(JEDNOM MI MAŠA REČE…)
Jednom mi Maša reče da joj u krevet dolazi Šarik. Ko je ili šta je taj Šarik, nisam uspeo da razjasnim.
Nakon nekoliko dana, taj Šarik je opet dolazio. Zatim je počeo da dolazi prilično često, otprilike jedanput u tri dana.
Nisam bio kod kuće. Kada sam došao kući, Maša mi je rekla da me je Sinderjuškin zvao telefonom i raspitivao se za mene. Ja sam vidite li, bio potreban nekakvom Sinderjuškinu!
Marina je kupila jabuke. Pojeli smo posle ručka nekoliko komada i, po svoj prilici, dve jabuke ostavili za veče. Ali kada sam uveče zaželeo da ih dobijem, tad jabuka nije bilo.
Marina reče da je dolazio Miša – konobar i odneo jabuke za salatu. Nije mu bilo potrebno srce jabuke, i očistio je jabuke u našoj sobi, a srce je bacio u korpu za otpatke. Razjasnio sam da Šarik, Sinderjuškin i Miša obično žive kod nas u peći. To mi je malo razumljivo – kako su se oni tamo smestili.
Zapitkivao sam Marinu o Šariku, Sinderjuškinu i Miši. Marina je izbegavala direktne odgovore. Kada sam izneo svoje bojazni da ta kompanija, možda, nije sasvim poštena, Marina me je ubedila, da su to, u svakom slučaju, “zlatna srca”. Više nisam ništa mogao da saznam od Marine.
S vremenom sam saznao da su “zlatna srca” stekla nejednako obrazovanje. Tačnije, Šarik je stekao srednje obrazovanje, a Sinderjuškin i Miša nisu stekli nikakvo. Šarik ima čak svoje naučne radove. I zbog toga se oholo odnosi prema ostalim “zlatnim srcima”. Jako me je zanimalo, kakvi su to Šarikovi naučni radovi. Ali i to mi je ostalo nepoznato. Marina veli da se on rodio s perom u rukama, ali više nikakvih detalja ne iznosi o njegovom naučnom radu. Počeo sam da se raspitujem i, napokon, saznao sam da je on po vokaciji obućar. Ali, ima li to veze s naučnim radom, nisam uspeo da doznam.
Jednom sam saznao, da je kod “zlatnih srdaca” bila večerinka. Oni su se udružili i kupili marinirane jegulje. A Miša je čak doneo bočicu s votkom. Uopšte, Miša je voleo da popije.
Šarikove čizme su napravljene od plute.
Jedne večeri Marina mi reče da me je Sinderjuškin nazvao bezobraznikom, jer sam mu stao na nogu. Ja sam se takođe naljutio i molio sam Marinu da prenese Sinderjuškinu da mi se on više ne muva pod nogama.
PRISLUŠKIVANA SVAĐA “ZLATNIH SRDACA” ZBOG BEŠAMEL-SOSA
Juri voz, kao s gora,
na okna vetri šumeli.
Tek buran čujem razgovor,
spor zbog sosa bešameli.
Noć. Ne vidim im lica,
samo čujem ih po zvuku:
sva ova zlatna srca!
Spreman sam im pružit’ ruku.
Digao sam se, idem,
po vagonu se teturam –
naći ću ih ne padnem
li, al’ neću da ih diram.
Tek tama se izgubi,
kroz okna stanica sevnula,
teskoba prodre u grudi,
u srce skoči ajkula.
Zaškripeše kočnice,
prekinuv točkova pogon.
Ja pažljivo gledam sve:
sam sam u pustom vagonu.
Ne čujem više ni reč
o nekom sosu bešameli.
Ko sred šume, opet tek,
na okna viri zašumeli.
A vagoni, zaškripav,
pojuriše, Gasnu oganj.
Juri voz, baš kao lav,
od potere beži on.
- februara 1936.
Danil Harms
