Anatomija Fenomena

Ja nikad nisam video tišeg čoveka od Šantića [Tema: Crnjanski]

mostar

 

UZ POEMU „STRAŽILOVO“

 

Uoči leta godine 1921, dok pokušava da polaže ispite na Sorboni (profesor joj daje prevod jednog opisa, na francuski, sa srpskog, tkačke radionice), ona koja mi je danas žena kaže mi: Ako zbilja mislim da živim pesničkim životom, da odemo iz Pariza, nekud u Bretanju, na primer na ostrvo Uesan i da živimo u nekoj kuli svetilji.

Meni se to, tada, činilo jako komično.

I ludo.

Danas mi se čini sasvim razborito.

Mi smo, u Parizu, bili željni Pariza, kao Pariza.

Živeli smo u njemu onako kako stranac u Parizu i treba da živi, na ulici. A učili smo i čitali mnogo. Učestvovali smo i u demonstracijama, ali, za muziku, Stravinskog (Sacre du Printemps) u teatru. Ja sam prevodio, za nas, ne misleći da to štampam, pomoću studenata, Kineza, i azijskog muzeja (Musée Guimet), sa francuskih i engleskih tekstova, kineske pesme, koje sam posle, u Beogradu, ipak, štampao (Kineska antologija. Knjižara „Napredak“).

Nisam ni sanjao da je moj povratak u Beograd, tako, blizu.

U Ministarstvu vojnom (Min. Vo.), u Beogradu, međutim, nekom je palo na pamet da možda nije baš sasvim dobro što su toliki bivši austrijski oficiri odbijeni kad su hteli da uđu u vojsku.

Rešeno je onda da ih pozovu, bar u rezervu.

Pozvati su, hitno, na vežbu.

Mene je Ministarstvo tražilo u Beču, u Temišvaru, u Ilanči, u Beogradu, u Pančevu, samo me u Kragujevcu nije tražilo, gde sam se, službeno, kao privremeni predmetni nastavnik, vodio.

Najzad su me tražili kao vojnog begunca.

Ja sam to, iz jednog staračkog pisma, moje sirote matere, slučajno doznao. Javih se, dakle, pa sam odmah i pošao. Međutim, na putu sam proveo tri meseca, u Italiji, I napisao i ovu poemu.

Prvo sam bio kod Andrića, u Rimu, u poseti – gde je Andrić tada bio sekretar, pri našem poslanstvu kod Vatikana – a zatim sam, sa Andrićem, otišao u Fiorencu.

Posle je došla u Italiju ona koju sam uzeo za ženu, pa sam se sa njom nastanio u onom hotelu u Fiezole, koji, kao balkon, posmatra, Fiorencu. Tamo sam, skoro celu, napisao ovu poemu.

Tih dana su fašiste, u Fiorenci, napali Glavnu poštu.

Ja sam pokušavao tih dana da naplatim jedan ček, ali to je išlo vrlo teško. Na čeku je moje ime bilo ovako pisalo: Tsernianski. A na pasošu, ovako: Crnjanski. Činovnik mi reče da to nije isto.

Revolveri su, u tom trenutku, počeli da pucaju.

Tek kad je Pošta bila zauzeta, nastavio sam pregovore o imenu.

Velim Talijanu: je li moguće da iste godine, (istog meseca, istog dana, dva tako različita prevaranta budu na istom mestu.

Nije, kaže mi Talijan, pametno. Zatim je ček isplatio.

Omogućio mi je da napišem Ljubav u Toskani.

Prvih dana avgusta, u Dubrovniku, objavio sam svoju veridbu, u listu Politika, uBeogradu.

Kod moje, pokojne, tašte telefon je ceo dan zvonio.

Pitali su je: Crnjanski? Ko je to?

Početkom septembra putujem, zatim, na vojnu vežbu u Pešadijskom puku br. 31, u Mostaru.

Putujem kroz Srbiju i Bosnu. Kad voz uđe u tunel, ili kad nikog nema u kupeju, otvaram naša Egzercirna pravila i urličem za mene novu, našu, komandu, na našem jeziku. Znoj me probija pri pomisli da ću se, po navici, pred strojem, proderati nemački, viknuti austrijsku komandu.

U Mostaru se naseljavam u hotelu „Neretva“.

Idem da se predstavim komandantu mesta, generalu Todoroviću, za koga mi kažu da je zver (sa nadimkom Riter). Kad se pojavi na hodniku, pisari po kancelarijama, i oficiri na hodniku, sakrivaju se i beže kao miševi u mraku.

Ne znam zašto, meni pruža ruku, ljubazno.

Znoj me probija pri pomisli da sablju i kapu držim, po austrijskom običaju, nepropisno.

Valjda nije video, ili je zažmurio.

Ja se izvinjavam što sam odocnio i kažem da sam bio u Parizu i da sam se verio.

Veli, preko toga da pređemo. U redu.

Odlazim u logor puka i nalazim da su moji drugovi, oficiri, zaista, šareno društvo. Potporučnik Lukšić, sa mnom u istoj četi, odličan oficir, ne priznaje novu državu. Želi nezavisnu Hrvatsku.

Kapetan Milanović psuje majku potpukovniku, komandantu bataljona, koji, pred strojem, govori nemački, hvali nemačku vojsku i kaže da su Nemci najbolji bili, u ratu.

Jedan major, Crnogorac, sa finim crtama lica, neće da skine temnjak Nikole I. Veli, u ratu ga je dobio.

Jedino je komandant puka (Živković) normalan u mozgu. On me je, međutim, duboko, razočarao. Veli, upotrebiće me da držim poučna predavanja u puku. A uzima me u svoj fijaker i zove me „profo“.

Pod mojim hotelskim prozorima teče Neretva i ja je slušam i noću. Šum vode, koja protiče po kamenu, u mesečini, najlepši je šum na svetu.

Posle večere, sedim pred hotelom, ispod starog drveća, a dolazi mi, svako veče, Aleksa Šantić, da ćaskamo.

Šantić je tada bio već ostareo, ali prav, visok, lep, a ponosit, i prirodan, uljudan, neobično. Izgledao mi je kao neki osiromašeni beg, koji nije prodao očevu kuću.

Ja nisam čitao Šantića – zašto bih ga čitao? Kad hoću da čitam, čitam sonete Mikelanđela, ali sam Šantića poštovao.

On mi je pričao o Mostaru i Dučiću, o mladosti, o onom što je zauvek prošlo. Nikad mi niko lepše o Mostaru nije pričao, a nije ni pominjao literaturu. Jedino što je pričao bilo je kako je sa Dučićem bio kalfa, u jednoj radnji, i kako se bio zaljubio i verio, a kako ga je njegov najbolji drug, Dučić, da se ukloni, od te devojke, molio. I Duka se u nju bio zaljubio.

Dučić je imao oči kao u konja, vodene, a Šantić je bio prava lepota među muškarcima svog vremena. On se uklonio.

Dučić se posle poigrao tom devojkom, i prekinuo. Otišao je u diplomatiju. Šantić je ostao u Mostaru; nikad se nije ženio.

Ja nikad nisam video tišeg čoveka od Šantića.

Puk, dakle, vežba to leto u onom strašnom kamenjaru, a sunce nas obara i tražimo hladovinu. Hladovine nema.

Dobijam zadatak da osiguram povlačenje jednog bataljona, sa jednom četom, i dva mitraljeza, kod jednog utvrđenja, na kršu.

Treba da javim, što pre, o neprijatelju koji se približava.

Ja onda komandujem urličući, razmeštam četu, dajem odstojanja, a mitraljeze razmeštam da tuku, bočno, dolinu, otkuda očekujem da će se protivnik pojaviti, bezbrižno. Pošao sam mu u susret koliko sam mogao.

Igramo se rata, kao deca, u miru.

Kroz dogled, slučajno, primećujem prve patrole neprijatelja, a posle i više strelaca pa otvaram vatru, a šaljem jednu skicu položaja bataljonu.

Posle podne slušam, uštogljeno, kritiku generala Stoišića, koji je, kažu, ubijao vojnike, svojeručno, kroz Albaniju. Veli, dobro je bilo. Dobro sam otvorio vatru, rano sam neprijatelja javio, a nacrtao sam vrlo dobru skicu.

Pred veče, bataljon silazi u Mostar, kroz glavnu ulicu.

Pošto u logoru imamo svakojaki škart, dezertere, zabušante, zatvorenike, komandir sve uzima vrlo strogo i naređuje stav mirno, da vojnici ne bi dobacivali ženskinju. Osobito moramo da pazimo da ne bacaju oko preko plotova, u kuću muslimansku.

Bataljon zato maršira kao na paradu.

Koračam uštogljeno, kraj svog voda, a mislim: eto, najzad mi se želja ispunila, došao sam kud sam hteo.

Komandir, međutim, jaše konja na trotoaru, i viče, ljutito, na potomke Miloša i Marka, Zrinskih i Frankopana, Prešerna i Marka Miljanova: „Dronjo! Jedan, dva! Dronjo! Jedan, dva!“

Odlazim, dakle, u Beograd i ženim se, u oktobru, u uličnom odelu, ali mi, po tadašnjem običaju, stavljaju na glavu krunu. Mojoj ženi stoji, kažu, kao da predstavlja princezu za bajku, a meni se nakrivila i mora da je pridržavaju, da ne spadne.

Tako je to na Itaki bilo.

A šta je posle bilo i kako je posle bilo, to bi bila dugačka i sasvim druga priča. Zato će biti najbolje da se ovi komentari, ovde, prekinu.

Miloš Crnjanski

Ostavite komentar: