Komentari uz zbirku “Lirika Itake”
Biografski podaci o pesniku
Kad bi ova antologija obuhvatala samo sentimentalne pesme, ne bi bili potrebni uz nju nikakvi komentari. U antologijama takozvane čiste poezije (,,la poèsie pure“) pesnik treba da ostane sen koja nije vidna.
Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišljenja da će čitaoca zanimati nešto podataka iz života pesnikovog i nešto komentara o tim prošlim vremenima.
Dante, Igo, Hajne, Majakovski, da spomenem nekoliko velikih pesnika, još su interesantniji u svojim političkim stihovima ako se zna nešto biografskih podataka o njima.
Pesnik smatra da to vredi i za političke pesme manjih pesnika.
Pesnik se zato rešio da čitaocima doda, uz Itaku, i nešto komentara.
Crnjanski, preci pesnika, nalaze se, krajem XVII veka u selu Itebeju, u Banatu. Pesnik zna samo da su tamo došli iz obližnjeg sela Crnja. Pesnikov otac mislio je, i pričao, da je otuda i ime njihovo, koje su dobili pri seobi iz Crnje u Itebej.
Može biti.
U svakom slučaju, u Itebeju, kod crkve, i sad stoje tri kuće Crnjanskih, mojih bliskih rođaka. A uz crkvu nadgrobni spomenici Crnjanskih, na primer paroha Itebeja, Miloša Crnjanskog, koji je umro 1735. I drugih.
Vuk, međutim, kaže da u narodu ima nadimak: „Crnjan“ i „Crnik“, a da narod kaže i „Jovane i crnjane!“, „Boško i crnjo!“.
Pa se pitam: ko zna ko smo bili, otkuda došli, kako ime dobili i zašto?
Sve do moga oca pisali smo ga staroslovenski: Cernjanski.
Znamo, sigurno, da mi se praded zvao: Jovan. Da mu je brat bio pop, i stric pop, a mlađi brat kaluđer. Taj kaluđer, Teodosija Cernjanski, sahranjen je u manastiru Vojlovici, kod Pančeva, gde mu se nalazi nadgrobni spomenik, i slika.
On je putovao do Rusije.
Taj kaluđer mora da je bio bezbožnik, jer je toliko napadao na kćeri seljaka, da su ga jednom, u Vršcu, bacili u nabujali Mesić. Kalcan se nije udavio. Isplivao je.
Moj ded, pop Mita, prešao je iz Itebeja u Ilanču i oženio se ćerkom sveštenika u Ilanči, Nenada Putnika.
Taj Nenad, moj praded, bio je toliko težak, da su seljaci pritezali levče kad bi se peo u kola.
Pop Mita, moj ded, po ocu, na starim fotografijama liči na nekog seoskog Tolstoja. Bio je riđ, plah, strog. Bio je siromah i orao je i kopao sa seljacima, svojim Ilančanima.
Kad je njegov patrijarh, u revoluciji godine 1848, prešao na stranu Beča, protiv Mađara, pop Mita je komandovao Ilančanima, u boju kod Ilanče. Mađari su bili mobilisali kriminalce iz zatvora Segedina, i uniformisali ih, plavim gaćama („a kekgatyàsok“).
Ilanča je gorela, i kuća popina je gorela.
Popa su spasli naši kumovi, Đuđini, koji su ga bacili u šaraglje i prošli kroz Ilanču, sa ljudskim glavama, na vilama.
Posle revolucije, porodica pop Mitina ostala je bez kuće i kućišta. Moja baba, Jula, othranila je mog oca valjušcima od crnoga brašna. „Daleko mi je Banat, crna košulja!“ – kaže, negde, Jakšić.
Pop Mita je imao tri sina i dve kćeri.
Njegov najstariji sin, moj stric, Joca, bio je ostao hrom u nogu, pa je kupovao i preprodavao žito. Njegova kuća, u Ilanči, ličila je na neku epizodu iz Turgenjeva.
Njegov srednji sin, Laza, učio je škole katoličkih fratara u Mađarskoj, a bio je lep, čuven govornik, i umro je rano. U detinjstvu imao sam nekoliko njegovih rukopisa. To me je podsticalo da i ja pišem.
Moj otac, Toma, učio je školu u Hodmezoevašarheliju. Na fotografijama, on i njegovi drugovi, već brkati, liče na mladiće u romanima Laze Nančića.
Toma nije voleo školu, a bio se potukao sa profesorima.
Bio je čuveni igrač i pevač svog vremena, i kad je napustio školu pošao je u Ilanču, peške, i vratio se, kroz žita, pevajući uz tamburu.
Kad je pop Mita ugledao skitnicu, svog sina, hteo je da ga poseče kosom kojom je kosio žito. Jedva su ga spasli naši napoličari i moja dobra, mala, nežna, baba Jula.
Sestre moga oca nisu bile srećne: jedna je umrla mlada, a druga je bila nesrećno udata, u Zagajce, za bogatog trgovca, Munćana.
Kćeri te moje tetke, Ljubice, umrle su mlade. Mara, koju je verenik bio izneverio, upropastila se igrankama i sladoledima. To je bila lepa, crnomanjasta devojka i dugo je tražila leka u sanatorijumima Merana. Dolazila nam je u goste, tužna.
Umirala je, u Vršcu, nedeljama, i ja se sećam kapljica morfijuma koje je uzimala.
Putnici, porodica moje babe Jule, kažu, prema svojim čituljama, da vode poreklo od Jelice, sestre Todora od Stalaća. Ona je bila udata za Jovana Putnika, čiji je sin, Gavrilo, bio general u vojsci Marije Terezije, a Mojsije, vladika Bačke. Za Mojsija su Putnici verovali da je otrovan, u Beču, od strane austrijskog dvora. Gavrilo je bio osobenjak i neženja, a Mojsije je umro na narodnom poslu.
Treći sin Jovanov, Janja, napustio je svo ju veru i bio je posle toga kao mrtav u porodici Putnika.
U porodici popa Nenada, najmlađeg sina Jovana Putnika, naročito su se ponosili bratancem moje babe, Pajom.
Taj Paja Putnik bio je u vreme revolucije godine 1848. na vojničkim školama i napustio je akademiju Vinernojštata, da bi mogao da se vrati i brani Ilanču.
On se u tim borbama u Vojvodini bio toliko oduševio komandantom srbijanskih dobrovoljaca, Stefanom Knićaninom, da je sa njim otišao u Srbiju i postao oficir u Srbiji. Komandovao je, na Drini, u ratu god. 1876–77.
Tada je, za ađutanta, imao sina tog Stefana Knićanina, koji je bio mladi Parizlija i koji se nije slagao sa svojim komandantom. Napisao je čitavu knjigu pamfleta protiv Paje Putnika.
Paja Putnik je umro u Beogradu, aprila 2, godine 1900, kao potpukovnik poslednjeg Obrenovića.
On je pisac prve taktike srbijanske vojske (Misli o vojnoj brigadi) i jedne knjige o Beogradu, koja se čitala (Darul Džihad). U Ministarstvu vojnom ostalo je mnogo njegovih rukopisa. Ja se nikad nisam trudio da dobijem uvid u tu hrpu rukopisa.
Pri kraju života, Paja Putnik je bio osobenjak, neženja, a mnogo se ljutio na onu granu svoje porodice koja je, u Srbiji, od Putnika, napravila ime Putniković.
Kad bi na letovanju, u banjama, neko seo na klupu pored ostarelog Paje Putnika i pokušao sa njim da razgovara, Putnik bi zapitao: „Je li gospodin Srbin? Onda nemamo šta da razgovaramo!“
On je bio usvojio, usinio, kao neženja, sina svoje sestre, Dušana, i nadao se da će taj mladi oficir sačuvati ime Putnika.
Dušan je bio pitomac čuvene Nikolajevske akademije, u Petrogradu, i umro je tamo, maja 17, godine 1892.
Nada Paje Putnika nije se ispunila.
Moj otac Toma, prekinuo je tu galeriju popova i oficira.
Nesvršeni đak, on je nekako doterao do seoskog notara, u selu Šurjanu. Bio se oženio lepom ćerkom majora Belanova („ot Domogled“), ali se odao lovu i kartama. Žena mu je umrla mlada. Moj brat je iz tog braka.
Toma je, na školama, postao pretplatnik srpskih listova, a docnije i skupljač pretplate za časopis Straža, časopis srbijanskih marksista onog vremena. Zbog toga je izgubio službu i poslat za pisara u Čongrad, u Mađarskoj, neku vrstu tadašnjeg činovničkog Sibira. Toma je, u drugom braku, bio oženjen ćerkom graničarskog oficira, varoškog kapetana Pančeva, Pante Vujića.
Taj Panta je bio čuveni ljubavnik svog vremena i sahranio je tri žene. Moj otac se oženio njegovom ćerkom, Marinom, preko provodadžija. Panta mu je isplatio dugove, a ja sam se iz tog braka rodio, u Čongradu (– kao i Geca Kon, moj izdavač –) tek posle pet godina bračnog života mojih roditelja.
Moj otac, Toma, bio je oniska rasta, snažnih, širokih, grudi, brkat, sa kosom lepom, mekom kao svila. U detinjstvu, na selu, sačekivao je povratak stada i pio mleko ovaca iz kabla. Otuda, tvrdio je, njegova snaga.
Bio je čuven igrač, i sa pedeset godina.
Sa igranki, valjda, bio je sačuvao neku izvanredno lepu vrstu ponašanja. Bio je neobično ljubazan i prema nepoznatima. Ali je bio plahovit, iznenada. Nikad nije tukao mog brata, ali ga je jednom, u ljutini, tresnuo tako o zid, da ga mal’ ne ubi.
Kad bi moju mater, i mene, leti, pratio u banju, Mehadiju, trčkao bi iz vagona, po vodu, pred planinskim tunelima, samo da bi nam doneo čašu hladne vode, sa izvora.
Bilo je nečeg španskog u preteranoj učtivosti tog čoveka.
Moj otac je, dok je bio, na školama, mnogo čitao. Ja sam ga, međutim, upoznao, kad više tako reći, ništa nije čitao, sem političkih listova Zastava i Branik.
Kad je umro, ostavio mi je i veliki, drveni, sanduk pun knjiga, ali i godišta Zastave i Straže.
Ja i sad pamtim, kako sam, u Ilanči, pri školskom raspustu, čitao uvodne članke Svetozara Miletića, prepisku Svetozara Markovića i ratni Dnevnik Pere Todorovića, sa Šumatovca.
Ta literatura, ostavila je u meni duboka traga. Moj otac me je kljukao istorijom Vojvođana, privilegijama našeg naroda, statutima, pričama o našim, političkim, pravima.
Moja mati, Marina, bila je devojka krupnih očiju, kose do kolena, i kad je bila seda. Mati joj beše rano umrla, a otac tako strog, da je u zgradi Varoške kuće u Pančevu, koja i sad stoji, morala da pere kamenite stepenice, pred stanom varoškog kapetana. I zimi. Na kolenima.
Bila je to velika paćenica celog života i umrla je pre nego što sam mogao da stignem iz inostranstva.
Pošto je njen otac bio i neka vrsta cenzora Pančeva, ona je, u mladosti, imala svoju stolicu prvog reda, prilikom gostovanja novosadskog pozorišta, u Pančevu, kod Trubača. Znala je mnogo drama, i mnogo stihova.
Kad su je udali za mog oca, moj otac je bio toliko pun dugova, i toliko osiromašio, da nisu imali ni toliko novaca koliko je onda stajala jedna kolevka.
Mati me je povijala u jednom koritu u kom je hleb mesila. Ako je čitalac čitao Frojda i Junga, imaće, kad moje knjige čita, mnogo, svakojakih asocijacija.
Što se mene tiče, protivno onom što se kod nas misli, meni nimalo nije stalo ni do te prošlosti, ni kakvog sam porekla. Ja sam uvek bio sam sebi predak.
Miloš Crnjanski
