Sredio sam jazbinu i reklo bi se da je uspela. Spolja se, zapravo, vidi samo jedna velika rupa, ali ona, u stvari, nikuda ne vodi, već posle nekoliko koraka se udara o prirodnu čvrstu stenu. Ne želim da se hvalim da sam to lukavstvo namerno izveo, naprotiv, to je ostatak nekog od mnogobrojnih pokušaja izgradnje, ali najzad mi se učinilo korisno da tu jednu rupu ostavim nezatrpanu. Doduše, poneko lukavstvo je tako tanano da samo sebe ubija, to ja znam bolje od bilo kog drugog, a i svakako je smelo tom rupom uopšte upozoriti na mogućnost daž se ovde nalazi nešto vredno istraživanja. Ali pogrešno me ocenjuje ko misli da sam ja kukavica i da, možda, samo iz plašljivosti gradim svoju jazbinu. Nekih hiljadu koračaja od te rupe se nalazi, pokriven slojem mahovine koji se može dići, pravi pristup u jazbinu, i on je obezbeđen koliko uopšte na svetu nešto može biti obezbeđeno; zacelo, neko može stati na mahovinu, ili udariti u nju, i onda je moja jazbina otkrivena, i ko zaželi – samo što valja primetiti da su za to potrebne i izvesne ne odveć česte sposobnosti – taj može prodreti i zauvek sve razoriti. To ja dobro znam, i moj život, čak i sad kad je na vrhuncu, teško da zna za neki potpuno miran, sat, jer sam onde na onom mestu u tamnoj mahovini smrtno ranjiv i često mi u snovima onde neprekidno njuška neka pohotna gubica. Pomislio bi neko da bih ja i stvarno mogao zatrpati ovu ulaznu rupu, gore tankim slojem nabijene zemlje, a ispod toga slojem rastresite, pa mi tako nikad ne bi predstavljalo veliki napor da uvek iznova krčim prolaz za izlazak. Ali to ipak nije moguće, jer upravo opreznost nalaže da imam mogućnost da smesta istrčim – upravo opreznost, što je, na žalost, tako čest slučaj, zahteva rizik života. Sve su to vrlo naporna proračunavanja, i uživanje oštroumne glave u sebi samoj ponekad je jedini razlog što se i dalje računa. Moram imati mogućnost da smesta istrčim; ta zar uprkos svoj budnosti ne mogu biti napadnut sa sasvim neočekivane strane? Živim mirno u središtu svoje kuće, a za to vreme protivnik polako i tiho odnekud krči put ka meni. Ne želim reći da on ima bolji njuh od mene; možda on o meni i ne sluti, kao ni ja o njemu. Ali ima strasnih razbojnika koji naslepo riju kroz zemlju, a pri ogromnoj razgranatosti moje jazbine čak se i oni mogu nadati da će negde izbiti na neki moj put. Doduše, ja imam to preimućstvo što sam u svojoj kući i što tačno poznajem sve puteve i pravce. Razbojnik može vrlo lako postati moja žrtva, i to ukusna.
Ali ja starim ima mnogo njih koji su snažniji od mene, a mojih protivnika je bezbroj, i moglo bi se desiti da bežim od jednog neprijatelja, a natrčim drugom u kandže. Ah, šta se sve ne bi moglo desiti! Ali u svakom slučaju moram biti siguran da se negde možda nalazi neki lako dostižan, potpuno otvoren izlaz, gde uopšte ne bih morao da kopam radi izlaska, tako da ne bih, dok onde očajno kopam, makar i kroz rastresit sloj, iznenada u svojim butinama – neka me nebo sačuva toga! – osetio zube progonitelja. Sem toga, ne ugrožavaju me samo spoljašnji neprijatelji. Ima takvih i unutra u zemlji. Nisam ih još nikad video, ali predanja pričaju o njima i ja u njih čvrsto verujem. To su bića iz dubine zemlje; čak ni predanje ih ne može opisati. Teško da ih je video i onaj ko je postao njihova žrtva; ona dolaze, neposredno pod sobom čuješ grebanje njihovih kandži kroz zemlju, koja je njihov elemenat, i već si izgubljen. Ovde ne vredi ni to što si u svojoj kući, pre se može reći da si u njihovoj kući. Od njih me neće spasti ni onaj izlaz, kao što me, verovatno, uopšte neće spasti nego upropastiti, ali on predstavlja nadu i bez njega ne mogu živeti. Osim tog velikog puta sa spoljnjim svetom me vezuju i drugi, sasvim uski, prilično bezopasni putevi, kroz koje mi dolazi svež vazduh. Njih su napravili šumski miševi, a ja sam umeo da ih dobro uklopim u svoju jazbinu. Oni mi daju i mogućnost da nadaleko nanjušujem, i tako mi pružaju zaštitu. A kroz njih mi dolaze i razne životinjice koje proždirem, te tako mogu imati izvestan ulov, dovoljan za skromno prehranjivanje, a da uopšte ne izlazim iz jazbine; to je, naravno, vrlo korisno.
Ali najlepše u mojoj jazbini jeste njena tišina. Istina, ona je varljiva. Jednom iznenada može biti narušena, i onda će svemu doći kraj. Ali zasad još postoji. Satima mogu da se šunjam kroz svoje hodnike i da ništa ne čujem, sem ponekad šuškanje neke sitne zverke, koju odmah potom smirim među zubima, ili osipanje zemlje, koje mi ukazuje na potrebu za kakvom popravkom; inače je tiho.
Unutra dopire šumski vazduh, pa je u isti mah i toplo i sveže. Ponekad se ispružam i od zadovoljstva se vrtim ukrug. Lepo je imati ovakvu jazbinu za blisku starost, lepo je smestiti se pod krov kad počinje jesen. Na svakih stotinu metara sam u hodnicima iskopao mala okrugla proširenja, gde se mogu ugodno sklupčati, grejati se sopstvenom toplotom i počivati. Onde spavam slatkim snom mira, utoljenog prohteva, postignute težnje za vlasništvom kuće. Ne znam da li je to navika iz starih vremena ili su opasnosti i ove kuće ipak dovoljno snažne da me probude: redovno se s vremena na vreme trzam iz dubokog sna i osluškujem, osluškujem tišinu, koja ovde nepromenjeno vlada i danju i noću, osmehujem se umiren i opuštenih udova tonem u još dublji san. Siroti putnici bez doma, na drumovima, po šumama, u najboljem slučaju zavučeni u gomilu lišća ili u čopor drugova, izloženi svakoj opasnosti sa neba i zemlje! Ležim ovde u jednom proširenju obezbeđenom sa svih strana – u mojoj jazbini ima više od pedeset takvih – i između dremanja i besvesnog sna prolaze mi časovi, koje ja za to biram po svojoj volji.
Ne sasvim u središtu jazbine, dobro izabrano za slučaj krajnje opasnosti – ne baš za slučaj gonjenja, ali za slučaj opsade – nalazi se glavno skrovište. Dok je sve drugo možda više delo najnapregnutijeg razuma a manje tela, ova središnja odaja je rezultat najtežeg rada mog tela, i to u svim svojim delovima. Nekoliko puta sam, očajan zbog telesnog zamora, hteo da se okanim svega, valjao sam se na leđima i proklinjao jazbinu, izvlačio se napolje i ostavljao jazbinu otvorenu. Mogao sam to, jer nisam više hteo da se vratim u nju; dok se onda posle nekoliko časova ili dana ne bih pokajnički ponovo u nju zavukao, udarao gotovo u slavopojku zbog toga što je jazbina netaknuta i u iskrenom veselju ponovo počinjao da radim.
Rad na središnjoj odaji bio je nepotrebno otežan (nepotrebno zato što jazbina od rada naprazno nije imala nikakve stvarne koristi) i usled toga što je zemlja bila vrlo rastresita i peskovita baš onde gde je to mesto po planu trebalo da bude, pa se prosto morala čvrsto nabijati, kako bi se napravilo veliko, lepo zasvođeno i zaobljeno proširenje. A za takav rad ja imam samo čelo. Tako sam, dakle, hiljadama i hiljadama puta, danima i noćima, naletao čelom na zemlju, bio srećan kad bih prokrvario od udaraca, jer to je bio dokaz da zid počinje da čvrsne, i na taj način sam, kao što će mi svako priznati, pošteno zaslužio svoju središnju odaju.
U tom skrovištu skupljam svoje zalihe, sve što preko trenutnih potreba ulovim u jazbini, i sve što donosim sa lovova izvan kuće, sve to gomilam ovde. Proširenje je toliko veliko da ga ne bi ispunile ni zalihe za pola godine. Ja ih usled toga mogu lepo razastrti, prolaziti između njih, igrati se njima, uživati u njihovom mnoštvu i u različitim mirisima, i uvek imati tačan pregled svega što se tu nalazi.
Onda uvek mogu i da pravim nov raspored i da, u skladu sa godišnjim dobom, vršim neophodne proračune i kujem planove za lov. Ponekad sam toliko snabdeven da iz ravnodušnosti prema jelu i ne diram sitnuriju koja trčkara ovuda, što je, doduše, iz drugi razloga možda neoprezno. Često bavljenje odbrambenim pripremama ima za posledicu da se moja gledišta u pogledu korišćenja jazbine za takve svrhe menjaju ili razvijaju, istina u uskom okviru. Tako mi se ponekad učini opasno da odbranu potpuno zasnujem na središnjoj odaji, razgranatost jazbine pruža mi i raznolikije mogućnosti i čini mi se kako je više u skladu sa opreznošću da zalihe malo razdelim pa da njima snabdem i mnoga manja proširenja; onda određujem otprilike svako treće proširenje za skladište zaliha, ili svako četvrto proširenje za glavno, a svako drugo za sporedno skladište zaliha, i tome slično. Ili, radi obmane, na nekim putevima uopšte ne nagomilavam zalihe, ili sasvim na preskok, već prema njihovom položaju u odnosu na glavni izlaz, biram svega nekoliko proširenja. Istina, svaki takav novi plan zahteva naporno prenošenje tereta, moram da vršim nove proračune i onda raznosim teret tamo-amo. To mogu, doduše, da radim na miru i bez hitanja, a i nije nimalo loše nositi u čeljusti te prijatne stvari, odmarati se gde hoćeš i štrpkati ono što ti upravo prija. Gore je kad mi se ponekad, obično kad se trgnem iz sna, učini da je sadašnja podela sasvim promašena, da može izazvati velike opasnosti i da se odmah i najhitnije mora popraviti, bez obzira na pospanost i umor; onda hitam, onda letim, onda nemam vremena za proračune; ja, koji upravo želim da izvedem neki nov, sasvim tačan plan, hvatam zbrda-zdola što mi padne pod zube, vučem, nosim, uzdišem, stenjem, posrćem, i bila bi mi dovoljna već i bilo kakva promena mog sadašnjeg stanja koje mi se čini tako preterano opasno. Dok postepeno sa potpunim buđenjem ne dođe otrežnjenje, te gotovo i ne razumem hitanje, duboko udišem mir svoje kuće, koji sam sam poremetio, vraćam se na mesto gde sam spavao, smesta zaspim obuzet novostečenim umorom, a kad se probudim, primetim kako mi, recimo, još visi neki pacov o zubima, kao neoboriv dokaz noćnoga rada, za koji bih već gotovo rekao da sam ga sanjao. A onda opet ima dana kad mi se čini da je najbolje sve zalihe skupiti na jedno mesto.
Šta mi mogu pomoći zalihe po malim proširenjima, koliko se tamo uopšte može smestiti, a ma šta se i stavilo onamo, to zakrčuje put i pre se može desiti da me jednom omete u odbrani i trčanju. Osim toga, glupo je, doduše, ali istinito da samosvest pati kad sve zalihe ne vidiš na okupu, tako da jednim jedinim pogledom možeš osmotriti šta imaš. Zar pri ovim silnim podelama ne mogu imati i velike gubitke? Meni nije moguće da stalno galopiram unakrst po hodnicima i motrim da li je sve u valjanom stanju. Osnovna misao o podeli zaliha je ispravna, ali, u stvari, samo onda kad postoji više proširenja veličine moje središnje odaje. Više takvih proširenja! Dabome! Ali ko to može da uradi? A za njih se sad naknadno ne može naći ni mesta u opštem planu moje jazbine. Priznajem, međutim, da se u tome nalazi nedostatak jazbine, kao što je uopšte nedostatak kad se od nečega ima samo jedan primerak. A priznajem i da je u mojoj svesti tokom cele gradnje mutno živeo – no dovoljno jasno da sam imao dobru volju – zahtev za više glavnih odaja, ali ja nisam popustio ovom zahtevu, osećao sam se suviše slab za taj ogromni posao; štaviše, osećao sam se suviše slab da sebi predočim neophodnost tog posla, i nekako sam se tešio ne manje mutnim osećanjima da će ono što inače nije dovoljno – mom slučaju izuzetno i po milosti biti dovoljno, verovatno zato što je proviđenju naročito stalo do toga da se sačuva moje čelo, moj malj za nabijanje. I tako imam samo jedno glavno skrovište, ali mutna osećanja, prema kojima to jedno ovog puta neće biti dovoljno, izgubila su se. Kako bilo da bilo, moram se zadovoljiti ovim jednim, mala proširenja ga nikako ne mogu zameniti i ja onda počinjem, kad to gledište u meni sazre, da ponovo sve prevlačim iz malih proširenja natrag u središnju odaju. Neko vreme mi onda pruža izvesnu utehu što su sva proširenja i hodnici slobodni, što vidim kako se u glavnom skrovištu gomilaju brda mesa i sve do najudaljenijih hodnika ispuštaju mešavinu mnogih mirisa, od kojih me svaki na svoj način ushićuje i koje iz daljine umem tačno da razlikujem. Onda obično nailaze naročito mirna vremena, u kojima polako i postepeno selim mesto za spavanje od spoljašnjih krugova ka unutrašnjosti, roneći sve dublje u mirise, dok najzad više ne izdržim i jedne noći jurnem u središnju odaju, napravim silnu pustoš među zalihama i do potpune ošamućenosti se nakljukam najboljim od onog što volim. Srećna, ali opasna vremena; ko bi umeo da ih iskoristi, taj bi lako bez opasnosti po sebe mogao da me uništi. I tu se štetno ispoljava nedostatak drugog ili trećeg glavnog skrovišta, zavodi me velika gomila svih zaliha na jednom mestu. Na razne načine se trudim da se zaštitim od toga, i podela na mala proširenja je takođe takva mera, samo što ona, na žalost, kao i druge slične mere, usled lišavanja dovodi do još veće požude, koja onda, zaokupivši razum, proizvoljno menja odbrambene planove u svoje svrhe.
Ja posle takvih vremena, da bih se pribrao, obično pregledam jazbinu i, pošto sam obavio potrebne popravke, češće izlazim iz nje, ali uvek samo na kraće vreme. Meni se čak i onda čini da bi preoštra kazna bila da se zadugo lišim jazbine, ali uviđam neophodnost povremenih izleta. Uvek se osećam nekako svečano kad se približavam izlazu. U dane domaćeg života ja ga obilazim, izbegavam čak i da idem krajnjim ograncima hodnika koji vodi k njemu; a nije ni lako prolaziti onuda, jer ja sam tu izgradio pravi lavirint od hodnika; onde je počela izgradnja moje jazbine, a u ono doba se još nisam smeo nadati da ću je završiti onakvu kakva se nalazila na mom planu, pa sam počeo s tog krajička upola od šale, i tako se prvo radno veselje istutnjalo onde u jednom zamršenom lavirintu koji mi je u ono doba izgledao kao kruna svih građevina, ali koji danas, verovatno, ispravnije ocenjujem kao odveć sićušno petljanje, ne naročito dostojno celokupne građevine, i koje je teorijski možda izvrsno – tu je ulaz u moj dom, govorio sam onda ironično nevidljivim neprijateljima i već sam ih video kako se svi skupa guše u ulaznom lavirintu – ali u stvarnosti predstavlja igračku suviše tankih zidova, koja teško da bi odolela ozbiljnom napadu ili neprijatelju koji se očajno bori za svoj život. Da zbog toga preuredim taj deo? Odugovlačim s tom odlukom, i bez sumnje će i ostati ovako kako je. Ne samo što bih time natovario sebi na vrat veliki posao nego bi on bio i najopasniji što se može zamisliti. U ono doba, kad sam započeo gradnju, mogao sam onde da radim srazmerno mirno, rizik nije bio veći nego na bilo kom drugom mestu, ali danas bi to značilo gotovo obesno skrenuti pažnju sveta na celu jazbinu, danas to više nije moguće. Tome se gotovo radujem, a i još sam donekle osetljiv prema ovom početničkom delu. A ukoliko bi naišao neki veliki napad, kakav plan ulaza bi me mogao spasti? Ulaz može da obmane, da skrene, da namuči napadača, a to i ovaj za nevolju čini. Ali neki stvarno veliki napad bih odmah morao dočekati svim sredstvima celokupne jazbine i svim telesnim i duševnim silama – to se razume samo po sebi. Pa zato neka i ovaj ulaz ostane. Jazbini je priroda nametnula tolike slabosti, pa neka joj ostane i ovaj nedostatak koji sam ja stvorio i koji ipak tačno uviđam, iako tek naknadno. Svakako, time ne kažem da me taj nedostatak ipak s vremena na vreme, ili možda uvek, ne uznemirava.
Ako pri svojim običnim šetnjama izbegavam ovaj deo jazbine, to činim uglavnom zato što mi je neprijatno da ga pogledam, zato što ne želim da stalno viđam taj nedostatak građevine, kad mi on ionako previše buči po glavi. Neka ta greška onde gore kraj ulaza ostane i neiskorenjena, ja u svakom slučaju želim, dokle god to mogu izbeći, da budem pošteđen toga da je gledam. Kad samo idem u pravcu izlaza, pa makar još bio razdvojen od njega hodnicima i proširenjima, meni se već čini da zalazim u atmosferu neke velike opasnosti, i ponekad osećam kao da mi se koža tanji, kao da bih ubrzo mogao ostati otkrivena, gola mesa, i da će me u tom trenutku pozdraviti zavijanje mojih neprijatelja. Zacelo, takva osećanja prouzrokuje već i izlaz sam po sebi, prestanak domaće zaštićenosti, ali i ova ulazna tvorevina me naročito muči.
Ponekad sanjam da sam je prezidao, iz osnova promenio, brzo, džinovskom snagom u toku jedne noći, neprimećen, i da je ona sada neosvojiva; san u kome se to zbiva slađi mi je od svih drugih, kad se probudim još mi na bradi svetlucaju suze radosti i izbavljenja.
Mučnost tog lavirinta moram, dakle, i telesno savladati kad izlazim, i u isti mah me i ljuti i dira kad ponekad zalutam u sopstvenoj tvorevini, i kad stoga izgleda kako se to delo još trudi da mi ipak dokaže svoje pravo na postojanje, iako je moje mišljenje o tome već odavno nepokolebljivo. A onda stižem pod prekrivač od mahovine, kome ponekad dajem vremena da sraste s okolnim šumskim tlom – toliko dugo ne mrdam iz kuće – sad je potreban samo još trzaj glave i naći ću se u stranom svetu. Dugo se ne usuđujem da izvedem ovaj mali pokret, i kad ne bih morao ponovo da savladam ulazni lavirint, ja bih se, zacelo, danas okanio toga i vratio se unutra. Šta je tebi? Tvoja kuća je zaštićena, stoji za sebe.
Ti živiš na miru, u toploti, dobro se hraniš, gospodar si, jedini gospodar nad mnoštvom hodnika i proširenja, i sve to želiš verovatno ne da žrtvuješ, ali ipak donekle da izložiš na milost i nemilost, siguran si, doduše, da ćeš to ponovo osvojiti, ali se ipak upuštaš u to da igraš u veliki, odveć veliki ulog? Da ne postoje razumni razlozi za to? Ne, za tako nešto ne mogu postojati razumni razlozi. Ali onda ipak oprezno dižem kapak i izlazim, oprezno spuštam kapak i što mogu brže bežim od tog izdajničkog mesta.
Ali na slobodi se, u stvari, ne nalazim; istina, ne provlačim se više kroz hodnike, nego jurim po otvorenoj šumi, osećam u telu nove sile, za koje u jazbini u neku ruku nema mesta, čak ni u glavnom skrovištu, pa makar bilo i deset puta veće. A i ishrana je napolju bolja, lov je teži, doduše, uspeh ređi, ali rezultat se u svakom pogledu mora oceniti kao veći, sve to ja ne poričem, i umem to da vidim i da uživam u tome, bar koliko i svako drugi, a verovatno i mnogo bolje, jer ja ne lovim kao neka skitnica iz lakomislenosti ili očajanja, nego celishodno i mirno. Sem toga nisam namenjen slobodnom životu, nisam mu izručen na milost i nemilost, nego znam da mi je vreme odmereno, da ne moram ovde beskonačno da lovim, nego će me, tako reći, kad poželim i kad se umorim od života ovde, pozvati k sebi neko čijem pozivu neću moći da odolim.
I tako mogu dokraja da iskapim ovo vreme ovde i bezbrižno ga provedem, bolje reći mogao bih, a ipak ne mogu. Jazbina mi suviše obuzima misli. Brzo sam otrčao od ulaza, ali se uskoro vraćam.
Pronalazim neko dobro skrovište i vrebam na ulaz u svoju kuću – ovog puta spolja – danima i noćima. To se može nazvati budalastim, ali to me neizrecivo veseli i smiruje. Čini mi se onda da ne stojim pred svojom kućom, već pred samim sobom, dok spavam i da sam te sreće da u isti mah mogu i duboko spavati i pritom budno stražariti nad sobom. Donekle sam povlašćen da noćne aveti ne gledam samo u bespomoćnosti i u blaženoj predanosti sna, nego da ih istovremeno srećem i u stvarnosti, pri punoj snazi budnoće i pri mirnoj sposobnosti rasuđivanja. I nalazim da sa mnom, začudo, nije tako loše kao što sam često verovao i kao što ću, zacelo, ponovo verovati kad siđem u svoju kuću. U tom pogledu, bez sumnje i u drugom, ali u ovom naročito, ovi izleti su zaista neophodni.
Svakako, mada sam tako brižljivo izabrao ulaz postrance, tamošnji promet je, kad se saberu opažanja iz jedne sedmice, ipak vrlo veliki, ali tako je, možda, uopšte u svim naseljivim krajevima, i verovatno je čak i bolje izložiti se većem prometu, koji usled svoje veličine sam sebe odvlači dalje, nego u potpunoj samoći biti izložen prvom uljezu koji naiđe, i koji natenane traži. Ovde ima mnogo neprijatelja, i još više neprijateljskih jataka, ali oni se bore i jedan protiv drugoga i zauzeti time protrčavaju pored jazbine. Ja za sve to vreme nisam video nikoga ko bi njuškao baš kraj samog ulaza, na moju i na njegovu sreću, jer ja bih, van sebe od brige za jazbinu, svakako jurnuo i ščepao ga za grlo. Istina, bilo je i takvih u čijoj blizini se nisam usuđivao da ostanem i od kojih bih, čim ih samo naslutim u daljini, morao da pobegnem, te o njihovom odnosu prema jazbini ne bih, zapravo, smeo da kažem ništa pouzdano, ali za moje umirenje je, bez sumnje, dovoljno to što bih se brzo vraćao i ne bih više video nijednog od njih, a ulaz bih zaticao neoštećen. Bilo je srećnih dana kad sam gotovo govorio sebi da je neprijateljstvo sveta prema meni možda prestalo ili se primirilo, ili da me snaga jazbine izdvaja iz dosadašnje borbe do istrebljenja. Jazbina, možda, štiti više no što sam ikada mislio, više no što se usuđujem da mislim u unutrašnjosti jazbine. To je išlo toliko daleko da me je ponekad spopadala detinjasta želja da se uopšte više ne vraćam u jazbinu, nego da se smestim ovde u blizini ulaza, da život provodim posmatrajući ulaz, i da nađem sreću u tome što ću neprestano imati pred očima koliko bi jazbina bila kadra da me snažno zaštiti kad bih se nalazio u njoj. Ali iz detinjastih snova začas se preneš. Pa kakva je to zaštita koju odavde posmatraš? Smem li opasnost kojoj sam izložen u jazbini uopšte ocenjivati prema iskustvima koja stičem ovde napolju? Zar me moji neprijatelji uopšte naslućuju kako treba kad nisam u jazbini? Nešto o meni svakako slute, ali ne sve. A zar postojanje potpunog naslućivanja nije često pretpostavka za normalnu opasnost? Ovi moji ogledi mi, dakle, ne kazuju ni polovinu, ni deseti deo, i podesni su da me umire i da me, zahvaljujući lažnom umirenju, najozbiljnije ugroze. Ne, ja ipak ne posmatram svoj san, kao što sam mislio; naprotiv, ja sam onaj koji spava, dok zločinac bdi.
Možda se on nalazi među onima koji ne osvrćući glave prolaze pored ulaza, koji se uvek samo uveravaju, baš kao i ja, da su vrata još neoštećena i da očekuju njihov napad, i koji prolaze samo zato što znaju da se domaćin ne nalazi unutra, ili zato što možda znaju čak i to da on bezazleno vreba sa strane u žbunju. I ja onda odlazim sa svoje osmatračnice i sit sam života u slobodi, čini mi se da ovde ništa više ne mogu naučiti, ni sada ni kasnije. I dobijam želju da se oprostim sa svime što se ovde nalazi, da siđem u jazbinu i da se nikad više ne vratim, da pustim stvari da teku kako teku i da ih ne zadržavam nekorisnim posmatranjima. Ali razmažen sam time što sam tako dugo gledao sve što se zbivalo pred ulazom, i sad mi je vrlo mučno da izvedem proceduru silaženja, koja sama po sebi upravo skreće pažnju, a da pritom ne znam šta će se desiti svud unaokolo iza mojih leđa, i zatim iza ponovo spuštenog kapka.
Najpre pokušavam da u olujnim noćima brzo ubacim plen unutra, i to, reklo bi se, uspeva, ali da li je zbilja uspelo, pokazaće se tek kad i sam siđem, pokazaće se, ali ne više meni, ili i meni, ali suviše kasno. Zato se okanjujem toga i ne silazim. Kopam probni rov, naravno na dovoljnom rastojanju od pravog ulaza, a taj rov nije duži od mene i takođe je zatvoren prekrivačem od mahovine. Zavlačim se u rov, zatvaram ga za sobom, brižljivo čekam, izračunavam kraća i duža vremena u različita doba dana, onda smičem mahovinu, izlazim i registrujem svoja opažanja. Stičem najrazličitija iskustva, i dobra i loša, ali opšti zakon ili nepogrešiv metod silaženja ne nalazim. Usled toga još nisam sišao u pravi ulaz, i očajan sam što to ipak uskoro moram da učinim. Nisam sasvim daleko od odluke da pođem u daljinu, da ponovo započnem stari, neutešni život, koji nije pružao baš nikakvu bezbednost, koji je predstavljao jedno jedino obilje opasnosti što se nisu razlikovale jedna od druge, pa se pojedinačna opasnost stoga nije tako jasno videla, niti je ulivala strah, čemu me neprestano uči poređenje između moje sigurne jazbine i ostalog života. Svakako, takva odluka bila bi potpuna budalaština, izazvana jedino odveć dugim životom u besmislenoj slobodi; jazbina još pripada meni, treba da učinim samo jedan korak i bezbedan sam. I otimam se od svih sumnji i usred bela dana trčim pravo prema vratima, da ih sad sasvim izvesno dignem, ali ipak ne mogu, pretrčavam preko njih i namerno se bacam u neki trnjak, da bih kaznio sebe kaznio zbog neke krivice koju ne poznajem. No onda moram na kraju sebi reći da sam ipak u pravu, i da je zbilja nemoguće sići a bar za trenutak ne izložiti na milost i nemilost najdragocenije što imam, i to svima unaokolo, na zemlji, na drveću, u vazduhu. A ta opasnost nije zamišljena, nego sasvim stvarna. Ne moram u nekom istinskom neprijatelju probuditi želju da pođe za mnom; to sasvim lepo može biti i bilo koje nevinašce, neko gadno malo stvorenje, koje će za mnom poći iz radoznalosti i na taj način, i ne znajući, postati predvodnik sveta protiv mene; a ne mora ni to biti, možda je to – a to nije manje loše od onog drugog, u izvesnom pogledu je to najgore – možda je to neko od moje vrste, neko ko poznaje i ceni jazbine, neki šumski pobratim, neki ljubitelj mira, ali užasna propalica koja želi da stanuje, ali da ne gradi. Kamo da on sad dođe, da u svojoj prljavoj požudi otkrije ulaz i da počne odizati mahovinu, kamo da mu to pođe za rukom, kamo da se umesto mene ušunja unutra i već se toliko zavuče da upravo za trenutak vidim njegovu zadnjicu – kamo da sve to bude, da bih najzad u jednom skoku, bez ikakvog razmišljanja, mogao da nasrnem na njega, da ga razgrizem, rastrgnem, raskomadam i ispijem i da mu leš odmah gurnem među ostali plen, a pre svega, i to je glavno, da najzad opet budem u svojoj jazbini, da se ovoga puta od srca divim čak i lavirintu, ali najpre da navučem iznad sebe prekrivač od mahovine i da otpočinem, da otpočinem, verujem, sve vreme što mi je još ostalo da živim. Ali niko ne dolazi i ja ostajem upućen na samoga sebe. Neprestano zabavljen samo ovom teškoćom, gubim mnogo od svoje bojažljivosti, ni spolja više ne izbegavam ulaz, omiljeno zanimanje mi postaje da ga obilazim u krugovima, i već gotovo izgleda da sam ja neprijatelj i da izviđam pogodnu priliku da uspešno provalim unutra. Kad bih imao nekoga kome bih mogao pokloniti poverenje, koga bih mogao postaviti na svoju osmatračnicu, onda bih, bez sumnje, mogao spokojno sići. S tim u koga bih imao poverenje dogovorio bih se da on tačno osmatra situaciju prilikom mog silaženja i poduže posle toga, i ako primeti nagoveštaje opasnosti, da zakuca o pokrivač od mahovine, a inače da to ne čini. Tad bi se nada mnom sve raščistilo, ne bi ništa ostalo, u krajnjem slučaju – moj poverenik. Jer, ako on ne bude zahtevao neku protivuslugu, zar neće bar želeti da pogleda jazbinu?
Meni bi bilo izvanredno mučno već i to da nekog dobrovoljno pustim u svoju jazbinu. Ja sam je sagradio za sebe, ne za posetioce i verujem da ga ne bih pustio; ne bih ga pustio čak ni po tu cenu što mi on omogućuje da uđem u jazbinu. Ali uopšte ga ne bih ni mogao pustiti, jer, ili bih mu morao dozvoliti da siđe sam, a to se nikako ne može zamisliti, ili bismo morali sići zajedno, na koji način bi se izgubila upravo ona korist koju bi trebalo da imam od njega naime, da osmatra iza mene. A kako je sa poverenjem? Mogu li onome kome verujem dok se gledamo oči u oči verovati isto tako i kad ga ne vidim i kad nas razdvaja kapak od mahovine? Srazmerno je lako imati poverenje u nekog kad istovremeno motriš na njega, ili bar možeš da motriš, možda je čak moguće iz daljine imati poverenje u nekog, ali iz unutrašnjosti jazbine, dakle, iz sasvim drugog sveta, imati potpuno poverenje u nekog ko je napolju – to je, verujem, nemoguće. Ali čak ni takve sumnje nisu potrebne, dovoljno je već i pomisliti da za vreme ili posle mog silaženja razne bezbrojne slučajnosti života mogu omesti poverenika da izvrši svoju dužnost, a najmanja njegova ometenost može za mene imati ko zna kakve neproračunljive posledice. Ne, kad se sve sabere, uopšte ne treba da žalim što sam sam i što nemam nikoga u koga mogu verovati. Time, zacelo, ne gubim nikakvo preimućstvo, a po svoj prilici, čuvam sebe od štete. Verovati, međutim, mogu samo sebi i jazbini. O tome je trebalo ranije da razmislim i da se pobrinem za slučaj koji me sad toliko muči. To je na početku građenja bar delimično bilo moguće. Morao sam da prvi hodnik izgradim tako da ima dva ulaza, dovoljno udaljena jedan od drugoga, pa da sa svom neizbežnom opreznošću siđem kroz jedan ulaz, pokušam da brzo protrčim kroz početni hodnik do drugog ulaza, da tamo malo odignem pokrivač od mahovine, koji bi za tu svrhu morao biti udešen na odgovarajući način, i da odatle nekoliko dana i noći osmatram položaj. Jedino to bi valjalo. Doduše, dva ulaza udvostručavaju opasnost, ali taj prigovor bi tu morao da ućuti, pogotovo što bi onaj drugi ulaz, zamišljen samo kao osmatračnica, mogao biti sasvim uzan. I s tim se gubim u tehničkim razmišljanjima, ponovo počinjem da snivam stari san o savršenoj jazbini, i to me malo smiruje, sklopljenih očiju ushićeno vidim jasne i manje jasne mogućnosti gradnje koje bi mi dozvolile da se neprimećeno izvlačim i uvlačim.
Kad tako ležim i mislim o tome, ja vrlo visoko ocenjujem te mogućnosti, ali ipak samo kao tehnička postignuća, ne kao stvarna preimućstva, jer čemu to neometano izvlačenje i uvlačenje? Ono samo ukazuje na nemirnu dušu, na nepouzdano procenjivanje sebe samog, na nečiste prohteve, loše osobine, a one postaju još mnogo gore s obzirom na jazbinu, koja se nalazi tu i može da ulije mir, samo ako joj se priđe sasvim otvorene duše. Istina, ja sam sad izvan nje i tražim mogućnost za povratak; za to bi nužne tehničke pogodnosti bile vrlo poželjne. Ali možda ipak ne toliko. Zar ne bi predstavljalo veliko potcenjivanje jazbine kad bih u trenutnom nervoznom strahu na nju gledao samo kao na šupljinu u koju želim što bezbednije da se zavučem? Svakako, ona je i ta bezbedna šupljina, ili bi trebalo da to bude, i kad zamislim da se nalazim usred neke opasnosti ja onda stisnutih zuba i svom snagom volje želim da jazbina nije ništa drugo do rupa čija je namena da mi spase život i da taj jasno postavljeni zadatak obavlja sa što većim savršenstvom, i spreman sam da je oslobodim svih drugih zadataka.
Međutim, jazbina u stvarnosti – a stvarnost u velikoj nevolji nismo sposobni da vidimo, pa čak i u ugrožena vremena moramo tek steći tu sposobnost – pruža, doduše, mnogo bezbednosti, ali nipošto dovoljno; zar brige u njoj ikada sasvim prestaju? To su drukčije, gordije, sadržajnije, često veoma potisnute brige, ali njihovo razjedačko dejstvo je, možda, isto kao i od onih briga koje nam život napolju priređuje. Da sam sagradio jazbinu jedino da obezbedim život, ja, doduše, ne bih bio prevaren ali odnos između ogromnog rada i stvarnog obezbeđenja, bar koliko sam ja kadar da osetim to obezbeđenje i koliko mogu da izvučem koristi iz njega, ne bi bio povoljan po mene. Vrlo je bolno priznati to sebi, ali mora se, upravo s obzirom na onaj ulaz, koji se sad preda mnom, graditeljem i vlasnikom, zatvara pa čak i prosto steže u grču. Ali jazbina ipak nije samo rupa za spasavanje. Kad stojim u središnjoj odaji, okružen visokim zalihama mesa, okrećući lice ka deset hodnika što otuda polaze, svaki u skladu sa celom odajom naročito spušten ili uzdignut, prav ili povijen, šireći se ili sužavajući se, i svi podjednako tihi i pusti i spremni da me svaki na svoj način povedu ka mnogobrojnim proširenjima, a i ona sva tiha i pusta – onda je daleko od mene premišljanje o bezbednosti, onda pouzdano znam da se ovde nalazi moj zamak, koji sam grebanjem i grizenjem, nabijanjem i udaranjem oteo od žilavog tla, moj zamak koji nikako ne može pripasti nekom drugom i koji je toliko moj da ovde na kraju mirno mogu dočekati i smrtnu ranu od mog neprijatelja, jer krv će mi ovde iscuriti u moje tle i neće se izgubiti. A šta je drugo i smisao lepih časova koje, upola u mirnom snu, upola veselo budan, provodim u hodnicima, u tim hodnicima koji su sasvim tačno proračunati za mene, za ugodno tegljenje detinjasto valjuškanje, sanjalačko ležanje, blaženo tonjenje u san. A mala proširenja, koja sva dobro poznajem i koja uprkos njihovoj potpunoj jednakosti mogu sklopljenih očiju jasno da razlikujem već i po drhtaju zidova, obuzimaju me mirom i toplinom, lepše no što ijedno gnezdo obujma svoju pticu. I sve je, sve je tiho i pusto.
Ali ako je tako, zašto onda oklevam, zašto se uljeza bojim više nego mogućnosti da možda nikad više ne vidim svoju jazbinu. No, ovo poslednje je, srećom, nemoguće, jer uopšte nije potrebno da mi tek posle razmišljanja postane jasno šta za mene znači jazbina; ja i jazbina smo toliko jedno da bih ja mirno, mirno uza sav svoj strah, mogao da legnem ovde, uopšte ne pokušavajući da se savladam i da uprkos svem dvoumljenju otvorim ulaz; sasvim bi bilo dovoljno da dokono sedim i čekam, jer nas ništa ne može trajno razdvojiti, i sasvim je sigurno da ću ja najzad nekako stići dole. Doduše, koliko vremena može dotle proći, i šta se sve za to vreme može dogoditi, i ovde gore i onde dole! A samo od mene zavisi hoću li skratiti taj vremenski razmak i odmah učiniti ono što je neophodno.
I onda, od umora već nesposoban da mislim, oborene glave, nesigurnih nogu, upola u snu, više pipajući nego idući, bližim se ulazu, polako dižem mahovinu, polako silazim, iz rasejanosti ostavljam ulaz nepokriven duže nego što je potrebno, sećam se onda šta sam propustio, ponovo izlazim gore da to popravim, ali zašto da izlazim gore? Treba samo da navučem prekrivač od mahovine; pa lepo, opet silazim i sad konačno navlačim prekrivač. Samo u takvom stanju, isključivo u takvom stanju mogu to da izvedem.
– I tako zatim ležim pod mahovinom, na donesenom plenu, okružen krvlju i sokovima iz mesa, i mogao bih se najzad predati željenom snu. Ništa mi ne smeta, niko nije pošao za mnom, nad mahovinom, bar do sada, kao da je sve mirno, pa čak i kad ne bi bilo mirno, verujem da se sad ne bih mogao zadržavati osmatranjem; promenio sam mesto iz gornjeg sveta sam došao u svoju jazbinu i smesta osećam dejstvo toga. Ovo je nov svet, koji daje novu snagu, i što je gore umor, to ovde ne važi za umor. Vratio sam se s puta, toliko sam umoran od naprezanja da mi se vrti u glavi, ali ponovno viđenje starog stana, smeštanje koje me očekuje, neophodnost da brzo pregledam sve prostorije, makar i površno, a pre svega da se što pre probijem do središnje odaje, sve to preobraća moj umor u nemir i revnost, kao da sam duboko i dugo prospavao za vreme onog trenutka kad sam stupio u jazbinu.
Prvi posao je vrlo naporan i zahteva sve moje snage: naime, da pronesem plen kroz hodnike lavirinta, koji su uski i tankih zidova. Guram napred svim silama, i nekako odmičem, ali mnogo sporije no što bih hteo; da bih to ubrzao, vučem deo mesa natrag i provlačim se preko njega, kroz njega, i sad pred sobom imam samo jedan deo, sad mi je lakše da ga guram pred sobom, ali toliko sam zariven u obilje mesa po ovim uskim hodnicima, kroz koje mi nije uvek lako da prođem čak ni kad sam bez ičega, da bih se sasvim lako mogao ugušiti u svojim sopstvenim zalihama; ponekad mi ništa drugo ne ostaje nego da se ždranjem i ispijanjem sačuvam njihove navale. Ali prenošenje uspeva, završavam ga za ne odveć dugo vreme, lavirint je savladan, i ja, odahnuvši, izbijam u normalan hodnik, i kroz spojni prolaz guram plen u jedan glavni hodnik, naročito predviđen za takve slučajeve, koji pod znatnim nagibom silazi ka središnjoj odaji. Sad to nije više nikakav rad, sad se sve kotrlja i teče nizbrdo gotovo samo od sebe. Najzad sam u svom glavnom skrovištu! Najzad ću smeti da otpočinem. Sve je nepromenjeno, nije se, kanda, dogodila nikakva veća nesreća, mala oštećenja, koja uočavam na prvi pogled, biće brzo popravljena, samo da još prvo obavim dugu šetnju kroz hodnike ali to nije napor, to je ćaskanje sa prijateljima, onako kao što sam činio u stara vremena, ili – ja uopšte nisam toliko star, ali sećanje na mnogo šta već se potpuno muti – onako kao što sam činio ili kao što sam čuo da obično biva. Sad počinjem namerno polako da idem kroz drugi hodnik, imam beskrajno mnogo vremena pošto sam video središnju odaju – uvek unutra u jazbini imam beskonačno mnogo vremena – sve što ovde činim dobro je i važno i u neku ruku me zasićuje. Počinjem sa drugim hodnikom i prekidam nadgledanje u sredini i prelazim u treći hodnik i vraćam se njime do središnje odaje, i sad, razume se, moram ponovo krenuti drugim hodnikom, i igram se tako radom i umnožavam ga i smejem se za sebe i radujem se i postajem sasvim pometen od silnog rada, ali ne ostavljam ga. Ta zbog vas sam ja došao, zbog vas, hodnici i proširenja, a pre svega zbog tvojih pitanja, središnja odajo, došao sam prezirući život pošto sam toliko dugo bio glup da drhtim zbog njega i da odugovlačim povratak k vama. Šta me sad briga za opasnost, sad kada sam kod vas. Vi pripadate meni, ja vama, povezani smo, šta nam se može desiti. Pa makar se gore već tiskao živalj i makar već bila spremna njuška koja će probiti mahovinu. A onda i jazbina mene pozdravlja svojom mrtvom tišinom i pustotom, i potkrepljuje što kažem. – No zatim me ipak obuzima izvesna tromost, pa malčice ležem i sklupčavam se u jednom proširenju koje spada u moje ljubimce; nisam još ni izdaleka sve pregledao, ali ja i hoću da nastavim pregled do kraja, neću da spavam ovde, samo popuštam primamljivom pozivu da se ovde tako smestim kao da ću spavati, želim da vidim da li to ovde i sad tako lepo uspeva kao ranije. Uspevam, ali ja ne uspevam da se otrgnem, ostajem ovde u dubokom snu.
Bez sumnje sam vrlo dugo spavao. Budim se tek iz poslednjeg sna, što se sam od sebe rastura i taj san mora da je bio već vrlo lak, jer budi me neko inače jedva čujno šištanje. Odmah se prisećam šta je to: sitne životinje, koje sam premalo nadgledao, koje sam više štedeo, negde su probušile u mom odsustvu neki nov put, taj put se susreo sa nekim starim, vazduh je tamo navro i to prouzrokuje šištanje. Što su to neumorno vredna stvorenja, i što je dosadna njihova marljivost! Prvo ću morati, pažljivim osluškivanjem duž zidova svoga hodnika, a onda probnim iskopavanjem, da ustanovim mesto poremećaja, pa ću tek onda moći da odstranim šum. Uostalom, ako na bilo koji način odgovara sklopu jazbine novi rov mi može i dobro doći kao nov dovod vazduha. Ali na mališane ću paziti mnogo bolje nego dosad, nijedan ne sme ostati pošteđen.
Pošto sam veoma izvežban u takvim ispitivanjima, ona, po svoj prilici, neće dugo trajati i s tim mogu odmah početi; čekaju me, doduše, i drugi poslovi, ali ovaj je najhitniji; u mojim hodnicima mora biti tiho. Ovaj šum je, uostalom, srazmerno nevin; uopšte ga nisam čuo kad sam došao iako je, zacelo, i onda već postojao; morao sam se najpre opet sasvim odomaćiti da bih ga čuo, jer njega, u neku ruku, može čuti samo uho vlasnika kuće. A nije čak ni postojan, kakvi su obično takvi šumovi, nego se zadugo prekida, što se očevidno objašnjava zastojima vazdušne struje. Počinjem ispitivanje, ali ne uspevam da nađem mesto gde bi trebalo da zakopam; doduše, pravim nekoliko rovova, ali tek na sreću, no to naravno, ne dovodi ni do čega, i uzalud je veliki posao oko iskopavanja i još veći oko zatrpavanja i ravnanja. Uopšte se ne približavam mestu šuma, on se stalno čuje jednako tanak sa pravilnim počivkama, jednom kao šištanje, a drugi put kao zviždanje. No, privremeno bih to mogao i da ostavim onako kako je; doduše, vrlo smeta, ali teško da može biti sumnje u poreklo šuma kakvo ja pretpostavljam, i on se, prema tome svakako neće pojačati, naprotiv, može se desiti – istina, dosad nikada nisam na to čekao ovako dugo – i da takvi šumovi tokom vremena, zahvaljujući daljem radu malih bušilaca, nestanu sami od sebe, a zatim, bez obzira na to, slučaj često dovede na trag smetnji, dok sistematsko traganje dugo može ostati bez uspeha. Tako se tešim i više bih voleo da tumaram dalje po hodnicima i da posećujem proširenja, među kojima mnoga još nisam ni video ponovo, a u međuvremenu da svaki čas malčice proskačem po središnjoj odaji, ali to me ipak ne ostavlja na miru i moram da nastavim traženje. Te životinjice me staju mnogo vremena, mnogo vremena, koje bih mogao bolje upotrebiti. U takvim prilikama me obično golica tehnički problem, tako, na primer, zamišljam povod za šum – a moje uho razlikuje taj šum u svim njegovim tananostima – zamišljam ga tako podrobno da bih ga mogao nacrtati, i onda sam nestrpljiv da proverim odgovara li stvarnost tome. S razlogom, jer dokle god tu ništa ne utvrdim – ne mogu se osećati ni bezbedan, čak i kad bi u pitanju bilo samo da saznam kuda će se otkotrljati neko zrnce peska što pada niza zid. A ovakav šum u tom pogledu pogotovo nije neka nevažna stvar. Ali važna ili nevažna, ma koliko tražio, ne nalazim ništa, ili tačnije, nalazim suviše. To se moralo desiti baš na mom omiljenom mestu, mislim, pa odlazim daleko odatle, gotovo do polovine puta ka idućem proširenju, a sve je to zapravo šala, kao da bih hteo dokazati da mi nije baš samo moje omiljeno mesto priredilo tu smetnju, nego da smetnji ima i drugde, i osmehujući se počinjem da osluškujem, ali brzo prestajem da se osmehujem, jer zaista, isto ono šištanje čuje se i ovde. Pa nije to ništa, pomišljam, niko osim mene ne bi to čuo; doduše, moje uho izoštreno vežbanjem čuje to sad sve jasnije, iako je taj šum, u stvari, svuda potpuno isti, u šta se mogu uveriti poređenjem. A i ne pojačava se, kao što uviđam kad, ne prislanjajući uho na zid, osluškujem nasred hodnika. Onda jedva mogu ovda-onda više da naslutim nego da čujem dašak nekoga zvuka, pa i to kad se napregnem ili čak potpuno potonem u sebe. Ali upravo ta jednaka jačina na svim mestima najviše mi smeta, jer ne može da se uskladi sa mojom prvobitnom pretpostavkom. Da sam tačno pogodio razlog za šum, on bi se najsnažnije čuo s nekog određenog mesta, koje bi se onda moglo naći, a zatim bi morao postajati sve slabiji. Ali ako moje objašnjenje nije tačno, šta je to onda? Postojala je još mogućnost da ima dva središta šuma da sam do sada slušao daleko od oba središta, i da su, kad sam se približavao jednome, njegovi šumovi, doduše, postajali jači, ali je usled slabljenja šumova iz drugog središta opšti utisak u uhu ostajao približno isti. Gotovo sam već poverovao da pažljivo osluškujući razaznajem, mada vrlo nerazgovetno, razlike u zvuku koje bi odgovarale novoj pretpostavci.
U svakom slučaju, moraću da područje ispitivanja proširim mnogo više no što sam dosad činio. Idem stoga niz hodnik do središnje odaje i tu počinjem da osluškujem. – Čudno, i ovde isti šum. No, taj šum prouzrokuju iskopavanja nekih ništavnih životinja koje su na sraman način iskoristile vreme mog odsustva, ali, u svakom slučaju daleko im je neka namera uperena protiv mene, one se bave samo svojim poslom i drže se započetog pravca dokle god ne naiđu na neku prepreku, sve to ja znam, a ipak mi je neshvatljivo i uzbuđuje me, i pomućuje mi razum, toliko potreban za rad, što su se one usudile da priđu središnjoj odaji. U tom pogledu mi nije važno da li su se kopači plašili dubine u kojoj leži glavno skrovište, koja je ipak znatna, ili njegovog velikog prostranstva i odgovarajuće snažnog strujanja vazduha, ili je prosto, zahvaljujući nekim vestima, do njihovog tupog uma prodrla činjenica da je to središnja odaja. U svakom slučaju, dosad nisam primećivao kopanje u zidovima glavnog skrovišta. Životinje su, istina, dolazile u gomilama, privučene snažnim isparenjima, tu sam imao stalan lov, ali one su se probijale u moje hodnike negde gore, pa bi onda, sa strepnjom, doduše, ali snažno privučene, strčavale niz hodnike. A sad buše, dakle, i po hodnicima. Kamo sreće da sam bar ostvario najvažnije planove iz svog mladićkog i ranog muževnog doba, ili, tačnije, da sam imao snage da ih ostvarim, jer volja za to mi nije nedostajala.
Jedan među tim omiljenim planovima bio je da središnju odaju odvojim od zemlje koja je okružuje, to jest, da joj zidove ostavim otprilike toliko debele koliko sam ja visok, a da preko toga svud oko odaje – osim malog postolja koje se, na žalost, ne može odvojiti od zemlje – stvorim šupalj prostor debljine zida. Uvek sam zamišljao, i to svakako s pravom, da za mene ne bi moglo biti lepšeg boravišta od tog šupljeg prostora. Da visim na toj oblini, da puzim uvis, klizam se naniže, prevrćem se i opet osetim tle pod nogama, i sve te igre da igram doslovce na telu središnje odaje a ipak ne u njenom stvarnom prostoru; da mogu da izbegavam središnju odaju, da odmaram oči od nje, za kasniji čas da odlažem radost što ću je videti, a ipak da se ne lišavam nje, nego da je, tako reći, čvrsto držim među kandžama, nešto što je nemoguće kad do nje vodi samo jedan običan otvoren pristup; a pre svega da mogu da stražarim i čuvam je, te da budem toliko obeštećen što je ne gledam da bih svakako, kad bih imao da biram između boravka u odaji ili u šupljem prostoru, izabrao šuplji prostor do kraja svog života, pa da onde stalno hodam gore-dole i štitim središnju odaju. Tad ne bi bilo šumova u zidovima, niti drskih prokopavanja do same odaje, onde bi bio obezbeđen mir, a ja bih bio njegov čuvar; ne bih morao sa gađenjem da osluškujem kopanje sitne žgadije, nego s ushićenjem nešto što mi sad potpuno nedostaje: šumorenje tišine u središnjoj odaji.
Ali sva ta lepota, eto, ne postoji, i ja moram da prionem na posao; gotovo moram biti srećan što se on sad i neposredno tiče središnje odaje, jer to mi daje krila. Potrebne su mi, istina, kao što sve više izlazi na videlo, sve moje snage za taj posao, koji se isprva činio sićušnim. Osluškujem sad duž zidova središnje odaje, i gde god oslušnem, visoko i nisko, duž zidova ili po tlu, kraj ulaza ili u unutrašnjosti, svuda, svuda isti šum. I koliko vremena, koliko napetosti zahteva ovo dugo osluškivanje šuma koji se javlja na mahove. Neznatnu utehu radi samoobmane mogu naći, ako hoću, u tome što ovde u središnjoj odaji, kad udaljim uho od zemlje, za razliku od hodnika ne čujem ništa, zbog veličine odaje. Jedino radi odmaranja i radi pribiranja pravim često takve opite, napregnuto slušam i srećan sam što ništa ne čujem. Ali zar se inače nešto promenilo? Pred ovom pojavom su moja prva objašnjenja potpuno nemoćna. Ali moram odbaciti i druga objašnjenja koja mi se nameću. Moglo bi se pomisliti da su to što čujem upravo one životinjice pri radu. Ali to bi protivrečilo svim iskustvima. Zar mogu odjednom početi da čujem ono što nikad nisam čuo, iako se uvek tu nalazilo? Moja osetljivost prema remećenju je u jazbini možda porasla s godinama, ali sluh se ipak nipošto nije izoštrio. Suština te sitnurije upravo je u tome da se ne može čuti. Zar bih ja inače ikada trpeo? Iskorenio bih je, makar skapao od gladi.
Ali možda je – i ta mi se misao šunja kroz pamet – ovde posredi neka životinja koju još ne poznajem. To bi bilo mogućno. Doduše, ja već odavno i prilično brižljivo posmatram život ovde dole, ali svet je raznovrstan i u lošim iznenađenjima nikad ne vlada oskudica. Samo to ne bi mogla biti jedna jedina životinja, to bi moralo biti neko veliko krdo, iznenada upalo u moje područje, veliko krdo malih životinja koje se, doduše, pošto su uopšte čujne, nalaze iznad sitne žgadije, ali je ipak tek neznatno nadmašuju, jer šum njihovog rada je sam po sebi veoma slab. To bi, dakle, mogle biti nepoznate životinje, neko krdo na proputovanju koje samo prolazi, koje me uznemirava, ali čijoj će povorci uskoro doći kraj. Tako bih, dakle, zapravo mogao da čekam i ne bih, na kraju, morao da se bavim izlišnim poslom. Ali ako su to nepoznate životinje, zašto ih nikako ne vidim? Evo sam napravio već mnogo iskopina da bih uhvatio neku od njih, ali ne nalazim ni jednu. Pada mi na pamet da su to, možda, sasvim sićušne životinje, mnogo manje od onih koje poznajem, a da je samo šum koji čine veći.
Stoga ispitujem iskopanu zemlju, bacam grudve uvis da se raspadnu u najsitnije čestice, ali galamdžija tu nema. Polako uviđam da takvim malim slučajnim iskopavanjima ništa ne mogu postići, na taj način samo prorivam zidove svoje jazbine, čeprkam čas ovde, čas onde na brzinu, nemam vremena da zatrpam rupe, i na mnogo mesta se već nalaze gomile zemlje koje ometaju prolaženje i pogled. Istina, sve to me tek uzgred uznemirava, sad ne mogu ni da šetam ni da se osvrćem ni da počivam, češće sam već u nekoj rupi za trenutak zaspao na radu, s jednom šapom zarivenom gore u zemlju, odakle sam još u polusnu hteo da odvalim parče. Odsad ću promeniti metod.
Počeću da kopam pravilan velik rov u pravcu šuma i neću prestati s kopanjem sve dok, nezavisno od svih teorija, ne nađem stvarni uzrok šuma. Onda ću ga otkloniti, ako to bude u mojoj moći, a ako ne bude, bar ću izvesno znati šta je. Ta izvesnost će mi doneti ili smirenje ili očajanje, ali ma šta bilo, jedno ili drugo, biće nesumnjivo i opravdano. Zbog te odluke se osećam prijatnije. Sve što sam dosad radio čini mi se prenagljeno; uzbuđen zbog povratka, još neoslobođen briga iz gornjeg sveta, još potpuno neprimljen u mir jazbine, postavši preosetljiv zbog toga što sam toliko morao da je se lišim, ja sam dozvolio da me izbezumi jedna, priznajem, neobična pojava. Pa šta je to? Slabo šištanje, koje se čuje samo posle dugih počivki, prava beznačajnost; ne želim da kažem kako bih se na nju mogao privići, ne, to ne bih, ali bih, privremeno ništa ne preduzimajući protiv nje, mogao neko vreme da je osmatram, to jest da povremeno, svakih nekoliko časova, oslušnem i da strpljivo registrujem rezultat, a ne, kao što sad činim, da povlačim uho duž zidova i da gotovo pri svakom javljanju šuma razrivam zemlju, ne zato da, u stvari, nešto nađem, nego da učinim nešto što odgovara mom unutrašnjem nemiru. To će se sad promeniti, nadam se. A opet, i ne nadam se – kao što sad priznajem sebi, sklopljenih očiju, kivan na sebe sama – jer nemir još podrhtava u meni baš kao i pre toliko časova, i kad me razum ne bi zadržavao, ja bih, verovatno, najradije počeo da kopam na bilo kojem mestu, svejedno da li se tamo nešto čuje ili ne, otupelo, jogunasto, jedino kopanja radi, već gotovo sličan sitnoj žgadiji, koja ili kopa sasvim bez smisla, ili samo zato što ždere zemlju. Novi razumni plan me i primamljuje i ne primamljuje. Njemu se nema šta prigovoriti, bar ja ne znam nikakav prigovor, i on po mome shvatanju mora dovesti do cilja. A uprkos tome ja u osnovi ne verujem u njega, toliko malo verujem da se čak ne bojim ni mogućih užasa koje bi on doneo, ne verujem čak ni da bi on mogao doneti nešto užasno; štaviše, čini mi se da sam već od prvog javljanja šuma mislio na takvo dosledno kopanje, kojeg se sve dosad nisam prihvatio samo zato što nisam imao poverenja u njega. Pa ipak ću, razume se, početi da kopam rov, ne ostaje mi nikakva druga mogućnost, ali ne odmah, nego ću malo odložiti rad. Ako razumu opet treba ukazati čast, onda to valja učiniti potpuno, i neću da se prenagljeno bacim na taj posao. U svakom slučaju, prethodno ću popraviti kvarove koje sam svojim rijenjem napravio na jazbini, to će stajati ne malo vremena, ali neophodno je; ako novi rov zaista dovede do nekog cilja, biće verovatno dugačak, a ako ne dovede ni do kakvog cilja biće beskonačan, i na svaki način će taj posao značiti duže izostajanje iz jazbine, ne tako neprijatno kao ono u gornjem svetu, jer posao mogu prekinuti kad god želim i otići da posetim kuću, a čak i ako to ne učinim, vazduh iz središnje odaje će pirkati do mene i okružavati me pri radu, ali ipak to znači udaljavanje od jazbine i izlaganje neizvesnoj sudbini, pa zbog toga hoću da jazbinu za sobom ostavim lepo uređenu; ne bi trebalo da ostane utisak da sam ja sam narušio njen mir, za koji sam se borio, i da ga nisam odmah uspostavio. I tako počinjem time što zgrćem zemlju natrag u rupe, a to je rad koji dobro poznajem, koji sam bezbroj puta obavljao gotovo i nesvestan da nešto radim, i koji – to svakako nije puko samohvalisanje, nego prosto istina – nenadmašno umem da izvedem, naročito što se tiče konačnog nabijanja i glađenja. Ali ovog puta mi je to teško, suviše sam rasejan, svaki čas usred rada priljubljujem uho uza zid i osluškujem i ravnodušno puštam da se zemlja koju sam tek podigao raspe po nizbrdici. Završne radove na ulepšavanju, koji zahtevaju jaču pažnju, gotove i ne mogu da obavljam.
Ostaju ružne izbočine i naprsline koje smetaju, da i ne govorim o tome kako se takvim zakrpama ne može u celini povratiti pređašnji krasni izgled zida. Trudim se da se utešim time što je to privremen rad. Kad se vratim, kad se ponovo stvori mir, sve ću konačno popraviti, i onda će sve biti postignuto u letu. Da, u bajkama se sve zbiva u letu, a u bajke spada i ova uteha. Bolje bi bilo da sad odmah obavim posao do kraja, mnogo korisnije nego da ga svaki čas prekidam, krećem u šetnju po hodnicima i pronalazim nova mesta odakle dopire šum, što je zaista vrlo lako, jer ne zahteva ništa drugo do da zastanem na bilo kojem mestu i da oslušnem. A dolazim i do drugih nekorisnih otkrića. Ponekad mi se čini da je šum prestao; on pravi duge počivke, ponekad prečujem takvo šištanje, sopstvena krv odveć jako bubnja u ušima, i onda se dve počivke sastave, pa za trenutak poverujem da je šištanju zauvek došao kraj. Ne slušam dalje, skačem, sa celim životom se zbiva preokret, i kao da se otvara izvor iz koga teče tišina u jazbinu.
Čuvam se da odmah proverim to otkriće, tražim nekoga kome mogu da ga poverim dok još nisam posumnjao, zato u galopu jurim do središnje odaje, prisećam se, pošto sam se celim bićem prenuo u nov život, da već odavno ništa nisam jeo, otržem nešto od zaliha upola zasutih zemljom i još to gutam dok trčim natrag ka mestu neverovatnog otkrića, želim da se najpre samo uzgred, samo letimično za vreme jela ponovo uverim u to, osluškujem, ali letimično osluškivanje odmah pokazuje da sam se bedno prevario, jer odande iz daljine nepokolebano dopire staro šištanje. I pljujem jelo iz usta, i hteo bih da ga ugazim u zemlju i vraćam se svom poslu, uopšte ne znajući kojem; negde gde se to čini potrebno, a takvih mesta ima dovoljno, počinjem mehanički nešto da radim, kao da je, na primer, došao nadzornik pa moram pred njim da izigravam komediju. Ali tek što koji časak tako radim, može se desiti da dođem do novog otkrića. Šum kao da se malo pojačao, ne mnogo, razume se, jer tu su uvek posredi samo najtananije razlike, ali ipak nešto malo, što uho razgovetno čuje. A to pojačavanje liči na približavanje; još mnogo jasnije no što čujem pojačavanje, ja prosto vidim korak kojim se to približava. Odskačem od zida, trudim se da jednim pogledom osmotrim sve mogućne posledice tog otkrića.
Hvata me osećanje da jazbinu zapravo nikad nisam pripremio za odbranu od napada, da sam to nameravao, ali mi je uprkos svem životnom iskustvu opasnost od nekog napada, pa otuda i priprema za odbranu, izgledala daleka – ili ne daleka (zar bi to bilo mogućno!), ali po značaju znatno ispod priprema za miran život, kojima sam stoga u jazbini svuda davao preimućstvo. Mogao sam da u tom smislu uredim mnogo šta, ne remeteći osnovni plan, ali sam to na nerazumljiv način propustio. Imao sam mnogo sreće tokom svih ovih godina, sreća me je razmazila, bio sam nemiran, ali nemir u sreći ne vodi ničemu.
Ono što bi prvo trebalo da se uradi bilo bi, zapravo, da tačno ispitam jazbinu s obzirom na odbranu i na sve mogućnosti koje se pritom mogu zamisliti, da izradim plan odbrane i u skladu s njim građevinski plan, pa da onda odmah, čio kao mladić, prionem na posao. To bi bio neophodan rad, za koji je, uzgred rečeno, naravno suviše kasno, ali to bi bio neophodan rad, a nipošto kopanje nekakvog velikog rova za istraživanje, koji, zapravo, ima samo tu svrhu da se lišen odbrane svim svojim silama bacim na traženje opasnosti, u budalastoj bojazni da ona ne bi mogla dovoljno brzo i sama doći. Odjednom ne razumem svoj raniji plan. U nekad razumnom planu ne mogu naći ni najmanje razboritosti, ponovo ostavljam rad, a napuštam i osluškivanje, ne želim sad da otkrivam nova pojačavanja, dosta mi je otkrića, bio bih zadovoljan i kad bih samo smirio protivrečnost u svojoj duši. Ponovo puštam da me odvode moji hodnici, zalazim u sve udaljenije, koje još nisam video otkako sam se vratio, koji su još potpuno nedodirnuti i nezagrebeni mojim šapama, i čija tišina se budi pri mom dolasku i spušta se na mene. Ne predajem se njima, hitam dalje, uopšte ne znam šta tražim, verovatno samo odlaganje. Toliko zastranjujem da dolazim do lavirinta, nešto me vuče da oslušnem ispod prekrivača od mahovine, privlači me ono što je tako daleko, u ovom trenutku tako daleko. Odlazim do gore i slušam. Duboka tišina; kako je lepo tu, niko se onde ne brine za moju jazbinu, svako se bavi svojim poslovima, koji nemaju nikakve veze sa mnom. Kako sam uspeo da to postignem? Ovde pod prekrivačem od mahovine sada se, možda, nalazi jedino mesto u mojoj jazbini gde satima mogu uzalud da slušam. – Potpun preokret odnosa u jazbini: dosadašnje mesto opasnosti je postalo mesto mira, a središnja odaja je uvučena u buku sveta i njegovih opasnosti. Još gore, ni ovde, u stvari, ne vlada mir, ovde se ništa nije promenilo, bilo bučno ili tiho, opasnost kao i pre vreba iznad mahovine, ali ja sam postao neosetljiv na nju, previše sam zauzet šištanjem u svojim zidovima. Jesam li zauzet njime? Ono se pojačava, približava se, a ja se provlačim kroz lavirint i smeštam se ovde gore ispod mahovine, pa bi se gotovo reklo da već prepuštam kuću onom šuškalu, zadovoljan ako bar ovde gore imam malo mira. Šuškalu? Da nemam, možda, neko novo određeno mišljenje o uzroku šuma? Pa taj šum potiče od jaraka koje prokopavaju sitne životinje, zar ne? Zar to nije moje određeno mišljenje? Pa od njega se, kanda, još nisam odvojio. A ako to ne potiče neposredno od jaraka, onda nekako posredno. A ako nema baš nikakve veze s njima, onda, svakako, ne mogu unapred ništa pretpostaviti i moram čekati dok možda ne nađem razlog ili dok se on sam ne pokaže. Pretpostavkama bih se, istina, i sad još mogao igrati, mogao bih, na primer, reći da je negde u daljini provalila voda, pa bi onda ono što se meni čini da je zviždanje ili šištanje – u stvari bilo žuborenje. Ali bez obzira na to što u tom pogledu nemam nikakva iskustva – podzemnu vodu, na koju sam u početku naišao, odmah sam skrenuo i nije se više vratila na ovo peskovito zemljište – bez obzira na to, ovo je šištanje i ništa drugo, i ne može se protumačiti kao žuborenje. Ali šta vrede sve opomene da se smirim, uobrazilja neće da se zaustavi, i ja se zaista zadržavam pri verovanju – nema svrhe to poricati pred samim sobom – da šištanje potiče od neke životinje, i to ne od mnogih i malih životinja, nego od jedne jedine velike. Mnogo šta govori protiv toga. Na primer, da se šum svuda čuje i stalno s jednakom jačinom, a osim toga redovno i danju i noću. Svakako, isprva sam pre morao naginjati tome da pretpostavim mnoge male životinje, ali pošto bih morao da ih nađem prilikom svojih iskopavanja, a nisam našao ništa, ostaje samo pretpostavka o postojanju velike životinje, pogotovo kad se ima u vidu da sve što na izgled protivreči toj pretpostavci – ne pobija mogućnost postojanja životinje, nego joj pridaje opasnost veću od svake koja se može zamisliti. Samo zato sam se ja opirao toj pretpostavci. Okanjujem se te samoobmane. Već odavno se bavim mišlju da se ta životinja čuje čak i na velikoj daljini zato što mahnito radi, što kopa kroz zemlju tako brzo kao da šeta po gotovom hodniku, pa zemlja podrhtava pri njenom kopanju, drhti i kad ona već prođe, i to podrhtavanje i šum od samog rada slivaju se na velikom odstojanju, te ja, koji čujem samo poslednje zamiranje šuma, čujem to svuda jednako. Pri tom utiče i to što životinja ne ide prema meni, pa se ni šum zbog toga ne menja; pre će biti da ima neki plan, čiji smisao ne prozirem; pretpostavljam samo da životinja kruži oko mene – pri čemu uopšte ne tvrdim da ona zna za mene – i svakako je već ocrtala nekoliko krugova oko moje jazbine otkako je vrebam. – Mnogo moram da razmišljam i o vrsti tog šuma, o tom šištanju ili zviždanju. Kad na svoj način čeprkam i grebem po zemlji, to ipak zvuči sasvim drukčije. Mogu objasniti šištanje samo time što glavno oruđe životinje nisu njene kandže, kojima se možda samo pomaže, nego njena gubica ili rilica, koje bi svakako, da i ne pominjem ogromnu snagu, morale imati i neke oštre delove. Ona verovatno jednim jedinim snažnim udarcem zabada rilicu u zemlju i izvlači veliko parče, a za to vreme ja ništa ne čujem, to je počivka, zatim ponovo uvlači vazduh za nov udarac. To uvlačenje vazduha, koje mora tako grmeti da potresa zemlju, ne samo zbog snage životinje nego i zbog njenog hitanja, njene vrednoće pri radu – to ja onda čujem kao tiho šištanje. Doduše, sasvim nerazumljiva mi ostaje njena sposobnost da radi neprekidno; možda male počivke pružaju i priliku za kratko odmaranje, ali do stvarnog velikog odmaranja kao da još nije došlo, ona kopa i danju i noću, stalno s jednakom snagom i svežinom, imajući pred očima plan koji najhitnije mora izvesti i za čije ostvarenje ima sve potrebne sposobnosti. No, takvog protivnika nisam mogao očekivati. Ali bez obzira na njegove osobenosti sad se ipak zbiva samo nešto od čega je zapravo uvek trebalo da strepim, nešto protiv čega je uvek trebalo da se pripremam: neko se približava!
Kako je samo bilo mogućno da je toliko dugo sve teklo mirno i srećno? Ko je skretao puteve neprijatelja, te su pravili veliki luk oko mog imanja? Zašto sam toliko dugo bio zaštićen, da sad budem ovako zaplašen? Šta su sve one male opasnosti, zbog kojih sam toliko vremena razbijao glavu, prema ovoj jednoj! Da li sam se nadao da ću kao vlasnik jazbine imati premoć nad svakim ko naiđe? Pa baš kao vlasnik ovog velikog dela ja sam, nema sumnje, bespomoćan pred svakim ozbiljnijim napadom. Sreća zbog vlasništva me je razmazila, osetljivost jazbine učinila je i mene osetljivim, njene povrede me bole kao da su moje. Upravo ovo sam morao da predvidim, i ne da mislim samo na sopstvenu odbranu – a koliko sam lakomisleno i bez uspeha činio čak i to – nego na odbranu jazbine.
Pre svega sam se morao pobrinuti da pojedini delovi jazbine, i to po mogućstvu što više pojedinih delova, ako ih neko napadne, budu odvojeni od manje ugroženih delova pomoću zatrpavanja koje bi se moralo izvesti za najkraće vreme, i to da budu odvojeni tolikom zemljom i tako uspešno da napadač i ne nasluti da se iza toga tek nalazi prava jazbina. Još i više, to obrušavanje zemlje moralo bi služiti ne samo za to da sakrije jazbinu nego i da pokopa napadača.
Ja nisam ni prstom mrdnuo da stvorim tako nešto, u tom pravcu se nije desilo ništa, baš ništa, bio sam lakomislen kao dete, muževne godine sam proveo u detinjastom igranju, čak i mislima na opasnost sam se samo igrao, i propustio sam da zaista mislim na stvarne opasnosti. A opomena je bilo i napretek.
Svakako, nije se desilo ništa što bi se moglo meriti sa ovim sad, ali ipak nešto donekle slično, i to u početno doba gradnje. Glavna razlika je u tome što je to bilo početno doba gradnje… Tada sam još radio na prvom hodniku, baš kao neki mali šegrt, lavirint je tek bio skiciran u grubim crtama, iskopao sam već jedno malo proširenje, ali potpuno neuspelo po obimu i obradi zidova; ukratko, sve je bilo toliko na početku da se uopšte moglo smatrati samo kao pokušaj, kao nešto što se, kad jednom izda strpljenje, bez mnogo žaljenja najednom može ostaviti. I tako sam onda jednom odmarajući se od rada – uvek sam se u životu suviše odmarao pri radu – ležao između svojih gomila zemlje i iznenada čuo neki šum u daljini. Mlad kakav sam bio, od toga sam postao više radoznao no što sam se uplašio. Ostavio sam rad i bacio se na slušanje; ipak sam osluškivao, a nisam otrčao gore pod, mahovinu, da se onde opružim i da ne budem prinuđen da osluškujem. Bar sam osluškivao. Mogao sam sasvim lepo čuti da je neko kopanje posredi, slično mome; zvučalo je, istina, nešto slabije, ali nisam znao koliko od toga treba pripisati udaljenosti.
Bio sam napet, ali inače hladan i miran. Možda sam u nekoj tuđoj jazbini, pomislio sam, i vlasnik sad kopa prema meni. Da se potvrdila tačnost te pretpostavke, ja bih otišao da gradim jazbinu negde drugde, pošto nikad nisam bio željan otimačine ili napadanja. Ali, istina, bio sam još mlad i nisam imao jazbinu, pa sam još mogao da budem hladan i miran. Ni dalji tok svega ovoga nije me bitno uzbudio, jedino što nije bilo lako da se to protumači. Ako onaj što tamo kopa zaista ide prema meni zato što me je čuo da kopam, onda se, ako on promeni pravac, što se sad zbilja i desilo, nije moglo utvrditi da li je on to učinio zato što sam mu svojim odmaranjem pri radu oduzeo svaki oslonac za njegov put, ili zato što je sam promenio nameru. A možda sam se uopšte prevario i možda on nikad nije kretao pravo k meni, u svakom slučaju, šum se još neko vreme pojačavao, kao da se bliži, i ja, onako mlad, možda uopšte ne bih bio nezadovoljan da sam video kopača kako odjednom izlazi iz zemlje, ali nije se desilo ništa slično, počev od jedne određene tačke kopanje stade da slabi, da postaje sve tiše i tiše, kao da kopač postepeno skreće sa prvobitnog pravca, i najednom se sasvim prekide, kao da se on sada odlučio za sasvim suprotnu stranu pa se pravom linijom udaljava od mene. Dugo sam još u tišini slušao za njim pre nego što sam ponovo počeo da radim. No, ova opomena je bila dovoljno jasna, ali ja sam je brzo zaboravio i ona gotovo nije ni imala uticaja na moje građevinske planove.
Između ondašnjeg i današnjeg dana proteže se moje muževno doba; ali zar se ne čini da se između njih baš ništa ne proteže?
Još jednako pravim veliku počivku u radu i slušam pokraj zida, a kopač je odskora promenio nameru, okrenuo se, vraća se sa svog puta, verujući da mi je ostavio dovoljno vremena da se spremim za njegov doček. Ali na mojoj strani sve je manje spremno nego što je onda bilo, velika jazbina stoji bez odbrane, i ja nisam više mali šegrt nego stari građevinar, pa će me i ono malo snage što mi je još ostalo izneveriti kad dođe do odluke, ali, ma koliko bio star, čini mi se da bih vrlo rado bio još stariji nego što sam, toliko star da se uopšte više ne mogu dići sa svog ležaja pod mahovinom. Jer ja, u stvari, ovde ipak ne mogu izdržati, dižem se i opet jurim dole u kuću, kao da sam se ovde umesto mirom prožeo novim brigama.
– Kako ono beše maločas? Šištanje je oslabilo? Ne, pojačalo se. Slušam na deset proizvoljnih mesta i jasno uočavam obmanu: šištanje je ostalo isto, ništa se nije promenilo. Onde preko se ništa ne menja, onde je neko miran i uzvišen nad vremenom, a ovde svaki trenutak drmusa onog ko sluša. I ponovo se vraćam dugim putem do središnje odaje, sve uokolo mi izgleda uzbuđeno, sve kao da me gleda, pa onda kao da odmah odvraća pogled, da me ne bi uznemirilo, a ipak se i napreže da sa mog lica pročita odluke o spasenju. Vrtim glavom, još ih nisam doneo. Ni u središnju odaju ne idem zato da tamo izvedem neki plan. Prolazim pored mesta gde sam hteo da sagradim rov za istraživanje, ispitujem još jednom, to bi bilo dobro mesto, rov bi vodio u pravcu u kom leži većina malih dovoda vazduha, koji bi mi veoma olakšali posao, možda uopšte ne bih morao da kopam veoma daleko, možda uopšte ne bih morao da kopam do izvora šuma, možda bi osluškivanje kraj dovoda bilo dovoljno. Ali nijedan razlog nije dovoljno jak da me podstakne na to iskopavanje. Taj rov će mi doneti izvesnost? Ja sam već stigao dotle da uopšte i ne želim izvesnost. U središnjoj odaji biram jedno lepo parče odranog rumenog mesa i s njim se zavlačim u jednu od gomila zemlje; tu će svakako biti tišina, ukoliko ovde još uopšte ima stvarne tišine. Ližem i štrpkam meso, mislim naizmenično čas na nepoznatu životinju, koja u daljini kreće svojim putem, a čas na to kako, dok sam još u mogućnosti, treba najizdašnije da uživam u svojim zalihama. Ovo poslednje je verovatno jedini izvodljivi plan koji imam. A inače, trudim se da odgonetnem plan životinje.
Putuje li ili pravi sopstvenu jazbinu? Ako putuje, možda bih se mogao sporazumeti s njom. Ako se zbilja probije do mene, daću joj nešto od svojih zaliha pa će otići. Lepo, otići će. U svojoj gomili zemlje ja, naravno, mogu o svačem da sanjam, pa i o sporazumevanju, iako dobro znam da ništa slično ne postoji, i da ćemo mi istog trenutka kad se vidimo, čak i kad samo naslutimo jedno drugo u blizini, uperiti kandže i zube jedno na drugo, podjednako van sebe, oboje u isti mah, sa novom i drukčijom glađu, pa makar inače bili sasvim siti. I to, kao uvek tako i ovde, s punim pravom, jer ko, pa ma se nalazio i na proputovanju, ne bi promenio svoje planove za put i za budućnost kad ugleda ovu jazbinu? Ali možda životinja kopa u sopstvenoj jazbini, a onda o sporazumevanju ne mogu čak ni da sanjam. Pa čak i kad bi to bila životinja tako neobična da bi njena jazbina mogla da podnese susedstvo – moja jazbina to ne bi podnela, bar čujno susedstvo ne bi. Sad, istina, kao da se životinja veoma udaljila, pa kad bi se povukla samo još malčice dalje, verovatno bi i šum nestao, i možda bi još sve moglo postati lepo kao u stara vremena, i to bi onda bilo samo loše, ali blagotvorno iskustvo, koje bi me podstaklo na najrazličitije popravke; ako budem na miru i ako opasnost neposredno ne preti, biću još sasvim sposoban za razne zamašne poslove, a možda će se životinja, s obzirom na ogromne mogućnosti koje joj, reklo bi se, da je njena radna snaga, odreći proširenja svoje jazbine u pravcu moje i to nadoknaditi na drugoj strani. Ni to se, naravno, ne može postići pregovorima, nego jedino sopstvenim razumom životinje ili nekom prinudom koja bi potekla s moje strane. I u jednom i u drugom pogledu biće presudno da li životinja zna nešto o meni, i koliko. Što više razmišljam o tome, utoliko mi se neverovatnije čini da me je životinja uopšte čula; moguće je, iako to ne mogu zamisliti, da je inače saznala nešto o meni, ali čula me svakako nije. Dokle god nisam znao za nju, uopšte me nije mogla čuti, jer onda sam bio vrlo tih, nema ničeg tišeg no što je ponovno viđenje sa jazbinom, a potom, kad sam kopao radi ispitivanja, bez sumnje me je mogla čćuti, iako moj način kopanja pravi vrlo malo buke; ali ako me je čula onda bih to i ja po nečemu morao primetiti, morala bi bar da češće zastane sred rada i da oslušne.
– No sve je ostalo nepromenjeno.
Franc Kafka
