Potrošen sav ugalj; kanta prazna; lopata besmislena; odiše hladnoćom; soba prepunjena mrazom; pred prozorom drveće ukočeno pod injem; nebo: srebrni štit okrenut protiv onoga ko od njega traži pomoć. Moram nabaviti uglja; ta ne smem se smrznuti; iza mene nemilosrdna peć, preda mnom isto takvo nebo, i usled toga moram projahati tačno između njih i u sredini potražiti pomoć kod trgovca ugljem. Ali on je već oguglao na moje obične molbe; moram mu sasvim jasno dokazati da nemam više ni trunčice uglja i da on stoga za mene znači pravo sunce na nebu. Moram doći kao prosjak koji krkljajući od gladi hoće da skonča na kućnom pragu, pa se kuvarica zbog toga odlučuje da mu nalije talog preostao od poslednje kafe; isto tako trgovac, besan, ali obasjan zrakom zapovesti „Ne ubij!”, mora da mi tresne punu lopatu uglja u kantu.
To mora odlučiti već način na koji ću se pojaviti; zato jašem onamo na kanti. Kao jahač na kanti, sa rukom gore na dršci, na najjednostavnijim dizginima, tegobno se kotrljam niza stepenice; ali dole se moja kanta uspravlja, predivno, predivno; ni kamile, polegle po zemlji, protresajući se pod goničevim štapom, ne ustaju lepše. Kroz zamrznutu ulicu prolazimo ravnomernim kasom; često se uzdižem do visine prvih spratova; nikada se ne spuštam do kućnih vrata. I izvanredno visoko lebdim pred trgovčevim podrumom, u kojem on, duboko dole, sedi šćućuren za stočićem i piše; da ispusti preveliku jaru, otvorio je vrata.
„Trgovče!” vičem glasom oprljenim od zime, umotan u oblake smrznutog daha, „molim te, trgovče, daj mi malo uglja. Moja kanta je već toliko prazna da mogu jahati na njoj. Budi tako dobar. Čim budem mogao, platiću ti.”
Trgovac prislanja šaku na uho. „Čujem li dobro?” upitao je preko ramena ženu, koja sedi na banku kraj peći i plete, „čujem li dobro? Neka mušterija.”
„Ja ne čujem baš ništa”, reče žena, mirno dišući nad iglama za pletenje, ugodno zagrejanih leđa.
„O, da”, vičem, „ja sam to; stara mušterija; veoma sam vam privržen; samo što sam u ovom trenutku bez sredstava.”
„Ženo”, reče trgovac, „jeste, neko je napolju; ama toliko se ne mogu prevariti; to mora biti neka stara, veoma stara mušterija, kad tako ume da mi se obraća srcu.”
„Šta ti je, čoveče?” reče žena pritiskujući ručni rad na grudi da se za trenutak odmori, „nema nikoga, ulica je pusta, sve naše mušterije su snabdevene; mogli bismo za nekoliko dana da zatvorimo radnju i da se odmorimo.”
„Ali ja sedim ovde na kanti”, uzvikujem, a bezosećajne suze od hladnoće zastiru mi oči, „molim vas, pogledajte uvis; odmah ćete me primetiti; molim vas za lopatu uglja; a ako mi date dve, učinićete me presrećnim. Ta sve ostale mušterije su već podmirene. Ah, da ga već mogu čuti kako lupka u kanti!”
„Evo me”, kaže trgovac i kreće, kratkonog, da se popne uz podrumske stepenice, ali žena se već našla pored njega, čvrsto ga hvata za mišicu i kaže: „Ostaćeš ovde. Ako se ne okaniš svoje tvrdoglavosti, ja ću otići gore. Seti se kako si teško kašljao noćas. Ali zbog posla, makar bio i zamišljen, zaboravljaš i ženu i dete i žrtvuješ pluća. Ja ću poći.” „Ali onda mu nabroj sve sorte koje imamo na lageru; cene ću ti dovikivati odavde.”
„Dobro”, kaže žena i penje se na ulicu. Naravno, odmah me ugleda. „Gospođo ugljarko”, dozivam je, „primite moj ponizan pozdrav; samo lopatu uglja; odmah u ovu kantu; ja ću je sam odneti kući; lopatu onog najlošijeg. Platiću punu cenu, razume se, ali ne odmah, ne odmah.” Kako bruje poput zvona te dve reči „ne odmah” i kako se, smućujući pamet, propliću sa večernjom zvonjavom što je upravo odjeknula sa obližnjeg crkvenog tornja!
„No, šta hoće?” viče trgovac. „Ništa”, odvikuje mu žena, „pa i nema ničega; niti što vidim, ništi što čujem; samo što odbija šest sati, pa ćemo zatvoriti radnju. Hladnoća je strahovita; sutra ćemo, po svoj prilici, imati još mnogo posla.”
Ona ništa ne vidi i ništa ne čuje; ali ipak dreši kecelju i pokušava da me njome oduva. Na žalost, to joj polazi za rukom. Moja kanta ima sva preimućstva dobrog jahaćeg grla; ali otporne snage nema; suviše je laka; ženska kecelja joj može oduvati noge sa zemlje.
„Zla ženo”, vičem još za njom, dok ona, vraćajući se poslu, upola prezrivo a upola zadovoljno mlatara šakom po vazduhu, „zla ženo! Molio sam za lopatu najlošijeg uglja, a ti mi je nisi dala.” I s tim rečima penjem se u regione ledenih planina i nestajem da se nikad više ne pojavim.
Franc Kafka
