(Dragomir Kostić, Svet Franca Kafke, Akademska knjiga, Novi Sad, 2018, 310 str.)
Dragomir Kostić (1954) svoje dugogodišnje pasionirano i naučno čitanje dela nemačkog pisca Franca Kafke, krunisao je knjigom Svet Franca Kafke u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada. Ovo obimno naučno-esejističko delo profesora Kostića predstavlja svojevrstan uvod, tj. nezaobilaznu knjigu za sva dalja proučavanja dela ovog velikog pisca, a čini se da će najkorisnija biti upravo studentima, onima koji se tek upoznaju sa Kafkinim delima, jer na sistematičan način tumači i objašnjava u mnogo čemu „neobjašnjiva“ dela autora čije ime predstavlja sinonim za sve likove svetske književnosti koji neizmerno pate i čija je borba sa egzistencijalnim i administrativnim problemima uzaludna, najzad, za sve one likove svetske književnosti, koji nepravedno bivaju osuđeni na smrt, a kako autor ove monografije živi i radi na Kosovu i Metohiji, knjiga je govor o Kafki iz kafkijanske atmosfere.
Knjiga Svet Franca Kafke sastoji se iz sledećih delova, tumačenja dela Franca Kafke: „Uvod“, „Amerika“, „Proces“, „Zamak“, „Pripovetke“, „Pisma Mileni“, a na kraju knjige se nalazi spisak izvora i literature, koji obuhvata pozamašan broj radova i tekstova o Kafki na srpskom, hrvatskom, ruskom i slovenačkom jeziku, kao i indeks imena. U „Uvodu“ svoje knjige, Kostić objašnjava čemu još jedna knjiga o Kafki, da li će se nešto novo iz nje saznati, pa ističe: „Kafka se čita da bi se tumačio!“ (Kostić, 2018, str. 7).
„A u vezi sa književnim delom Franca Kafke, koje zauzima ’jedinstveni položaj u današnjoj književnostiʼ (Lukač) kao sasvim osobeno, nameću se, opet, dve zagonetke. Jedna je da je to delo neobično, gotovo magično privlačno. A druga je u neposrednoj vezi sa prvom, to jest da se, zapravo, ne zna zašto je ono tako privlačno“ (Kostić, 2018, str. 8). Dakle, knjiga Svet Franca Kafke je pokušaj da se odgovori na to pitanje, da se sazna zašto je Kafkino delo toliko privlačno brojnim čitaocima i tumačima književnosti. Kafka je „gotovo isključivo pisao samo o sebi“ (Kostić, 2018, str. 9) i u velikom strahu „(pod strahom) od oca, a potom i u velikom strahu (pod strahom) od Žene (odnosno odsustva/ prisustva Žene, prvo verenice Felicije, a potom i ostalih)“ (Kostić, 2018, str. 11).
Kafkinim delom preovladavaju osećanja straha, iščekivanja kazne, presude, suđenja za nepočinstva, montirani procesi, pogubljenja, otuđenja, svega onoga čime je krvavi dvadeseti vek „overio“ Kafkina dela: „da nije bilo Aušvica, Jasenovca, Bergen-Belsena, Buhenvalda, Dahaua, Treblinke … ne bi bilo ni Kafke. Ne barem u ovom obliku, u ovoj zamamnoj širini. Za Kafku se, s pravom može reći da je anticipirao budućnost. I to veoma blisku budućnost! Uprkos tome što je to saznanje naknadno, što dolazi posle svih tih događaja, što je izum naše, a ne Kafkine svesti“ (Kostić, 2018, str. 14).
I najzad, odgovor na pitanje, šta ovaj pristup, ova knjiga o Kafki donosi novog u njegovom razumevanju: „Ovaj pristup književnoumetničkom svetu Franca Kafke je hteo da bude neobičan. Dosledan na tragu teksta. Govor iz Kafkinog govora. Odistinski odan piscu. Ne kažem istinit! I sveobuhvatan! […] To je, možda, i nemoguće. I to je, možda, i dobro! […] Ko zna da li se istina uopšte ikada može dosegnuti? Posebno, istina o Kafki!?“ (Kostić, 2018, str. 15). Poglavlje u kome se tumači prvi roman Franca Kafke – Amerika, nosi naziv „Oklahoma – Aušvic“. Dragomir Kostić naglašava da je ovaj roman po recepciji daleko iza romana Proces i Zamak, ali i njegovih pripovedaka i pisama: „Amerika je izostala i iz onog posebnog, osobenog kafkijanskog kruga, u stvaralaštvu ovog pisca“ (Kostić, 2018, str. 31). Međutim, u analizi ovoga dela, Kostić primećuje i naglašava, što i samim naslovom navešćuje, da je Kafka ovim romanom zapravo najviše anticipirao budućnost. „Franc Kafka je otišao u Ameriku da bi otkrio Evropu. I to onu potonju, koja će tek uslediti i koja će potresti čitav svet. To je buduća Evropa, buduće veliko zlo Evrope!“ (Kostić, 2018, str. 26).
Analizirajući rečenicu koju izgovara Šef personala Oklahomskog pozorišta: „mi svakoga možemo upotrebiti“, Kostić piše: „Aušvic, Jasenovac, Bergen-Belsen, Buhenvald, Dahau, Treblinka i drugi logori smrti to svirepo dokazuju. Oni su sve primali, svi su u njima dobrodošli, jer su svi mogli biti iskorišćeni – ili za rad, ili – za smrt! (Zato to ni u kom slučaju nije roman sa srećnim završetkom!, kao što se ponekad može čuti.) Put u Oklahomu je bio put u Aušvic. I to nije prekognicija, predosećanje nečega što će se svakako zbiti, predosećanje je samo po sebi diskutabilno, ono se često uspostavlja (ustanovljava) naknadno ili retrospektivno, pošto se sve zbilo i sa druge (tuđe) distance, ali je, naravno, moguće. […] To, dakle, nije bio nikakav predosećaj; to je bila vizija genijalnog pisca“ (Kostić, 2018, str. 28–29). Ne samo što je ovim romanom Kafka anticipirao buduće zlo Evrope već je ovim romanom ispisao pripovedački put kojim će se kretati u pisanju Procesa i Zamka.
Sledeće poglavlje u knjizi tumači Kafkin najpoznatiji i najznačajniji roman – Proces. Kafkinu apologiju nametnute krivice, krivice bez krivice, smrti i stida. „Je li to jedan čovek? Jesu li to svi?“ K.-ov proces polako prelazi u presudu, iako se nije tako činilo. Iako se K. toj i takvoj presudi nije nadao, a nismo ni mi čitaoci: „Iako nema krivice, iako nema postupka, vremenom se on preoblikuje u postupak, odnosno u krivicu i sankcionisanje krivice (presusu). Drugačije rečeno, iako čovek nije kriv, on postepeno (vremenom), braneći se, postaje kriv…“ (Kostić, 2018, str. 57). „Krivice, zapravo, i nema. Krivica je u neznanju“ (Kostić, 2018, str. 83) naglašava Kostić i dodaje: „Ili, krivica je samo saznanje krivice. Krivica je, ako je ima, u njegovoj nevinosti. Krivica je u čoveku. Prema tome svaki je čovek kriv; svi smo mi krivi. Ali ako su svi krivi, onda niko nije kriv, onda nema krivice!“ (Kostić, 2018, str. 83). „Gledano iz tog ugla, K. se jednoga dana (jednog jutra) probudio sa saznanjem da mora umreti, da je osuđen na najtežu kaznu“ (Kostić, 2018, str. 85). Sve ono što dalje sledi je srljanje, neprekidno srljanje K.-a u smrt. Tražeći način da je odloži, K. se neprestano, sve više približava smrti. Zato i onakav osećaj stida na kraju i pitanje „Je li to jedan čovek? Jesu li to svi“ Da li je krivica samo njegova ili čitavog čovečanstva?
Stid je jedino što ostaje nakon neznanja, jedini nadživljava sve. „Kao pseto!“. Pišući o stidu i uopšteno o završetku romana Proces, autor naglašava: „Osvrnimo se za trenutak i na ovo K.-ovo reče. Kome je ono upućeno? Kao da se K. uzdigao iznad svoje smrti! Kao da gleda na izvršenje kazne nad samim sobom! Ipak, kome on to govori? Kao da su se u tom zadnjem času pojavila dva K.-a, od kojih jedan umire, a drugi posmatra to svoje umiranje. Kao da je došlo do udvajanja K.-a, pa jedan umire (ne može da govori), a drugi gleda to i govori. U slici kada se postiže najplastičnija slika nevine smrti, tj. najplastičnija sličnost sa Hristovim pogubljenjem, nestaje svake sličnosti između K.-ove i Hristove smrti. Hristos je žrtvovan i Hristos se žrtvuje; K. samo umire, umire beznadežno. Ali da pogledamo zašto se činilo, zašto je K.-u u tom poslednjem času izgledalo, da će ga stid nadživeti? To upravo proizilazi iz te činjenice definitivne, beznadne smrti. Iz toga ništavila. Hristos je, razume se, nada. Možda i najveća koja se ikad u čovečanstvu javila. Proces Franca Kafke je poricanje te nade. Apsolutno poricanje“ (Kostić, 2018, str. 80). Proces je roman o nestvarnoj stvarnosti, o mogućoj stvarnosti, o nestvarnosti koja postaje stvarnost: „Naime, sve ono što se u romanu pripoveda je oskudno, ili oskudno stvarnošću, a vrednost njegova je u tome što je on u celini, u potpunosti, reč o stvarnom, govor o stvarnom. Ono što je u njemu nestvarno čini ga stvarnim. Kafku razumemo i kada ga dobro ne razumemo“ (Kostić, 2018, str. 147–148). Roman Zamak je treći roman Franca Kafke. Njegovom tumačenju je posvećeno sledeće poglavlje knjige Svet Franca Kafke. „Zamak je jezička rasplinutost, raspevanost. Pripovedanje koje se čini kao da je samo sebi (ili samo za sebe) svrha. Kao da je u pitanju pripovedačko samoljublje! Roman se lako čita, ta njegova čitljivost je kao u bajci, možda naročito zato što izgleda da u njemu nema teških tema (naravno to samo tako izgleda, tema Zamka je veoma, veoma ozbiljna; u pitanju je tema o čovekovoj nemoći). I struktura romana je kao u bajci (na primer, K. veoma lako dolazi do Fride, a zatim i do hrane, čak i pića, iako je njegova situacija prilično nezavidna; osim toga, nad tom strukturom kao da stalno lebdi neka nada da će se sve dobro završiti, da će se sve dovesti u red i da će se nesporazumi, ukoliko postoje, a očigledno postoje, sve odreda izgladiti)“ (Kostić, 2018, str. 157–158). Upravo između te jasne nejasnoće, Kostić, čitajući „reč po reč“ i „red po red“ romana Zamak, objašnjava ko je K., ko su njegovi pomoćnici Artur i Jeremija, ko je Frida, a ko Klam, zašto Barnabas prihvata posao u zamku uprkos krivici bez krivice njegove sestre Olge, da li je K. zaista zemljomer… Pripovetke su, takođe, bitan segment Kafkinog dela. U njima se ogleda Kafkina različitost, ali i različitost tema i motiva njegovih pripovedaka, od realističkih do fantastičkih, od avangardnih i ekspresionističkih do neorealističkih. Za autora ove knjige najznačajnija pripovetka ovog pisca je pripovetka „Preobražaj“.
Pripovetka o preobražaju Gregora Samse u bubu, a još više o preobražaju, preobražavanju Gregorovih bližnjih. Gregor Samsa, iako preobražen spoljašnje u velikog insekta, unutra ostaje čovek, dok su njegovi ukućani, njegova sestra pre svih, uprkos spoljašnjem ljudskom obliku, iznutra preobraženi u bube. Priča o ljubavi, zapravo o nedostatku ljubavi prema bližnjima: „Ljubav je mogla spasiti Gregora, ali ljubavi za njega nije bilo! Pripovetka je alegorijska. Da nije Gregor zanemareni, sasvim zanemareni član porodice? Ili da se nije razboleo (na smrt razboleo) i iz te perspektive gleda na porodicu, odnosno gleda na to kako porodica gleda na njega? […] Realistička (tragična) osnova pripovetke je potresno očaravajuća. Ona se snažno izdiže iznad fantastičnog u svojoj strukturi i potpuno ga potiskuje u drugi plan. Kakav stil! Kakav fantastičan zaokret!“ (Kostić, 2018, str. 251).
Osim o ovoj, Kostić piše i o sledećim pripovetkama: „Presuda“, „U kažnjeničkoj koloniji“, „Matori momak Blumsfeld“, „Seoski lekar“, „Umetnik u gladovanju“, „Jazbina“ i „Opis jedne borbe“. Pisma Mileni su posebno inspirativna za tumačenje autoru knjige Svet Franca Kafke. Očaran drugim, tj. drugačijim, Kafkom, Kostić nadahnuto piše o pismima Mileni. „Kafkina Pisma Mileni su četvrti roman ovog pisca. Kafkin ljubavni roman. Delo u kome je ostvarena potpuna Kafkina različitost u odnosu na sve napisano. Delo potpuno drugačijeg Kafke“ (Kostić, 2018, str. 275). „Roman Pisma Mileni je govor o drugom. Tu drugi govori o drugom. Drugo govori o drugom. Junak romana (pisma) nije samo onaj koji piše (autor, Kafka, pesnik), nego onaj (ona) kome (kojoj) se piše (piše i ona ali mi ne znamo šta, ta pisma su ostala u tami, samo na poneki njihov odjek možemo naići). U stvari, reč je ne o jednom junaku (o onome koji piše), nego o dva junaka obuzetih ne sobom, nego onim drugim. Tako je onaj drugi zapravo prvi, a prvi drugi. Sve dok među njima ima ljubavi. Sve dok je ljubavi, Drugi je ja, a Drugo je ja. Povratak jastvu (formi ja) je znak iščezavanja (iščeznuća) ljubavi. Gubljenje ja je navešćenje (dolazak i trajanje) ljubavi“ (Kostić, 2018, str. 276). Knjiga Svet Franca Kafke Dragomira Kostića je svež, lucidan doprinos tumačenju dela ovog velikog pisca. Doprinos, uprkos bojazni da se ništa novo, drugačije, ne može reći o piscu koji se čita da bi se tumačio. Uprkos tome, nov je način na koji je sve ovo rečeno, tj. napisano. Nov, jer se ova knjiga, može čitati i kao roman o Kafki, o njegovom čudesnom svetu patnje, straha, kazni, presuda, preobražaja, apsurda, beznadežnosti, ali i ljubavi.
Spasonosnoj i otrežnjujućoj.
Žarko Milenković
