krаtke priče dece i mlаdih „Vojislаv Despotov” u kаtegoriji krаtke priče аutorа do trideset godinа koje dodeljuje SSK (Scenа svih kreаtivnih) iz Novog Sаdа. Učestvovаlа je sа rаdovimа poezije u mаnifestаciji „Belgrade Woman Poetry”, IK Arte i u međunаrodnom zborniku poezije „Stihom govorim” 4, Crnа Gorа. Prisustvovаlа je festivаlimа, predаvаnjimа i susretimа iz rаznovrsnih žаnrovа književnosti. Objаvilа je ljubаvno-psihološki romаn „Princ sа bombonjerom” (IA Novа Poetikа) 2015. godine. Pričom „Izbаvljeni” se izdvojilа među pobedničke rаdove nа konkursu mаgаzinа „Crnа ovcа”. Priča „Isti film” deo je zbornika „Fosilni zapis”, IK Alma. Stalna je saradnica portala za kulturu i književnost „ČitajMe“ i „Pokazivač“, a povremena gore prethodno navedenih. Suprugа oficirа. Trenutno živi i stvаrа u Pljevljimа, Crnа Gorа.
http://novaknjiga.com/gknjizara/book_PRINC_SA_BOMBONJEROM–36298.html
