Na prostornoj i kulturnoj mapi Miloša Crnjanskog Mediteran ima povlašćeno mesto, o čemu su pisali mnogi proučavaoci njegovog književnog dela. Kao prostor velike lepote, ali i sastavni deo Kraljevine SHS, a kasnije Jugoslavije, države u koju je Crnjanski verovao – ili se svim silama trudio da u nju veruje – jadranska obala pojavljuje se ne samo u njegovoj prozi, već i u Lirici Itake, pa zatim u Itaki i komentarima. „Iznenađujuće je“, kaže Marija Mitrović u tekstu „Crnjanski na Jadranu“ iz zbornika Aqua Alta, „koliko je Crnjanski, rođen u Panoniji, iznad svega čovek Mediterana. […] Na Jadranu je Crnjanski prepoznao vrednosti koje doživljava kao osnovna merila sveta i života“ (Mitrović 2013: 189, 203). Pevajući o Jadranu i o toponimima jadranske obale, Crnjanski time iskazuje svoj stav prema onome što smatra svojim zavičajem. A taj stav bivao je pritajeno subverzivan, što se može uočiti i u lirici i u putopisnim reportažama koje je objavljivao dvadesetih godina prošlog veka.
Jadran je Crnjanski dobro upoznao i zavoleo u svojoj mladosti. Naime, godinu 1912. proživeo je u Rijeci, školujući se na Eksportnoj akademiji i živeći u pansionu. U meri u kojoj su ga definisali Banat i detinjstvo u Temišvaru, u kratkom, ali značajnom periodu definiše ga i Rijeka, pošto je reč o prvom iskustvu samostalnog života, daleko od majke (u proleće 1912, koje opisuje u Itaki i komentarima, Crnjanski ima nepunih devetnaest godina). Rijeka je za mladića vrli novi svet koji on upoznaje sa vrha socijalne lestvice (živeći u sobi između jednog barona i jednog grofa – koji su, kao predstavnici visokog sloja, krajnje negativno nastrojeni prema Srbima) i sa njenog dna, živeći među običnim svetom koji ga je prihvatao sa srdačnošću i koji je Kraljevinu posmatrao kao spas od italijanske vlasti. Život među Istranima uticao je da Crnjanski (iako potiče iz sasvim drugačijeg krajolika i pripada drugom mentalitetu) zavoli more i ovaj prostor počne da doživljava kao blizak, svoj: „Upoznao sam svet u Primorju, i osećam se, kao kod svoje kuće, tamo, sad, u sećanju. […] Kao i Rastko Petrović, Deroko, Dedinac, i ja sam ostao veran moru… Hoću da kažem da je ljubav prema moru isto tako moguća kao mogućnost da čovek voli, beskrajno, jednu ženu. I da je glupavo što je o meni jedan hrvatski književnik rekao, da Banaćanin ne može osetiti lepotu Jadrana, ili razumeti Toskanu“ (Komentar „Jadranu“, Crnjanski 1978: 171, 173)1.
U posvajanju jadranskog prostora, bio je, kako i sam napominje, blizak drugim srpskim piscima 20. veka: „Od Jovana Dučića preko Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera, Todora Manojlovića do Ivana V. Lalića i Jovana Hristića možemo videti jedan novi tok u srpskoj književnosti koji je usmeren ka moru“ (Šeatović Dimitrijević 2013: 63). I više od toga: za Crnjanskog, kao pisca sklonog eterizaciji i dematerijalizovanju fizičkog prostora, voda predstavlja pogodan topos, karakteristično simboličko uporište: „Vode su neretko težišno mesto prostora proze i poezije Miloša Crnjanskog; radnja njegovih romana, ali i njegovih putopisa često je koncentrisana oko voda, a one su i ključno mesto zavičajnog prostora sa kojeg se u putopisima i lirici samerava ono što tuđina nudi. […] Motiv voda, takođe, kod Crnjanskog je često povezan sa mišlju o prolaznosti i uzaludnosti čovekovih napora da ishode sopstvene sudbine učini smislenijim“ (Jaćimović 2009: 139). Primorje je, takođe, prostor koji je obeležio i život srpskog naroda, o čemu Crnjanski takođe piše. Brodom iz Dubrovnika, pesnik se upućuje u hodočašće na Krf, važnu kotu srpskog nacionalnog prostora („put grobnice naše Krfa, more, naše more, jadransko, najlepše more na svetu“ – Crnjanski 1995: 153)2. Konačno, simbolika Itake, mediteranskog ostrva, i Odiseja, koji žudi za povratkom na svoju obalu, sama po sebi svedoči u prilog ovoj tezi. Obraćajući se Slobodi u pesmi „Pozdrav“, pesnički glas kaže: „Tebi, što si me srela na moru“, aludirajući na odisejevsku simboliku3.
Jadransko more za Crnjanskog predstavlja više od mitskog, eterič- nog prostora neprevaziđene lepote4. U pevanje o Jadranu i jadranskim narodima učitane su imagološke predstave o identitetu i alteritetu, o kulturi, jeziku i geografiji zajedničke države, o različitim vidovima zavičajnog i tuđeg.
Mediteran kao Panonija
Iako je odrastao na severu, u rubnom delu srpskog nacionalnog prostora, vojvođanski i jadranski pejzaži u poeziji i prozi Crnjanskog opstajavaju kao srodni, bliski, i predstavljaju sastavni deo iste intimne mape, te se međusobno prizivaju. To vidimo u mnogim primerima. U „Poslanici iz Pariza“ sa distance („sa brda“ – aluzija na Gorski vijenac) pesnički glas obraća se sunarodnicima sa Šara, Velebita i Fruške gore. U opisima vojvođanskih predela često se koriste poređenja sa morskim pejzažima: iza Pančeva opaža se „zeleno more“, Fruška gora je „pejsaž pun dubokih talasa, vrućeg peska“ („Kamenica pod Fruškom gorom“, Crnjanski 1995: 90); oko Kikinde „Beskrajan vetar, kao nad pučinom. […] Vetar duše kao na moru, poneko se drvo trese, a uokolo mirna blatna zemlja“ („Grobnica Čarnojevića“; Crnjanski 1995: 86–87) i sl. I u Lamentu nad Beogradom, među toponimima koje dovodi u vezu pojavljuje se Hvar, i to uz odrednicu naš.
I obratno, u pesmi „Leto u Dubrovniku 1927.“ slike Dubrovnika su skrajnute zarad panonskog, zavičajnog prostora. Stvarni prostor, kao što to često biva, dematerijalizuje se i prerasta u evokativni. „Zamišljena slika može da bude toliko živa da je moguće pobrkati je sa sopstvenim telesnim sećanjem“ (Alan Bedli, prema: Asman 2011: 167). O tome svedoče stihovi strofe koja obgrljuje pesmu na njenom početku i kraju: „Tla davno nestaje. I već trne, / u telu mom, bezbrižnost mladosti, pre vanredna. / Razum mi još samo treperi od zvezda ovog leta.“ (Pišući o Dubrovniku, Crnjanski ističe njegovu istoriju, kulturu i lepotu, ali prevashodno osećaj lakoće i bezbrižnosti, izmicanja iz svakidašnjice koji obuzima onoga ko u njemu boravi: „Probuditi se jedno proljetno jutro, ili jednog letnjeg praskozorja u Dubrovniku, znači zaboraviti sve ono što se ostavlja za sobom i strmoglav zaroniti u meko divno polusvesno stanje kupanja i snova“ – Crnjanski 1995: 446). Međutim, boravak u gradu bogate istorije i uzmak od sadašnjice u pesničkom ja rađa svest o prolasku mladosti i priziva sećanje na Panoniju u kojoj je ta mladost ostala: Srem („Srem to više nije“) i Bačku (gde su ostali njegovi koraci). Misao o prolaznosti nagoveštena je različitim motivima jeseni (jesenji zraci u bačkim poljima, žuto drveće) a podstaknuta simbolikom leta, životnog zenita u kom se nalazi pesnički glas. Dakle, u poeziji i prozi Miloša Crnjanskog uspostavlja se svojevrsni paralelizam između jadranskog i vojvođanskog/panonskog pejzaža, koji se brojnim slikama, i pored svoje udaljenosti, dovode u neposrednu vezu. Što je, uostalom, i osnova pesničke zamisli sumatraizma.
Kao što je već primećeno, Crnjanski teži dematerijalizaciji pejzaža, a pogled upravljen u morski horizont na čijoj površini se ogledaju kopneni krajolici i nebesa sam po sebi pokreće ovaj postupak.
Preslikavanjem gornje sfere na vodenu površinu stiče se utisak dvostruke, udvojene slike, što inspiriše Crnjanskog na udvojeno opažanje, formiranje slike i njenog naličja, suprotstavljanje krajnosti, odnosno životnih načela. Tome u prilog svedoči opis u kome se slika Hvara udvaja: „Dva Hvara plove tako, jedan je zemlja i stenje, drugi je vazduh. Rumeni Hvar u vodi, a plavi, pomodreo, u vazduhu“ (Crnjanski 1995: 433). Udvajanje kao književni postupak u poeziji Crnjanskog ističe i S. Rakitić: „U Crnjanskovoj poeziji sve je udvojeno, dato u paralelama, u dva toka koja su najčešće suočena kao dve datosti, da bi doživljaj sveta bio potpuniji. Jedno kao da govori dvojnik, pesnikova senka, a drugo subjekt […] u preobražavanju tela u duh, stvarnosti u priviđenje. […]
Crnjanskova poezija je […] vazda podeljena u dva tona, izražavajući ne samo dualizam ljudskog bića (poetskog subjekta) već i dualizam bića sveta“ (Rakitić 1972: 141, 147). U pesmama sa jadranskim motivima ovaj pesnički postupak vidljiv je u pesmi „Pod Krkom“. Crnjanski srazmerno često spominje ovo ostrvo, koje je upoznao još tokom svog prvog boravka u Rijeci. U tekstu „Omišalj“ obris ostrva nad vodom oličava zemaljsku lepotu prirode, a obezbojeni, tamni odraz u vodi negaciju života: (Krk) „izgleda kao svet nad svetom. Jedan mirisan, pun boja, a drugi jeziv, bez života“ (Crnjanski 1995: 207). Dvojstvo životnih principa, sazdano iz pejzaža i njegovog odraza na vodi, čini potku ove pesme. Pesnički subjekt smešten je na vodenu površinu – srebrno „zrcalo“ (izraz koji dolazi uz predeo u kome je nastao, kao i „otok“), ležeći na čamcu, pod jarbolom. Nebesa i vodena površina simetrijske su ravni koje se ogledaju jedna u drugoj i lirskog junaka koji se nalazi između mora i neba obgrljuju i postavljaju u imaginativnu ravan, pa se njegovo stanje i određuje kao sneno. Lirski glas posmatra tamni obris ostrva i manastir „kao tajnu“, a zatim se zagleda u nebesku sferu: tajna manastira prerasta u misao o tajni postojanja: „Propovedam da život nije vidljiv nego da je van naše moći, ’na nebesima’“ (Crnjanski 1959: 197). U ovoj pesmi primetna je karakteristična nejasnost u gramatičkoj konstrukciji, slična prvom stihu „Serbije“. U stihu „I mislim: i da ga ima tamo gore“ isprva je nejasno na koga pesnički glas misli, a ova nejasnost može se protumačiti na više načina; kao misao o Bogu, i kao tipični motiv udvajanja. („Danas izgleda nesumnjivo da su dvojništvo i udvajanje na doživljeno i željeno, čulno i van-čulno, zbilju i priviđenja, stvarno i imaginarno, neka od najbitnijih obeležja proznog stvaranja Crnjanskog“, ističe S. Velmar-Janković (1978: XI), a ova osobenost primenjiva je i na poeziju.)
I mislim: i da ga ima tamo gore
ako me vidi pod jadrom sanog,
u kom se zraci plode.
Pitajući se ima li ga, pesnički glas promišlja postojanje Višnjeg. Završna slika u kojoj je lirsko ja zagledano u beskrajne vode ukazuje da je promišljanje o tajni započeto i da će se nastaviti. Takođe, ovaj motiv može se doživeti i kao udvostručavanje pesničkog ja, odnosno preslikavanje slike na nebesku sferu. „Gde je stvarnost: na nebu ili na dnu vode?“, pita Bašlar (Bašlar 1998: 67–68). Lirski junak posmatra svoj odraz na nebeskom svodu i obratno, posmatran je sa nebeskog svoda: slika (biće) postaje svesna svog odraza (seni).
Strašna braća
Crnjanski je pisac koji je uvek imao snažnu potrebu samoodređenja i isticanja sopstvenih stavova („Poet je uvek angažovan. Socijalan“, kaže u jednom intervjuu – Crnjanski 1999b: 518). Jasno je šta je on smatrao svojom, matičnom kulturom; tome je, uostalom, posvetio najznačajniji deo svog književnog opusa. U intervjuima datim pred kraj života pisac je sebe određivao kao čoveka jasnog nacionalnog osećanja5. Međutim, to što je on podrazumevao pod svojom kulturom se menjalo i bilo uslovljeno kulturnim okvirom srpske književnosti s početka 20. veka – koji je iz nacionalnog, srpskog, delovanjem istaknutih intelektualaca transformisan u jugoslovenski identitet6. Kao jedan od „mnogobrojnih srpskih intelektualaca koji se zalagao za ideju jugoslovenstva i verovao u jedinstvo tri naroda“ (Jaćimović 2009: 216), Crnjanski je sagledavao nacionalno i zavičajno u užem i širem smislu, a perspektivu je menjao u zavisnosti od konteksta: i „pored snažne vere u opravdanost novog državnog zajedništva, svaki put kad su vrednosti sopstvene nacije ugrožene i dovedene u pitanje, putopisac svoju širu nadpoziciju jugoslovenstva zamenjuje užom, strogo nacionalnom, oglašavajući se kao branilac srpskog naciona tako da se […] može čitati poluprikrivena polemika sa neistomišljenicima, ali i sa sopstvenim stavovima o jugoslovenstvu koji se neprestano podvrgavaju proveri i preispitivanju“ (Isto: 219–220).
U svemu što Crnjanski piše u prvoj polovini dvadesetih godina, naše, odnosno moje podrazumeva jugoslovensko. Srpsko u značenju nacionalno nije poništeno, ali je izjednačeno sa ovim određenjem (putopisi sa Jadrana ispunjeni su odrednicom naše: naš deo luke, naši kejovi, naši ljudi, naša zemlja, naš jezik, pa čak i naša vera). Ovakvo stanovište nije ni najmanje čudno kad se dovede u vezu sa Skerlićevim izjavama u tekstu „Neoslavizam i jugoslovenstvo“ 1909. godine: „Srbi i Hrvati su uvek etnički bili jedan narod“, i dalje: „Jugoslovenstvo je za nas Južne Slovene ne samo najidealnija i najbolja no i jedino razumna i jedino mogućna narodna politika“ (Skerlić 1909, prema: Pijanović 2012: 252). Slične iskaze još 1904. daju Bogdan Popović i Nadežda Petrović, pa i mnogi drugi umetnici i intelektualci. Stoga su i ideje Crnjanskog proistekle iz ovakve duhovne klime i u tom smislu ih treba razumeti. O tome Crnjanski i sam svedoči u intervjuu iz 1973: nacionalizam je „tada, posle Prvog rata, bio posledica onog što je zajednica, cela, želela i radila. U Srbiji, Srbija, Srbi, Jugosloveni, sve je to nosilo jedno osećanje. To je bilo nešto kao pokret…“ (Crnjanski 1999b: 568). Govoreći o hrvatskom narodu u svojim tekstovima, autor često podrazumeva da govori o svom narodu. „Jadran je bio more Nemanjića, more Tomislava […]. Jadran je bio more Hrvata, hrvatske slave i svetskoga glasa, srpskih lađara, srpskog putnika, ratnika u dalekim krajevima“ (Crnjanski 1995: 451). Međutim, počev od krfskih putopisa i poeme „Serbia“, naše, u značenju jugoslovensko, počinje da biva manje frekventno, a 30-ih pa nadalje gotovo u potpunosti se gubi.
Međutim, jugoslovenski prostor očigledno opstajava u svesti pesnika kao jedan, zajednički duhovni prostor, onaj koji može da nazove svojim, što vidimo i u Lamentu nad Beogradom u kojem je Hvar ostao posvojen, naš, baš kao i u putopisnim zapisima sa hrvatskog primorja 20-ih godina (u tom periodu on objavljuje i „Naš Zagreb“ – podv. Z. O.). Tako se pesme o jadranskim motivima/toponimima iz Lirike Itake u odnosu na poemu „Serbia“ napisanu na Krfu 1925. razlikuju po svom tonu („U mladosti Lirika Itake, zato što je to bilo takvo doba, revolucionarno. Posle imate Serbiu, koja je bila ogorčena poema ljubavi prema svome narodu“ – intervju iz 1973, Crnjanski 1999b: 581). Naknadni komentari povodom pesama iz Lirike Itake, kao i putopisna proza, eseji i članci dopunski svedoče o onome šta je pesnik smatrao svojim zavičajem.
Pa ipak, kao svaki mlad čovek toga doba, ja sam mislio da je sad, il nikad, kucnuo čas stvaranja jedne Jugoslavije koja će biti naša. Iako sam ćutao, i samo slušao, na tadašnjem ringelšpilu Zagreba, šta političari govore, ja sam mislio da je došao kraj našim patnjama. Ni sanjao nisam da će ta nova država, kroz dvadeset i tri godine, da se, kao Austrija, raspada, i da će imati, ponova, iz krvi, da se stvara („Kao komentar“, Crnjanski 1978: 229).
Imagološki aspekt jadranskog prostora jeste odnos prema svom i tuđem u okviru jadranskog, odnosno balkanskog prostora. O tome svedoče pesme „Jadranu“ i „Jugoslaviji“, a ovaj luk zaokružuje poema „Serbia“.
U formi apostrofe, pesnički glas u „Jadranu“ poziva se na zajedničko sećanje, na burnu i krvavu istoriju ispunjenu pesmom i mačevima, na buntovni duh naroda koji se pesmom odupire, iako je igračka u rukama sudbine (o njega se razbijaju grmljavine jadranskih talasa). Obala Jadrana je krvava, a tu krv prolio je sav narod. Prostor utiče i na pojavu ijekavskih oblika reči (cijeli narod, bijesni gusari). U komentaru (Crnjanski 1978: 168–171) pesnik se priseća svog riječkog perioda i pobune srpskih vojnika/mornara na austrijskoj strani za vreme Balkanskog rata – sa jedne strane i stavova pripadnika viših socijalnih slojeva o prirodi te pobune (grof Hojos i barun Vranicani) sa druge.
Brojni novinski tekstovi Crnjanskog govore o životu Riječana u uslovima italijanske okupacije. Crnjanski iskreno voli ovaj grad i saoseća sa mukama stanovništva (i pored sve svoje ljubavi za Italiju). Drugačiji odnos Riječana prema novoj jugoslovenskoj državi u odnosu na kopneni deo Hrvatske opisuje krajnje otvoreno i drugi pisac ovog perioda, Stanislav Krakov, u Životu čoveka na Balkanu (vojnike oslobodioce u Zagrebu ne sačekuje niko osim nervoznog S. Pribićevića, za razliku od frenetičnog oduševljenja sa kojima ih dočekuju Riječani; nešto kasnije Krakov se suočava sa neredima koje izazivaju Radićeve pristalice u Zagrebu protiv Kraljevine – Krakov 2012)7. Osvrt na isti događaj čitamo i u Komentaru „Mizeri“: dolazak u Zagreb 1918, odigrao se, po rečima pesnika, posle krvoprolića na Jelačićevom trgu, „naše velike nesreće“ (Crnjanski 1978: 226).
Napomenuli smo da je pesma „Jugoslaviji“ karakteristična po polemičkom odnosu prema jugoslovenstvu. Serijom novinskih tekstova o Zagrebu Crnjanski pokušava da jugoslovenski prostor prikaže kao geografski i kulturno jedinstven, da dokaže „da smo jedan narod“ (Crnjanski 1995: 131). On moli nadbiskupa Bauera da „kaže što lepo o starom Zagrebu, kažem mu da je krajnje vreme da se Srbi i Hrvati zaljube jedno u drugo“ (Isto: 121). Međutim, i pored napora da istakne dobru volju hrvatskog naroda za ujedinjenjem Južnih Slovena, iz ovih tekstova jasno je da braću deli duboki jaz i da ta želja u Zagrebu nije vidljiva. On ne izostavlja opis gorčine i hladnoće koja izbija iz nadbiskupovog lica, pogleda kojim posmatra njegovu preporuku na ćirilici i brzine kojom završava razgovor. Montiranjem ovakvih utisaka i brojnih drugih opaski u promotivno predstavljanje bratskog naroda Crnjanski dubinski destabilizuje sliku o trojednoj kraljevini. O tome svedoči krajnje cinična anegdota umetnuta u završnu reportažu o Zagrebu, „Zagreb, bez svoga naličja“. Kada je obećao jednom prijatnom zagrebačkom paru u gostionici da će ih u novinama pohvaliti kako su za opstanak u istoj državi i da su dobri ljudi, „fini par“ ima iznenađujući komentar: „Gospon, kaj bu nam na to ti prokleti Vlahi rekli?“ – Isto: 133; podv. Z. O.).
Vratimo se pesmi „Jugoslaviji“. Iako je trojednost ono u šta u tom trenutku Crnjanski veruje, i ono što posvojava, u pesmi trobojke nisu naše. I mada jugoslovensku braću ujedinjuju isti mentalitet i fizionomija, ista grubost, „guste obrve“, mane i običaji, iste pesme i vezovi na košuljama, jedinstvo strašne braće kao da je prisilno i glumljeno, pošto su „na domu mrki pogledi, / mržnja i svađa“. Jedini „brat“ koji se podrobnije određuje jeste Hrvat, Zagorac (u tekstovima o Zagrebu Crnjanski tvrdi da je prava duša Hrvata na primorju, a kopneni deo Hrvatske odlikuje negativni odnos prema zajedničkoj državi), i on je karakterisan nimalo pohvalno, kao podmukao i opasan („Zagorče crni, / lukavi, zloslutni, tvrdoglavi“). Nakon krajnje negativnog određenja, pesnički glas paradoksalno i hristoliko izjavljuje: „ja te volim“. Na sličan način, u „Spomenu Principu“ pevajući o svom narodu, pesnički glas ističe njegovu grubost i surovost i ne propušta da ukaže na „mržnju što tinja / u stidu zgarišta i stena“. Istovremeno se, dakle, prisvaja ono što pripada jugoslovenskoj kulturi, i montiraju komentari u pevanje/ pripovedanje/putopisanje koji ovo strašno bratstvo destabilizuju: „Zdravo, na domu mrki pogledi, / Mržnja i svađa. / Zdravo, u sramu, pokori, bedi, / braća smo, braća.“
Kada se, u svojim poznim godinama, osvrće na svoju poeziju, Crnjanski često ističe da su pesnik Lirike Itake i pesnik Lamenta nad Beogradom gotovo dva različita pesnika, pošto ih deli gotovo pedeset godina, a za to vreme poezija se menja, kao i pesnik sam. I u svojim srednjim godinama, odgovarajući na Krležin napad povodom teksta „Oklevetani rat“ (kada ovaj zlonamerno citira stihove Lirike Itake), četrdesetogodišnji Crnjanski ističe kako nije isti kao onaj usplamteli mladić u žaru „nacionalizma“ posle Prvog rata i kako se njegovi sadašnji stavovi ne mogu tumačiti zbirkom koju je stvarao dvadesetogodišnjak. (U „Oklevetanom ratu“ Crnjanski kritikuje pacifizam – ali, zapravo, kritikuje nemaran odnos države, pa i Srba, prema udesu srpskog naroda koji brzo zaboravlja na svoju slavu i stradanja. I zato se sukobljava sa Krležom. A „zaborav nije samo neizbežna propratna pojava […] nego i ciljana kulturna strategija“, kaže Alaida Asman – 2011: 59.) Prvi decenijski jubileji krfskog stradanja i kod drugih pisaca tog doba izazivaju gnev, revolt – po tome su karakteristični putopisi Kroz Južnu Srbiju Stanislava Krakova, i njegovo delo Naše poslednje pobede.
Srbija kao svanuće
I konačno, poema „Serbia“, nastala kao „ogorčena poema ljubavi prema svome narodu“, nastaje iz suočavanja Crnjanskog sa zaboravom države u odnosu na herojsku i tragičnu sudbinu palih srpskih vojnika, te izbivanja na Krfu. „Posle rata, nacija ima zadatak da poginule primi u zajednicu preživelih. Time što mrtve čuva u kolektivnom sećanju, nacija u isti mah učvršćuje svest o pripadnosti njenom identitetu“ (Asman 2011: 136). Svesno ignorisanje tragedije srpskih vojnika u srpskoj javnosti iznenađuje i šokira Crnjanskog (Vreme pokušava da obeleži desetogodišnjicu rata i stradanja) i on to ozlojeđeno napominje u svom tekstu „Hadžiluk na Krf, do plave grobnice“. Više njih ga moli da ne spominje srpski udes već da piše o turizmu. Crnjanski navodi njihova imena i prezimena zamenjujući poneko slovo tačkicom, ali tako da svima bude jasno ko želi nešto tako nečasno. Među njima je i Slobodan Jovanović: „Što da pišete o Krfu? Pitao me je g. Slo..dan Jov..vić. Samo nemojte istinu, ili baš samo istinu. Ostavite mrtve na miru… Bolje da se ne čuje. Što se tiče Krfa, bolje pišite o živima i za žive. Opišite draga mesta srpskog krkanja, male kafane i ne zaboravite male Grkinje. To će svi rado čitati i mnogi će uzdahnuti od uspomena“ (Crnjanski 1995: 149). Jer, ako je zadatak kulture, kako ga definiše Zigmund Bauman, „prevođenje onoga što je prošlo u ono što nije prošlo“ (Bauman, prema: Asman 2011: 59), onda se srpski udes svesnim zaboravom poništava. Ne treba zaboraviti da je Crnjanski o zaboravu pevao i mnogo godina pre „Serbije“, u pesmi „Jadranu“.
Poema nastaje nad nekropolom, zemnom i vodenom. Suočavanje sa vodenom grobnicom za Crnjanskog, koji nije, kao Stanislav Krakov, proživeo iskustvo povlačenja, jeste čin osvešćenja, buđenja. To suočenje je inverzno. Preuzimajući ulogu i poziciju seni, pesnički glas na groblje (ostrvsko), stiže iz sveta mrtvih, iz bezdana, zelenog vrtloga. Dosegnuvši kopno, on je, prividno, spasen, kao davljenik, u nesvesti, modar kao rak, ali, paradoksalno, i svet u koji je stigao, iako je obasjan suncem, podjednako pripada mrtvima („osunčani vukodlak“) i stoga, u zemlji mrtvih, dah jednako nestaje. Istovremeno, prostor između vode i nebesa pokreće sličan postupak udvajanja kao i u pesmi „Pod Krkom“. Nemirna sen pesničkog subjekta, oličavajući seni vojnika sa dna mora, poskakuje na morskim valima. Izlazak na kopno iz mračnih dubina odvija se simbolički u trenutku svitanja. Stih „Prvi put izgovorih: Serbia“ sadrži epifanijski momenat, otkrivenje. Zavičaj kao otkrivenje, rođenje, omogućen je upravo u prostoru u kome počivaju oni koji su za Serbiju pali:
„Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali, / kao zagrljaj tih mrtvih, telom palih“. Natpis na mramornom spomeniku ostrvo Vido imenuje kao srpsku teritoriju: „Zbogom otadžbino. Zbogom roditelji… ja ostajem ovde. Odavde počinje Velika Srbija“ (Crnjanski 1995: 157) pošto je svaka stopa krfskog krajolika i krfskih dubina ispunjena senima vojnika. U ovoj poemi ne pomalja se nijedan drugi toponim, do zavičajni – Fruška gora i Srem. Nema aluzija ni sumatraističkih veza, sve je u spoznaji, pogledu sa ostrva smrti na zavičaj.
Miris spoznaje pomešan je sa gorčinom i setom, kao i svaka spoznaja efemernosti ljudskog života i tragedije onih čija žrtva bledi jer se zaboravlja8. „Vratih Ti se!“, peva pesnik, držeći međ prstima „žar, san, svilu, pesak“, neuhvatljive seni. U putopisu se spominju kosti vojnika koje su utonule u pesak na dnu mora i velika tišina koja obavija sve: „Umrli su i sad je tišina. Uveče ostrvo Vido pliva kao velika humka u plavoj pučini mora. Pesak na dnu, obasjan mesečinom, pun je kostiju mladića. […] Na Vidu je tada čas, kad se more sasvim stiša i kad ceo svet izgleda tečan i prolazan […] mrtvi se ne čuju“ („Vido, ostrvo smrti“, Crnjanski 1995: 158). Žal za Serbijom, žal za nestalim životima budi u pesniku „očajno razdraženje“, „neveselost gorku i duboku“9.
Zagledanost Crnjanskog u duboke vode Jadrana podrazumeva višestruki pogled ka moru. Taj pogled odnosi se na more kao prostor fantazmagorije – na primerima smo pokazali kako u određenom krugu pesama more predstavlja svojevrsno ogledalo na kome se reflektuju bleskovi intimnih pesničkih slutnji, strahova, upitanosti nad sopstvenim postojanjem.
Međutim, pevanje Jadranu i o Jadranu ponajviše se odvija iz perspektive pripadnosti zajedničkoj/nacionalnoj kulturi, Jugoslaviji kao prostoru koji se istovremeno doživljava kao svoj i kao tuđ. Banaćanin koji je duboko osećao lepotu Jadranskog mora, pa je u vojvođanskim žitnim poljima video ustalasani morski pejzaž, a na letnjoj žezi dubrovačkih plaža sanjao detinjstvo, Srem i Bačku, pokušavao je da u svojoj svesti ujedini i pomiri ono što je (nevoljno) opažao kao teško pomirljivo.
Zorana Opačić
1 „Ko nikada nije strmoglav zaronio u talase i zaplivao prema pučini beskrajnoj, taj ne zna za najdivniji osećaj utapanja u bezdan i tišinu. Ko nikada nije, otvorenim očima zaronio u modre dubine, gde ribe ljubičastih repova plove i crveni rakovi čile pod plavim vodama i žutim stenjem, taj ne zna najdivniji osećaj stapanja sa svetlošću podvodnom i podzemnom“ (Crnjanski 1995: 451).
2 „Plovimo, sve prolazi. Izlazimo na pučinu, koja sad našu zemlju vezuje sa celim svetom…“ („Hadžiluk na Krf“, Crnjanski 1995: 151).
3 Jadran zapljuskuje i crnogorsko primorje, a uz njega i Njegoša, važnog junaka Crnjanskove kulturne mape. Pesma „Njegoš u Veneciji“ ispunjena je simbolikom smrti koja stiže lirskog junaka, a elementi venecijanskog pejzaža, dati u odrazima, podupiru ovu simboliku: vitki most Rijalto, „kao zapeti luk“, „mlad i žut“ sija se u prozoru i poredi sa slikom meseca u vodi, kao što i zvono na katedrali Svetog Marka „zaplaka u vodi“ (odraz na nemirnoj vodenoj površini). Pesma je ispunjena aluzijama na Homerovu Ilijadu, a Njegoš se identifikuje sa Ahilom: on čita Omira i razmišlja o sudbini, o bogovima, prolaznosti. Iščekujući svoj sudnji čas, „crn i težak, ko Ahilov“, on razmišlja o Lovćenu i sluti da će svoj mir naći „samo kraj mora“. Poseban bol u njemu izaziva misao o Briseidinim suzama koje će za njim isplakati. Ovaj motiv Lompar dovodi u vezu sa Gorskim vijencem: „Crnjanski bira momenat homerovske tradicije da bi odatle razvio svoju pesničku paralelu (…) Jer, kao što Briseida oplakuje drugog a ne svog „vojna“, tako snaha Milonjića bana „tuži đevera Andriju“. (…) Važnu razliku donosi, međutim, pesnički izbor svedoka tuge. Zašto žensku tugu iz Ilijade Njegoš situira u muški plač Vuka Mandušića (…). Kao što je Vuk Mandušić dotaknut snahinim bolom, u čudnom kolopletu sladostrašća i kalokagatije, tako je Njegošev predsmrtni bol vezan za saznanje o tome da „za oči neveste utehe nema“ (Lompar).
4 Naslov – doduše propagandnog – teksta „Jadran, najlepše more na svetu“ svedoči u prilog ovoj tezi (Crnjanski 1995: 536–539).
5 U intervjuu koji je sa Crnjanskim napravio Anđelko Vuletić 1965. godine („U Londonu, sa Milošem Crnjanskim“) na pitanje Šta smatrate da je bila bitna karakteristika, dok ste bili mladi, u Vašem književnom radu? Crnjanski odgovara: „Nacionalni osećaj pre svega, kao i kod cele moje generacije. Ljubav prema svome ne baš sretnom narodu. Ljubav prema našoj zaostaloj književnosti. Ta ljubav nije nikakva zasluga. Ona je prosto posledica mog rođenja na severnoj granici, krajnjoj granici našega naroda. To je imalo za posledicu preterani osećaj nacionalizma. Ja time tumačim pred samim sobom skoro sve što sam radio, pisao, pretrpeo, do završetka godine 1934“– Crnjanski 1999b: 485).
6 U tekstu „Raditi i boriti se za srpstvo“ 1895. Skerlić veliča srpsku kulturu. Već početkom 20. veka stav prema srpskoj ideji se menja i Skerlić tvrdi da su Srbi i Hrvati „uvek etnički bili jedan narod“ (Skerlić, prema: Pijanović 2012: 251). U tekstu „Neoslavizam i jugoslovenstvo“ iz 1909. ističe se potreba za kulturnim jedinstvom i jezičkom zajednicom srodnih, jugoslovenskih naroda. I drugi srpski umetnici i intelektualci zalagali su se za istu ideju: Nadežda Petrović, Slobodan Jovanović, Stojan Novaković i mnogi drugi. Bogdan Popović na Konferenciji jugoslovenskih književnika i umetnika 1904. izjavljuje da se „pred našim očima stvara jedna specifična slovenska kultura, književnost i umetnost“ (Pijanović 2012: 257). Jasno je da snažni autoriteti poput Popovića, Skerlića i drugih umnogome utiču na duhovni okvir epohe i definišu ono što i Crnjanski, poput ostalih Srba, doživljava kao svoj narod i zavičaj.
7 „Naš voz, jedva utišan, ulazi polako u Sušak, predgrađe Rijeke, koja vri od ljudi, od huka hiljada glasova, od zastava i cveća. Ovde nijednog parčeta praznog prostora (…) Pred stanicom (…) postrojene čete pod oružjem, u austrijskoj uniformi, sa srpskim i hrvatskim trobojnicama.(…) Oko nas urla Rijeka od oduševljenja i radosti. Koračamo po asfaltu zastrtom cvećem dok novo sa svih prozora, sa svih balkona i sa devojačkih ruku (…) pada neprekidno, kao radost, po nama. (…) – Živela srpska vojska – prolama se uragan nad Rijekom“ (Krakov 2009: 276–277). Iako radost kratko traje zbog ulaska italijanskih trupa u Rijeku, ovo je dovoljna ilustracija odnosa običnog naroda prema srpskoj vojsci, koja objašnjava zbog čega se i Crnjanski u Rijeci osećao kao među svojima.
8 Država je potrošila manje novca za uređenje grobova nego što na Krfu staje jedan magarac. „Zahvalna otadžbina, šta je to?“ (Crnjanski 1995: 161).
9 Mnogo godina kasnije, Crnjanski ističe poziciju iz koje stvara: „Za mene, posle mog života, u četrdesetim godinama, iluzija više nema. Jedini teren na kom verujem da može nešto dobro da se stvara, zato što je poznato, blisko, i logično i stvarno to je teritorija koju obuhvata moja nacija“ (Crnjanski 1999b: 406).
IZVORI
CRNjANSKI, Miloš. Itaka i komentari. Beograd: Prosveta, 1959.
CRNjANSKI, Miloš. Sabrane pesme. Priredila Svetlana Velmar-Janković. Beograd: SKZ, 1978.
CRNjANSKI, Miloš. Putopisi II. Putevima raznim. Knj. 20. Priredio Nikola Bertolino. Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog / L’Age d’Homme / BIGZ / SKZ, 1995.
CRNjANSKI, Miloš (a). Eseji i članci I. Književnost. Umetnost. Priredio Živorad Stojković. Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog / Naš dom / L’Age d’Homme, 1999.
CRNjANSKI, Miloš (b). Eseji i članci II. Knj. 22. Sveti Sava. Knj. 23. Istorijski spisi. Polemike. Razgovori. Priredio Živorad Stojković. Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog / Naš dom / L’Age d’Homme, 1999.
LITERATURA
ASMAN, Alaida. Duga senka prošlosti. Kultura sećanja i politika povesti. Prevela s nemačkog Drinka Gojković. Beograd: Biblioteka XX vek. Knjižara Krug, 2011.
BAŠLAR, Gaston. Voda i snovi (ogled o imaginaciji materije). Prevela s francuskog Mira Vuković. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1998.
VELMAR-JANKOVIĆ, Svetlana. „Pesnik trenutka koji nestaje“. U: Crnjanski, Miloš. Sabrane pesme. Priredila Svetlana Velmar-Janković. Beograd: SKZ, 1978. Str. V–XXXV.
JAĆIMOVIĆ, Slađana. Putopisna proza Miloša Crnjanskog. Beograd: Učiteljski fakultet, 2009.
RAKITIĆ, Slobodan. „Od Itake do Priviđenja“. U: Književno delo Miloša Crnjanskog. Zbornik radova. Beograd: Institut za književnost i umetnost /BIGZ, 1972. Str. 119–148.
MITROVIĆ, Marija. „Crnjanski na Jadranu, ili o prirodi i istoriji kao vajarima sveta“. U: Acqua alta. Mediteranski pejzaži u modenroj srpskoj i italijanskoj književnosti. Šeatović Dimitrijević, Svetlana; Leto, Marija Rita; Lazarević di Đakomo, Persida (ur.). Be- ograd: Institut za književnost i umetnost, 2013. Str. 189–206.
KRAKOV, Stanislav. Naše poslednje pobede. Beograd: Vreme, 1928.
KRAKOV, Stanislav. Život čoveka na Balkanu. Beograd: Naš dom/ L’Age d’Homme, 2009.
LOMPAR, Milo. „Crnjanski i Njegoš“. Nova zora, časopis za književnost i kulturu. Jesen 39, Bileća: SKPD Prosvjeta, 1–7, 2013.
PIJANOVIĆ, Petar. Srpski kulturni krug 1900–1914. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2012.
ŠEATOVIĆ DIMITRIJEVIĆ, Svetlana. „Itaka i komentari – između Panonskog i Mediteranskog mora“. U: Kulture u dijalogu. Književnost i multikulturalnost. Zbornik radova. Vraneš, A.; Lj. Marković (ur.). knj. 2. Beograd: Filološki fakultet, 2013. Str. 61–79.
