Da li ste čitali Kafku? Svi koji čitaju znaju ko je Franc Kafka prema kome sam nazvao ovaj „idealni K. elemenat“, koji bi trebao da bude naše jezgro, nešto „nerazorivo bez čega čovek ne može da živi“, kako je mislio Kafka. Ali, izbori po srodnosti mogu da budu opasni. Veoma opasni. Nesreće dolaze i odlaze kao muve, ako dolaze spolja. Ali, nisu sve nesreće spoljašnje.
Idealni elemenat je unutrašnji pokret ili identifikacija.
Ali, i to je pretpostavka koja se mora ispitati i to opasna pretpostavka, kao i sam izbor po srodnosti. Jer, nije jasno kako nastaje ovaj „idealni K. elemenat“, pošto su naše unutrašnje evidencije nestabilne kao i one čulne i spoljašnje, a apriornih nema, a ako njih nema onda ni granica između spoljašnjeg sveta o kome izveštavaju čulni signali i svetla i unutrašnjeg, čije slike i sablasti nalazimo u snovima ili demone (daimone) ne može biti jasna nego nestabilna, bez obzira na Kafkine napore da pisanje učini jasnim, jednostavnim i prisnim izveštajem kao da je reč o izveštaju o vodostaju na rekama.
Ova pretenzija dovodi u pitanje i sam K. elemenat kao i njegovu „materijalnost“ koja je granična i pokretna. Jer, jedan deo, „jedan veliki deo onoga što jeste ne treba da je dostupan znanju“. Mi ne možemo da živimo bez ovih identifikacija. Pisanje je samo jedan od načina da se ovaj K. elemenat predstavi u svojoj materijalnosti i moći, ali postoje i drugi načini ili napori naše uobrazilje.
Zašto sam ovo štivo nazvao „izbor po srodnosti“?
Zato što Kafkina književnost ima sugestivnu snagu kojoj je teško odoleti, kao da su njegove sumnje, patnja, demoni i opsesije, kao da su ove opsesije i moje, tako da ovaj izbor nije samo spoljašnji. Recimo, ne samo zato što moj otac veoma liči na Kafku, nego i zato što Kafkini unutrašnji razlozi i opsesije ili idealni elementi mogu biti i moji, kao da sam i ja Franc Kafka, a ne samo Luiđi Pirandelo savremene filozofije, ili i jedan i drugi.
Iako je naš K. elemenat različit, pošto je K. elemenat sama razlika, ova se identifikacija nikada ne može zatvoriti, kao što je izgleda verovao Kafka, za koga i nije bilo razlike između nesreće, porodice, oca i pisanja. Kao da je u slučju Franca Kafke, njegov otac Herman bio ovaj idealni K. elemenat odgovoran za njegovo pisanje.
Ta se interpretacija koja je psihološka ipak mora odbaciti, jer Kafkina lucidnost ide dalje od psihologije. „Po poslednji put psihologija, jer je preko psihologije valjalo preći da bismo je odbacili“, zapisao je Kafka. To je očigledni deficit ovog psihološkog tumačenja K. elementa, koji je još uvek tako omiljen u tumačenju moderne književnosti i filozofije. Jer se od tog trenutka remeti ono što se moglo smatrati „realnim“ i to u toj meri da realnost postaje fantastična ili element jevrejskog misticizma. Šta je uopšte „realno“ u Kafkinim pripovetkama, a i izvan ovog pripovedanja, koje upućuje na nesamostalnost pisanja i samog K. elementa.
Noć 22. septembra 1912, (moj otac je rođen dva meseca kasnije iste godine 1912) Kafka je doživeo kao dan svoga rođenja kao pisca. (Ja se ne sećam tog velikog dana). Bio je to porođaj, pisao je jednog dana: „Presuda“ je „izišla“ iz autora „prekrivena prljavštinom i sluzi“. Trajao je osam časova, od osam uveče do šest ujutru. (Sada vidim da je svoju knjigu o Kafki čiji je naslov ovo „K.“, Roberto Kalaso zamislio jednostavno kao komentar onoga što je Kafka napisao, podeljen na poglavlja koja su posvećena najznačajnijim novelama i trima Kafkinim romanima, ako su to „romani“). Jedno tkanje, jedan hemijski sastav (što može da znači da K. elemenat može da bude i hemijski elemenat?) predstavili su se svetu u savršenom obliku, zatvorenom i celovitom. Drastično, ceremonijalna priroda događaja učinila je da su se u pripovetci stekle snage koje su preovlađivale u samom piscu. Čitajući „Presudu“ , pred nama kao da defiluju, u povorci, ličnosti koji će se docnije moći naći svuda kod Kafke. I pre svega, jedna nesavladiva težnja da se igra s nesrazmernošću. S jedne strane, primetan je neprestani tok pripovedanja, praćen smirenim, pomnim i brižljivim izrazom. S druge, neizmernost, pa i užas iznetih činjenica“. Na ovoj nesrazmeri pripovedačke i realne strane Kalaso će izgraditi svoju interpretativnu strategiju, ali ona nije dovoljna da se objasni naš K. elemenat, od koga izgleda sve zavisi. Ako on uopšte postoji i za književnu i za filozofsku životinju. Na primer, pitanja kao što su: da li je on „zdrav“ ili „bolestan“, „materijalan“ ili „idealan“, „jedan“ ili „mnoštven“, „tačka“ ili „pokret“? Jer, u filozofiji i pripovedanju se ništa ne objašnjava, ali je zato prisutan pritisak nepojamnih sila koje se ne mogu smiriti u jednom elementu. Ako sam u pravu?
Možda već ovo govori prećutno o nečem užasnom?
Možda je sam K. elemenat ono užasno?
Sve nesrazmere između izraza i događaja su već pooštrene. Mirno, opušteno nedeljno prepopodne u jednoj građanskoj porodici pretvorilo se u pozornicu divljačkog dvoboja. Sin sagledava kako se u njemu rađa želja: „Samo da hoće da tresne i da se polomi“! Ali otac ne pada. Naprotiv, kaže: „Još sam mnogo jači od tebe“. I ništa ne može da zadrži oca, koji samo što nije izrekao presudu: „I stoga, znaj: sada te osuđujem na smrt davljenjem u vodi“! I sada Kalaso precizira svoj zaključak: Nikada nijedna ispričana smrt nije izgledala toliko lišena razuma, nikada tako dobro pripremljena i prikazana kao jedna teorema. Nesrazmera je šestar otvoren do tačke sravnjenja sa hartijom.
I na tom listu hartije, biće napisano, u progresivnom palimpsestu celokupno Kafkino delo. Da li to znači da je K. elemenat, da presečemo ovo izlaganje koje me zamara, da li to znači da je K. elemenat sama smrt? Ali, ne treba žuriti sa ishitrenim zaključcima pogotovo kada je o ovom „elementu“ reč, iako sam hteo da požurim prečicom. U ovoj knjizi se istražuje ovaj tajanstveni i navodno idealni K. elemenat, ali smo do sada videli da ni psihologija, ni logika, ili filozofija u svom tradicionalnom obliku nisu dovoljne da ga objasne, iako Kalaso govori i o teoremama kada je K. u pitanju. Jer, K. je mnoštvo. K. je i idealni elemenat, ali i metafora, i književni lik i sam pisac Franc i njegov otac Herman, kao i sama nepojamna sila, pisanje i poredak sveta koji nije savršen ni kada je smrt u pitanju. Na ovoj nesrazmeri koju opisuje šestar, nesrazmeri koja podrazumeva skretanje i slučajnost i kada je o smrti reč, jer nema gramatike smrti, ili nema gramatike u smrti kako bi to želeli filozofi i pisci u svojim tradicionalnim odorama, na njoj ili iz nje dolazi ovaj K. elemenat. Ovde nema saobraćaja, kako bi rekao Kafka, kao da sama pustinja okružuje ovaj elemenat koji se smestio u nekom zamku, kao i sam pisac koji se sklonio u svoju sobu da piše, držeći se čvrsto rukama za pisaći sto da ne bi poludeo, o čemu se tragovi nalaze u Kafkinim dnevnicima, a pisanje denevnika je lek za svakog pisca i svi bismo trebali da imamo svoje dnevnike i beležnice, a ne da švrljamo po stranicama knjiga, kao što ja radim.
„Metafore su jedno od onog mnoštva koje me pri pisanju dovodi u očajanje“, beleži Kafka, prema Kalasovoj evidenciji kojoj se može verovati, u decembru 1921, komentarišući zaključnu rečenicu iz jednog pisma Klopštoku (koji od sada postoji samo na ovoj K. stranici), u kojoj je samo rekao: „Grejem se na njemu u ovoj tužnoj zimi“. Stavljena pod snažno uveličavajuće staklo naizgled bezazlena rečenica, kaže K. (Kalaso), otkriva izvor metafora s očajanjem. (Valjda, izvor metafora u očajanju?) Kako to? Upornom naturalisti kada su u pitanju metafore, Kafki je polazilo za rukom da privede natrag gotovo sve, a u prvom redu pisanje, u tom trenutku tajanstveno u kome se iz pisma oslobađa slika – i od tog trenutka, ono što se moglo smatrati realnim se remeti. Ali ne zbog toga da bi se potvrdila neprikosnovenost pisanja, koje je već po sebi jedna metafora. Štaviše, ona pre postaje jasna (misli se na neprikosnovenost pisanja, iako je prevod nezgrapan), nesavladiva zavisnost od nečeg drugog. Tako Kafka nastavlja:
„Nesamostalnost pisanja, zavisnost od služavke koja loži peć, od mačke što se greje kraj peći, čak i od jednog starog čoveka koji se greje. Sve su to samostalne radnje po sopstvenim zakonima, jedino je pisanje bespomoćno, ne boravi u sebi samom, zabava je i očajanje“.
Pisanje, prema tome, remeti ono što bi se moglo smatrati realnim, ali ne zato što je moćnije od njega nego zato što je bespomoćno i zavisi od njega. U ovoj nesrazmeri između postojanja i pisanja može se otkriti K. elemenat, koji nije jedno nego mnoštvo. Da još to objasnim. Pošto ne mogu da pronađem tu stranicu, samo ću podsetiti na to da je Kafka u svom dnevniku zabeležio kako je osetio „čistu radost“ dok mu je bodež probijao ili bušio srce. To je „radost“ ili trenutak čistog straha u priči o K. K. elemenat je priča, ali i ova psihotična radost i čisti strah istovremeno.
I najzad, o samoj smrti i njenoj vezi ili odnosu sa K. elementom. Doručak koji sa priličnim apetitom proždiru K-ovi progonitelji obelodanje da je njegova (naša?) smrtna presuda objavljena i da oni „proždiru“, to je reč koju upotrebljava Kafka, „doručak mrtvog čoveka“! Sve do samog kraja Jozef K. se buni i sarađuje sa „silom“ koja želi da ga ubije. „Normalni kancelarijski život sada je već postao providna i krhka ljuska ispod koje se, po svom laganom i kobnom disanju raspoznaje nedokučivo stvorenje (sam K. elemenat!): nesavladivi život procesa“.
Zašto dvojica dželata imaju glasove tenora ili varijetetskih statista? Bili su to „ljudi stvoreni u prolazu“ koji su služili samo za tu trenutnu priliku i imali zaduženje da zariju nož u K.-ovo telo.
„Kada bi svetski poredak bio savršeniji“, kaže Kalaso, „ne bi bilo potrebe za njima. I K. bi delao sam za sebe. Ali da li bi u tom slučaju bilo procesa? Ili, da li bi proces bio istovremen sa činom stvaranja, sa ovim drugim samoubistvom“?
Drugim rečima, da je svetski proces savršen ne bi ni bilo razmaka i razlike između presude i samoubistva, ili „druge smrti“? Da je svetski poredak savršen kao „gramatika smrti“, a ne „cvetni nered“, kao što jeste, ne bi bilo ni K. elementa.
Završio sam.
Nenad Daković
