Van Gogovo pismo bratu Teu iz 1888.
U trenucima napornog rada, naročito ako je mnogo naporan, osećam da mi je glava sasvim prazna.
I kada bih hteo da se tome prepustim, ništa ne bi bilo lakše nego da prezrem ono što sam upravo uradio i da šutiram, kao šti je radio stari Sezan. Ali, zašto ih šutirati, ostavimo studije na miru čak iako u njima ne nalazimo ništa dobro, a ako uspemo da nađemo nešto dobro, tim bolje.
Konačno, ne razmišljajmo previše o dobru i o zlu, budući da je to uvek relativno.
Upravo je to mana Holanđana, koji jednu stvar nazivaju apsolutno dobrom, a drugu apsolutno lošom, a uopšte ne postoji tako kruta podela.
Vidi, pročito sam i Rišpenovu „Sezarinu“, ima tu dobrih stvari, povlačenje poraženih vojnika, kako se dobro oseća njihov umor, ne povlačimo li se i mi tako ponekad u životu, mada nismo vojnici?
Svađa između oca i sina je jako potresna ali to je kao „Lepak“ od istog Rišpena, smatram da to ne ostavlja nikakvu nadu, da je Gi de Mopasan, koji je takođe pisao tužne stvari, na kraju ipak završavao humanije. Vidi „Gospodina Parana“, vidi „Pjera i Žana“, nema to srećan završetak, ali se ljudi konačno mire sa sudbinom i uprkos svemu idu dalje. Ne završava se u krvi i užasima. Više volim Gi de Mopasana od Rišpena, nekako je utešniji. Sada sam upravo pročitao Balzakovu „ Evgeniju Grande“, priču o jednom škrtom seljaku.
U atelje i kuhinju sam uveo plin i instalacija me košta 25 franaka. Ako Gogen i ja budemo radili petnaestak večeri, zar ih nećemo zaraditi? Samo, pošto Gogen može stići svakog časa, apsolutno, apsolutno mi je potrebno još 50 franaka..
Nisam bolestan, ali ću se bez sumnje razboleti ako ne budem jeo jaču hranu i ako ne prestanem da slikam bar nekoliko dana. Na kraju, još jednom sam sebe skoro doveo u stanje ludila Huga van der Goesa na slici Emila Votersa. I da nemam pomalo dvostruku prirodu i monaha i slikara, bio bih već odavno i sasvim potonuo u gorepomenuto stanje.
Ipak, ne verujem da bi, čak i tada, moje ludilo bilo manija gonjenja, pošto se moja osećanja, kada sam u stanju egzaltacije, više odnose na zaokupljenost večnošću i večnim životom.
Ali ipak, treba da pazim na svoje živce.
(…..)
Hvala ti na pismu i novčanici od 50 franaka. Kao što si saznao iz mog telegrama, Gogen je stigao dobrog zdravlja. Čak mi se čini da izgleda bolje nego ja.
Naravno, veoma je zadovoljan prodajom koju si obavio, a i ja takođe, pošto na taj način neki neophodni izdaci za smeštaj neće morati da se odlažu, a i neće pasti samo na tvoja leđa. Gogen će ti svakako danas pisati. Veoma je zanimljiv kao čovek i duboko sam uveren da ćemo zajedno uraditi mnogo stvari. On će ovde verovatno mnogo stvarati, a možda, nadam se, i ja isto.
A onda će za tebe, verujem, teret biti malo manje težak, a usudio bih se da verujem i mnogo manje težak.
Osećam potrebu da stvaram sve dok ne budem moralno satrven i fizički ispražnjen, jer nemam nikakvog drugog načina da pokrijem naše troškove.
Ja ne mogu ništa što se moje slike ne prodaju.
Međutim, doći će dan kada će uvideti da to vredi više od cene boje i mog, prilično jadnog života, koji u to ulažem.
Što se tiče novca i finansija, nemam druge želje ni brige do da se pre svega rešim dugova.
Ali, dragi brate, dug je tako veliki da, kada ga budem isplatio, što ipak mislim da ću uspeti, muka stvaranja slika oduzeće mi čitav život i činiće mi se da nisam ni živeo. Samo, moguće je da će mi stvaranje slika postati malo teže i da ih neće uvek biti u tolikom broju.
To što se sada ne prodaju stvara mi strepnju, jer i ti zbog toga trpiš, ali, da sam samo ja u pitanju – naime, da ti nisi u tolikoj neprilici što ja ništa ne doprinosim – bilo bi mi prilično svejedno.
A što se tiče finansija, dovoljno mi je da shvatim istinu da čovek koji živi pedeset godina i troši dve hiljade godišnje, potroši sto hiljada franaka i treba dakle da zaradi sto hiljada. Napravti hiljadu slika od po sto franaka, tokom umetničkog života, jako je, jako teško, ali kada je slika po sto franaka…I još…naš zadatak je na trenutke zaista težak. Ali, tu ništa ne može da se promeni.
Vinsent
