Treći dio intervjua objavljenog u časopisu London Magazine, dec.1974. – jan.1975.
Rrazgovarao Robert Venerstajn
Koje ste pesnike tada voleli?
BUK: Odn je bio dobar. Kad sam bio mlad, mnogo sam voleo Odna. Palio sam se na celu tu bandu: Odn, MekKliš, Eliot. Tada sam ih voleo, ali kad ih sada čitam, ne pogađaju me više tom silinom. Nisu dovoljno oštri. Ne kockaju se. Igraju na sigurno. Kažu ti dobre stvari i imaju dobar stil, ali sve je to sada suviše oprezno za mene…
Moguće je da sam tada bio duhovno otvoreniji kad sam se primao na tako nešto, a i nisam bio toliko upućen u literaturu. Kada sa tribina gledaš tipa koji odvali houmran, pomisliš: “Bog te, ta loptica je preletela ogradu, to je čudo.” Ali kada se i sam nađeš na terenu i to uradiš, onda kažeš: “Ovo i nije tako teško. Čini se da sam samo odbio lopticu, a ona je preletela zid.” Kada si konačno u igri, čuda ne izgledaju toliko neverovatno kao kada posmatraš sa strane. A to ima neke veze s tim što mi sada sve izgleda bezvredno.
Onda konačno i sretneš pisce, što uopšte nije dobro iskustvo. Kad ne pišu, onda su to prave drkadžije, uplašeni antagonisti koji zaziru od veverice. Kad se napale, umetnost je polje gde se iskažu, ali kad odu sa tog polja, onda su to podla stvorenja. Radije bih popio pivo i razgovarao sa zubarom nego sa pesnikom. Konverzacija tada može da ide u oba pravca. Pesnik ili neka druga kreativna osoba baš ume da bude napadna. Postoji nešto što ne volim kod njih. Jebiga, verovatno sam i ja takav, ali nisam toga toliko svestan kao kad to dođe od ruge osobe.
Da li su vam klasični pesnici – kao recimo Šekspir – pomogli?
BUK: Teško. Ne, Šekspir mi nimalo nije pomagao, osim možda u stihovima s jasnom porukom. Bilo je tu dobrih saveta, ali mi jednostavno nije leglo. Ti kraljevi što se muvaju naokolo, pa duhovi i sva ta sranja samo me zamaraju. Ne mogu da se identifikujem sa tim. To nema nikakve veze sa mnom. Sedim u sobi i umirem gladan – imam samo čokoladicu I pola litre vina – a tip mi govori o agoniji jednog kralja. To nije moglo da dopre do mene.
Pre neko veče čitao je Vilijam Staford. Kada je počeo da melje te svoje stihove, nisam mogao da slušam. Imam instinktivni radar koji me isključi. Vidim kako se usne pomeraju, čujem zvuke, ali ne slušam. Ne želim da pijem motorno ulje.
Šta tražite od dobre pesme?
BUK: Snažan, jednostavan stih koji izražava stav. I mora da ima nešto krvi, mora da ima malo humora, mora da ima tu neobjašnjivu stvar koju osetiš čim počneš da čitaš. Kao što sam rekao, savremeni pesnici to iz nekog razloga nemaju. Kao recimo Ginzberg. Napiše dosta dobrih stihova. Natrčiš na neki i kažeš: „E, ovo je dobar stih.“ Onda pročitaš sledeći i kažeš: „ Pa, dobro, ovo je prosečan stih.“ Ali još uvek razmišljaš o prvom stihu. Pređeš na sledeći – i on je prosečan. Ubrzo se izgubiš u sjebanim stihovima koji su samo reči za sebe, reči koje igraju naokolo. Ali je totalnost, celokupnost osećanja, izgubljena. To se pesnicima stalno dešava. Napišu dobar stih – možda na kraju, možda u sredini, a možda recimo treći otpozadi – ali celokupnost i jednostavnost nisu tu. Bar nisu za mene. One su možda tamo, ali ja ne mogu da ih nađem. Želeo bih da su tamo, jer ja imam bolje štivo za čitanje. Zato i ne čitam onoliko koliko bi trebalo, ili koliko ljudi kažu da bi trebalo.
A koliko vi zapravo čitate? Uvek sam mislio da pisci koji ne čitaju mnogo liče na ljude koji samo pričaju a nikad ne slušaju.
BUK: Ja i ne slušam dobro. Mislim da je to moj odbrambeni mehanizam. Drugim rečima, plašim se da će me sjebati ono što bi trebalo da ima efekta na mene. A instinktivno, pre vremena, znam da će efekat izostati. To je ponovo moj radar. Ne moram i sam da stignem tamo gde neće biti ničega.
Kad sam bio mlad, stalno sam išao u biblioteku. Pokušavao sam da čitam. A onda sam odjednom pogledao sam oko sebe i video da mi ponestaje štiva. Prošao sam svu standardnu literaturu, filozofiju i sve to. Pa sam otišao do drugih odeljaka; lutao sam naokolo. Otišao sam na odeljak medicine. Čak sam pročitao studiju o operaciji mezokolone. Operacija je užasno zanimljiva. Znate već, vrste noževa i šta se njima radi: ovde odsečeš, tamo skratiš venu. „Ovo nije loše,“ rekao sam sebi. Kad se procunja po drugim odeljcima, dalje od čiste literature, ponekad naletiš na nešto zanimljivo. A to nije isto staro sranje.
Sada više ne volim da čitam. Zamara me. Pročitam pet – šest stranica i uspavam se. Tako stoje stvari. Mada ima izuzetaka: Selindžer, rani Hemingvej, Šervud Anderson (ali samo kad je dobar, recimo Vajnzbrg, Ohajo), i još nekoliko drugih. Ali sve ostalo je loše. Svi pišemo loše. I ja obično pišem loše, ali kad sam dobar, onda sam zaista dobar.
Nastaviće se
