“Da! Ja sam dobro razumeo vaš sistem! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imali ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni.
Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa.
(Ona se smeje) Ne smejte se! Ne smejte se, budalo!
Kažem vam, izgubljeni ste. Već ste pobeđeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku – gledajte mene – neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludost, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima.”
– “Sve najnužnije namirnice biće ubuduće na raspolaganju svima,to jest, deliće se na male i jednake delove svim gradjanima koji budu mogli dokazati svoju lojalnu pripadnost novom društvenom uredjenju. Sve se vatre moraju pogasiti u 9 sati naveče i niko neće moći prebivati na javnom mestu ili hodati ulicama grada bez propusnice, propisna oblika, koja će se izdavati samo u izvanredno retkim slučajevima i prema nahodjenju. Najstrože je zabranjeno pružati pomoć bolesnim osobama, ako to ne znači dojavljivanje vlastima koja će se o njima pobrinuti. Potkazivanje medju članovima iste porodice posebno se preporučuje, te će biti nagradjeno dodeljivanjem dvostrukog obroka hrane, nazvanog “dnevnim gradjanskim obrokom”.–
Glazbena uvertira čija središnja tema podseća na sirenu za uzbunu.
Zastor se diže. pozornica je u potpunom mraku.
Uvertira završava, ali tema uzbune ostaje, kao daleko brujanje.
Iznenada, u dubini, sa leve strane pozornice, pojavljuje se kometa i polagano se kreće prema desnoj strani.
Kometa osvetljava, poput kineskih sena, siluete više ljudi koji su okrenuli ledja publici, nepomični, nagnuvši glave prema kometu.
Odzvanja četiri sata. Dijalog je gotovo nerazumljiv, nalik na mrmor.–
Kraj sveta!
– Ne, čoveče!
– Ako svet umre…
– Na kolena, ovo je komet zla…
– To je znak rata…
– To nije nikakav znak.
– Kako se uzme.
– Dosta! To je vrućina. U naše se doba više ne veruje u znakove, šugavče! Srećom smo suviše razumni…
– Ti suviše toga prezireš… Štedi svoj prezir, trebaće ti.
– Meni ništa ne treba. Prezira imam do smrti. I ništa ovozemaljsko neće nikad biti iznad mene, ni kralj, ni kometa, ni moral! Ne želeći više ništa ja sam iznad svega.
Alber Kami
