Mislim da se upad u Pesoinu biografiju ovde može zaustaviti. Najzad, ono što Pesoa deli s nama u svojoj poeziji nije toliko neki „niži“ nivo, to nisu toliko činjenice iz njegovog privatnog života (iako ima i toga); ono što nam on pre svega prenosi, proceđeno iz ostataka individue, jeste paradigma egzistencijalnog stanja koja se više ne tiče samo njega već čoveka njegovog vremena.
Ali Pesoa je vodio i drugi život, pored onog privatnog, koji se sastojao iz kancelarije i pansiona, svakodnevne rutine i usamljenosti. Kada bi se vratio kući posle uobičajenog dnevnog rasporeda i skinuo štitnike za rukave, službenik Fernando se preobražavao. Izmišljao je portugalsku avangardu.
Tačnije, avangarde. Tokom dvadeset godina, od 1910. do 1930, davao je pečat kulturnom životu svoje zemlje. Prvo se pojavio u ulozi „paulinskog“ pesnika (ključna dela: Impressões do Crepúsculo, Hora Absurda, Ó sino da minha aldeia32): teškog za prevođenje u druge kulturne prostore, ali svakako povezanog s poznim simbolizmom i art nuvoom33; neka vrsta morbidnog i razvodnjenog naglašavanja orfizma, u izbornom srodstvu s Dinom Kampanom, Klimtom, Gaudijem. Ali ta uloga „paulinskog“ pesnika ubrzo mu je dosadila. Godine 1914, pošto se vratio s prvog heteronimskog putovanja (Alberto Kaeiro), u poemi Chuva Oblíqua (Kosa kiša, 1914) kodifi kovao je intersekcionizam: pokret u kojem je bio jedini učitelj i jedini pravi sledbenik, i koji je doneo poetsku koagulaciju fermenata epohe: Delonea, futurističkih dekompozicija, atonalnosti i fi zičkih teorija o prostoru i vremenu. Kao Fregoli uhvaćen u naletu prerušavanja34, službenik Pesoa nastupa u nizu čudesnih tačaka: on je prvi čovek časopisa Orpheu i jedan od futurista iz revije Portugal Futurista; on je senzacionista Alvaro de Kampuš, koji je uputio ultimatum književnim mandarinima tog vremena („Ultimatum“, Portugal Futurista, br. 1, 1917); on je automatski pisac koji piše po diktatu nekog nepoznatog Učitelja; on je najbučniji nekonformista; on je smireni neoklasicista iz časopia Athena i u više navrata počasni gost Presença, najprestižnijeg časopisa tridesetih godina, koji ga pozdravlja kao osnivača škole. U zamislima službenika očigledno je uvek bilo za svakog po nešto; njegova riznica bila je neiscrpna.
Ali na njegove monologe uskoro će pasti zavesa.
Antonio Tabuki
32 Sve ove poeme napisane su 1913, a prvi put su objavljene nešto kasnije, od 1914. do 1916.
33 U originalu Tabuki navodi naziv italijanske verzije art nuvoa, „(Stile) Liberty“.
34 Italijanski glumac Leopoldo Fregoli (1867–1936), poznat po brzim promenama kostima i likova u predstavama. Po njemu je nazvan Fregolijev sindrom, poremećaj u kojem se za različite osobe veruje da su u stvari jedna osoba koja menja izgled ili se prerušava.
