Ona je mala žena; po prirodi vrlo vitka, ipak je čvrsto utegnuta; uvek je vidim u istoj haljini od žućkastosive tkanine, čija boja donekle podseća na boju drveta, i koja je pomalo ukrašena rojtama ili dugmetastim našivcima iste boje; stalno je bez šešira, njena mutnoplava kosa je glatka i nije neuredna, ali se vrlo labavo drži. Iako je utegnuta, veoma je pokretljiva, samo što preteruje s tom pokretljivošću; voli da se podboči, pa da jednim trzajem iznenađujuće brzo iskosi gornji deo tela.
Utisak koji njena ruka ostavlja na mene mogu preneti samo ako kažem da nisam video još nijednu ruku kod koje bi pojedini prsti bili odeljeni jedan od drugog tako oštro kao kod nje; ali njena ruka nipošto nema neke anatomske osobitosti, sasvim je normalna.
I eto, ta mala žena je mnome veoma nezadovoljna, neprestano nalazi nešto da mi zameri, večito joj ja nanosim nepravdu, ljutim je na svakom koraku; kad bi se život mogao podeliti u najsitnije deliće i kad bi se o svakom deliću posebno mogao donositi sud, nema sumnje da bi nju jedio svaki delić mog života. Često sam razmišljao o tome zašto li je toliko ljutim; možda sve na meni protivreči njenom smislu za lepotu, njenom osećanju pravičnosti, njenim navikama, njenim tradicijama, njenim nadama, postoje takve prirode koje protivreče jedna drugoj, ali zašto ona toliko pati usled toga? Pa između nas ne postoji nikakva veza koja bi je primorala da pati zbog mene. Morala bi se samo odlučiti da me smatra za potpunog stranca, a to ja i jesam, i ne bih se bunio protiv takve odluke, nego bih je veoma pozdravio; morala bi se samo odlučiti da zaboravi moje postojanje, koje joj ja nikad nisam i ne bih nametao — i sva patnja bi očigledno prošla. Pritom ne pominjem sebe, kao ni to da njeno ponašanje, naravno, i meni mučno pada, ne pominjem to jer dobro uviđam da sva ta mučnost nije ništa u poređenju s njenom patnjom. Pri čemu sam, svakako, potpuno svestan da ta patnja ne potiče iz ljubavi; njoj nimalo nije stalo do toga da me stvarno popravi, pogotovo kad se uzme u obzir da ništa od onoga što mi zamera nije takve prirode da bi ometalo moj napredak. Ali stvar je u tome što se ona i ne brine o mom napretku; ona se ne brine ni o čemu drugom sem o svom ličnom interesu, naime o tome da se osveti zbog patnje koju joj nanosim i da spreči patnju koja joj u budućnosti preti od mene. Jednom sam već pokušao da joj ukažem na koji način bi se ta neprestana ljutnja najbolje mogla okončati, ali upravo time sam je toliko uzrujao da više neću ponoviti taj pokušaj.
A na meni leži, ako hoćete, i izvesna odgovornost, jer ma koliko mi ta mala žena bila strana, i ma koliko jedina veza koja između nas postoji bila ljutnja koju joj stvaram, ili, tačnije, ljutnja koju ona smatra da joj stvaram, meni ipak ne bi smelo biti svejedno kad vidim kako ona od te ljutnje i telesno pati. Do mene ovda-onda dopiru glasovi, sve češći u poslednje vreme, kako je opet ujutru bila bleda, neispavana, izmučena glavoboljom i gotovo nesposobna za rad; ona time zadaje brigu svoj porodici, koja se stalno domišlja o uzrocima njenog stanja, i dosad ih još nije našla. Jedino ih ja znam; to je stara i večito nova ljutnja. Istina, mene ne muče brige njenih ukućana; ona je snažna i žilava; ko je kadar da se tako ljuti, verovatno je kadar i da odoli posledicama ljutnje; podozrevam čak da se ona — delimično bar — samo pravi kako pati, ne bi li na taj način svratila podozrenje sveta na mene. Da otvoreno kaže kako je mučim svojim postojanjem, za to je suviše gorda. Da zbog mene apeluje na druge, to bi osećala kao poniženje same sebe; ona se mnome bavi samo iz gađenja, gađenja koje ne prestaje i večito je podstiče; da tu nečistu stvar pretresa još i pred javnošću, to bi za njenu stidljivost bilo previše. Ali, s druge strane, previše bi bilo i da sasvim ćuti o toj stvari koja je neprestano tišti. I tako, u svom ženskom lukavstvu pokušava da krene srednjim putem; ćutke, jedino spoljašnjim znacima potajne patnje želi da to pitanje iznese pred sud javnosti.
Možda se čak nada da će se, kad javnost jednom sasvim obrati pažnju na mene, protiv mene dići opšta javna ljutnja, koja će me svojom ogromnom silom osuditi potpuno i konačno, i to mnogo snažnije i brže no što je to kadra njena srazmerno ipak slaba privatna ljutnja; a onda će se ona povući, odahnuti i okrenuti mi leđa. E pa, ako se odista tome nada, onda se vara. Javnost neće preuzeti njenu ulogu; javnost nikada neće moći da mi tako beskrajno mnogo zamera, makar me stavila i pod najjaču lupu. Ja nisam toliko bezvredan čovek kao što ona veruje; ne želim da se hvalim, a naročito ne ovakvim povodom; ali ako se i ne odlikujem naročitom sposobnošću, svakako ipak neću pasti u oči ni nečim suprotnim; samo njoj, samo u njenim očima — koje zrače gotovo belom svetlošću — ja sam takav, nikog drugog neće moći u to da ubedi. Mogao bih, dakle, u tom pogledu biti sasvim miran? Ne, ipak ne bih; jer ako se zbilja razglasi da se ona prosto razboli zbog mog ponašanja — a neki posmatrači, upravo oni najrevnosniji raznosači vesti, još malo pa će to uočiti, ili će se bar praviti da uočavaju — i ako dođe svet i postavi mi pitanje zašto tu sirotu malu ženu mučim svojom nepopravljivošću i da li, možda, nameravam da je oteram u smrt, i kada ću, najzad, doći do pameti i najobičnijeg ljudskog saosećanja pa da prestanem s tim — ako me svet tako upita, biće teško da mu odgovorim.
Treba li onda da priznam da ne verujem naročito u one znake bolesti, i treba li na taj način da izazovem neprijatan utisak kako, da bih skinuo krivicu sa sebe, okrivljujem druge, pa još tako ružno? A zar bih mogao, recimo, otvoreno kazati da ne bih imao ni najmanje saosećanja čak i kad bih verovao u istinsko bolovanje, pošto mi je ta žena potpuno strana i pošto je vezu koja postoji među nama uspostavila samo ona, pa postoji samo s njene strane? Neću reći da mi ne bi verovali; pre će biti da mi ne bi ni verovali ni ne verovali; uopšte ne bi išli tako daleko da bi o tome moglo biti reči; samo bi registrovali odgovor koji sam dao u pogledu jedne slabe, bolesne žene, i to ne bi ispalo naročito povoljno za mene. I tu, kao i prilikom svakog drugog odgovora, tvrdoglavo će mi se isprečiti na put nesposobnost sveta da u slučaju kao što je ovaj ne počne da podozreva neku ljubavnu vezu, iako ne može biti jasnije i očevidnije da takva veza ne postoji, i da bi, i da postoji, pre mogla poticati od mene, jer ja bih, kraj svega, zaista bio kadar da se divim snazi rasuđivanja male žene i neumornosti njenih zaključaka, kad me upravo ta njena preimućstva ne bi stalno kažnjavala. Kod nje, pak, u svakom slučaju nema ni traga od nekog ljubaznog odnosa prema meni; u tome je ona otvorena i iskrena; na tome se zasniva moja poslednja nada; čak i ako bi njenom ratnom planu odgovaralo kad bi navela svet da poveruje u takav odnos prema meni, ona se ne bi toliko zaboravila da tako nešto učini. Ali javnost, potpuno tupa u tom pogledu, ostaće pri svom mišljenju i uvek će presuđivati na moju štetu.
I tako bi mi, zapravo, preostalo samo još to da se na vreme, pre nego što se svet umeša, toliko promenim da bar malo ublažim ljutnju male žene, mada ne i da je otklonim, jer to se ne može ni zamisliti. I stvarno sam se češće pitao da li me moje sadašnje stanje zaista toliko zadovoljava da uopšte ne želim da ga izmenim, i da li ne bi bilo moguće da se podvrgnem izvesnim promenama, pa makar i ne činio to zato što bih bio uveren u njihovu neophodnost, već jedino da umirim tu ženu. I pošteno sam to pokušavao, ne bez napora i brižljivog truda, to mi je čak odgovaralo, i gotovo me
uveseljavalo; izvesne promene su se javile, videće se nadaleko, nisam morao ženi da skrećem pažnju na njih, ona tako nešto opaža pre mene, ona uočava već i izraz namere u mom biću; ali nije mi bilo dato da postignem neki uspeh. Otkud bi to i bilo mogućno? Njeno nezadovoljstvo mnome je, kako sad već uviđam, načelno; ništa ga ne može ukloniti, čak ni uklanjanje mene samog; kad bi ona, recimo, čula da sam izvršio samoubistvo, njeni napadi besa ne bi znali za granice. Istina, ne mogu zamisliti da ona, ta oštroumna žena, to ne uviđa baš kao i ja, i to koliko bezizglednost svojih napora, toliko i moju nevinost, moju nesposobnost da i pri najboljoj volji iziđem u susret njenim zahtevima. Ona to, zacelo, uvida, ali, kao borbena priroda, zaboravlja to u zanosu bitke, a moja nesrećna narav — koju, međutim, ne mogu da menjam, jer takva mi je zauvek data — tera me tu to da nekom ko se pomamio došapnem tihu opomenu. Na taj način se, naravno, nikada nećemo sporazumeti. Ja ću, na primer, neprestano izlaziti iz kuće obuzet srećom prvih jutarnjih časova i gledaću ovo lice ucveljeno zbog mene, zlovoljno napućene usne, pogled koji ispituje, a već pre ispitivanja zna ishod, pogled koji prelazi preko mene i kome ni pri najvećoj letimičnosti ništa ne može izmaći, gorki osmeh koji se uvrežio u devojačke obraze, žalosno dizanje očiju k nebu, opiranje rukama o kukove, da bi čvršće stojala, pa onda ljutito negodovanje od koga bledi i drhti.
Nedavno sam, i to prvi put uopšte, kao što sam tom prilikom začuđeno priznao pred sobom, jednom dobrom prijatelju ponešto nagovestio o toj stvari, tek uzgred, ovlaš, u nekoliko reči; ma koliko mali u osnovi, bio za mene značaj svega toga u odnosu na druge, ja sam ga još umanjio i više no što je bilo istina. I čudno, prijatelj ipak nije prešao preko toga, čak je iz sopstvenih pobuda dodavao važnost toj stvari, nije dozvoljavao da skrenem razgovor i uporno je ostajao pritom još čudnije je, svakako, što je on, uprkos tome, potcenjivao stvar u jednoj odlučnoj tački, jer mi je ozbiljno posavetovao da malo otputujem. Nijedan savet ne bi mogao biti nerazumniji; slučaj je, doduše, jednostavan, svako ga može prozreti kad priđe bliže, ali ipak nije ni tako jednostavan da bi se mojim odlaskom na put sve ili bar ono najvažnije dovelo u red. Naprotiv, pre moram da se čuvam odlaženja na put; ako uopšte treba da postupam po nekom planu, onda, u svakom slučaju, po tom da stvar održavam u njenim dosadašnjim uskim granicama, koje još ne obuhvataju spoljašnji svet, dakle, da mirno ostanem gde sam i da ne dozvoljavam neke velike, upadljive promene koje bi ta stvar prouzrokovala, u šta spada i to da ni s kim ne govorim o tome, ali ne zato što bi to bilo neka opasna tajna, već zato što je to mala, čisto lična stvar, koja se sama po sebi ipak može lako snositi, i zato što takva treba i da ostane. U tom pogledu prijateljeve primedbe ipak nisu bile bez koristi; nisu me naučile ničem novom, ali su učvrstile moje osnovno gledište.
I uopšte, kad se podrobnije razmisli, pokazuje se da promene koje tokom vremena, na izgled, zadese neko stanje stvari — nisu promene same stvari, nego samo razvitak moga gledišta o njoj, utoliko što to gledište delom postaje mirnije, muževnije, približava se jezgru, a delom, svakako i pod nesavladljivim uticajem neprestanih potresa, makar oni bili i mnogo lakši no što jesu, postaje donekle nervozno. Mirniji sam u odnosu na to pitanje stoga što mi se čini da uviđam kako do odluke ipak još neće doći, iako bi se ponekad reklo da ona neposredno predstoji; čovek je lako sklon, naročito u mladosti, da veoma precenjuje tempo kojim dolaze odluke; kad bi mojoj maloj sudilji ponekad pripala muka kad me vidi, pa bi pobočke klonula u stolicu, jednom se rukom držeći za naslon a drugom petljajući oko steznika, i kad bi joj niz obraze potekle suze gneva i očajanja, ja bih uvek pomislio da je sad kucnuo čas za odluku i da ću odmah biti pozvan da se opravdam. Ali ni pomena o odluci, ni pomena o pravdanju, ženama lako pozli, svet nema vremena da obraća pažnju na sve slučajeve. A šta se, u stvari, dešavalo tokom svih tih godina? Ništa drugo sem što su se takvi slučajevi ponavljali, jednom jače, jednom slabije, i što je, prema tome, njihov ukupan broj sad veći. I što se ljudi motaju u blizini i rado bi se umešali kad bi za to našli neku mogućnost; ali ne nalaze je, zasad se samo oslanjaju na svoj njuh, a sam njuh je, doduše, dovoljan da obilno zaposli svog vlasnika, ali za nešto drugo ne vredi. No tako je u suštini oduvek bilo, svagda je bilo onih dokonjaka što prodaju zjala po ćoškovima i badava udišu vazduh, koji svoju blizinu uvek objašnjavaju na neki veoma lukav način, najradije rođaštvom; oni su uvek pazili, uvek im je nos bio pun nanjušivanja, ali rezultat svega toga je taj da i dan-danas stoje gde su i pre stajali. Sva razlika je u tome što sam ih malo-pomalo upoznao, što im razlikujem lica; ranije sam verovao da će se oni postepeno odasvud sakupiti, da će se razmere cele stvari uvećati i same od sebe iznuditi odluku; danas bih rekao da je sve to bilo tu odvajkada i da sa približavanjem odluke ima vrlo malo veze, ili je uopšte nema. A i zašto samu tu odluku nazivam tako krupnom rečju? Kad bi jednom — a svakako ne sutra i prekosutra, i verovatno nikada — došlo do toga da se javnost pozabavi tim pitanjem, za koje ona, što ću uvek ponavljati, nije nadležna, ja se, doduše, neću izvući neoštećen iz procesa, ali ipak će se, bez sumnje, uzeti u obzir da ja nisam nepoznat javnosti da oduvek živim obasjan njenom punom svetlošću, pun poverenja i zaslužujući poverenje, i da bi stoga ova mala žena-patnica, koja se naknadno pojavila i koju bi, uzgred budi pomenuto, neko različit od mene možda već odavno ocenio kao krlju i potpuno nečujno za javnost je smrvio pod cipelom — da bi ova žena, ipak, u najgorem slučaju samo mogla dodati neki sitan ružan repić diplomi kojom me javnost odavno priznaje za poštovanja dostojnog člana. To je današnje stanje stvari, i ono, prema tome, vrlo malo može da me uznemiri.
Što sam sa godinama ipak postao malčice nemiran, to nema nikakve veze sa stvarnim značajem svega toga; čovek, jednostavno, ne može izdržati da nekoga neprestano ljuti, čak i kad dobro uviđa bezrazložnost ljutnje; čovek postaje nemiran, počinje, u neku ruku samo telesno, da vreba odluke, iako mu razum ne dopušta da naročito veruje u njihov dolazak. Delom je, međutim, posredi samo pojava svojstvena starosti; mladosti sve lepo priliči; ružne pojedinosti se gube i neiscrpnom mladalačkom vrelu snage; ako je neko kao mladić imao pogled koji je pomalo vrebao, to mu nisu zamerali, uopšte to nisu primećivali, čak ni on sam; ali ono što zadržavamo u starosti, to su ostaci, svaki je neophodan, nijedan se ne obnavlja, svaki je pod prismotrom, i kad čovek u godinama ima pogled koji vreba, onda je sasvim jasno da je to pogled koji vreba, i nije teško ustanoviti ga. Samo što ni ovde nije posredi neko stvarno suštinsko pogoršanje.
Prema tome, odakle god da pogledam, uvek se pokazuje, i pri tome ostajem, da ću, ako i sasvim ovlaš budem prikrivao rukom ovu sićušnu stvar, smeti još vrlo dugo, neometan od sveta, mirno da nastavim svoj dosadašnji život, uprkos svem bešnjenju one žene.
Franc Kafka
