(Mark Tompson: Izvod iz knjige rođenih,
preveo sa engleskog Muharem Bazdulj, Clio, Beograd, 2014)
Želeći
da utvrdi razloge za odsutnost Danila Kiša iz angloameričke
književnosti, uprkos afirmativnim sudovima Suzan Sontag, Nadin
Gordimer, Josifa Brodskog, Salmana Ruždija i Milana Kundere, ali i
da razume motive zbog kojih se njegova ovdašnja slava i dan-danas
minimalizuje, Mark Tompson, britanski kritičar, istoričar i
novinar, upustio se u dvadeset godina dugo istraživanje. Žanr
biografije, skrajnut i nepopularan među Kišovim zemljacima,
nametnuo se autoru studije kao sasvim prirodan izbor, budući da je,
kao dobar poznavalac društveno-istorijskih prilika, bio svestan
njihove presudne važnosti za uobličavanje poetike jugoslovenskog
pisca.
Odajući počast iskrenom ljudskom dokumentu,
koji neretko predstavlja narativno jezgro Kišovih knjiga, Tompson
studiju naslovljava, ali i otpočinje Izvodom iz knjige
rođenih, autobiografskim zapisom, ugrađenim i u Kišov
romaneskni prvenac. Svako od trideset tri poglavlja Tompsonove
studije glosira segment iz piščeve beleške, proširujući ga
komentarom i pokazuje kako je u uvodnom tekstu, dugom četiri minuta
i dvadeset pet sekundi čitanja,¹ sadržana ne samo čitava poetika
Kišova, nego i ceo njegov život. U sedam interludija, kojima
prekida kontinuitet komentara, biograf daje književno-kritički
osvrt na Kišova dela, poštujući princip hronologije njihovog
nastajanja (Mansarda i Psalam 44, Bašta,
pepeo, Rani jadi, Peščanik, Grobnica
za Borisa Davidoviča, Čas anatomije i Enciklopedija
mrtvih). Promenom pripovednog registra, autor ujedno naglašava
i važnost koju je muzika imala za strukturu Kišovih
knjiga.
Zamerke upućene na račun načina
organizovanja Izvoda iz knjige rođenih kao
nesistematične montaže biografskih i kritičkih fragmenata, morale
bi ustuknuti pred činjenicom da je biografija Danila Kiša napisana
na tragu piščeve poetike, a pre svega romana koji je Tompson
smatrao najuspelijim. Kako je Kiš i eksplicitno isticao,
pripovedanje u Peščaniku motivisalo je očevo
pismo sestri Olgi, budući da su njegove epistemološke praznine
podstakle na komentare, sećanja i asocijacije. Pozicionirajući
dokument na početak Izvoda iz knjige rođenih,
britanski kritičar ispravio je ono što je Kiš u
strukturi Peščanika smatrao najvećom greškom –
odluku da očevo pismo stavi na sam kraj romana i narativ učini u
većoj meri hermetičnim i nečitljivim. Značenjski povlašćenim
mestom koje je Izvod dobio u biografiji Danila
Kiša naglašena je i važnost upotrebe dokumenta u stvaralaštvu
ovog pisca, kome je faktografija, stvarna ili izmišljena, služila
da svet fantazije poveže sa referentnim i tako ga legitimiše. Osim
što je, ugledajući se na dokument, težio poetici sažimanja,
njegovom interpolacijom u književni tekst pisac se oslobađao onoga
što je smatrao najvećim ograničenjem realističke literarne prakse
– psihološke karakterizacije likova i sveznanja bogolikog
pripovedača. Za njega je ova narativna strategija bila esencijalno
važna, jer ostalo je zabeleženo sa kakvom je pažnjom i
strahopoštovanjem mladi Danilo Kiš prikupio dokumenta ostala za
ocem i prilikom selidbe preneo ih u Crnu Goru i koliko je taj sanduk
pun fotografija, pisama, zapisa, svedočanstava Eduarda Kiša bio
određujući za umetnost njegovog sina.
Tompsonov Izvod
iz knjige rođenih, koga je američko Nacionalno udruženje
književnih kritičara uvrstilo među pet najboljih biografija
objavljenih u SAD 2013. godine, prvenstveno je namenjen
angloameričkoj publici, dok je srpskoj bio predstavljen na
Beogradskom sajmu knjiga, u mesecu obeležavanja
dvadesetpetogodišnjice od piščeve smrti. Kada se činilo da je o
Kišovom stvaralaštvu rečeno sve što bi imalo da se kaže,
višestruko nagrađivani istoričar i književni kritičar sagledao
je njegov opus, počev od najranijih pesama i eseja, imajući pri tom
na umu koliko je kontekst značio za tekst, odnosno, koliko su sukobi
sa sobom i svetom oko sebe uticali na formiranje njegovog poetičkog
i političkog kreda, ali i na recepciju njegovih knjiga.
U
tom smislu sintagma „etnografska retkost“, Kišovom rukom
dopisana na već otkucan Izvod iz knjige rođenih,
stigmatizovala je pisca rođenog u Jugoslaviji, državi koja je
prestala da postoji nedugo posle njegove smrti, od oca mađarskog
Jevrejina i majke pravoslavne Crnogorke, koji je umro u Parizu, ne
pristajući da tamo bude zahvalni došljak. „Mora da postoji veza
između Kišovog osećanja posebnosti i njegove potrebe za
univerzalnošću u književnosti“, zaključuje Tompson na primeru
tih nekoliko knjiga koje su kao rezultat truda i čuda doživele
„milost uobličenja“. Svestan opasnosti koja vreba iz svakog
samoodređenja, Kiš je izbegavao i nacionalističke i kosmopolitske
zanose, ironično prihvatajući da se, ukoliko je klasifikacija
nužna, nazove jugoslovenskim piscem. Solipsizam i nepripadanje
rezultiralo je time što je na Zapadu ostao „velik i nevidljiv“,
dok je u domovini važio „za sumnjivog tipa koga cene na Zapadu i
koji po svoj prilici nije patriota“.
Za Marka
Tompsona Danilo Kiš predstavlja mnogo više od književne figure
pred kojom je ovdašnja kultura pokazala svoju nezrelost,
prerastajući u simbol u kome se ogledaju svi dvadesetovekovni
porazi, i etički, i politički. Uvidi u Kišove radove, dokumenta iz
privatne arhive, plodonosni razgovori sa ljudima koji su ga
poznavali, počev od supruga Mirjane Miočinović, Paskal Depeš,
prijatelja Stanka Cerovića, do meštana Kerkabarabaša, gde je sa
porodicom živeo kao dečak, omogućili su Tompsonu da obuhvati čitav
piščev čitav život i literaturu, potpunije nego što je to iko
učinio.
Kada je reč o poetici, kao tačku
preokreta, Kišov biograf detektuje okretanje od majčine ka figuri
oca, budući da njena prisutnost nije mogla biti u tolikoj
meristvaralački podsticajna kao figura nedostajućeg roditelja.
Njegova literatura je, tvrdi biograf, nastala iz potrebe da ga
domisli i domašta. Emotivna vezanost za majku onemogućavala je
ironijsku distancu, neophodnu za sagledavanje traumatične
stvarnosti, a budući da je predstavljala „ogroman arhetip“, nije
mogla prizvati istorijske i političke teme i doneti zanimanje za
pogrom i rasizam, koje je pobudilo očevo stradanje. Jednom osvojivši
sadržinu, Kiš je strpljivo tragao za njenim formalnim
uobličenjem.
Mark Tompson ne umanjuje značaj ranih
radova Danila Kiša, već pažljivo iščitava pesme i eseje, da bi
pokazao da se nije odjednom formirao kao pisac, već da je
formalno-sadržinska sinteza došla tek sa njegovim kasnijim
knjigama. Tako je polifonijska struktura, vidljiva tek na
sintaksičkom planu u Bašti, pepelu, prvom romanu
Porodične trilogije, u Peščaniku uspela da
obuhvati ravan čitavog teksta, budući da je ostvarena kroz promenu
modusa pripovedanja u odeljcima koji su grupisani pod šest
nadnaslova. Tompson dosadašnjim sudovima književne kritike pristupa
revizionistički, pa u Peščaniku i uvodnoj priči
iz Enciklopedije mrtvih vidi najveće domete
Kišovog stvaralaštva, dok nije nimalo blag u vrednovanju Ranih
jada, koji su proučavaocima obično služili kao prozor sa
kojeg će sagledati čitav autorov opus. Estetska neujednačenost
prve zbirke pripovedaka i nemogućnost da se distancira od sebe
bivšeg i tako kazivanje oslobodi sentimentalnosti i patetike,
prevladani su, kako uviđa Kišov biograf, u njegovim potonjim
delima. Autor nije prestao da se bavi sudbinom malog čoveka u
kontekstu velikih istorijskih tema, ali to nije činio podstaknut
samo vlastitim iskustvom. Našao je način da govori o najvećem zlu
XX veka, staljinizmu i fašizmu, a da ne bude banalan, u čemu su mu
u formalnom smislu dokumentaristički postupak i izgradnja
polifonijske strukture narativa nesumnjivo pomogli.
Možda
želeći da ispravi nanetu socijalno-političku nepravdu, a, opet, ne
bez naučnih argumenata, Mark Tompson vrlo visoko pozicionira Kiša u
kontekstu evropskog književnog nasleđa. Čini se da je upravo
sudeći o njegovoj literaturi, biograf ispunio piščevu volju da se
ne svrstava i kategorizuje, te ga je pokazao kao potpuno samosvojnu
artističku pojavu. Kiš je bio suštinski udaljen od autora
realističke proze, ali je malo čega imao zajedničkog sa piscima
okupljenim oko srednjoevropskog geopolitičkog prostora ili judejske
tradicije. Prednjačio je u odnosu na velike književne uzore iz veka
u kojem je stvarao, u toj meri što nije izneverio etički poziv
pisca, nego se uhvatio u koštac sa zlom koje je zadesilo čoveka XX
veka, oličenom u fašističkim i staljinističkim logorima.
Prihvatao je Džojsove i Borhesove inovacije na planu forme, ali je
bio svestan odgovornosti literature pred stvarnošću i verovao u
gotovo mističnu moć pisane reči da u svetu nešto promeni. Zbog
toga će Tompson reći da je „Kiš Borhesu, i za Borhesa, uradio
ono što je u Peščaniku uradio Džojsu, Kenou,
’novom romanu’, i za sve njih“. Baveći se mnogo ozbiljnijim
temama, a na tragu njihovih narativnih tehnika, jugoslovenski pisac
se uzdigao nad svojim uzorima, pišući Sveopštu istoriju
beščašća, koja, za razliku od Borhesove, nije svedočila o
gangsterima i prevarantima, već o mnogo većim
uzurpatorima.
Tompson je dao najsvežije i snažne
argumente u Kišovu korist povodom polemike okončane osamdesetih,
koja je jugoslovenskog pisca poslala u dobrovoljno izgnanstvo,
pokazujući kako je svemu što je preuzimao, od dokumentarne građe
do pripovednih tehnika, pristupao stvaralački. I u prevodilačkoj
aktivnosti, kada se to očekuje u najmanjoj meri, ispoljavao je
originalnost i slobodu, ne narušavajući integritet originala, zbog
čega njegovi prevodi sa mađarskog, francuskog i ruskog spadaju u
red najboljih, i to ne samo na srpskom jeziku.
Osim
u biografskom, Tompsonova studija dragocena je i u književnokritičkom
smislu, budući da osvetljava do tada nesagledane aspekte piščevog
života i stvaralaštva. Podstaknut Kišovim autobiografskim navodom
da je „uznemirujuća različitost“ bila osnovni literarni i
metafizički podsticaj, autor uviđa značaj ove pozicije i u
egzistencijalnom i u stvaralačkom smislu. Svesna pogreška koju je
pisac počinio, koristeći umesto Frojdovog termina Unheimlichkeit,
njegov semantički opozit, Heimlichkeit, pa umesto da
označi ono što izaziva užas, strepnju i strah, upotrebljava onaj
koji se pojmovno vezuje za zavičajno i blisko, nagovestila je i
bitnu, do sada nedovoljno primećenu, poetičku osobenost njegove
literature. Blisko i zastrašujuće u isti mah u narativu je
oprizoreno u konstrukciji figure dvojnika, ali i na svim tekstualnim
ravnima, od odnosa literature prema stvarnosti do stilskog
oneobičavanja teksta. Tompson sa čuđenjem primećuje da se niko od
brojnih Kišovih proučavalaca nije bavio temom dvojništva, kao što
nije pokušao da otkrije značenje piščeve konstatacije da je majka
u dvadesetim odbacila čitanje romana proglasivši ih
„izmišljotinom“. Pitanje na koji način literatura pravi otklon
u odnosu na tradiciju tako da postane uverljiva i ozbiljna poput
stvarnosti, a da ne izgubi svoj fikcionalni status, proces u kome
oponašanje tehnika i stilova nefikcijske proze igraju suštinsku
ulogu, zaokupljalo je njenog sina od prve do poslednje knjige.
Čini
se da je težnja za sveprožimajućim analogijama između života i
literature učinila da se Tompson ponekad ogluši o najvažnije
Kišove poetičke postulate, koji se tiču slobode umetnosti u odnosu
na stvarnost. Eksplicitna tvrdnja autora studije da „fikcionalni
Andi i jeste i nije istorijski Dani“, što bi značilo da „ne
možemo izbeći sličnost, niti je možemo pretvoriti u identitet“,
ipak ga nije sprečila da odgovore na književne nedoumice potraži u
piščevoj biografiji. Time se nikako ne može umanjiti autorov napor
da prevaziđe ortografske, kulturološke i političke barijere da bi
angloameričkoj publici predstavio nepoznatog pisca iz malo poznate
zemlje. Eksperimentalne forme, enciklopedijska po karakteru,
zagledana u dokument kao osnovnu narativnu potku, biografija Danila
Kiša, kao i njegove najbolje knjige „rascvetala se pod povećalom“.
Jelena Babić
¹ Toliko traje Kišovo čitanje Izvoda
iz matične knjige rođenih i može se poslušati
na http://www.kis.org.rs/web/Acitav/A/index.htm.
Pristupljeno 26. 11. 2014. god.
Polja, br.
491, god. LIX, januar–februar 2015.
