jun 2010
Beograd
Foto: Branko Belic
ja se zovem milena marković
rođena sam u zemunu jednog jutra u aprilu
moja majka je stigla da da doručak sestri i bratu
ispala sam uredno glavom i bila sam dobra beba
soba je bila mala i pregrađena ormarom na muski i ženski deo
sećam se kreveca sa mrežom i njih velikih kako idu tamo vamo
dok me neko ne uhvati i presvuče
onda sam suva i otac mi se smeje
i kad smo išli na selo pravio je tobogan kolima
tako što se zaleteo na nizbrdicu
i skoro da nisam više tako nešto lepo doživela
osim ono kratko kad se napijem
pre nego što sve počne da se vrti
išla sam sa bratom na duge šetnje pored reke
preko mosta, pa u grad
jednom sam stavila kanu na kosu
i pala je kiša
i crvena voda je krenula da curi niz moj vrat
i taj me stariji momak poljubio na stanici
i smejao se
a mirisao je na stari duvan i dop
i bila je stara peć u vajatu gde sam ja sedela satima
i čeze su bile
a onda bih legla na travu i gledala bagrenje
i nebo
topole i nebo
šljivik je bio, i kukuruz, i jako hladna reka i
srebrne pastrmke
i rodila sam dete rano
i dojila sam dete dve godine
i on nije nikako počinjao da priča
i stalno je trčao i trčao
i živela sam sama u stanu koji je gledao na krovove
i kuvala sam, i smejala se, i trčala, i padala,
i preživela sam
ja se zovem milena marković
i odrasla sam na novom beogradu
onda sam otišla na đeram pijacu
pa sam se opet vratila na novi beograd
vrlo verovatno ću tu i ostati do samog kraja
ne znam da vozim bicikl
i ne znam da vozim kola i
jako teško računam
i znam vrlo malo stvari
i znam da ću do kraja
još manje da naučim
Milena Marković
22 Komentara