2. Jul 2009. godine
19:00
Štadión Antona Malatinského, Trnava
Referee: Victor Shvetsov (Ukraine)
Spartak (Slovačka) – Inter (Azerbejdžan)
2 1
Kožuch 20′, 26′ Gutiérrez 80
Sve je u redu – mislila je Tatjana Vrba dok je išla sa mužem i ćerkom ka stadionu. Toliko je sve u redu da evo kada pogledam sve ove zgrade i drveće i nebo, mogu da kažem da sam srećna. Tako sam srećna – pomislila je Tatjana Vrba.
Dok je muž kupovao karte prišao joj je i pružio ruku. Poznanik sa studija, radi u firmi do njene, skoro svakog jutra sretnu se na parkingu, kažu dobro jutro ili dobar dan.
– Koleginice i vi znači volite da gledate fudbal. Da mi je neko rekao, ne znam da li bih povjerovao.
– Lijepo je – rekla je Tatjana Vrba – zamislite sada, baš ove večeri, svuda po Evropi se igraju utakmice i neki ljudi se spremaju da izađu, da sa djecom, prijateljima, partnerima, navijaju za svoj klub. Nekako je lijepo sve to jedinstvo..
– Lijepi ste vi – rekao je njen kolega sa fakulteta i nasmiješio se.
Dalenka Hadaly je sjedjela u kafani i čekala i gledala na sat i mislila kada će više doći.
Kada ga je vidjela na vratima kafea ipak se nasmiješila iako je znala da je trebalo bar malo da se naljuti.
Ne valja ovo kako radim, kako se ponašam, kao neka zaljubljena srednjoškolka, ne valja uopšte – pomislila je dvadeset osmi put u zadnjih devet dana koliko su zvanično zajedno.
Poljubio je u obraz i uz osmjeh rekao:
– Malo sam se zadržao – sreo sam kolegu sa posla…Zamisli – priča da osjeća jedinstvo Evrope kroz fudbal. Pih. Kakvo jedinstvo Evrope. Obična jebena laž!
– Nemoj se nervirati – rekla je Dalenka Hadalzy i pomilovala ga po ramenu i opet se u sebi trgla (nemoj se nervirati!!? šta pričaš samo gluposti?!! Šta je sa tobom!? Ko si ti, dovraga?)
Ladislava Jaradek se javila i rekla:
– U redu, dođi.
– Uh – uzdahula je glasno i otišla u kupatilo i sebi u ogledalu rekla:
– Još samo ovaj put i neću više nikada. Stvarno neću.
Kada se vratila u dnevnu sobu on je sjedio na dvosjedu, televizor je bio uključen.
– Ne znam zašto nijesam otišao na utakmicu – rekao je. Svi su otišli, zvali me, a ja nijesam otišao. Došao sam ovamo.
– Koliko još dana ćeš biti sama – pitao je.
– Tri.
– Divno.
– Ali mislim da je potrebno da malo prekinemo – rekla je Ladislava Jaradek – Od sjutra. Ne mogu da sjedim na dvije stolice. Važi?
– Nema problema – rekao je, uhvatio je oko struka i podigao.
– A utakmica? – pitala je.
– Koja utakmica? Imaš najljepše grudi u zemlji. U Evropi! – rekao je i spustio je na dvosjed.
Ladislava Jaradek se nasmijala i raširila noge.
Šire se noge, lelujaju košulje na vjetru, političar izađe pred kamere i kaže: nikad više neće biti tako i tako, a ti pomisliš, kakva budala, vjeruje li on stvarno u to što priča – sjutra može biti zemljotres, sjutra se možda rađa budući uništitelj civilizacija ili se već rodio, vozi bicikl u parku, sve je ovo san koji sanjamo između dva uzdaha, sve je ovo samo san koji nestane, ne stigneš da se pošteno ispričaš sa svim tim ljudima koji nailaze, a već moraš dalje, korak naprijed ili nazad, nema veze, ionako to dalje postaje bliže i Evropa će jednog dana biti pod snijegom svi ovi gradovi, sve te katedrale, rijeke, uređeni gradski trgovi, sve te kosti i ljudski prah, i da li to mijenja nešto u životu tih žena, i ne i po stotinu puta ne, raširene noge i erekcija su možda i jedini pravi smisao našeg postojanja.
Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu
