Odričem se tmine što me prekri
Odričem se nauke o lepome bolu
Stihova u krvi bolova u mesu
Odričem se svega što naučih s mukom
Svojih prvih reči kazanih u prazno
I bogatstva bede
Kad ulazim u travu odričem se traga
Kroz veliku zemlju prolazeć
Ne poznajem više bolest što me snađe
U teškome snu na početku snage
Istrošen odlazim završen je put
I sve na njemu izlazi kroz pore
Odričem se daha i izvora hladnog
Gde se napih ljubavi što prođe
Počinjem od vetra vetar prošlost nosi
Ulazim u zidine moje nemoći
Ja poslednji grobar svojih dana
Stih ispisan pre postanka sveta
Borac protiv sebe istrajan i jak
Mada sam uvek znao da brojim
Otkucaje nepostojećeg ludila
Od reči do reči putujem
Pravac je veliki greh
Pravca se odričem ostajem sam
Pod veliku se uvlačeć stenu
Da lečim vazduh iza sebe
Najlepšu istoriju od svih
Istoriju moje bolesti
U praznoj koži ostajem
Svojim nemirom da izmirim svet
Pružam prvi siguran korak
Ova je zemlja vlažna
Ovo je jutro čisto
Nedovršen trenutak se ponavlja
Iz zaboravljenog kamena probija plamen
Osvetljavajući put
Nevidljiv je hodočasnikov cilj
Zato ostajem tu u prisustvu bilja
Ja hodočasnik grehova raznih pun
Odričem se tmine što me prekri
Počinjem od vetra vetar prošlost nosi
U praznoj koži ostajem
Jakov Grobarov
Iz knjige Hodočasnik, Prosveta, Beograd, 1968.
