(Odlomak)
Moramo napustiti ovaj svet u vlasti kapitala, koji je postao spektakl bića i stvari. Spektakl o kojem je govorio Piko de Mirandola, kada je rekao da je čovek spektakl, ali i ogledalo sveta.[1] Naime, čovek nema nijedan poseban dar; svi darovi raspodeljeni su među drugim živim bićima, a čovek, koji je došao poslednji, ostao je bez i jednog. Srećom, Bog se sažalio na njega; podario mu je nešto od kvaliteta svih bića i učinio ga spektaklom sveta. Zato u njemu i njegovim postupcima sva živa bića mogu nekako da prepoznaju sebe. Ali, poprimivši ljudsko obličje, kapital je postao spektakl. On asimiluje i proždire sve kvalitete ljudi, sve njihove aktivnosti, nikada ne postajući neko od njih, jer svaka supstanca inhibira njegov životni proces.
Prihvatajući to predstavljanje kapitala, ljudi vide spektakl koji je osakaćeni odraz njih samih, u kojem mogu da razaznaju samo deo. Oni su odavno izgubili osećaj za celinu.
Moramo odbaciti sve pretpostavke kapitala, koje su se pojavile u dalekoj prošlosti, da bismo se oslobodili njegovog stiska (trenutak uništenja primitivnih zajednica). U isto vreme, mora se ići dalje od Marksovog dela, koje je konačni izraz dolaska totaliteta, dovršene strukture vrednosti kao one krajnje mutacije kroz koju se kapital nametnuo kao materijalna zajednica.
Potrebno je sagledati novu dinamiku, zato što kapitalistički oblik proizvodnje neće nestati kroz frontalnu borbu ljudi protiv njegove dominacije već samo kroz veliko odbacivanje, koje podrazumeva odustajanje od puta kojim se išlo milenijumima. Kapitalistički oblik proizvodnje neće početi da opada već mora biti odbačen.
Žak Kamat, avgust 1974.
[1] Pored toga, postoji i jasna veza između spektakla i ogledala. Spektakl bi trebalo da ljudima pokaže šta zaista jesu ili šta bi morali biti. To je manje ili više izobličeni odraz njihovog neposrednog bića.
