Uzvišena gospodo iz Akademije!
Ukazujete mi čast pozivajući me da Akademiji podnesem izveštaj o svom majmunskom predživotu.
U tom smislu, na žalost, ne mogu udovoljiti vašem zahtevu. Gotovo pet godina me razdvaja od majmunstva, a to je vreme možda kratko kad se meri kalendarom, ali je beskrajno dugo kad morate da progalopirate kroz njega, kao što sam ja, delimično praćen izvrsnim ljudima, savetima, tapšanjem i orkestarskom muzikom, ali u osnovi sam, jer sva ta pratnja se zadržavala, da ostanemo u okviru slike, daleko iza barijere. Taj podvig bi bio nemoguć da sam ja hteo da se tvrdoglavo držim svoga porekla, uspomena iz mladosti. Upravo odricanje od svake tvrdoglavosti predstavljalo je vrhovnu zapovest koju sam sebi zadao; ja, slobodan majmun, potčinio sam se tome jarmu. A na taj način su se uspomene, sa svoje strane, sve više zatvarale preda mnom. Ako mi je isprva bilo slobodno — ukoliko to ljudi ushtednu — da se vratim kroz vascelu kapiju koju čini nebo nad zemljom, ta kapija je istovremeno s mojim razvojem, koji je unapređivan bičem, postajala sve niža i uža; osećao sam se sve prijatnije i sklonjenije u ljudskom svetu; stišala se bura koja je za mnom duvala iz moje prošlosti; danas je od nje ostao samo blag povetarac, koji mi hladi pete; a rupa u daljini, kroz koju on dolazi i kroz koju sam ja nekada prošao, toliko se smanjila da bih ja, ako bi mi snaga i volja uopšte dostajali za to da se trčeći vratim donde, morao zguliti kožu sa tela da bih se provukao. Otvoreno govoreći, ma koliko da ja inače rado biram slike da ovako nešto izrazim, otvoreno govoreći: vaše majmunstvo, moja gospodo, ukoliko vi imate za sobom nešto slično, ne može biti dalje od vas no što je moje od mene. Ali ono golica po peti svakoga ko hodi po ovoj zemlji: i malog šimpanza i velikog Ahila.
Ali u najograničenijem smislu ja, možda, ipak mogu odgovoriti na vaše pitanje, i to ću čak učiniti s velikom radošću. Prvo što sam naučio bilo je da pružam ruku; pružanje ruke svedoči o iskrenosti; pa neka se danas, kad se nalazim na vrhuncu karijere, onom prvom pružanju ruke pridruži i iskrena reč. To za Akademiju neće biti nikakvo suštinski novo saznanje, i daleko će zaostajati za onim što se od mene zahteva i što ja ni pri najboljoj volji ne mogu reći — pa ipak, to će pokazati smernicu onog puta po kojem je jedan bivši majmun prodro u ljudski svet i tu se ukotvio. Ali ja, zacelo, ne bih smeo ispričati čak ni beznačajnosti koje slede da nisam sasvim siguran u sebe i da se moj položaj na svim velikim varijetskim pozornicama civilizovanog sveta nije učvrstio do nepokolebljivosti.
Ja sam poreklom sa Zlatne Obale. U pogledu načina na koji sam uhvaćen upućen sam na tuđe izveštaje. Jedna lovačka ekspedicija firme Hagenbek — s njenim vođom sam, uostalom, otada ispraznio mnogu bocu odličnog crnog vina — ležala je u obalskom žbunju u zasedi dok sam te večeri usred jednog čopora hitao na pojilo. Pripucali su; ja sam bio jedini koga su pogodili; ranila su me dva metka. Jedan u obraz; ta rana je bila laka; ali mi je od nje ostala velika izbrijana crvena brazgotina, koja mi je donela odvratno, potpuno neprikladno, od pravog majmuna izmišljeno ime Crveni Pera, kao da se ja samo po toj crvenoj mrlji na obrazu razlikujem od onog dresiranog majmuna Pere koji je bio poznat ovde-onde i koji je nedavno crkao. Ovo samo uzgred.
Drugi metak me je pogodio ispod bedra. Ta rana je bila teška, i ona je kriva što još i danas pomalo ćopam. Tu skoro sam čitao u nekom članku jednog od onih deset hiljada vetrogonja što u novinama trućaju o meni: moja majmunska priroda, veli, još nije sasvim potisnuta; dokaz za to je što ja, kad dođu posetioci, sa velikim zadovoljstvom svlačim pantalone; kako bih pokazao gde je ušao onaj metak. Tom piskaralu bi trebalo pucanjem otfikariti, i to pojedinačno, svaki prstić na ruci kojom je to napisao. Ja smem da skidam pantalone pred kim mi je volja, nego šta; onde se neće videti ništa drugo osim negovano krzno i ožiljak koji je ostao — izaberimo ovde za određenu svrhu i određenu reč, no koju ne treba pogrešno razumeti — ožiljak koji je ostao posle zločinački nanete rane. Sve je izloženo pogledu; ništa se ne može sakriti; kad je u pitanju istina, svaki uzvišeno nastrojen stvor odbaciće najfinije manire. Ako bi, međutim, onaj člankopisac skinuo pantalone kad mu dođe poseta, to bi svakako ostavilo drukčiji utisak, i ja ću se složiti da je izvestan znak razumnosti što on to ne čini. Ali neka mi se onda i on skine s vrata sa svojom osetljivošću!
Posle ovih pucnjeva probudio sam se — i tu postepeno počinje moje sopstveno sećanje — u jednom kavezu u potpalublju Hagenbekovog parobroda. To nije bio običan kavez koji ima rešetke sa sve četiri strane, nego su rešetke bile samo sa tri strane, pričvršćene za jedan sanduk; sanduk je, dakle, predstavljao četvrtu stranu. Ceo taj prostor je bio odveć nizak da bi se u njemu moglo stajati uspravno, a odveć uzan da se može sedeti opruženih nogu. Ja sam stoga čučao sa povijenim kolenima, koja su neprestano podrhtavala, i to — pošto isprva verovatno nisam hteo nikoga da vidim i pošto sam stalno želeo da budem samo u mraku — okrenut prema sanduku, dok su mi se pozadi rešetke usecale u meso. Smatraju da je takvo čuvanje divljih životinja u prvo vreme korisno, i ja danas nakon svog iskustva ne mogu poreći da je to, u ljudskom smislu, odista slučaj.
Ali na to onda nisam mislio. Prvi put u svom životu bio sam bez izlaza; u svakom slučaju, napred nisam mogao; pravo ispred mene nalazio se sanduk, sastavljen od čvrsto zbijenih dasaka. Doduše, između dasaka se celom dužinom protezala pukotina, koju sam, kad sam je prvi put ugledao, pozdravio blaženim urlanjem punim nerazboritosti, ali ta pukotina nije bila dovoljno široka čak ni da se kroz nju provuče rep, i nije se mogla proširiti čak ni pomoću sve majmunske snage.
Po svoj prilici sam, kako su mi kasnije pričali, dizao neuobičajeno malu buku, na osnovu čega su zaključivali da ili moram brzo uginuti ili da ću, ako mi pođe za rukom da preživim prvo kritično vreme, biti veoma pogodan za dresuru. Preživeo sam to vreme. Muklo jecanje, bolno pištanje, umorno oblizivanje kokosovih oraha, udaranje glavom o zid sanduka, pleženje jezika kad bi mi neko prišao — to su mi bila prva zanimanja u novom životu. Ali u svemu tome ipak samo jedno osećanje: nema izlaza. Naravno, ono što sam onda kao majmun osećao danas mogu opisati samo ljudskim rečima, i stoga krivo opisujem, ali iako ne mogu više postići staru majmunsku istinu, ona se bar nalazi u smeru moga opisivanja, u to nema sumnje.
Tolike sam izlaze dosad imao, a sad nijedan više. Uleteo sam u klopku. Da su me prikovali, moja sloboda kretanja time ne bi bila umanjena. Kako to? Razgrebi meso između prstiju na nogama ali nećeš pronaći razlog. Pritiskuj leđa o šipku od rešetke dok te bezmalo ne predvoji, ali nećeš pronaći razlog. Nisam imao izlaza, ali sam ga morao stvoriti, jer bez njega nisam mogao živeti. Večito uz ovaj zid od sanduka — neizbežno bih crkao. Ali majmunima je kod Hagenbeka mesto uza zid od sanduka — no, ja ću onda prestati da budem majmun. Jasan, lep tok misli, koji mora da sam na neki način trbuhom izmozgao, jer majmuni misle trbuhom. Bojim se da nećete tačno razumeti šta shvatam pod izlazom. Ja tu reč upotrebljavam u njenom najobičnijem i najpunijem smislu. Namerno ne kažem: sloboda. Ja ne mislim na ono veličanstveno osećanje slobode koje ti dozvoljava da pođeš na koju hoćeš stranu. Kao majmun sam ga, možda, poznavao, i upoznao sam ljude koji čeznu za tim. Ali što se mene tiče, ja nisam zahtevao slobodu ni onda ni danas. Uzgred rečeno: slobodom se ljudi odveć često zavaravaju. I kao što se sloboda ubraja u najuzvišenija osećanja, tako se i odgovarajuća obmana ubraja u najuzvišenije. Često sam u varijeteima pre svog nastupanja gledao neki umetnički par kako izvodi tačku na trapezima, gore ispod krova. Zaletali su se, njihali se, skakali su, u letu se hvatali za ruke, jedno je vilicama držalo drugo za kosu. „I to je ljudska sloboda”, mislio sam, „kretanje pri kojem čovek oseća da gospodari sobom.” Kakvog li ismevanja svete prirode! Svako zdanje bi se srušilo od smejanja majmuna pri tom prizoru. Ne, slobodu nisam želeo. Samo neki izlaz; desno, levo, kud bilo; nisam postavljao nikakve druge zahteve; pa makar izlaz takođe bio samo obmana; zahtev je bio mali pa ni obmana ne bi bila veća. Kretati se, kretati se! Samo ne stajati mirno, podignutih ruku, priljubljen uza zid od sanduka. Danas jasno vidim: bez najvećeg unutrašnjeg spokojstva ne bih nikada mogao umaći. I doista, ja možda za sve ono što je od mene postalo zahvaljujem spokojstvu koje me je onde u brodu obuzelo nakon prvih dana. A za spokojstvo, pak, imao sam, bez sumnje, da zahvalim ljudima sa broda.
To su dobri ljudi, uprkos svemu. Ja se još i danas rado sećam toptanja njihovih teških koraka što je u ono doba odjekivalo kroz moj polusan. Imali su običaj da svaki posao počinju izvanredno polako. Kad bi neki među njima hteo da protrlja oči, dizao bi ruku kao da je teg. Šale su im bile grube, ali srdačne. Smeh im je uvek bio praćen kašljanjem koje je zvučalo opasno, ali je bilo beznačajno. U ustima su vazda imali nešto za ispljuvavanje, a bilo im je svejedno kuda pljuju. Večito su se žalili da moje buve skaču na njih; ali zbog toga ipak nikada nisu bili ozbiljno ljuti na mene; dobro su znali da u mom krznu uspevaju buve, a znali su i da buve skaču; i s time su se mirili. Kad nisu bili na službi, katkad su neki sedali u polukrug oko mene; gotovo i nisu govorili, nego samo dobacivali jedan drugom grlene glasove; pušili su lule, ispruženi na sanducima; pljeskali su se po kolenima čim bih se ja i najmanje pokrenuo; a s vremena na vreme bi neki uzimao štap i golicao me onde gde mi je bilo prijatno. Kad bih danas bio pozvan da putujem tim brodom, izvesno je da bih odbio ovaj poziv, ali isto tako je izvesno i da se onde u potpalublju ne bih mogao baviti samo ružnim uspomenama.
Spokojstvo koje sam stekao u krugu tih ljudi pre svega me je zadržalo od svakog pokušaja bekstva. Kad se danas osvrćem na to, čini mi se da sam, u najmanju ruku, slutio da moram naći neki izlaz ako hoću da živim, ali da se taj izlaz ne može postići bekstvom. Ne znam više da li je bekstvo bilo moguće, ali verujem da jeste; majmunu bi bekstvo uvek trebalo da bude moguće. Sa svojim današnjim zubima moram biti oprezan već i pri običnom krcanju oraha, ali u ono doba bi mi, bez sumnje, tokom vremena moralo poći za rukom da pregrizem katanac na vratima. Nisam to učinio.
A i šta bih time postigao? Tek što bih promolio glavu, ponovo bi me uhvatili i zaključali u neki još gori kavez; ili bih mogao neprimećeno da pobegnem među druge životinje, recimo među džinovske zmije preko puta, i da izdahnem u njihovom zagrljaju; ili bih čak uspeo da se prokradem na palubu i skočim preko ograde; onda bih se za trenutak njihao na okeanu, i potom bih se udavio. Postupci iz očajanja. Ja nisam računao na ovako ljudski način, ali pod uticajem svoje okoline držao sam se kao da sam tako računao.
Nisam računao, ali sam sve posmatrao sa najvećim spokojstvom.
Gledao sam te ljude kako idu gore-dole, gledao sam ista lica, iste pokrete, i često mi se činilo da je to uvek isti čovek. Taj čovek ili ti ljudi su, dakle, išli neuznemiravani. Počeo sam da nazirem jedan uzvišen cilj. Niko mi nije obećavao da će rešetka biti dignuta ako ja postanem onakav kao što su oni. Ne daju se obećanja da će se ostvariti ono što je prividno nemoguće. Ali ako svojom zaslugom to ostvarite, naknadno se i obećanja javljaju upravo onde gde ste ih ranije uzalud tražili. Svakako, na tim ljudima nije bilo ničega što bi me samo po sebi primamljivalo. Da sam bio privrženik one pomenute slobode, zacelo bih pretpostavio okean izlazu koji mi se pokazivao u mutnom pogledu tih ljudi. Ali, u svakom slučaju, ja sam ih posmatrao još mnogo pre no što sam pomišljao na tako nešto, čak su me tek nagomilana opažanja nagnala određenim pravcem. Bilo je tako lako podražavati ljude. Već u prvim danima sam naučio da pljujem. Onda smo pljuvali u lice jedan drugom; razlika je bila samo u tome što sam ja potom lizanjem čistio lice, a oni svoje nisu. Lulu sam ubrzo pušio kao matorac, a kad bih onda još i ugurao palac da nabijem lulu, celo bi potpalublje stalo klicati; jedino što dugo nisam shvatao razliku između prazne i napunjene lule.
Najveću nevolju mi je zadavala boca s rakijom. Osećao sam muku od toga mirisa; upinjao sam se svim silama; ali prošle su nedelje dok se nisam savladao. Ove unutrašnje borbe su ljudi, začudo, uzimali ozbiljnije no bilo šta drugo na meni. Ja ni u sećanju ne razlikujem te ljude, ali bio je među njima jedan koji je svaki čas dolazio, sam ili sa drugovima, danju, noću, u najrazličitije sate; stao bi s bocom preda me i držao mi nastavu. Nije me shvatao, želeo je da reši zagonetku mog bića. Polako je vadio čep iz boce i onda bi me pogledao, da proveri da li sam razumeo; priznajem, uvek sam ga posmatrao sa divljom, sa prenagljenom pažnjom; na celom zemljinom šaru neće nijedan učitelj naći takvog učenika među ljudima; pošto bi boca bila otčepljena, on bi je dizao ka ustima; ja ga pratim pogledom čak u grlo; on klima glavom, zadovoljan mnome, i prinosi bocu usnama; ja se, ushićen od postepenog saznavanja, cičeći češem uzduž i popreko, gde zakačim; on se raduje, naginje bocu i otpija jedan gutljaj; ja se, nestrpljiv i očajno želeći da se nadmećem s njim, oneređujem u svom kavezu, što njemu opet čini veliko zadovoljstvo; i on onda, odmakavši bocu sasvim od sebe pa je naglim zamahom opet prinevši ustima, preterano poučno zavaljen, jednim gutljajem prazni njenu sadržinu. Ja, malaksao od suviše velike požude, ne mogu više da ga pratim i mlitavo visim o rešetkama, dok on završava teorijsku nastavu time što se gladi po trbuhu i ceri.
Sad tek počinje praktična vežba. Zar ja nisam već suviše iscrpen teorijom? Svakako, odveć sam iscrpen. To spada u moju sudbina Uprkos tome, ja hvatam pruženu bocu, kako već umem; otčepljujem je drhteći; s tim uspehom postepeno pritiču nove snage; dižem bocu, jedva se još razlikujući od svog uzora; prinosim je ustima i — bacam je s odvratnošću, s odvratnošću, iako je prazna i ispunjena još jedino mirisom, bacam je s odvratnošću na patos. Na žalost moga učitelja, na sopstvenu još veću žalost; ni pred njim ni pred sobom se ne iskupljujem time što posle bacanja boce ne zaboravljam da savršeno vešto gladim trbuh i da se pritom cerim. I odveć često je nastava tako proticala. I, mom učitelju na čast: on se nije ljutio na mene; valja reći, ponekad bi mi prineo zapaljenu lulu uz krzno, negde gde sam teško mogao da dohvatim, dok dlaka ne bi počela da tinja, ali bi je odmah sam ugasio svojom ogromnom i dobrom šakom; nije se ljutio na mene, uviđao je da se na istoj strani borimo protiv majmunske prirode i da je moj zadatak teži.
Ali kakve li onda pobede i za njega i za mene kad sam jedne večeri pred velikim krugom gledalaca — možda je bio neki praznik, gramofon je svirao, jedan oficir je šetkao među posadom — kada sam te večeri, u trenutku kad nisu gledali u mene, dohvatio jednu bocu s rakijom omaškom ostavljenu ispod moga kaveza, i kad sam je, dok je društvo stalo obraćati na mene sve veću pažnju, otčepio po svim pravilima, prineo ustima i bez oklevanja, ne kriveći usta, kao pijanica od zanata, kolutajući očima i klokoćući grlom, zbilja i za celu istinu iskapio do dna; kad sam hitnuo bocu ne više kao očajnik, nego kao umetnik; doduše, zaboravio sam da pogladim trbuh, ali zato sam — jer nisam drukčije mogao, jer me nešto teralo, jer mi je u glavi šumilo — kratko i jasno uzviknuo „Halo!”, oglasio se ljudskim glasom, tim uzvikom uskočio u ljudsku zajednicu i njen odjek:
„Slušajte, pa on govori!” osetio kao poljubac po celom svom telu okupanom u znoju.
Ponavljam; ništa me nije mamilo da podražavam ljude; podražavao sam zato što sam tražio izlaz, ni iz kakvog drugog razloga. A ni s onom pobedom još nisam mnogo postigao; glas me je smesta izneverio; vratio se tek posle nekoliko meseci; gađenje prema boci s rakijom obnovilo se možda još i jače. Ali, valja priznati, smer mi je dat jednom za svagda. Kada su me u Hamburgu predali prvom dreseru, brzo sam uočio dve mogućnosti koje su mi se pružale: zoološki vrt ili varijete. Nisam oklevao. Rekao sam sebi: Uloži sve sile da dospeš u varijete; to je izlaz; zoološki vrt nije ništa drugo do nov kavez sa rešetkama; dospeš li u njega, bićeš izgubljen.
I učio sam, gospodo moja. Ah, kad moraš, onda i učiš; učiš kad želiš izlaz; učiš bezobzirno. Sam sebe nadzireš bičem; pri najmanjem otporu kasapiš sebe. Majmunska priroda je besnela, tumbajući se izlazila iz mene i napuštala me, tako da je moj prvi učitelj sam od toga gotovo pomajmunio, pa je ubrzo morao da ostavi nastavu i bude odveden u bolnicu. Srećom, uskoro je izišao odande.
Ali ja sam trošio mnogo učitelja, čak i nekoliko učitelja istovremeno.
Kad sam već postao sigurniji u svoje sposobnosti, kad je javnost stala da prati moj napredak i kad je moja budućnost počela da blista, uzimao sam i sam učitelje, smeštao svakog posebno u jednu od pet povezanih soba, i učio kod sviju u isti mah, na taj način što sam neprekidno skakao iz jedne sobe u drugu.
Taj napredak! Ti zraci znanja koji su sa svih strana prodirali u sve budniji mozak! Ne poričem: to me je usrećavalo. Ali priznajem takođe: nisam to precenjivao, već ni onda nisam, a utoliko manje danas. Naporom koji se dosad na zemlji nije ponovio postigao sam prosečnu obrazovanost Evropljanina. To samo po sebi možda ništa ne bi značilo, ali ipak nešto znači utoliko što mi je pomoglo da izađem iz kaveza i stvorilo mi ovaj posebni izlaz, ovaj ljudski izlaz. Ima jedna izvrsna reč: dati praha petama; eto, to sam ja činio, davao sam praha petama. Nisam imao drugog puta, imajući pritom stalno u vidu da sloboda nije dolazila u obzir za biranje.
Kad bacim pogled na svoj razvoj i na njegov dosadašnji cilj, niti se žalim niti sam zadovoljan. S rukama u džepovima pantalona, sa bocom vina na stolu, ja upola ležim a upola sedim u stolici za ljuljanje i gledam kroz prozor. Kad mi neko dođe u posetu, dočekujem ga kako priliči. Moj impresario sedi u predsoblju; kad zazvonim, on dođe i sasluša ono što imam da kažem. Uveče je gotovo uvek predstava, i postižem uspehe koji se gotovo i ne mogu prevazići. Kad se vratim kasno u noć sa banketa, iz naučnih društava, s intimnih sedeljki, kod kuće me dočekuje jedna mala upola dresirana šimpanzica, i ja kraj nje uživam na majmunski način. Po danu ne želim da je vidim; njoj se, naime, u pogledu čita ludilo pometene dresirane životinje; to uočavam samo ja, i ne mogu to da podnesem.
Kad se sve sabere, svakako sam postigao ono što sam želeo da postignem. Neka niko ne kaže da to nije bilo vredno napora. Uostalom, ja ne želim ničiji sud, ja želim samo da širim znanje, ja samo podnosim izveštaj, pa sam tako i vama, uzvišena gospodo iz Akademije, samo podneo izveštaj.
Franc Kafka
